Кијевско-печерска лавра и црквено питање у Украјини

25/04/2023

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Актуелна војна и политичка ситуација, као и ратни сукоб у Украјини, тешка је и туробна тема која већ више од годину дана потреса читав свет. Последице за цео свет су бројне, а понајвише за две земље између којих се и одвија сукоб, нарочито Украјину на чијој се територији рат и води. Поред људских жртава, најтежих последица рата, последице су и у економији, саобраћају и на бројним другим пољима. Међутим, један поприлично важан сегмент јесте и корпус идентитетских питања где се понајвише прожима верско, односно црквено питање.

Простор данашње Украјине је врло комплексна територија чији поједини делови имају различиту историју и били су изложени другачијим утицајима кроз прошла времена. Западна Украјина била је једним делом како под Угарском, тако и свим њеним наследницама на том простору, Хабзбуршком монархијом и Аустроугарском до 1918. године. Уосталом, угарски краљеви су се крунисали за краљеве Галиције, а ова земља, као и Волинија биле су у интитулацијама владара. Поткарпатска, односно Закарпатска област (мађ. Kárpátálja) је простор који је и данас насељен мађарским становништвом. Лавов и још неки крајеви запада Украјине, пак, су били изложени великом пољском утицају, и била је део Пољско-Литванске државе. На том простору је изузетно јака унија и постоји значајан број гркокатолика, а деловање папске курије преко унијата траје од Брестовске уније 1595. године.

Територија Крима је простор који тек има своју посебну историју, која датира од античких времена. У време Источног Римског царства, односно Византије, ово подручје је припадало како самом царству, тако и Хазарима. После распада њиховог каганата на том тлу су се мењали господари, попут Печенега и Монгола. Мањи приобални делови Крима су се тада нашли под контролом Венеције и Ђенове, са две кључне луке Кафом и Таном. Оне су биле и економски центри и одатле се водила трговина кожом, крзнима, па чак и робљем по целом Медитерану током средњег века. Формирањем Кримског каната 1441. године почиње период вазалног односа према Османском царству што је трајало скоро три стотине година. Оно што је за ову тему битно истаћи јесте да су Кримски Татари, као једна врло специфична етничка група исповедали ислам, те је на овом тлу и тај утицај значајан. Не треба занемарити ни повремене упливе будизма, али и других религија које су се кроз историју овде појављивале.

И на крају, од крштења Русије крајем Х века највећи део територије коју данас обухвата Украјина јесте историјска и канонска територија Руске православне цркве. После бројних вековних потреса у црквеној организацији руске цркве, од 1990. године постоји као једина канонски призната црква на територији Украјине – Украјинска православна црква Московског патријархата са веома широком аутономијом. Ова црква има пуно право избора епископа и оснивања нових епархија на својој канонској територији, а поглавар ове цркве носи назив митрополит кијевски и све Украјине. Поглавара Украјинске православне цркве бира украјински епископат и његов избор потврђује патријарх московски и све Русије, а митрополит кијевски је стални члан Светог синода Руске православне цркве.

Но, да ситуација буде још компликованија од 1992. године постоји и неканонска организација под називом Украјинска православна црква Кијевског патријархата. Од 2018. године, међутим, неканонским деловање цариградског (васељенског) патријарха Вартоломеја створена је, као 15. по реду у цариградском диптиху, аутокефална Православна црква Украјине. Прокламовани статус аутокефалне цркве установљен је од васељенског патријарха путем издавања патријаршијског и синодског томоса. Међутим, Руска православна црква и већина помесних цркава, укључујући и Српску православну цркву, не признају канонски статус новостворене организације на чијем се челу налази Епифаније Думенко. Признати канонски статус ужива једино првопоменута Украјинска православна црква као самоуправна црква с правима широке аутономије под јурисдикцијом Руске православне цркве, односно Московског патријархата. Међутим, међу расколницима није владао дуго мир. Дотадашњи поглавар Кијевског патријархата Филарет Денисенко је ушао у сукоб са Епифанијем Думенком око низа питања унутрашње организације новостворене украјинске црквене творевине, као и око статуса епархија у дијаспори. Ту треба поменути да је тенденција Васељенске патријаршије да преузме под своју јурисдикцију што већи број епархија помесних цркава у дијаспори. Не треба сметнути никада са ума да посебно након погрома 1955. године број Грка у Цариграду и целој Турској је свега неколико хиљада (2500 према подацима из 2006). Са тако малим бројем верника у домаћем окружењу, цариградска патријаршија може једино да се ослони на дијаспору, где је посебно велика улога њених епархија у Сједињеним Америчким Државама. Додајмо томе и да Турска одбија отварање богословије на Халки, или успорава тај процес, што је један од услова да се ишколује будући константинопољски патријарх.

Овај, можда наизглед подужи увод, служи пре свега како би се имао увид у то колико је верски, а самим тим и национални проблем на подручју данашње Украјине, комплексан и вишеслојан. Од XIX века, када креће процес националних буђења и рађања модерних нација појављује се све израженије, и то под окриљем Хабзбуршке монархије и украјинско национално питање те конституисање модерне украјинске нације, уз значајну улогу Козака.

У једном тако компликованом и историјски врло вишеслојном дугом процесу дошло је и до садашњих конфликтних ситуација које су ескалирале 2022. године, а које су у први план управо избациле све ове разлике. Понешто се од тога манифестује и над комплексом Кијевско-печерске лавре, простора огромног духовног значаја који постоји безмало хиљаду година. Њен назив је од речи за пећину (печеру) што представља издвојена места, скитове, пећине где су се монаси подвизавали живећи строго аскетским хришћанским животом. Будући да се налази у самом граду Кијеву понела је тај назив Кијевско-печерска, док лавра означава тип манастирског живота у заједници – општежићу.

Настанак овог комплекса манастира везује се са 1051. годину и време владавине средњовековног руског кнеза Јарослава Мудрог. Према најстаријем руском извору Повест времених љет или Несторов летопис манастир је основао 1051. године Свети Антоније Печерски, монах родом из Љубеча, који је живео за време већ поменутог руског владара Јарослава Мудрог. Други ктитор Лавре је био и његов ученик Теодосије Печерски, који је па био родом из Курска. Манастир је подигао на месту старе печерске/пећинске лавре коју је направио аскета Иларион Кијевски, родом из села Берестова, који је тамо боравио до 1051. године, након чега је постао кијевски митрополит. Печерска лавра је била напуштена до доласка Антонија са Свете горе који се вратио у Кијевску Русију као мисионар. Како је основао лавру, у њој живео и имао велике заслуге за ширење монаштва добио је тај надимак Печерски, једнако као и његов ученик Теодор. У периоду од 1073–1078. године трајала градња првог надземног храма од камена и то је данашњи Саборни храм Успења Пресвете Богородице (данас се тај део назива Горња Лавра). Пештере се од тог времена махом користе за сахрану монаха. Те 1073. године умро је и Антоније, који је убрзо и канонизован као светитељ, а исте године су дошли и цариградски мајстори који су градили цркву. Из Византије су били и иконописци, тако да је првобитни светоуспенски саборни храм био грађен под великим византијским утицајем.

Лавра је подељена на два дела. У Доњој лаври су храмови, монашке пећине, лавре, синодална одељења, као и Духовна академија и семинарија и званична резиденција предстојатеља Украјинске православне цркве (дакако Московског патријархата). Горња лавра обухвата музеје, галерије и поменуту библиотеку, дакле ради се о институцијама културе.

Но, сам манастир је током средњег века био често пустошен и паљен, а најтеже 1240. године када су Монголи заузели Кијев и јужне руске земље. Манастир је био обновљен у XIV веку и око ње су се сабирали многи угледни руски родови, како кнежевски, тако и великашки и други. Но, више монголских пустошења је поново манастир завило у црно. Успео је 1470. године кијевски кнез Семјон Олељкович да обнови манастир, али 1482. године је уследило ново рушење и пљачкање од стране кримског татарског кана Менгли Гиреја. Манастир је имао и право да шаље у Москву изасланике да сакупља прилоге за лавру, а 1555–1556. године обновљена велика црква Кијевско-печерске лавре. Тада је и украшена и живописана врло богато.

Следећу епоху карактерише борба против уније, која је покушана да буде наметнута Лаври већ 1596. године али је архимандрит Нићифор Тур са монаштвом се оружано супротставио овом насртају, а две године касније то је наново покушано. Затим је манастир, у циљу заштите од нових покушаја наметања унијатства постао ставропигијални под јурисдикцијом цариградског патријарха. Од 1616. године у Кијевско-печерској лаври је и штампарија која је имала за основни циљ управо сузбијање унијатских насртаја не само на лавру него уопште на православно канонско подручје ових крајева. Временом је у Лаври настала и духовна школа, Кијево-Могиланска академија, која је име понека по митрополиту и егзарху цариградског трона Петру Могили. Од 1688. године Лавра је под Московском патријаршијом, а њен архимандрит је први по части од свих митрополита Руске православне цркве. Од 1786. године припала је кијевском митрополиту који је добио и титулу свештеног архимандрита.

Но, ХХ век је донео ново велико страдање руске цркве и народа на подручју читаве Руске империје. Најпре је тзв. Обновитељство, расколнички покрет у руској цркви, покушало да 1924. године преузме комплекс Лавре. Вреди истаћи да су овој расколничкој јерархији каноничност признале и Васељенска патријаршија, као и друге источне патријаршије, осим Антиохије која је од почетка ХХ века била ослобођена грчког утицаја. Совјетске власти су, међутим, 1926. године Кијевско-печерску лавру прогласили за свеукрајински музејски град. Тада је кренуо жесток обрачун са Лавром, монаштво је исељено, а она је претворена у музејски комплекс. Ту се налази и данас Државна историјска библиотека Украјине, а био је и Музеј књиге, Музеј историјских драгоцености и други. Немачке окупационе власти су у Лаври убиле пет стотина мирних грађана и уништиле Успенски саборни храм. О овоме постоје докази у материјалима са Нирнбершког процеса нацистичким вођама. Након завршетка Другог светског рата, совјетске власти су одлучиле да не обнављају Лавру, а у склопу антирелигијске кампање Никите Сергејевича Хрушчова манастир је затворен 1961. године.

Доња лавра, односно доње пештере како се често назива, враћена је цркви 1988. године на хиљадугодишњицу крштења Русије, а први настојатељ Кијевско-печерске лавре постао је Филарет Денисенко, а од 1992. године митрополит кијевски и све Украјине Владимир Сабодан, који је на тој позицији био све до 2014. године. Намесник Лавре од 1994. године је митрополит вишгородски Павел Лебед. Од 1990. године овај комплекс је под заштитом УНЕСКО-а.

У ово најновије време, држава Украјина је отказала формални уговор о аренди 2013. године којом је манастир предат Украјинској православној цркви. Руководство манастира се обратило и суду, који је за рочиште одредио 26. април 2023. године. Украјинске власти су намерне да ипак избаце УПЦ из Лавре, те је ситуација у тренутку када ово пишемо и даље врло неизвесна и тензична у овој ратом захваћеној земљи. Званичне државне институције подржавају расколничку Православну цркву Украјине и Епифанија Думенка, те им дају пуну подршку у неканонском отимању светиња. Са друге стране, Украјинска православна црква је 27. маја 2022. године прогласила пуну самосталност од Руске православне цркве, изразивши неслагање са ставом патријарха Кирила према рату у Украјини. Епархије под директном руском влашћу, међутим, остале су верне дотадашњем црквеном поретку. Синод Украјинске православне цркве је обновио и чин мироварења, а истакао и наду у превазилажење раскола са Православном црквом Украјине. Остаје да се види како ће активности се даље одвијати уз наду за мир како међу црквама, тако и државом и народима.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања