Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Катрин Орел (1966) је француска историчарка и директорка Националног центра за научна истраживања у Паризу. У интелектуалној јавности препозната је по стручности за проблематику Средње Европе – геокултурног ентитета чија су обележја тангентално везана за изазов немачке централности и његове политичке, економске и културолошке манифестације. Предавала је на универзитетима у Стразбуру, Бечу и Паризу. Ауторка је више дела од којих је свакако најважнија спектакуларна монографија Средња Европа. Од историје до идеје која је преведена на српски језик (2012), а у којој ова ауторка у форми историографске синтезе излаже дубинске увиде у различита историјска и културна наслеђа једног региона који данас обитава унутар Европске уније.
Орелова тематику Средње Европе анализира на интердисциплинаран начин, првенствено кроз призму историјских кретања од краја 18. до средине 19. века, затим њено јединство и разноликост условљену балканским изазовима од 1886. до 1918. године, потом пројекте уједињења за Средњу Европу и Источну Европу од 1919. до 1947. године, те хладноратовске манифестације ове идеје закључно с њеном ренесансом од 1989. до 2004. године. За читаоца је нарочито занимљив одељак у којем француска историчарка указује на представе о Средњој Европи виђеној изнутра, али и перцепције о овом геокултурном ентитету које потичу из другачијих културно-цивилизацијских ареала (руског, француског, италијанског). Орелова се бави истраживањем обележја политичке културе Средње Европе разматрајући тамошња поимања национализама, либерализма, федерализма или социјализма. Пажњу привлаче и њене анализе о фашизмима Средње Европе, затим појави тзв. трећег политичког пута, али и редови о улози дисидентства и поновном откривању Средње Европе у хладоратовском раздобљу.
Ова историчарка наглашава да је осамдесетих година 20. века дошло до једне врсте поновног интересовања за концепцију Средње Европе, првенствено у комунистичким државама попут Пољске, Чешке и Мађарске, али и на простору некадашње СФРЈ, посебно у Словенији и Хрватској. Реч је особеном одјеку „либерализације свести“ друштвених и интелектуалних елита која се на различит начин испољавала у свакој од поменутих држава. Углавном, радило се о сусретима интелектуалаца с подручја Средње Европе на којима су расправљало о положају дисидената, људским правима, могућностима успоставе вишестраначког система и другим сродним темама. Разуме се да су, посебно у другој половини осамдесетих година, ове тенденције биле подстакнуте и сличним процесима либерализације у самом СССР. Занимљиво је да је први мителевропски сусрет који је окупио учеснике с обе стране Гвоздене завесе одржан 1983. године у италијанском Дуину. Једна од истакнутијих личности која је присуствовала овом догађају био је Ежен Јонеско, који је као француски писац нагласио своју менталну и културну припадност Мителевропи. На сличан начин, осамдесетих година, своје циљеве образлагали су и словеначки интелектуалци који су унапред одбацивали сваку помисао о демократизацији СФРЈ стављајући у први план идеју „самосталности Словеније“ под изговором њене припадности средњоевропском културно-цивилизацијском кругу.
Из свега наведеног, Орел с правом извлачи закључак о хладноратовском пореклу „препорода идеје Средње Европе“ као механизма који је не само противречио совјетским интересима него и послужио за разбијање „глобализаторског назива Источна Европа“. Чини се посебном занимљивом тврдња француске теоретичарке да је позивање на географску припадност код Чеха, Пољака, Мађара, балтичких народа, Словенаца и Хрвата, створило једно „осећање супериорности“ у односу на Русију (Србију) и самим тим претпоставке за приближавање ових народа Западу. Ова врста расположења данас је, у односу на Русе и руску културу, посебно изражена у Украјини и делимично Белорусији, где манифестације антируског расположења попримају и психопатолошка обележја кроз величање нацизма. Занимљиво је да је после окончања Хладног рата из геополитичког речника нестао не само појам Источне Европе, него и појам Истока, који се углавном идентификује с Русијом као наводним симболом хроничне неслободе и тоталитаризма (прим. аутора).
Пангерманизам
Знаменити научник Лајбниц први је употребио израз mitte како би описао положај Немачке. Зачетници немачке концепције Средње Европе били су Фридрих Лист и Карл Лудвиг фон Брик четрдесетих година 19. века, уз напомену да је двадесетак година раније појам Мителевропа први користио географ Карл Ритер. Једна од Листових идеја односила се на преусмеравање тадашњих аутодеструктивних токова немачке имиграције од Америке ка Истоку, а што се поклапало с његовим економским моделом „Продора на Исток“, док се Фон Брик као аустријски политичар залагао за савез Немачке и Аустрије који је сматрао основом за доминацију германског фактора у Средњој Европи.
Рудолф Кјелен је сасвим правилно детектовао изазов са којим се немачка геополитика суочавала од момента уједињења 1871. године до данас, а то је изазов немачке централности. Он је геополитику дефинисао као науку о држави као земљи, територији, области или најдиректније о пространству, а коју спроводе државне институције у конкретном географском простору и она јесте, према његовом схватању, емпиријски део учења о држави, а не грана географске науке. Шведски политичар је стварање великих држава посматрао као природан историјски процес, указујући да велике државе исказују једну врсту „геополитичког магнетизма“ у односу на околне мање просторе. На тој основи настала је његова концепција „великог средњоевропског простора“, која се савршено поклапала с Наумановим ставовима о немачкој Мителевропи. Према томе, реч је о једном изразито геополитичком појму који по свом садржају надилази дотадашње националистичке пангерманске идеје о политичко-економском преуређењу Средње Европе.
Фридрих Науман је у промишљањима о мителевропској концепцији настојао да угради и особене ставове. Тако је под утицајем ратних дешавања из просторног опсега Мителевропе искључио Италију, због њеног савезништва са силама Антанте. Заступао је становиште о једној форми интеграције која би била мање етничка и пангерманска, а више интересна, експанзионистичка и геополитичка. Она би обухватала подручје од Северног и Балтичког мора до Алпа, Јадранског мора и јужне границе подунавске равнице, и политички и економски обједињена, представљала противтежу снажним супарницима попут Француске, Велике Британије и Русије. Захваљујући свом централном положају природни етнички стожер таквог великог простора би требало да буде Немачка, тј. Немци и немачки језик, као обједињујући културолошки чинилац Мителевропе, уз уважавање и других језичких и националних посебности на овом простору. Отуда је у Наумановој интерпретацији стварање једне „мителевропске супранације“ крајњи чинилац и најјачи гарант геополитичке самосвојности овако замишљене Средње Европе.
Панславизам
За разлику од немачког или аустријског погледа на Средњу Европу који је ексклузивистичког карактера и као такав се испољава у њиховим међусобним, у основи безначајним разликама, Катрин Орел у својој монографији указује на она опажања која о овом феномену потичу из другачијих, често конкурентских, културно-цивилизацијских ареала.
Један од карактеристичних одјека идеје Средње Европе у руској друштвеној свести у 19. веку свакако је појава идеологије панславизма која је у извесној мери била ослоњена на свој пангермански еквивалент. Према Сипријену Роберу првобитне верзије панславизма биле су првенствено књижевног, па тек онда руског и словеског карактера, и отуда у Средњој Европи нису нужно схваћене као „воља руског хегемонизма“. По свему судећи до промене расположења међу аустријским Словенима у односу на Русију дошло је после одржавања конгреса у Москви 1867. године, када се панславистички покрет све више доживљава као оруђе политичке офанзиве царске Русије на тлу Европе. Орелова указује и на концепције неославизма које се од краја 19. века везују за период владавине руског цара Николаја Другог, а чији је формални почетак означила револуција из 1905. године када је код аустријских Словена постојало уверење у могућност „демократизације Русије“ која би омогућила „афирмацију славизма који је ослобођен империјализма“.
У суштини, ради се о оним концепцијама словенског јединства који су још крајем 18. века осмислили Пољаци, а који су касније прецизирали принц Адам Чарторијски и његов руски сарадник Василиј Малиновски. Наиме, Чарторијски је предвиђао комбиновање пољског славизма с циљевима Русије којој је тада претио Наполеон Први. Овај програм је циљао ослобађање Словена и Грка од османске федерације и стварање свесловенске федерације на чијем би челу била Русија, а у коју би била укључена Пољска. На тај начин биле би ослабљене Аустрија и Пруска, којима не би биле одузете словенске земље, осим наравно пољских територија. До суштинског преокрета дошло је за време Првог светског рата када су се сукобиле мителевропска и панславистичка концепција преуређења Европе, где су камен спотицања биле Пољска и балтичке државе. Управо због тога, уочавајући опасност по концепт Мителевропе, немачка политика је „бацила око на руска пространства“ финансирајући Лењина и револуцију 1917. године. Вероватно због свега наведеног идеја панславизма у Совјетском Савезу између два светска рата је потпуно маргинализована, јер су под утицајем драматичних дешавања оживеле идеје антизападњаштва, које су биле веома наглашене код Бакуњина и Херцена. Тако је, примера ради, Херцен поредио Западну Европу с Римом и предвиђао њен пад и успон словенског света, сматрајући да је освајање Цариграда и ослобађање Словена историјска мисија Русије. На тај начин је стара руска представа о трулом и декадентном Западу добила својеврсно теоријско објашњење у радовима ових панслависта.
Француско-италијанска визија
Француско разумевање геополитичности Средње Европе обухвата три различита мисаона спектра: први спектар је заснован на француској интелектуалној надмоћи, други је онај образац који овај геокултурни концепт везује првенствено за улогу Пољске и Мађарске после револуције 1848. године, и трећи образац је у основи германофонског карактера. Занимљиво је да је четрдесетих година 19. века, под утицајем ставова Мицкјевича, Роберта или Хоцког, у Француској веома популарна представа о Средњој Европи у оквиру које се „словенски свет постепено ослобађа заједничке руске љуштуре“. Ова логика је у суштини значила француску подршку моделу аустрославизма који би по Иполиту Депреу „ојачао Аустроугарску у односу на све моћнију Немачку“. Таква Аустоугарска би као изнутра демократизована истовремено била и препрека руском утицају.
После 1871. године и уједињења Немачке све је више присутно становиште о подршци државном полету Словена као елементу унутрашњег слабљења немачке позиције у Европи. Поједини француски теоретичари настоје да искључе немачку припадност Средњој Европи, што је нарочито наглашено после Првог светског рата. У то време се Пољска, Румунија, Чехословачка и Југославија наводе као државе које „бране линију на Рајни“, што је еуфемизам за спречавање немачког утицаја у овом делу Европе. Емануел де Мартон је на пример предлагао стварање „веће Аустрије“ која би као таква била основа једног антигерманског савеза. Уопштено, француско разматрање ове тематике је у основи амбивалентног карактера, али је у својој бити мотивисано геополитичким разлозима и своди се на обуздавање немачких претензија.
Концепт Средње Европе на тлу Италије настаје између два светска рата, најпре међу географима, а затим постаје део дипломатије фашистичког режима. После споразума с Мађарком 1927. године ова доктрина је формално уграђена у одговарајућа спољнополитичка документа. Ипак, без обзира на практичне политичке последице спровођења овог концепта, за Италијане је представа о Средњој Европи била одувек више културолошког него геополитичког карактера. Овакве идеје су посебно биле разрађиване у оквиру часописа Источна Европа где је уочљива тенденција стапања Источне Европе у још недовољно изграђени модел Средње Европе. Реч је појави сасвим супротној од логике која је доминирала у „уједињеној Италији“ где о Средњој Европи уопште није било речи. После Другог светског рата ова идеја ће на италијанском тлу оживети тек средином седамдесетих година због стратегијског значаја Тршћанског залива. Она ће чак изазвати одређена носталгична расположења после 1989. године на подручју старог културног троугла од Трста ка Горици. Ово посебно важи за простор који обухватају пограничне области ка Аустрији, али и за Ломбардију и Тоскану.
Нова источна политика
Катрин Орел с правом указује на хладноратовско порекло „препорода идеје Средње Европе“ као механизма који је не само противречио совјетским интересима него и послужио за разбијање „глобализаторског назива Источна Европа“. Чини се посебном занимљивом тврдња француске теоретичарке да је позивање на географску припадност код Чеха, Пољака, Мађара, балтичких народа, Словенаца и Хрвата, створило једно „осећање супериорности“ у односу на Русију (Србију) и самим тим претпоставке за приближавање ових народа Западу. Овде треба указати на локални одјек ове идеје међу словеначким и хрватским друштвеним делатницима којима је припадност Мителевропи била изговор не само за одбацивање социјализма него и Балкана као тобожњег симбола културног заостајања и инфериорности. О овим манифестацијама расположења у некадашњим југословенским републикама драгоцене белешке је оставио српски писац Добрица Ћосић.
Отуда није случајно да је, примера ради, и после отцепљења од СФРЈ, хрватска друштвена елита наставила да се Србима обраћа „повишеним тоном“ у име некакве неупитне припадности Европи. Ова врста расположења данас је, у односу на Русе и руску културу, посебно изражена у Украјини и делимично Белорусији, где манифестације антируског расположења попримају и психопатолошка обележја кроз величање нацизма. Занимљиво је да је после окончања Хладног рата из геополитичког речника нестао не само појам Источне Европе, него и појам Истока, који се углавном идентификује са Русијом као наводним симболом хроничне неслободе и тоталитаризма.
На крају овог огледа намећу се и одређени закључци. Наиме, после завршетка Хладног рата, уједињења Немачке, распада Источног блока и Совјетског Савеза, мителевропска идеја постала је питање од прворазредног геополитичког значаја на европском континенту. Поред немачког утицаја, рађању „стварне Мителевропе“ свакако је допринела и проактивна политика Ватикана, која је настојала да на католичкој духовној основи дефинише цивилизацијске границе „Нове Европе“ у односу на источно-православни свет. Са ове временске раздаљине ова процена Ватикана показала се као фаталан стратешки промашај који је створио предуслове за „нову гвоздену завесу“, овога пута на верској и културно-цивилизацијској основи (подела Европе на римски и византијски део). Оваква оријентација је подручје некадашње Источне Европе (данас Нове Европе) закономерно претворила у ексклузивну зону англоамеричких геополитичких интереса, а што драматично показују актуелна дешавања у Украјини у којима се ЕУ понаша као „филијала атлантских интереса“.
Ипак, то не значи да у неком скоријем времену, потенцијал Мителевропе поново неће доћи до изражаја јер је реч о геополитичком ентитету који је изразито континенталистичког и антиатлантистичког карактера, односно строго је везан за Немачку и централност њеног географског положаја. Наиме, Средња Европа је хтели то да признамо или не, историјски појам и заједница судбина култура и цивилизација насталих у оквиру Хабзбуршког царства. Притом, нема сумње да је интеграцијом у ЕУ она изгубила оно геополитичко значење које је имала осамдесетих година прошлог века. Мишљења смо такође да је интеграција некадашње Источне Европе други елемент њеног постепеног растапања, а што је мисаони образац који је недовољно наглашен у савременим анализама украјинске ситуације.
Отуда ће од начина артикулације ове теме, посебно у односу на Русију, зависити и геополитичка будућност читаве Европе која је у строго географском смислу ипак мало полуострво Великог копна.
ЛИТЕРАТУРА: Катрин Орел, Средња Европа: од идеје до историје, Клио, Београд 2012; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021; Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.
Остави коментар