Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Северна Семирамида, руска Минерва, Катарина Велика, Катарина мудра, Мајка отаџбине, све су то надимци које је моћна руска царица Катарина II добила, што од својих поданика, што од угледних странаца попут филозофа просветитеља Волтера. Свакако да то није плод случајности и да је те епитете заслужила значајним резултатима постигнутим у реформисању руске државе и друштва, али и импозантним успесима на спољнополитичком плану.
Катарина Велика је рођена 2. маја 1729. године у Шчећину, данашња Пољска, као Софија Федерика Августа од Анхалт-Цербста. Катаринин отац Август био је владар мале и сиромашне лутеранске кнежевине Анхалт-Цербст, која је представљала само један од више стотина политичких субјеката на простору разједињеног немачког царства. Као по правилу, владари таквих државица тежили су да мудром брачном политиком обезбеде јачање сопственог политичког утицаја и поправе материјални статус своје куће. Управо зато водило се рачуна о образовању деце, па и девојчица, која су од малена припремане за улогу супруга владара. Зато је и Софија одрасла на очевом двору уз гувернанте и учитеље које су је подучавали лепом понашању, протестантској теологији, али и француском језику, који је, уз матерњи немачки, одлично говорила.
Када је имала тек десет година упознала је свог будућег супруга, Петра III наследника руског престола. Заједно са мајком и пратњом у Русију је кренула са петнаест година како би склопила брак са Петром. Свакако да је раскош пребогатог руског двора на њу оставила посебан утисак. Знала је где долази и да јој је задатак да стекне наклоност, како будућег супруга тако и свемоћне руске царице Јелисавете. Међутим, испоставиће се да то неће бити ни мало једноставан задатак. Петар, је био далеко од супруга каквог је прижељкивала. Незрео, неугледан, специфичног карактера, младић који се још увек играо оловним војницима и који није показивао нимало наклоности према Катарини. Наредних готово осамнаест година, све до смрти царице Јелисавете, Катарина и Петар живеће у несрећном браку у ком ће се превасходно трпети и у ком ће и једно и друго тражити утеху на другој страни. Катарина у бројним љубавницима, а Петар у себи блиској и порочној Јелисавети Воронцовој. Самим тим, до данас трају расправе, да ли је престолонаследник и будући руски цар Павле I син Петра III или тада актуелног Катарининог љубавника Сергеја Салтикова. У сваком случају, Павле I је физичким изгледом, а помало и карактером више подсећао на Петра III него на Салтикова, међутим то не мења чињеницу да је и сама Катарина исказивала сумњу у то да му је Петар биолошки отац.
Иначе, Катарина се по доласку у Русију тешко разболела. У тренутку када се сумњало у њен опоравак, када је њена мајка затражила да је лутерански свештеник последњи пут исповеди, Катарина је инсистирала да је посети православни свештеник. Тим чином свакако је придобила симпатије царице Јелисавете, а поготово онда када је прешла на православље и узела ново име Катарина Алексејевна Романов, односно Катарина II. Након смрти царице Јелисавете 1762. године, Петар III је сео на руски престо. Поверење између њега и Катарине већ тада било је увелико нарушено, а завера са циљем да се он збаци са власти већ је постојала. Посебно је на том плану био активан Катаринин тадашњи љубавник Григорије Орлов, који је са својом браћом имао изразито јак утицај у гарди. Катарина је подржала заверенике, посебно од тренутка када јој сам Петар II запретио протеривањем у манастир и када су се поједини учесници завере нашли под притиском власти. На руку завереницима ишло је изразито незадовољство руских војних кругова Петровом пропруском политиком, која се граничила са опчињеношћу руског владара краљем Фридрихом II. Наиме, практично све тековине руског учешћа у Седмогодишњем рату (1756–1763), па и чињеницу да је руска војска умарширала у Берлин, Петар је поништио напуштајући дотадашње савезништво са Аустријом и Француском и окрећући се Пруској и Британији.
Јула месеца 1762. године, пошто је Орлов обезбедио да је гарда подржи, Катарина је кренула у акцију. Потписала је проглас којим објављује своје ступање на престо, а потом, на челу гарде кренула у обрачун са супругом. У тим драматичним моментима Петар је показао слабост, колебљивост и крајњу неоперативност. Орлов га је предухитрио и обезбедио подршку морнара у тврђави Кронштата, чиме је престоница стављена под контролу завереника. Петар је одбио да послуша саветнике, који су га уверавали да треба напустити Русију и прикључити се својим трупама у немачким кнежевинама, како би одатле покренуо контраудар. Међутим, у Петру није било довољно ни воље ни одлучности да настави борбу. Пристао је на абдикацију, да би након недељу дана преминуо под неразјашњеним околностима. Званичан извештај је говорио о природној смрти бившег цара, док постоје оправдане сумње да га је након једне свађе убио брат Григорија Орлова, у том тренутку задужен да га чува. Међутим, иако је на тај начин уклоњен Катаринин највећи опонент у борби за престо, превирања нису стала. Група официра покушала је да из заточеништва ослободи Ивана VI, кога је Јелисавета још као дете збацила са власти и држала заточеног до краја свог живота. Ни Петар III ни Катарина II, након Јелисаветине смрти, нису имали намеру да ослободе Ивана VI, знајући да им може бити такмац у борби за престо. Међутим, држећи се наређења још из Јелисаветиног времена, да уколико постоји опасност да буде ослобођен, тај руски несуђени владар мора бити ликвидиран, његов чувар је окончао живот Ивана VI.
Смрћу Петра III и Ивана VI Катаринина позиција је свакако била значајно учвршћена. Међутим, то није мењало чињеницу да је нова руска владарка дошла на власт превратом. Управо је зато Катарина II намеравала додатно да ојача своју позицију. Након крунисања у Москви она је предузела путовање према југу земље. Обилазећи мања и удаљена места, нова руска царица је тежила да се још више приближи својим поданицима, не би ли добила што ширу подршку и ојачала своју позицију у земљи. Између осталог то је подстакло на сазивање законодавне комисије, својеврсне сталешке скупштине, чији задатак је био да расправља о најширим проблемима руског друштва. Такође, саставила је и упутства за рад те скупштине, а која нам много говоре о њеном односу према кључним проблемима руског друштва и државе. Катарина је неспорно била заговорник апсолутистичке владавине и своје ставове је правдала околностима, а понајвише огромном територијом те државе. Насупрот ставова најугледнијих филозофа просветитеља тог времена, које је Катарина читала, а са појединцима попут Волтера имала и преписку, она је заговарала став да апсолутистичка владавина не мора „а приори“ бити и деспотска. Поштовање закона, подстицање развоја просвете и здравства, унапређење културе једног друштва, све је то било могуће и у апсолутизму, наравно уколико је просвећен.
Коначно, након окончања избора у којима је учествовало племство, грађанство, слободно сељаштво, представници највиших државних органа, козака и националних мањина, 1767. године та Катаринина комисија од више стотина чланова отпочела је са радом. Пошто су посланици, без обзира на сталеж из ког су долазили, добили задатак да прикупе свеске са притужбама својих суграђана, створен је драгоцен материјал о стању руског друштва тог времена. Управо те свеске представљале су основ око кога се развила жива, а неретко веома срчана и оштра полемика народних представника. Посебно су жучне расправе биле око горућих питања, а то су положај и тежње сваког сталежа понаособ. Племство је бранило своју привилеговану позицију и тражило проширење права, кроз могућност да се баве трговином и индустријском производњом. Такође, тражили су да се потврде одлуке њеног мужа, које су их ослобађале обавезе да служе у војсци и државној управи, које су забрањивале физичко кажњавање, као и било какво кажњавање племства без одлуке суда, као и гаранцију да им се за прекршаје не може отуђити имовина. Са друге стране грађанство је тражило да трговина и индустрија остану привилегије њиховог сталежа, да сва она права која захтева племство, у погледу неповредивости личног достојанства и имовине, требају односити на све, а не само аристократе. Такође, тражили су право да и они имају своје кметове попут племства. Наравно да су се њихови интереси преплитали и сукобљавали, међутим најжешћу расправу изазвало је и најтеже питање које је оптерећивало руско друштво, а то је положај зависних сељака, односно кметова. Иначе, најбројнијег дела руског друштва.
Било је посланика који су описивали живот руских мужика, који су по свему били робови сем по праву њиховог господара да им одузме живот. Израбљивања, мучења и физичка кажњавања, продаја кметова, све су то само детаљи из трагичног живота руских зависних сељака. Међутим, на сам помен идеје да ту стварност треба мењати и њихов положај поправити, следила је оштра реакција племства. Руске аристократе децидно су одбијале су да признају такву стварност. Учестало бежање кметова са њихових имања правдали су лошим карактером, алкохолизмом и скитањем, али никако својим деловањем. На предлог појединих посланика да би кметовима требало обезбедити бар кућу и окућницу као њихово власништво племство, реаговало се крајње негативно. По њиховом мишљењу уколико поседују земљу, кметови постају земљопоседници и тешко да се могу третирати као зависни сељаци. Самим тим, нарушава се темељни принцип на коме почива руско друштво и држава, апсолутизам. Тиме се доводи у питање могућност феудалца да спроведе обавезу прикупљања пореза и питање је само тренутка када би се то претворило у општу побуну. Суштински, руско племство је сматрало да би свако попуштање, па и најмање, довело у питање њихову власт над кметовима и пре или касније отворило питање њиховог ослобођења, што би нарушило економску базу њиховог сталежа. Управо зато су непоколебљиво бранили своју позицију и одбијали сваку могућност да се положај мужика мења, на штету феудалца.
Иако се Катарини неретко приписује да је била либералних схватања и да је тежила укидању кметства, а да је од тих својих идеја одустала под притиском племства, суштински то није тачно. Да, Катарина је читала филозофе просветитеље, дописивала се са њима, угошћавала их у свом двору, финансијски помагала, али то не значи да је усвојила сва њихова начела. Напротив! Катарина Велика се обилато користила не малим утицајем просветитеља, како би мењала стереотипе и негативну слику о Русији у европској јавности. На тај начин Катарина је истовремено јачала сопствену позицију у европској политици, али и подизала углед своје земље. Међутим, још пре самог заседања комисије, она је јасно дефинисала свој став да је ослобођење кметова неприхватљив и опасан потез, који би могао уздрмати целу државу и довести њен опстанак у питање. Сасвим извесно је да је Катарина имала разумевања за тежак положај мужика, али максимум што им је била спремна изаћи у сусрет било је спречавање злоупотребе спахијске власти, право својине, али само над покретном имовином и јасно дефинисање сељачких дажбина и кулука. Далеко је то од слободе и власништва над земљом, а за шта су се залагали европски просветитељи.
Управо под притиском жучне расправе о сеоском ропству, која је претила да се отме контроли, Катарина је искористила очекивано избијање рата са Османлијама, као оправдање за прекид заседања ове Катаринине комисије. Иако се сматрало да је то само привремено, она више није сазивана. Међутим, последице њеног рада биле су далекосежне. Катарина је имала увид о стању и расположењу у свом друштву, а што јој је обезбедило темељ за све народне реформе. „Мајка отаџбине“, титула коју су јој управо представници те комисије доделили, у наредном периоду учврстиће моћ руског племства и њихову власт над зависним сељацима. Мере предузете на заштити мужика биће минималне, тако да ће својим деловањем она допринети јачању феудалног поретка у Русији, који је несумњиво представљао рак-рану руске државе и друштва. Дугорочно, то је имало катастрофалне последице по ту земљу, која ће међу последњим укинути кметство, а са његовим реликтима неће се изборити чак ни у првим деценијама 20. века.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Роберт К. Меси, Катарина Велика: портрет једне жене. Лагуна: Београд, 2018.
Алексеј Јелачић, Историја Русије. Српска књижевна задруга: Београд, 1929.
Павел Миљуков, Историја Русије. Народна култура: Београд, 1939.
Фјодор Успенски, Источно питање. Логос: Београд, 2013.
Остави коментар