Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
После свих наведених примера, може се учинити да мотив сакупљања у Живковићевој прози функционише као покушај успостављања контроле над пролазношћу и временом, односно као стратегија којом се унутар фикционалног света обезбеђује привид трајности и очувања, те би се могло претпоставити да сакупљање представља средство отпора забораву и нестајању, али и да се кроз њега успоставља илузија стабилности у свету који је у сталном распаду.
Ипак, овакво тумачење не исцрпљује сложеност Живковићеве поетике. Сакупљање се не појављује као једноставан одговор на егзистенцијалну несигурност, већ као самосталан и аутономан порив који превазилази практичну или утилитарну функцију. На то указује и ауторово сопствено разматрање овог мотива, у којем се наглашава да су сакупљачки нагони међу најинтензивнијим људским страстима, нарочито у ситуацијама када се успоставља искуство јединственог и непоновљивог поседовања. Живковић не тематизује сакупљање као одбрану од времена, већ као облик заноса који произилази из саме могућности присвајања нечега што припада искључиво појединцу. Такав став најјасније се огледа у ауторовој напомени:
„Мало је људских заноса који се по силовитости могу упоредити са сакупљачким. Нарочито када увидите да нешто не може да поседује нико осим вас. Имао сам разумевања за ту страст. Да није ње, зар бих овако добро живео?”
Овај исказ помера фокус са идеје страха од пролазности на поље ужитка у поседовању и јединствености, а сакупљање се појављује као егзистенцијално и поетичко начело које обликује читаву наративну структуру Живковићевих прича.
Мотив сакупљања у прози Зорана Живковића показује се као један од кључних поетичких механизама којим се организује и преиспитује однос између стварности и фантастике, као и однос између субјекта, времена и идентитета. Полазећи од теоријског оквира фантастичне књижевности, који у радовима Цветана Тодорова почива на неодлучности између природног и натприродног, уочава се да Живковићев свет у значајној мери помера тежиште фантастичног са догађаја на начин његове перцепције. Док се код класичних модела фантастике (попут оних које описује и Лавкрафт) нагласак поставља на страх, ужас и продор натприродног у познату стварност, код Живковића је кључна особеност у томе што се граница између реалног и фантастичног не успоставља кроз шок, већ кроз нормализацију немогућег.
Због тога се као значајна успоставља паралела са Кафком, у чијим делима фантастични елементи не производе неодлучност унутар самог фикционалног света, већ су прихваћени као део његове унутрашње логике. Слично у Живковићевим причама натприродни или апсурдни догађаји не доводе до кризе разумевања код ликова, већ се интегришу у њихов свакодневни живот као нешто подразумевано. У том се померању перспективе ствара специфичан тип фантастике у којем је једини носилац неодлучности сам читалац, док су ликови у потпуности лишени потребе за интерпретацијом онога што се дешава. У оквиру таквог поетичког модела, мотив сакупљања добија централну улогу. Он се у Живковићевој прози не појављује као случајан тематски елемент, већ као принцип организације света и начина његовог доживљаја. У роману Мост сакупљање се још увек задржава у сфери материјалних предмета, али и тада показује тенденцију ка апсурдној функционализацији: предмети се прикупљају не због њихове употребне вредности, већ због улоге коју имају у ситуацијама које следе. Потрага за предметима води кроз низ простора који губе логичку повезаност, чиме се простор претвара у мрежу симболичких тачака у којима предмет добија значење тек у тренутку употребе.
У причи о госпођи Вери сакупљање прелази у сферу перформативног и телесног, при чему предмети постају реквизити у радњама које истовремено задржавају и губе своју сврху. Сакупљање више није усмерено ка поседовању, већ ка извођењу, што додатно усложњава његову функцију и приближава га ритуалном моделу понашања. У Амаркорду овај процес иде корак даље, јер се предмет сакупљања трансформише у сећање, односно у нематеријалну категорију која у потпуности припада унутрашњем животу субјекта. Тиме се сакупљање помера са спољашњег на унутрашњи план, а предмет постаје психолошка и егзистенцијална јединица.
Циклус Дванаест збирки представља кулминацију овог процеса дематеријализације. У њему се сакупљају дани, снови, смрти, нада, па чак и различити аспекти временског и егзистенцијалног искуства, чиме се границе између стварног и апстрактног у потпуности укидају. Сакупљање више не подразумева однос према предмету, већ однос према самом постојању. Посебно је значајно што у појединим случајевима долази до брисања границе између сакупљача и збирке, јер јунаци постепено постају део онога што су настојали да очувају, чиме се мотив сакупљања претвара у процес распада идентитета.
У оквиру ове поетике, појединачни ликови попут господина Прохаске, Паливеца, Плусхала и Павека илуструју различите аспекте истог механизма. Прохаска сакупља сопствене нокте, чиме се тело појављује као примарни облик збирке и идентитет се своди на материјалне остатке сопственог постојања. Паливец кроз фотографију настоји да фиксира сопствени живот у временским интервалима, али тиме постепено нестаје заједно са сопственим архивом. Плусхал сакупља лепе речи, при чему језик постаје простор затварања унутар којег се субјекат губи, док Павек у дигиталној сфери е-поште доживљава коначан преображај у сам медиј који користи. У свим овим примерима јасно се уочава исти образац: покушај очувања доводи до нестанка, а акт сакупљања постаје механизам самоукидања субјекта. На највишем нивоу сложености налази се фигура господина Покорног, који не сакупља више појединачне елементе, већ читаве системе сакупљања. Он представља метасакупљача, односно фигуру која интегрише све претходне облике колекција у јединствену структуру. У његовом простору сусрећу се материјалне и нематеријалне збирке, као и сами сакупљачи, чиме се укида разлика између нивоа деловања и нивоа посматрања. Коначно уништење свих збирки указује на затварање једног циклуса који не нуди јасно објашњење, већ оставља простор за неодређеност и интерпретативну отвореност.
Сагледано у целини, сакупљање у Живковићевој прози не функционише као тема, већ као принцип који повезује различите нивое значења: простор, време, идентитет и наративну организацију. Његова основна карактеристика јесте постепена трансформација од материјалног ка нематеријалном, при чему се истовремено врши и трансформација субјекта од посматрача ка објекту сопствене делатности. У том процесу сакупљање престаје да буде средство очувања и постаје механизам нестанка, што представља кључну парадоксалну тачку целокупне поетике. Живковићева проза показује да је сваки покушај фиксирања искуства унапред ограничен временом као доминантном категоријом постојања. Сакупљање, без обзира на свој облик, не успева да превазиђе пролазност, већ је само преобликује у различите системе репрезентације. У томе се огледа његова поетичка функција: истовремено представља и покушај контроле и доказ немогућности те контроле, чиме се у Живковићевом опусу успоставља специфична равнотежа између реда и распада, поседовања и губитка, смисла и неодређености. У Живковићевој прози кроз мотив сакупљања не истражује се само однос човека према предметима, сећањима или апстрактним категоријама, већ пре свега однос човека према сопственој коначности. Сакупљање постаје облик симболичког отпора нестајању, али и начин на који се то нестајање парадоксално убрзава и материјализује. Сваки покушај да се искуство сачува у форми збирке истовремено је и покушај да се превазиђе граница смрти, али и доказ да је та граница унапред непремостива. У том двоструком кретању – између жеље за трајањем и неминовности краја – налази се најдубљи смисао Живковићевог поетичког модела, у којем сакупљање постаје не само тема, већ и метафора самог постојања.
ЛИТЕРАТУРА
Живковић, Зоран. Немогуће приче. Београд: Завод за уџбенике, 2010.
Тодоров, Цветан. Увод у фантастичну књижевност (прев. Александра Манчић). Београд: Службени гласник, 2010.
Остави коментар