Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
У обликовању својих јунака Живковић ништа не препушта случају. Њихова занимања, животни простор, свакодневне навике, интересовања и међусобни односи пажљиво су осмишљени тако да учествују у изградњи јединственог фантастичног света. Код њега лик није само носилац радње, већ један од основних механизама посредством којих се успоставља логика фантастичног – зато се и најобичније професије, хобији или животне околности постепено преображавају у елементе који нарушавају очекивани поредак стварности. Посебно место у таквом поступку имају необичне страсти и опсесије које Живковић додељује својим јунацима. Оне су најчешће покретачи радње, али и средство њихове индивидуализације. Захваљујући њима, ликови остају препознатљиви не само по ономе што чине већ и по специфичном односу који успостављају према свету који их окружује. Њихове навике и унутрашњи пориви ретко су психолошки мотивисани у традиционалном смислу, јер функционишу као поетички знаци и показатељи да се налазимо у свету чија правила нису истоветна правилима стварности.
Међу таквим особинама посебно се издваја сакупљачки нагон. Он се у Живковићевој прози не јавља као успутна карактерна црта нити као необичан хоби појединих ликова, већ као један од најупечатљивијих мотива његове поетике. Различити јунаци сакупљају најразноврсније предмете, појаве и искуства, при чему предмет сакупљања готово никада није случајно одабран. Напротив, он открива логику фантастичног света, обликује судбину самих јунака и отвара бројна питања о природи памћења, времена, идентитета и пролазности. Фигура сакупљача један је од најупечатљивијих модела Живковићевих ликова, па њена анализа пружа могућност да се сагледају и неке од најзначајнијих особености његове фантастичне прозе.
Роман Мост представља један од најрепрезентативнијих примера Живковићеве поетике сакупљања. Међутим, већ на самом почетку потребно је указати на чињеницу да се сакупљачи у његовој прози не могу посматрати као јединствена група. Њихов однос према предмету сакупљања није увек исти, нити је њихов циљ искључиво стварање колекције. За разлику од јунака Дванаест збирки, код којих сакупљање подразумева чување, архивирање и готово опсесивно поседовање сакупљених предмета, у Мосту сакупљање има пре свега инструменталну функцију. Предмети се не прикупљају да би били трајно задржани, већ да би у одређеном тренутку били употребљени, након чега губе сваки значај. Сам чин сакупљања овде је важнији од колекције која би могла настати.
Такав модел најјасније је приказан већ у првој целини романа, „Мантилу“. Након сусрета са сопственим двојником, приповедач без оклевања прихвата необичну ситуацију и почиње да га прати, чиме истовремено започиње и необична сакупљачка потрага. Од тог тренутка његово кретање кроз град претвара се у низ задатака који подразумевају непрестано прикупљање различитих предмета. Простори које обилази међусобно су потпуно неповезани: фризерски салон, продавница вина, продавница спортске опреме, црква, антикварница, цвећара, четврт црвених фењера, апотека, радња половне позоришне опреме и, на крају, једно неодређено место. Посматрани као целина, ни ти простори ни редослед њиховог појављивања не успостављају јасну логичку везу. Они функционишу као сегменти света чија правила остају недоступна и јунаку и читаоцу.
Подједнако необични јесу и сами предмети који постају део сакупљачког процеса. Три боце вина, црвена кугла за куглање, књига из антикварнице, букет ружа, бочице лекова, позоришне маске, мантил и три дијаманта не делују као елементи који припадају истом систему. Ипак, сваки од њих добија одређену улогу у низу загонетних догађаја који следе. Тако су три боце вина и кугла за куглање неопходне да би свештеник и монахиња били поражени у необичној партији куглања у цркви, док књига и букет ружа неочекивано остају у четврти црвених фењера, без икаквог објашњења њихове функције. Тек бочице лекова, позоришне маске, мантил и три дијаманта добијају привидно јаснију сврху, јер постају улог у игри рулета. Међутим, ни тада се не открива зашто су баш ти предмети неопходни, нити по ком принципу функционише свет у којем је таква употреба могућа. У томе лежи особеност Живковићевог поступка – предмети не поседују симболичко значење које би се могло једнозначно протумачити, нити је њихова вредност условљена неком унутрашњом логиком коју текст постепено открива. Напротив, њихова функција остаје намерно недоречена. Читалац препознаје да сваки предмет има своје место у систему романа, али му правила тог система никада нису у потпуности расветљена. Сакупљање престаје да буде обично низање предмета и постаје један од основних механизама производње фантастичног. Оно не води ка разрешењу загонетке, већ ка њеном непрестаном умножавању, чиме се од почетка до краја одржава осећање неодлучности и тајанствености.
Исти модел сакупљања наставља се и у другој целини романа, „Ешарпа“, чија је главна јунакиња покојна госпођа Вера. Попут приповедача из „Мантила“, и она се руководи потребом да прикупља предмете који ће тек накнадно бити употребљени у низу необјашњивих догађаја. Међутим, ни овде сакупљање не води ка стварању збирке, већ представља припрему за радње чији смисао остаје недоступан и јунакињи и читаоцу. Међу предметима које госпођа Вера сакупља налазе се три килограма банана, посуђе, мали црвени бикини, бакарна наруквица, огрлица од неправилних каменчића и гломазне пластичне минђуше. На први поглед реч је о потпуно насумичном избору, без икакве унутрашње повезаности. Одређени предмети добијају привремену, готово успутну функцију – банане бивају поједене, бикини обучен, али њихова улога у развоју радње тиме није објашњена. Тек последња три предмета постају средство плаћања за могућност учешћа у необичној игри гађања кловнова у амфитеатру смештеном у гробници. Ипак, ни тада текст не открива зашто су наруквица, огрлица и минђуше неопходни да би се игра наставила, нити због чега су претходно сакупљени предмети уопште били потребни. Као и у „Мантилу“, привид функционалности не доводи до коначног објашњења, већ само производи нова питања.
Овај поступак наставља се и у трећој целини, „Патике“, где логика сакупљања постаје још необичнија. Предмети који се прикупљају не само да су међусобно неповезани већ се њихова употреба све више удаљава од свакодневног искуства. Пелене и једанаест кутија патика постају део бизарног призора у којем се нерођени син госпођице Аните, носећи пелену, купа у кади испуњеној ципелама. Женски парфем, риђа перика и комбинезон од ружичасте свиле, сакупљени на путу ка градском заводу за умоболне, добијају место у необичној игри коју дечак игра са тројицом кувара. На крају се појављују осмокраки орден, бела лула и снежна кула, предмети који омогућавају победу у игри са три куполе. Међутим, као и у претходним целинама, текст не открива по ком принципу они делују, нити зашто су били неопходни за исход игре.
Посматране заједно, све три целине романа показују да Живковић избегава успостављање узрочно-последичних веза које би читаоцу омогућиле да реконструише правила света у којем се радња одвија. Иако сваки сакупљени предмет очигледно има одређену функцију, та функција никада није у потпуности образложена. Предмети не откривају смисао света, већ потврђују његову недокучивост. Сакупљање у Мосту не треба посматрати као облик колекционарства, већ као поетички поступак којим се непрестано одлаже могућност коначног разумевања. Сваком новом сакупљеном предмету одговара и нови слој тајне, тако да роман, уместо да постепено разрешава сопствене загонетке, изнова производи осећање фантастичне неодлучности.
ЛИТЕРАТУРА
Живковић, Зоран, Немогуће приче, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
Тодоров, Цветан, Увод у фантастичну књижевност, превела Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2010.
Остави коментар