Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Фантастична књижевност почива на нарушавању поретка који читалац препознаје као природан и стабилан. Њен свет настаје у тренутку када се у свакодневицу, устројену по законима логике и искуства, увуче појава која тим законима измиче. Судар познатог и непознатог отвара простор у којем се преиспитују границе стварности, могућег и немогућег. Због тога фантастика није само књижевност необичних догађаја или натприродних бића – она представља посебан начин обликовања стварности, заснован на сталном колебању између рационалног објашњења и прихватања онога што се опире разуму.
Једно од кључних питања теорије фантастике јесте питање границе до које рационално објашњење сме да продре у текст. М. Р. Џејмс сматра да је природно објашњење понекад неопходно као могућност, али да оно мора остати тек у наговештају. Чим постане потпуно уверљиво и довољно широко да разреши недоумицу, фантастично престаје да постоји. Необично тада губи своју снагу, а текст се враћа у оквире обичног искуства. Фантастика непрестано одлаже коначно разјашњење, одржавајући читаоца у стању неизвесности. На истом трагу налази се и Цветан Тодоров, који фантастично одређује као изузетно нестабилну категорију. Оно, по његовом мишљењу, траје само онолико дуго колико траје неодлучност у погледу природе необичног догађаја. Уколико се покаже да је појава могућа и рационално објашњива, текст прелази у домен чудног; уколико се натприродно прихвати као нова законитост света, улазимо у област чудесног. Фантастично, дакле, постоји само у том краткотрајном и неизвесном простору између два могућа тумачења. Његов опстанак условљен је одсуством коначног одговора, јер је, како Тодоров истиче, неодлучност основни предуслов његовог постојања.
Посебно место у разумевању фантастике припада Хауарду Филипсу Лавкрафту, који њену суштину проналази у емоционалном дејству текста. За њега је највиши домет фантастичне приче способност да у читаоцу пробуди осећање космичке језе, стрепње и сусрета са силама које превазилазе људско разумевање. Ипак, иако је страх један од најчешћих пратилаца фантастичног, он не представља његов неопходан услов. Постоје бројна дела у којима натприродно не изазива ужас, већ чуђење, радозналост или интелектуалну недоумицу. Оно што такве текстове ипак чини фантастичним није степен страха који производе, већ чињеница да читаоца непрестано држе у неизвесности, не дозвољавајући му да са сигурношћу одлучи да ли се налази у оквирима могућег или немогућег. Читаочева неодлучност може се сматрати темељним обележјем фантастичне књижевности – док год је могуће подједнако уверљиво прихватити и рационално и натприродно објашњење, фантастично остаје живо. Оног тренутка када једна од тих могућности коначно превагне, његов простор се затвара. На оваквом схватању фантастике заснива се и читање прозе Зорана Живковића, чији светови непрестано преиспитују границе стварности, али то чине на начин који традиционалну теорију фантастике истовремено потврђује и доводи у питање.
Постоје писци који класични модел фантастике свесно преобликују, мењајући место на којем се јавља неодлучност. Уместо да она буде заједничка и читаоцу и јунацима, они је готово у потпуности преносе на читаоца, док ликови натприродно прихватају без чуђења и отпора. На тај начин фантастично не ишчезава, већ добија нов облик. Оно више није последица оклевања самих јунака пред необјашњивим догађајем, већ произилази из судара читаочевог искуства са светом текста, чији становници необично прихватају као део свакодневице. Најупечатљивији пример оваквог поступка пружа проза Франца Кафке. Његови јунаци ретко доводе у питање појаве које из перспективе читаоца делују потпуно немогуће. Напротив, оне се прихватају са готово потпуном мирноћом, као да представљају природан наставак свакодневног живота. Због тога се тежиште фантастичног помера са самог догађаја на начин његовог доживљавања. Апсурд не производи лик, већ читалац, који покушава да успостави логичке везе у свету чија су правила суштински другачија од оних на која је навикао. У Кафкином прозном свету необично није издвојени инцидент који нарушава устаљени поредак, већ постаје једно од његових основних начела. Јунаци не испољавају ону неодлучност коју је Тодоров сматрао конститутивним условом фантастичног – не траже објашњења, не сумњају у оно што им се дешава и не настоје да успоставе границу између природног и натприродног. Та граница остаје видљива једино читаоцу, који се непрестано колеба између прихватања правила света дела и свести да су она у супротности са његовим сопственим искуством. Захваљујући томе фантастично не нестаје, већ мења своје тежиште, прелазећи из свести ликова у свест онога који чита.
Сличан поступак препознајемо у прози Зорана Живковића, с разликом што овај аутор однос између стварног и фантастичног гради на још доследнији и суптилнији начин. Његови јунаци готово неприметно прелазе границу између свакодневице и немогућег, али тај прелаз ни у једном тренутку не доживљавају као нарушавање природног поретка. Оно што из перспективе читаоца представља радикалан прекид логике света, за ликове је тек још једна околност свакодневног живота. У раскораку између читаочевог и јунаковог доживљаја стварности настаје један од најпрепознатљивијих механизама Живковићеве фантастике. Док читалац покушава да пронађе објашњење за догађаје који се опиру сваком рационалном тумачењу, сами јунаци њима не придају посебан значај. Госпођа Олга без већег изненађења прати покојну госпођу Веру; госпођица Анита прати сина који још није рођен; приповедач из „Мантила“ без отпора прихвата сусрет са сопственим двојником, а затим одлучује да га прати. Уместо да њихову пажњу заокупљају немогући догађаји, они се усредсређују на наизглед безначајне појединости: неукусну жуту ешарпу, патике различитих боја, мантил са неједнаким реверима или неки други наизгелд споредан детаљ. Тако се тежиште приповедања намерно помера са онога што би у реалистичком свету било суштински проблем на оно што је периферно, чиме се додатно појачава осећај необичности.
Исти принцип препознаје се и у бројним Живковићевим делима. Његови јунаци без оклевања прихватају свет у којем препознатљиви знаци стварности непрестано бивају померени. Готово сви важни ликови имају риђу косу; пића носе необична имена; колачи се појављују у неочекиваним бојама; одлазак у кафић, посластичарницу или железнички вагон готово никада не доводи до исхода који би читалац могао да предвиди. Иако се читав поредак стварности постепено преображава, ликови се према тим променама односе са потпуном равнодушношћу. За њих су оне природан део света у којем живе. Тако ни јунак који свакодневно затиче нове књиге у свом поштанском сандучету не доводи у питање порекло тог необјашњивог дара, већ размишља искључиво о томе где ће сместити непрестано увећавану библиотеку. Затвореник осуђен на смрт прихвата као нешто сасвим уобичајено да му непосредно пре погубљења адвокат, тужилац, судија и затворски чувар испричају по једну причу. Путник без оклевања предаје кондуктеру капут и ципеле, не тражећи ни објашњење ни разлог за такав поступак. У сваком од ових случајева изостаје реакција која би се у реалистичком моделу очекивала. Изостанак чуђења представља један од основних покретача Живковићеве фантастике.
Због тога се може рећи да Живковић фантастично не заснива на самом присуству необичних појава, већ на њиховој потпуној нормализацији унутар света дела. Његови јунаци не осећају страх, не траже рационално објашњење и не настоје да поврате нарушени поредак, јер за њих тај поредак никада није ни био нарушен. Неодлучност, која је у класичној теорији фантастике припадала и читаоцу и лику, овде је готово у потпуности пренета на читаоца. Он остаје једини који непрестано покушава да успостави границу између могућег и немогућег, док су јунаци ту границу одавно престали да примећују.
ЛИТЕРАТУРА
Живковић, Зоран, Немогуће приче, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
Тодоров, Цветан, Увод у фантастичну књижевност, превела Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2010.
Остави коментар