КАРЛОВАЧКА ГИМНАЗИЈА

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

У XVIII и XIX веку Сремски Карловци са Карловачком митрополијом представљали су духовно и политичко упориште Срба у Хабзбуршкој монархији. У духу просвећеног апсолутизма и појаве слободоумних схватања долази до унапређења школства на простору читаве Хабзбуршке монархије. Отварањем световних школа током XVIII века долази до просвећивања и изградње високог културног нивоа свеукупног становништва Хабзбуршке монархије, па тако и Срба.

Просвећени монарх користи своју неограничену власт како би извршио реформе у држави и друштву, а у циљу побољшања квалитета живота својих поданика. Апсолутистичке монархије биле су доминантан облик владавине, које најбоље описује изјава Луја XIV „Држава, то сам ја“. Истакнути представници просвећеног апсолутизма били су аустријска царица Марија Терезија (1740–1780) и њен син Јосиф II (1780–1790). Марија Терезија спровела је велике реформе у друштву: издала је Закон о грађанским правима; увела обавезно образовање за децу од 6 до 12 година, без обзира на пол; укинула мучење и смртну казну; предузела мере за ограничавање моћи Католичке цркве и њено стављање под контролу државе; извршила је реформу организације војске по примеру Пруске; унапредила индустрију, трговину и пољопривреду, смањила феудалне обавезе сељаштва, а истовремено ограничила феудалне захтеве властеле; увела је „урбаре“, неку врсту земљишних књига, што је имало за циљ да зашитити кметове као субјекте опорезивања. Нови школски систем, познат под називом Ratio educationis, уведен је 1777. године. Његова суштина била је у формирању мреже државних сеоских (trivium) и градских (norma) школа, са јединственим наставним програмом.

Цар Јосиф II је био један веома слободоуман просветитељ, који је спровео многобројне реформе у циљу успостављања централистичке и германизаторске политике. Ставио је Хабзбуршку монархију под јединствену централну управу. Његове реформе биле су усмерене на ограничавање утицаја католичког клера, који је током векова стекао исувише моћи. Донео је Едикт о верској толеранцији 1781. године, који је дозвољавао православцима, протестантима и Јеврејима слободно исповедање своје религије и обичаја. Укинуо је цензуру, што је за последицу имало слободу штампе и процват књижевности. Прогласио је немачки језик званичним у целој Царевини. Наредио је да се спроведе попис становништва и кућа и катастарско премеравање, у циљу припрема за укидање ослобођености племића плаћања пореза. Укинуо је самоуправу угарских земaља. Прогласио је слободу унутрашње трговине и долази до економског узлета. Укинуо је личну зависност кметова у аустријској половини државе, па чак и термин кмет био је укинут. Дошло је до великог отпора мађарског племства, истовремено са спољнополитичким неуспесима. Католичка црква, Мађари и Хрвати били су против њега, али не и Срби. Срби су уживали своју црквену аутономију, а њихова црквена управа и сама је била прилично апсолутистичка, опасност од германизације нису увиђали, за разлику од мађаризације, а задобио је њихову наклоност и због споразума са Русима и борбе против Турака. За време цара Јосифа II Срби су доживели своје духовно ослобођење. Цео XVIII век прошао је у сталном напору српске средине да се издигне и изједначи са својом околином, да се европеизира, и да може да издржи духовну и привредну утакмицу. Српски народ покушава да се избори за своје школе и штампарије. Нови цар Леополд II морао је да ублажи реформе свог старијег брата Јосифа II, тако да је мађарско племство задржало своје дотадашње привилегије. Цар је дозволио сазивање Српског националног сабора у Темишвару и подржао је захтев Срба за територијалну аутономију.

На Темишварском сабору 29. октобра 1790. године за карловачког митрополита изабран је Стефан Стратимировић, који тада имао свега 33 године. Наследио је Павла Ненадовића. Као карловачки митрополит Стратимировић је нарочиту пажњу посветио подизању просветних установа. Основао је Карловачку гимназију (1791–1792), Карловачку богословију (1793), Благодејаније, касније Стефанеум (1793), Цртачку школу при Нормалној школи у Карловцима, а његовом заслугом основана је и Велика српска православна гимназија у Новом Саду, данашња Змај Јовина гимназија. Завео је ред у цркви и дисциплину међу свештенством. Годинама је био вођа Срба у Аустријској царевини и водио је борбу против покушаја унијаћења Срба.

Историју српског школства на овим просторима можемо пратити још од XVI века, када су имућни људи слали своју децу у манастирске школе или су доводили приватне учитеље. Још је патријарх Арсеније III тражио дозволу за отварање схоластичке гимназије у Печују и за отварање штампарије. Исто то покушао је касније и митрополит Исаија Ђаковић. Аустријска влада осујећивала је сваки покушај подизања српских нижих, а нарочито виших школа. Тек 1727. године бечки двор је дозволио оснивање и подизање српских народних школа. Међутим, сада је проблем био наћи учитеље за српске школе.

Митрополит Мојсије Петровић, са руским учитељима Максимом и Петром Суворовим, у Сремским Карловцима оснива рускословенску школу. Била је то прва значајна образовна институција у Сремским Карловцима, тзв. нижа гимназија. У овој школи уведен је рускословенски језик, на којем су се појавили први буквари и црквене књиге.

У Сремске Карловце 1733. године долази Емануел (Мануил) Козачински са групом професора из Кијева, на позив митрополита Викентија Јовановића, а по препоруци Теофана Прокоповича и уз благослов кијевског митрополита Рафаила Заборовског. Козачински је постао професор и ректор Славенско-латинских школа (Collegium slavono-latino carloviciense). Предавао је латински језик, реторику и поетику. Овај човек је заслужан за стварање прве потпуне гимназије код Срба, која је била замишљена тако да у догледно време стаса у академију, тј. високу школу. Српске школе под његовим утицајем засноване су на просветитељском школском систему Петра Великог. Захваљујући Емануелу Козачинском код Срба започиње новија драмска књижевност и позориште. Козачински је био аутор и редитељ Траедокомедије. Траедокомедија је прва српска позоришна представа, која говори о смрти цара Уроша V. То је, у ствари, школска драма, која у себи сједињује елементе различитих жанровских структура. Он је извео ову представу са својим ђацима у Сремским Карловцима, јуна 1734. године (по старом календару). Представа је била веома популарна и више пута је преписивана и прерађивана. Сачувана је захваљујући препису Јована Рајића, који је био ђак и глумац у овој представи. Рајић ће касније наставити професорку делатност Емануела Козачинског.

Године 1749. у Сремским Карловцима основана је Латинска школа, за време митрополита Павла Ненадовића. У овој школи предавали су српски учитељи из редова свештеника и калуђера. Међу њима је био историчар и писац Јован Рајић. Ову школу похађали су ученици из свих српских покрајина Аустрије и Турске. Посебна пажња поклањала се учењу латинског и немачког језика. Све ово је претходило оснивању Карловачке гимназије.

За митрополита Карловачке митрополије 1790. године дошао је млади и активни Стеван Стратимировић. Он је у Сремским Карловцима оформио ново српско културно средиште. Митрополит Стратимировић је најзаслужнија личност за оснивање Карловачке гимназије. Својим залагањем је наговорио имућне трговце тог времена да дају новац и помогну оснивање гимназије. Угледни карловачки трговац Димитрије Анастасијевић Сабадов дао је 20.000 форинти у сребру, митрополиту Стратимировићу да их употреби „на добро“ српског народа, како мисли да је најпаметније. Укључују се и други имућни грађани Карловаца, који су прикупили још 13.100 форинти. Нови цар Леополд II показује већу предусретљивост ка српском народу у односу на своје претходнике. Цар Леополд II је 11. октобра 1791. године потврдио основно писмо, које је израдила Илирска дворска канцеларија, одобривши Србима отварање гимназије. Гимназија ипак није почела са радом те године, зато што је сада нови цар Фрања I требао потврдити друго закладно писмо и одобрити наставни програм.

Карловачка гимназија почела је са радом 1. новембра 1792, стога је то данас најстарија српска гимназија, Убрзо по оснивању ова гимназија је постала средиште српске просвете, културе и духовности. До 1852. гимназија је имала шест разреда (четири нижа „граматика“ и два виша „хуманиора“), а те године је добила седми и осми разред. Вуковим правописом исписан је програм Карловачке гимназије 1872. године и то је била велика победа, с обзиром на то да је само четири године раније тадашњи патријарх Рајачић био забранио употребу Вуковог правописа. Наставни језик био је латински, као и у већини школа тог времена, а учили су се следећи предмети: немачки, историја, географија, природне науке, физика, антропологија, римске старине, логика и моралика, а касније грчки и мађарски језик. Настава на српском језику почиње да се одвија од 1852. Од 1873. године гимназија добија право да се у њој полаже испит зрелости.

Митрополит Стратимировић је бирао како професоре тако и директоре. Пошто међу Србима није нашао погодне личности, неколико првих директора били су Словаци – Јохан Грос, Андрија Волни (који је на функцији остао чак 21 годину), Георгије Карло Руми и од 1821. Павле Магда. Први Србин директор гимназије био је Јован Герчић. Једина жена која је заузимала директорску позицију била је Невенка Добрњовска, чији је директорски стаж трајао 12 година.

Првих сто година Карловачка гимназија се налазила у старој згради некадашње Латинске школе. За то време, кроз њене учионице прошло је више од 18.000 ученика. Нова зграда у којој се и данас налази Карловачка гимназија саграђена је 1891. Темеље нове зграде освештао је патријарх Георгије Бранковић 12. маја 1890. године. Градња је завршена 19. октобра 1891. Направљена је према пројекту будимског архитекте Јулија Ђуле Партоша, а захваљујући средствима патријарха Германа и његовог брата сремско-митровачког проте Стевана Анђелића. Они су у ту сврху дали 162.500 форинти. Нова репрезентативна зграда грађена је у српско-византијском стилу, са богато украшеним главним улазом, изнад кога стоји натпис: Браћа Анђелићи Српском народу. У почетку је служила и као Патријаршијски двор.

У почетку су ђаци Карловачке гимназије били из самих Карловаца, а касније долазе ученици из свих српских покрајина Аустрије и Турске. Од 1907. наставу су могле да прате и девојке, али само оне из Сремских Карловаца, како би могле да буду под будним оком својих родитеља. Нешто касније су почеле да пристижу на школовање ученице из разних крајева. У оквиру школе постојали су „Благодјејаније“, што је био интернат за сиромашне ученике и Конвикт за децу богатијих родитеља. Дисциплина је била строга и у казнене мере спадале су батине, школски затвор и искључење.

Многи знаменити људи били су карловачки ђаци: Димитрије Давидовић, Сима Милутиновић Сарајлија, Милован Видаковић, Георгије Магарашевић, Бранко Радичевић, Јован Стерија Поповић, Јосиф Рајачић, Стеван Шупљикац, Коста, Димитрије и Иларион Руварац, Јован Суботић, Ђорђе Натошевић, Васа Стајић, Милан Јовановић Батут, Никола Радојчић, Радивоје Врховац, Борислав Михајловић Михиз, Вида Огњеновић, Дејан Медаковић, Ото Хорват, Горан Шушљик, Слободан Тркуља… Историчар Никола Радојчић, који је и сам био карловачки ђак, рекао је: „Историја Карловачке гимназије представља битан и частан део српске културне историје. Она је једна од најуспешнијих кованица модерне српске културе“.

Од 1921. гимназија постаје државна реална школа, а данас је филолошка гимназија. У згради Карловачке гимназије снимали су се култни филмови, као што су Балкан експрес, Варљиво лето и Лајање на звезде. У склопу гимназије налази се Волнијев Хербаријум с краја XVIII века и то је најстарија хербарска збирка на свету.

Библиотека Карловачке гимназије најстарија је школска библиотека у Србији. Има једнако дугу традицију као и сама гимназија. Библиотека поседује око 18.198 књига и 8.481 годиште периодике, велики број српских књига из XVIII и XIX века, штампаних србуља, рукописа, часописа и листова. Највише је књига на српском и хрватском језику, а потом на латинском, немачком, грчком, руском, чешком, француском, мађарском, италијанском, енглеском и румунском језику. Многи знаменити грађани завештавали су своје књиге гимназијској библиотеци, попут барона Александра Рајачића, архимандрита Антонија Наке, црногорског књаза Николе Петровића и др. Од вредних књига тамо се налази фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, које је библиотеци поклонио краљ Александар Обреновић 1897, Четворојеванђеље из XVI века, Служабник Вићенца Вуковића из 1554, затим прва издања Доситеја Обрадовића, Бранка Радичевића, Вука Караџића и многе друге. До данас су сачуване књиге са посветама првих директора гимназије: Јохана Гроса, Андрије Волнија, Георга Карла Румија, као и њених првих професора: Кирила Араницког, Јоана Живковића, Јована Живановића и других. У библиотеци постоји легат патријарха Германа Анђелића; легат Теодора Радичевића, карловачког ђака и оца Бранка Радичевића, најчувенијег карловачког ђака; Јована Герчића, првог Србина директора гимназије; легат Паје Адамова Марковића, професора гимназије и оснивача „Бранковог кола“… У дворишту школе налази се биста Бранка Радичевића, а по њему је названа и улица у којој је смештена и сама гимназија.

Карловачка гимназија је данас филолошка гимназија, чији посебан програм је намењен надареним ученицима. Постоје три смера, која трају четири године, и то су: класични језици, савремени језици и специјализован смер за историју и географију. Сви су распоређени у 24 одељења. Рад се одвија у мањим групама, које чини највише 12 ученика. Класични језици изучавају латински и старогрчки као главне језике, уз учење енглеског, као и још једног обавезног језика. На смеру савремени језици ђаци се опредељују за два обавезна језика, с тим што факултативно могу да уче и друге стране језике (шпански, руски, кинески, италијански, француски, класични грчки, пољски, норвешки, јапански и немачки). Трећи обавезни је латински језик. На смеру за историју и географију уче се ова два предмета на напредном нивоу. Као први страни језик учи се енглески, други бирају ученици, а у првој и другој години учи се латински.

У Карловачкој гимназији организована је Књижевна олимпијада 11. и 12. маја 2013. године. Организатор је било Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије у сарадњи са Друштвом за српски језик и књижевност. То је било републичко такмичење за ученике седмог и осмог разреда основних школа и гимназија. Ученици треће и четврте године средњих школа који су освојили једно од прва три места, били су ослобођени полагања испита из ове области приликом уписа на Филолошки факултет Универзитета у Београду.

Поред посвећености изучавању језика, гимназија данас организује и бројне активности на којима ученици могу да покажу различите таленте, као и хуманитарне догађаје у које су ђаци активно укључени. Све то утиче на уобличавање личности гимназијалаца. Како некада, тако и сада, карловачки ђаци су препознатљиви у друштву.