Карађорђевићи и Обреновићи – националне визије и светосавско утемељење

27/12/2019

Аутор: Милован Балабан, историчар

Иако је о овој теми, односно о обе династије модерне српске државе речено много, у овом тексту ћемо обрадити један угао сагледавања две династије – ствараоце и креаторе модерне српске државе. Од 1804, од почетка Првог српског устанка, почело је стварање српске државе, а током наредних сто педесет година на њеном челу су били представници Карађорђевића или Обреновића. Обе династије су оставиле печат на модерну историју Србије градећи истовремeно сопствене специфичности по којима су препознатљиви.

Можемо рећи да се рађање династије Карађорђевића десило онога тренутка када је прота Атанасије Буковички практично рукоположио и крунисао Карађорђа за вожда устанка 1804. Године. Ипак током XIX века већином су на челу Србије били Обреновићи. Од 1815. и проглашења Милоша Обреновића за вожда Другог српског устанка српском државом у формирању су владали Обреновићи до 1842. Године: Милош Обреновић до 1839, затим неколико недеља Милан Обреновић, а потом Михајло од 1839. до 1842, што је његова прва владавина. Осим периода Првог српског устанка када је владао Карађорђе (када је Србија имала озбиљну државу која је функционисала са свим својим државним структурама), Карађорђевићи су владали током овог века још само од 1842. до 1858. када је на челу Србије био кнез Александар, Карађорђев син. Његовим збацивањем на Светоандрејској скупштини дошло је до повратка Обреновића, до повратка кнеза Милоша који умире 1860. Наслеђује га Михајло, који у својој другој владавини бива господар Србије до 1868. године, када је трагично убијен на Топчидеру. Затим, после четворогодишње владе намесништва, на чело Србије долази Милан (син Јеврема, брата Милоша), а после њега његов син Александар, чијим се убиством 1903. године гаси династија.

После тога, на српски престо долази краљ Петар, унук вожда Карађорђа. Наследио га је син Александар 1921. године, тада већ краљ Југославије. Накратко ће престо наследити Петар II, који ће после познатог пуча 27. марта 1941. владати неколико недеља пре емигрирања, услед познатих околности које су задесиле државу после окупације нациста. Формално, Петар је лишен престола 1945. године и тиме је династија Карађорђевића сишла са историјске позорнице. Но, пошто је она још увек жива, пошто постоји принц Александар са својим синовима који борави у Србији, не можемо знати да ли ће се стећи услови да Србија поново постане монархија са легитимном династијом Карађорђевића.

Но, то су друга питања којима се нећемо бавити у овом тексту. Враћајући се на почетак стварања модерне српске државе нагласићемо неке друге ствари. Први српски устанак пада после пола века од укидања Пећке патријаршије, институције која је сачувала Србима духовни доживљај светосавља и светолазаревског косовског опредељења. Овим је сачуван идентитет народни, али и представа о средњовековној немањићкој српској држави која је била у темељу стварања државе за коју се Карађорђе борио. Но, као што рекосмо укидањем патријаршије образовни, културни и духовни ниво народа је срозан, а то је између осталог створило услове да се народни представници у периоду који је следио фаталније окрену Европи, донекле изгубивши верско и свако друго утемељење, као и да народ делимично изгуби представе о битности самог православља оличеног у култовима пре свега Светог Саве и Светог кнеза Лазара.

Отуда Први српски устанак и долази као нешто што ће створити услове да народ не изгуби свето-Предањску нит којом је био везан за своје претке и вредности које су они прокламовали, пре свега ортодоксну веру и визију света. Отуда се и Карађорђе схвата као обновитељ, не само државе него и свих начела на којима је егзистирао народ. Зато је он доживљен као вожд, као херој и као „спаситељ”, не само као романтични херој него истински вођа који изводи народ из вишевековног ропства. Можда је ту и основна разлика у доживљају две династије. Док је Милош као предводник Другог устанка радио на темељима већ створеног и могао рационално да експлоатише неке од тековина Карађорђеве борбе, дотле је вожд Првог устанка кретао испочетка исписујући херојске странице српске модерне историје.

Дакле, Карађорђе је ушао у народ као херој, не само романтичарски, већ онај, како би Његош рекао, који „из мртвијех Срба дозва и дуну живот српској души”. Са друге стране Милош је ушао у свест српског народа као дипломата који је стечене тековине бранио и стварао услове да се лагано заокружује српска држава. Ово су мање-више и карактеристике готово свих представника обе династије. Можемо рећи да док су Карађорђевићи већином хероји који се упуштају у непознато, некада и грешећи (Југославија), одлучују за смеле кораке, дотле су Обреновићи претежно дипломате, рационални, они који чувају стечено и покушавају да заокруже и стабилизују државу. Наравно, ово је условно речено јер су представници обе династије били и ратници и државници, те ова поједностављена представа служи само да истакне ону доминантнију црту наших вођа и монарха.

Као што је Карађорђе био и дипломата, тако је и Милош био херој, предводник Другог српског устанка. Но, за Милоша је карактеристична вештина којом је успео да искористи коруптивни османски режим и да издејствује аутономију 1830. године. Али и његова дипломатија не би дала резултате да Русија није стајала иза хатишерифа којим је Србија од султана добила аутономију, али, што треба истаћи, на бази 8. тачке Букурештанског мировног уговора из 1812. године, који је тековина Првог српског устанка и Карађорђа. Као што видимо ствари нису једноставне, те можемо често (а што није пракса) да тражимо а и нађемо континуитет деловања ове две династије. Представници и једне и друге су радили у одређеним историјским приликама оно што је било могуће, са уверењем да је то и најбоље за Србију.

О Карађорђу је Његош певао, јер је вожд Првог устанка доживљен као не само романтичарски херој, већ као нека врста спаситеља и избавитеља народа. О Милошу се причало и приповедало. Ово говори да су Карађорђевићи доживљени као они који његошевски речено руше варварске ланце, као предводници са којима је народ имао снажан контакт, док су Обреновићи доживљени као чувари и они који штеде народ и чувају га када експанзионистичка политика није могућа.

Међутим ту су доживљаји, утисци, па чак можемо рећи некада и стереотипи. Као што је већ наглашено, у пракси је све много сложеније. Обе династије су се хватале у коштац са проблемима који су били актуелни у том тренутку. Исто тако обе династије су имале идентичну крајњу визију – стварање модерне државе уједињењем свих Срба под исти кров. Отуда су реални проблеми били приоритет српским вођама. У XIX веку је то било заокруживање до тада ослобођене земље и покушај стварања међународно признате државе. На томе су наравно највише радили Обреновићи, јер су они тада и владали. Отуда се може стећи утисак о србијанској опредељености Обреновића, док су Карађорђевићи доласком на власт у наредном веку и стварањем услова за проширење ушли у југословенски програм, те због тога и обележени као они који су створили једну државу која суштински више није била српска. Но, тада се на то гледало као на остварење вековног сна о уједињењу српског народа под исти државни кров.

Пример који можда најбоље показује да су представници династија били усмерени ка једном циљу, те да су били истовремено и војсковође, ратници и дипломате, јесте Источна криза 1875–1878. године. Тада је избио устанак Срба у Херцеговини, који се брзо проширио и на Босну. Србија је у почетку хтела да остане по страни, чувајући мали део земље који је био независтан и сматрајући да је слаба. Но притисци пре свега од Срба ван Србије натерали су краља Милана да уђе у рат са Турском 1876. године. Доживео је пораз код Ђуниса, турској војсци био је отворен пут ка Београду. Ово је показало да је у том тренутку уздржана политика Србије заиста била најреалнија, али и да су Обреновићи сматрали легитимним вођење рата за Босну и Херцеговину, као и да су територије из националног програма Илије Гарашанина легитимно српске.

Следио је улазак Русије у рат, победа над Турском 1878. године, али и стварање Велике Бугарске Санстефанским мировним уговором, после ког је дошло до његове ревизије на Берлинском конгресу, када је Србија проширена и међународно призната. Дакле, Обреновићи су у том тренутку упркос чувању малог дела српског простора као независног ипак ушли у ризик рата који је могао да се заврши губитком исте те независности. Иако је кнез Милан изгубио поверење у Русију, показао је да планови свесрпског уједињења њему нису страни, односно да су они и његов приоритет као и каснијим Карађорђевићима. Да ли би они завршили у стварању Југославије да су Обреновићи били на власти друго је питање. Уосталом, Југославија је створена више услед интереса великих сила, пре свега Америке, него услед хтења српске елите (мада је она исто то желела), баш као што је некада и Милош издејствовао хатишериф султана 1830. године више захваљујући Русији и одобрењу осталих сила него што је српска држава имала реалну снагу да принуди Турску на такав уступак.

Оно што је карактерисало период после Берлинског конгреса је окретање од Русије и улазак Србије у интересну сферу Аустроугарске, чиме је и независност државе била детерминисана. Кнез, а од 1882. и краљ – Милан, окренуо се и срцем и душом Западу, временом све више презирући сопствени народ, чији му је дух постајао све даљи. Није само он то урадио, него током XIX века и читава српска елита школована на Западу. Попримивши западне облике мишљења и понашања она је уводила западне институције, али и све друге моделе функционисања у тада сељачку Србију, одступајући све више не само од светосавског заветног духа, него и од чисто народног поимања и схватања дотадашњих вредности. Отуда је то утрло пут за историјски неутемељена схватања и народа и државе, прво код Обреновића, а после и Карађорђевића.

Но, било како било, почетак XX века обележио је сукоб краља Александра Обреновића са оцем Миланом, који је имао подршку у Бечу. Али мора се нагласити да је и свет настао после Берлинског конгреса почео да се мења. Услед свега тога Александар Обреновић је да би добио неку врсту дозволе за свој спорни брак (али и српске аспирације на југу) почео да ствара боље контакте са Русијом. Смрт га је прекинула у том послу, али је после њега Петар Карађорђевић наставио приближавања Русији, ушавши са друге стране у Царински рат са Бечом, после ког се Србија ослободила економске зависности Хабзбуршке монархије.

Нови свет све мање је личио на стари, онај после Берлинског конгреса. Конфронтације Француске и Русије са Немачком, а нарочито покушај Турске да се приближи Другом рајху, створили су услове за Балканске ратове. Залагање Русије и прећутно одобрење Британије која је хтела да казни Турску, створили су услове за присаједињење старе Србије матици после Балканских ратова. Стицајем околности на челу Србије су били Карађорђевићи, али тешко да би Србија водила много другачију политику и да су на њеном челу били Обреновићи.

Прилике пред Велики рат су прича за себе. Може се само рећи да је тада у вртлогу светских збивања и утицаја, када је дошло до тектонских промена у свету, Србија после херојских победа и великог удела у савезничком тријумфу, а мала у великој политичкој арени, под вишедеценијским утицајем своје про-Западњачене елите ушла у пројекат формирања југословенске државе. Да ли би са Обреновићима ишла у другом смеру тешко је рећи, пошто је Југославија на неки начин и наметнута (што не значи да је тада већ одрођена елита није и желела). Тешко је одговорити на питање како би се неко други на челу Србије одупро овом пројекту великих сила, пре свега Америке, али и некој врсти остварења вишевековног сна свих српски династија и владара. Са ове историјске дистанце ми видимо да је тај пројекат био погубан, али тада га је елита сматрала успешним, а народ у већем делу, поготово онај преко Дрине, неминовним – схватајући пре свега предност уједињења у немогућности да види турбуленције које доноси живот са Хрватима и Словенцима.

За крај можемо да кажемо да су обе династије Србији донеле много тога. Између њих су постојале разлике које се најчешће наводе, али је постојао и континуитет њиховог деловања, што се не примећује често. Исто тако треба да нагласимо да су Срби једини народ на Балкану који је имао сопствене династије, који није крунисао краљеве из великих европских кућа. Такође треба нагласити да је српска усмереност ка западу сложен процес, одређен помало и судбином, али и драговољним прихватањем западних вредности читаве елите, често без икакве селекције.

У томе је кључни проблем. Није проблем да ли смо требали узети добре ствари са Запада, већ у томе на који начин смо то чинили и колико смо одређивали шта нама одговара. Управо у томе су правили грешке представници обе династије, као и целокупна елита. Неселективан утицај Запада је временом доводио до одступања од искуствених вредности које народ баштини још од Немањића, што је условило погрешна усмерења и одлуке и створило услове да се Срби комотно осећају у „туђој одећи”, као и државном простору који суштински није био српски (Југославија).

Представници обе династије нису могли зауставити историјске процесе (мада су могли утицати на њих), али перцепција по којој су такви процеси добра основа за будућност неретко су биле њихове заблуде, као уосталом и заблуде целокупне елите. Ипак, можемо рећи да иако су грешили и једни и други, и „романтичарски“ Карађорђевићи и „рационални“ Обреновићи, представници обе династије били су људи својих епоха са свим својим врлинама и недостацима. Срби свакако могу, изузев ретких случајева, да буду поносни на своје монархе, јер би многи народи желели да су их имали, као што би желели и да су имали државу, али нису.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања