Карађорђе и Српска револуција 1804. године

query_builder

КАРАЂОРЂЕ И СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА 1804. ГОДИНЕ

РАЂАЊЕ СЛОБОДЕ

 

Аутор:  Мср Срђан Граовац, историчар

                Избијање Француске револуције на концу XVIII века као да је најавило улазак Европе у ново турбулентно доба. Тријумф париских револуционара вођених начелима филозофа просветитеља изазвао је тектонске промене на Старом континенту. Вишевековни владајући феудални поредак доживео је слом, а на његовим рушевинама уздизала се нова, грађанска Европа. Бонапартистичка Француска постала је не само заточник и бранилац вредности грађанске револуције него и њен немилосрдни извозник. Након Француске догодиле су се и друге револуције, па је цело XIX столеће остало упамћено по термину „век револуција“. Своје место ту је пронашла и Српска револуција, која је из темеља уздрмала Османско царство и оставила далекосежне последице по судбину српског али и других народа на југоистоку Европе. Иако има сопствене социјалекономске карактеристике условљене специфичностима друштвено-историјског развоја српског народа, Српска револуција недвосмислено представља неодвојиви део политичких процеса у Европи у датом периоду. За разлику од Француске револуције, Српска револуција није имала само социјалекономски карактер већ и одлике борбе за национално ослобођење. „Мач“ који је подигнуо покретач револуције Ђорђе Петровић Карађорђе зарад сламања ланаца личне, колективне и економске обесправљености својих сународника убрзо се претворио у рат за обнављање давно угасле српске државности. У поменути целокупни процес можемо имати објективан увид уколико га сагледамо путем „осветљавања“ личности и дела зачетника револуције и оца модерне српске државе, великог вожда Карађорђа.

Нажалост, не знамо тачну годину рођења Ђорђа Петровића. Различити извори тај догађај смештају у период од 1849. године па све до 1867. године. Највероватније да се ради о шездесетим годинама XVIII века, јер су оне најчешће помињане у српској историографији. Око датума не постоје велика спорења. Већи део историчара слаже се да је Карађорђе рођен 15. новембра, уочи великог верског празника Ђурђица, посвећеног Светом Ђорђу, у чију част је вожд вероватно и добио име. Породица зачетника Српске револуције потиче из планинског предела, данашње северне Црне Горе. Ђорђев деда Јован, са својом многочланом породицом, вероватно се у време Велике сеобе Срба под Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом преселио у Шумадију. Јованов син Петар оженио се Марицом, а у селу Вишевцу родио им се син Ђорђе. Живели су веома скромно, па тако и нису поседовали значајнију баштину, о чему сведоче њихове бројне селидбе. Осим тога, подаци говоре да Петар није могао да плаћа главарину, због чега је једно време сеоска заједница, колективно, извршавала поменуту пореску обавезу. У раном животном добу, а у циљу издржавања породице и унапређења материјалних прилика, Ђорђе је надничио на имањима богатијих Срба и Турака. У детињству је показивао одређене лидерске одлике. Био је харизматичан дечак, чије су личне карактеристике привлачиле његове вршњаке. Обично је у друштву „водио главну реч“. Срчаност, енергија и храброст, ни тада, као ни касније, нису мањкали менталном склопу његове личности. Из тог разлога, не би требало да нас зачуди што је рано приступио хајдучкој дружини прослављеног харамбаше Станоја Главаша. Хајдуковање је ишло уз његов необуздани карактер, а занимљиво је поменути да се на тај начин и оженио. Пошто се Ђорђе загледао у извесну Јелену, а њена породица није дала пристанак на њихов брак, вероватно због Петровићевог незавидног социјалног статуса, он је отео своју будућу супругу. Ступивши у брак, Карађорђе је исте или наредне године одлучио да са целокупном породицом напусти Османско царство и бољу будућност потражи у Аустрији. Разлог за ту значајну одлуку, по неким мишљењима, можемо пронаћи у оптужби да је убио Турчина. Други извори говоре да је локални спахија намеравао да заведе или преотме Ђорђеву супругу. Без обзира на разлоге који су Ђорђа и чланове његове породице навели на миграцију у суседну Угарску, чињеница је да је са његовом породицом у правцу границе на Сави кренуло још неколико српских породица. Да би избегао упућене потере, Карађорђе је ову групу српских избеглица водио тајновитим шумским путевима, знаним само хајдуку. Тада се десио један од најтежих момената у његовом животу. Карађорђев отац (неки извори говоре о очуху) поколебао се и одлучио на повратак. Поданички менталитет и страх од неизвесности код остарелог Петра преовладали су разум и претили да целу ову избегличку групу разоткрију Турцима. Драматична свађа између оца и сина окончана је Петровим убиством. Упркос вишим интересима који су га водили, жељи да заштити породицу од поробљавања, дубоко религиозни Карађорђе тешко се носио са личном и моралном драмом проузрокованом чином оцеубиства. Уједно овај догађај представља сукоб две генерације српског народа. Старије, оне коју симболизује отац, код које је још увек преовладавао страх од господара тлачитеља, и млађе, представљене у лику  сина, спремне да покида ланце туђинског ропства.

Карађорђе је оца сахранио у Црвеној јарузи, непосредно поред места инцидента. Услед страха да их нека турска патрола не стигне, није било времена за опело, нити за подизање неког пристојног или ваљаног гробног обележја. Након поменуте несреће, наведена група избеглица прешла је реку Саву и обрела се у Аустријској монархији. Карађорђе се запослио као шумар, а његова породица је боравила у Каменици и радила на имању манастира Крушедола. Међутим, у Карађорђу је преовладала хајдучка природа. Место га није држало. Упутио се ка Сомбору да би ступио у аустријске војне одреде који су се припремали за рат против Француске. Информације, вероватно успут добијене, о све извеснијем сукобу Хабзбуршке монархије са Османлијама определиле су га да се ипак врати у завичај. Ратовање против Турака у својој домовини било му је примамљивије од војевања у Италији. Испоставило се да су те вести биле тачне. Аустријско-турски рат почео је већ 1788. године. Карађорђе се прикључио аустријским фрајкорским јединицама сачињеним од српских добровољаца. Заједно са саборцима прешао је на територију Београдског пашалука. У бојевима који су потом вођени истакао се и веома прославио. Учествовао је у безуспешном покушају аустријских војних снага да освоје Београд. Том приликом спасао је рањеног капетана Радича, претходно сасекавши четири Турчина. Поред овог било је и других примера Карађорђевог личног јунаштва. Важно је да нагласимо да је он повремено био у саставу регуларних фрајкорских снага, а по потреби и на челу хајдучке дружине. У сваком случају, Карађорђе је деловао у складу са аустријским плановима и зависно од потреба њихове команде на самом терену. Срби у Београдском пашалуку приступили су аустријској војсци у тој мери да је наведени рат попримио карактер општенародног устанка. Најистакнутији српски командант био је Коча Анђелковић, а ослобођена територија управо је по њему добила име – Кочина крајина. У току војевања Карађорђе се нашао у манастиру Студеница, одакле је по повлачењу војске пратио ковчег са моштима светог краља Стефана Првовенчаног. Боравак у храму у коме су се налазиле свете мошти на њега је оставио велики утисак. Упркос чињеници да Карађорђе није био класично образован, сасвим добро је уочио ту „невидљиву нит“ која повезује личност и дело првог владара из династије Немањић, „овеначног“ краљевском круном, као и „овлапоћења“ српске државности на Косову, с једне стране, и потребе да та државност доживи своју обнову у његовом времену, с друге стране. Из датога разлога не би требало да нас зачуди чињеница што је барјак устаничке Србије касније био украшен и ликом управо краља Стефана Првовенчаног. Аустрија је 1891. године склопила Свиштовски мир са Турском. У складу са одредбама тог уговора ситуација у Београдском пашалуку враћена је на предратно стање. На тај начин, Аустрија је још једном изневерила очекивања српског народа. Тадашње расположење најбоље можемо да уочимо у речима једног од најистакнутијих српских првака из наведеног времена, Алексе Ненадовића. Изневерен и разочаран он је „у очају заклео српски народ да никада више Немцу не верује“.

Срби, учесници у Кочиној крајни, добили су амнестију од Порте. На положај  Београдског везира постављен је Мустафа-паша, којег је хришћанска раја прозвала српском мајком. Београдски везир је тај надимак заслужио захваљујући благости свог режима. Дозволио је хришћанима у Пашалуку да се сами организују и прикупљају порез. Срби су по нахијама бирали оборкнезове који су харач, који су прикупљали локални сеоски кнезови, предавали турским властима. На тај начин, турски управни органи власти били су изузети из постојећих, веома често осетљивих процеса. Такође, порез је био јасно прописан и његова висина није зависла од воље или интереса везира или других органа власти у Пашалуку. Успостављена стабилност одговарала је српском народу, па је и Карађорђе одлучио да породицу врати из Аустрије у завичај. До тада, Карађорђе је четовао са стотинак хајдука у различитим крајевима Србије, при чему је истовремено пружао заштиту српским збеговима насталим после повлачења хабзбуршких царских трупа. Захваљујући хајдуковању, стекао је значајан иметак, што му је омогућило да изгради вредно породично имање у Тополи. Извори бележе да је поседовао око три хиљаде коза, што нам говори да је припадао слоју имућнијих Срба у Београдском пашалуку. У тим годинама био је посвећен пословима на имању, а повремено се укључивао у помоћне српске одреде у везировој војсци. Кнежинска самоуправа је подразумевала и да свака нахија обезбеди по потреби војнике за београдског пашу. Процене су говориле да је у појединим акцијама учествовало око шеснаест хиљада Срба под оружјем. Удружени са турским снагама које су биле лојалне Мустафа-паши, ти српски одреди сузбијали су покушаје јаничара да преузму власт у Београду. Потенцијални узурпатори ослонац су имали у подршци и помоћи видинског паше Осман-паше Пазваноглуа. У почетку, ови напади успешно су одбијани, али 1801. године група јаничара успела је да Београдски пашалук стави под своју контролу. Био је то почетак страховладе дахија Аганлије, Кучук Алије, Мула Јусуфа и Мехмед-аге Фочића. Све тековине из времена управе Мустафа-паше биле су поништене. Харач се мењао зависно од потребе дахија. Хришћанска раја терана је на кулучење како на имањима Турака тако и приликом изградње ханова. Управо ти ханови представљали су симбол новог режима. Било их је при сваком већем селу, а, по неким сведочењима, чак око шест стотина у целокупном Пашалуку. Ханџије су представљале дахијске управитеље на терену и ревносне тлачитеље локалног живља. Имовина и част хришћана константно су биле угрожене.  Батинања, силовања, убиства и свакојака друга бешчашћа постали су српска свакодневица, а „турски јарам“ показао се као несношљив. Узурпатори су својим неделима терали Србе на устанак и суштински тиме су посејали семе будуће револуције. Незадовољство српског становништва прелило се у почетак припрема за побуну. Најагилнији на том послу били су виђенији српски кнезови у Шабачкој, Ваљевској и Крагујевачкој нахији. Успоставили су везу са турским спахијама, великим противницима читлучења и дахијске управе. Кнезови, заједно са Турцима-спахијама, тражили су заштиту од султана и помоћ за обрачун са јаничарима. Срби су истовремено нудили своју лојалност и Аустрији. Исказивали су спремност да буду поданици Беча у замену за помоћ у збацивању турске страховладе. Захваљујући кнежинској самоуправи, Срби су већ имали изграђену организацију локалне власти, притом хијерархијски уређену од нивоа села и сеоских кнезова, па све до саме нахије и оборкнезова. Србима је то пружало могућност брзог организовања и релативно лаке координације неке будуће колективне акције. С друге стране, турске власти и становништво постали су свесни чињенице да су толерисањем описане српске самоуправе створили организациону структуру евентуалне побуне, а самим тим и потенцијалну опасност по свој поредак. Зато су дахије управо у тим српским кнезовима видели највећу опасност по своју владавину.

Карађорђе није убрајан у најистакнутије „поглаваре“ кнежинске самоуправе. У Београдском пашалуку највише су га препознавали као хајдука или буљубашу српских одреда који су се борили у помоћним редовима београдског везира. Самим тим, за Турке он није представљао „особу од круцијалног приоритета“ када је у питању елиминација потенцијалних непријатеља. Ипак, његова сигурност тиме није била загарантована. У више наврата сукобљавао се са локалним Турцима, нарочито од доласка дахијске управе. Од тада, време је више проводио на свом тлу заштићеном густом шумом, него у сопственој кући. Паралелно са акцијом коју су водили српски кнезови против дахија, а необавештен о њој, Карађорђе је почео да припрема устанак вођен личним начелима и сопственим ресурсима. Преко Гаје Пантелића, свог човека од поверења, послао је поруке познаницима, махом трговцима и кнезовима, очекујући подршку. Међу поменутим познаницима нашли су се: Милан Обреновић, Младен Миловановић, Јанко Катић, Васа Чарапић и други. Карађорђе је лично разговарао са Стеваном Синђелићем, Ђушом Вулићевићем и Обрадом из Крсне. Позиви на заједничку акцију против дахија увек су били праћени јасним претњама упућеним колебљивцима. За оне у чију верност би се посумљало није било милости. О томе најбоље сведоче безимени гробови око буковачке цркве. Ту су сахрањени потенцијални издајници. Оваква суровост била је преко потребна како би се припрема револуције очувала у тајности, а самим тим и животи будућих устаника. Заједнички састанак завереника одржан је 1803. године на једној свадби. Том приликом, састали су се готово сви будући револуционари окупљени око Карађорђа. Свадбе, крштења и славе увек су употребљавани за такве конспиративне скупове. У датим приликама, на једном месту, окупио би се већи број становника из неког региона, па би и сумња Турака на одређене непријатељске делатности била далеко мање наглашена. Приликом поменутог састанка на свадби, донета је одлука о подизању буне. Међу најагилнијим заговорницима рата против дахија био је буковачки прота Атанасије. Управо је он заверенике заклео на лојалност једних према другима, као и према заједничком циљу. Положена заклетва у јарузи испред Томићеве куће скривене густим шипражјем овековечена је тешким клетвама, што недвосмислено сведочи о страху завереника од могуће издаје. Карађорђе је потом наставио да припрема устанак. Успоставио је везе са трговцима муницијом у Аустријској монархији. Крајем 1803. године, Карађорђе и Петар Јокић купили су барут у близини Остружнице. Након тога, Карађорђе се запутио у Ресаву, где је успоставио везу са Миленком Стојковићем. Из Ресаве, заједно са Станојем Главашем и његовом дружином, вратио се у Тополу, где је у фебруару 1804. године добио вест о Сечи кнезова.

Упркос предузетој опрезности и обрачунима са потенцијалним издајницима дахије су сазнале за припреме устанка. Завереничка група окупљена око Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина била је разоткривена. Јаничари су, путем више извора, сазнали за писма српских кнезова аустријским властима и султану у Цариграду. Дошли су и до података о куповини муниције са списком оних Срба који су имовином гарантовали да ће новац трговцима бити исплаћен. Дахије су се одлучиле на превентивни удар како би устанак сасекли у корену. Кренули су у „лов на кнезове“ са јасном намером да обезглаве српске поданике. За само неколико дана посечено је око стотину виђенијих Срба и то без готово било каквог отпора. Кнезови су остали затечени и паралисани овом акцијом. Међу ликвидиранима нашао се и Алекса Ненадовић, човек који би, да тада није страдао, највероватније био вођа устанка. Другог дана сече кнезова, „крвава дружина“ зулумћара на челу са Узун-Мехмедом пристигла је у Тополу и „по Карађорђеву главу“. Хајдучка опрезност будућег вожда поново му се исплатила. Спреман је дочекао ову монструозну ордију и оружјем је растурио. Знајући да му живот виси о концу, похитао је да потражи Главаша. Пронашао га је у Копљару, где се у кући Марка Картошића састало још неколико угледнијих Срба. Усвојена је неопозива одлука да више нема одлагања, те је управо у Копљару усаглашена намера о покретању устанка. Све се то догодило само неколико дана пре чувеног окупљања у Орашцу и вероватно је из Копљара учесницима упућен позив да присуствују наведеном збору. Недељу дана је сигурно трајао период својеврсне конфузије и „колективне парализе“ у планирању акција унесрећеног српског становништва. Угледнији Срби склонили су се у шумским скровиштима, где су правили планове о могућем одласку у Аустрију, али бројни збегови формирани у страху од дахија наметнули су осећај да је отпор Турцима једино решење. У страху и безнађу, масе народа почеле су да нападају и убијају Турке. На Збору у Орашацу у Марићевића јарузи, заштићени густом шумом и јаким стражама, окупило се неколико стотина Срба углавном из Крагујевачке нахије. Између осталих, били су присутни Карађорђе, Станоје Главаш, кнез Теодосије Марићевић, Хајдук Вељко, Арсеније Лома и Танаско Рајић. Састанак је организован тајно под окриљем свадбе која се тај дан одржавала у Орашцу. Завереници су расправљали о модалитетима отпора и неутралисања суморних резултата Сече кнезова, где је доминирала главна дилема да ли да акцију покрену одмах или да сачекају боље временске услове у пролеће, тј. „кад гора озелени“. Одлучено је да устанак одмах почне, а за вожда побуне изабран је Карађорђе Петровић. Циљ одржавања састанка није био избор вожда, али како је одлука о рату против дахија већ била усвојена, дато питање било је неопходно одмах решити. Испрва, вођство је било понуђено харамбаши Станоју Главашу, који је ту част одбио са оправдањем да хајдук није вичан отвореном већ герилском начину ратовања. Такође је напоменуо да хајдуци нису у стању да обезбеде неопходан капацитет ауторитета над подређенима, као ни над војском или ширим слојевима становништва, па је предложио да се датог положаја прихвати неки угледни домаћин. Личност која је потом предложена била је Теодосије Марићевић, орашачки кнез, али и он је одбио положај са оправдањем да не би било прикладно да као носилац управне и судске функције у организацији власти буде надређен хајдучким дружинама. После дужег убеђивања, положај вожда прихватио је Карађорђе. Према сопственим речима, био је прек и суров, а тврдио је да би према оним устаницима или старешинама који би му отказали послушност или починили неко друго кривично дело показао и своју немилосрдну страну личности. Међутим, то не само да није поколебало збораше него их је додатно уверило да је он, управо такав, најбољи избор за вођу. Потребно је да нагласимо да је избор Карађорђа за српског вожда суштински било компромисно решење. Истовремено, Карађорђе је био и хајдук и домаћин. Самим тим, објединио је наведена два профила српског предводничког слоја друштва у датом периоду. Такође, био је човек са значајним војничким искуством, право оличење храбрости, одлучности и личног поштења. Имао је све особине неопходне да постане вођа револуције.

Након збора у Орашцу почело је систематско паљење турских ханова, симбола османско-дахијске опресије у Пашалуку. Наредба Карађорђа била је да се то ради ноћу како би се пламен што даље видео, чиме би код Турака изазвао што већу узнемиреност и страх, док би Срби остали знатно охрабрени. Упућена су писма Ђуши Вулићевићу, Миленку Стојковићу, Петру Добрњцу, Милану Обреновићу и другим учесницима завере из 1803. године. Порука је била јасна: устанак је почео и од њих се очекивало да у њему узму учешће. Карађорђе је потом кренуо у правцу Београда палећи све успутне ханове и подижући број устаничких снага. Тај процес није ишао лако. Страх је био изразито доминантна категорија у слојевима српског рајинског становништва. Поданички менталитет, као последица вишевековног ропства, као да је многима везао руке тих првих дана устанка. Управо, у описаним околностима, вођа револуције је одиграо кључну улогу. Карађорђе није осећао тај поданички менталитет. Храброшћу, одлучношћу и великом личном енергијом позитивно је утицао на остале устанике. Приликом ослобађања српских села добровољно је, али и присилно, мобилисао људе у редове своје војске. На вест да неки Петар, иначе пушкар, наговара сељане да не прилазе устаницима наредио је да се пред његовом кућом обеси један заробљени Турчин, а пушкаровог сина одмах је мобилисао. Тиме је показао намеру да се немилосрдно обрачуна са колебљивцима и противницима буне. Лично је убијао оне који не би испоштовали издата наређења. У свом карактеру вожд је поседовао једну личну црту прекости и окрутности, посебно изражену када би га обузимао гнев. Између осталог, чак и те, нимало похвалне особине, требало је да поседује предводник устаника како би од сељака и трговаца формирао дисциплиновану и организовану војску. После само четири дана пришло му је око три хиљаде људи. Карађорђе је тада упутио писма у Ваљевску и Шабачку нахију. Ненадовиће и друге српске прваке позвао је да се прикључе устанку. Дахије су тада покушале да га поткупе и на тај начин умире рају, али преговори нису испунили њихова очекивања. Устанички захтеви, у смислу рушења ханова и аустријских гаранција евентуалног споразума, за дахије су били неприхватљиви. Преговори су добро дошли Карађорђу како би добио на времену. Покушај Аганлије да десетак дана по избијању устанка са 400 јаничара угуши побуну доживео је неуспех. После пораза у Дрлупи, која је уједно представљала и прву већу победу устаника, јаничари су убрзо разбијени. Паничним бегом у Београд Аганлија је једва спасао главу. Турцима је већ тада постало јасно да се устанак неће лако умирити. У Бранковини, Јаков Ненадовић је подигао барјак са три крста. На тај начин, симболично, двадесетак дана након Шумадије и Мачва се подигла на устанак. У марту су Турци већ били опкољени у градовима, а устаници су око њих постепено стезали обруч. Дахије су се затвориле у Београд, који је Карађорђе ставио под блокаду. Наредних месеци они су у више наврата покушавали да сломе устанак. Пристизала им је и помоћ из Видина од Пазваноглуа, али резултата није било. Иако су дахије у неким биткама успевали да потуку устанике, Карађорђева способност да брзо реорганизује трупе омогућила му је да тих првих месеци очува „пламен револуције“. Кључ његовог успеха био је у неспорној војничкој способности и добром познавању терена, стеченом још из времена хајдуковања и Кочине крајине. Не можемо да занемаримо ни велики број људи који су из дана у дан приступали устанку и из битке у битку стицали неопходно искуство и самопоуздање. У тим околностима Турци су се обратили аустријском генералу Женејну за посредовање у преговорима о миру. Можда је управо то био разлог за сазивање првог устаничког збора после Орашца, познатог као Остружничка скупштина.

Остружничку скупштину, одржану маја 1804. године, можемо разумети као зачетак револуционарног парламента. Скупштина је сазивана по потреби, обично у критичним војнополитичким моментима или ради одлучивања о унутрашњем уређењу државе. Заседања су организована на различитим локацијама, најчешће при војним таборима где је по правилу било окупљено много света, ратника и њихових старешина. У најважније одлуке које је скупштина револуционара донела спада формирање Правитељствујушчег совјета 1805. године на заседању у Борку. Совјет је представљао извршно и судско тело надлежно за целокупну слободну територију. Суштински и у материјалном смислу, можемо да кажемо да је Совјет имао функцију прве српске владе. Први председник Совјета био је прота Матеја Ненадовић, а поред секретара чинили су га и попечитељи за спољне и унутрашње послове, просвету, правду, финансије и војску. Скупштина је донела одлуке о образовању магистрата по турским нахијама, односно цивилних структура власти. Поред магистрата, у свим нахијама именоване су и војводе, као војни заповедници са задатком да организују од две до три хиљаде војника. У договору са цивилним властима војвода је имао дужност да обезбеди њихово снабдевање храном и муницијом, а по наредби вожда и Совјета да их укључи у ратне операције. Потребно је да нагласимо да је скупштина радила на законодавном и просветном уређењу земље. Истовремено, она је представљала полугу власти која је имала задатак да обједини различите интересе свих слојева српског народа, иначе изразито подељеног према завичајним основама. Неки од истакнутих устаничких предводника у Совјету су видели средство за ограничавање власти вожда и остварење одређених личних интереса. Пратећи рад скупштине и Совјета, посматрамо рађање модерне српске државе. Институције настале у револуцији обликоване су према модерним европским принципима из тог времена. Наравно, то не значи да су устаници добро познавали идеје савремених европских и америчких теоретичара државе, права и народног суверенитета. Српски револуционари водили су се начелима традиционалне народне задругарске самоуправе, организоване на основама једнакости њених припадника. Поменуте задруге представљале су својеврстан израз народне демократије који је послужио као темељ за институционалну обнову српске државности.

Међутим, у мају 1804. године у Остружници још нису постојали услови за обликовање институција револуционарне државе, односно државног апарата. Карађорђе се суочио са оспоравањем своје предводничке улоге од стране кнеза Теодосија Марићевића, несуђеног вође револуције. Увидевши да је устанак успео и да је направио грешку одбијањем да се прихвати вођства на збору у Орашцу, Марићевић је покушао да потисне Карађорђа. Поред тога, вожд је имао много замерки на понашање и држање кнеза Теодосија у тим првим месецима буне. Прво, показао је изузетно слабе резултате у борбама, а затим није престајао да у сталним политичко-конспиративним активностима подрива позиције српског вожда. Све је почело као вербални сукоб а завршило се оружаним обрачуном. Теодосије је први пуцао на Карађорђа, али без успеха. Вожд је узвратио и није промашио. Рањени Теодосије касније је подлегао повредама. Тим догађајем положај Карађорђа, као вође устанка, био је осигуран. Без обзира на то што многи виђенији кнезови нису учествовали на збору у Орашцу, након наведеног догађаја питање легитимитета Карађорђевог вођства није постављано. Бар не у наредним месецима, па и годинама, Првог српског устанка. Од тада, па до краха Првог српског устанка, Карађорђе је углавном сам доносио кључне одлуке. Тако је било и у току безуспешних преговора о миру у Земуну, где је предводио српску делегацију, али и у току спољнополитичке офанзиве која је потом уследила. Вожд је посегао за политичким и дипломатским инструментима интернационализације српског проблема. Уз писмо Карађорђа и устаничких старешина, делегација на челу са протом Матејом Ненадовићем упућена је крајем јула 1804. године великом православном руском цару од кога је затражена заштита. Упућено је писмо и султану у коме се исказивала покорност и захтевала подршка владара у борби са дахијама. Наруку устаницима ишла је подршка од спахија, доследних противника владавине јаничара у Београду. Зато је Порта у почетку благонаклоно гледала на ову српску буну против заједничких непријатеља. Овлашћење султана да разреши ову ситуацију добио је босански Бећир-паша. Карађорђе је прихватио преговоре са султановим представником, али је инсистирао да дахије морају бити не само протеране већ и погубљене. Одговор Бећир-паше био је позитиван. После бекства дахија из Београда, паша је наредио да они буду изоловани на острвцету Ада-кале, а затим их је препустио Миленку Стојковићу и његовој чети. У августу 1804. године Стојковић је погубио дахије, и њихове одсечене главе послао је Карађорђу. Устаници су само делимично били задовољни овим решењем, јер је у Београду, и то на превару, власт окупирао вођа крџалија Алија Гушанац. За Србе Гушанац није био боље решење од дахија, а да ствар по устанике буде гора, вођа крџалија имао је подршку и Пазваноглуа, али и званичних власти. Тада је већ било јасно да устаници неће тако лако положити оружје, већ да је само питање времена када ће сукоб са дахијама еволуирати у рат за независност.

Наредне године, 1805, дилеме су разрешене. Устаници су стали на пут султановој војсци под командом Хафиз-паше код Иванковца. Султан је изгубио стрпљење. Није прихватио српске захтеве да договоре са Бећир-пашом гарантује нека страна сила. Зато је Хафиз-паша добио задатак да војском угуши побуну. Српски револуционари нису седели скрштених руку. Знали су да улазе у рат против целог Османског царства и да се морају адекватно припремити. Карађорђев војностратешки геније тада је дошао до потпуног изражаја. Показао се не само као вешт стратег на бојном пољу, него пре свега као врхунски логистичар. Успешно је организовао мобилизацију десетина хиљада српских сељака, обезбедио им редовно снабдевање храном и муницијом. Војно необучени сељаци, вођени сеоским кнезовима и трговцима као официрима, захваљујући њему постали су дисциплинована војска са завидном мобилношћу. За релативно кратко време вожд је хиљаде војника пребацивао са једног дела ратишта на супротни. Свестан колику важност има добра комуникација приликом вођења рата, установио је курирску службу од неколико стотина коњаника способних да релативно брзо преносе поруке на различите локације. Описана српска војска, спремна да по цену живота брани своје положаје, знајући да су иза ње само жене, деца и нејач, 18. августа 1805. године сукобила се са око осамнаест хиљада Хафиз-пашиних „газија“. Уз подршку Петра Добрњца и Стевана Синђелића, Миленко Стојковић утврдио се са делом устаничке војске на десној страни Мораве. Одатле је пружао огорчен отпор надмоћном непријатељу. Хафиз-паша, знајући да је Карађорђе с друге стране Мораве, безуспешно је покушавао по сваку цену да разбије устанике под Стојковићевом командом. Наредног дана и Карађорђе је прешао на другу страну реке, а последњи турски јуриши 20. августа доживели су нови неуспех. Хафиз-паша је под нејасним околностима био рањен, после чега је преминуо. Извојевана је до тада највећа и најважнија победа у рату српског народа за ослобођење. Подигнут је углед српског оружја и почела је борба са циљем да се оствари коначно народно ослобођење, а да српска држава доживи своје васкрснуће. Још пре Иванковца, устаници су заузели Ужице и Карановац, а после и стару деспотову престоницу Смедерево. Управо у слободном Смедереву, где се сместио Правитељствујушчи совјет, у децембру 1805. године одржана је за Српску револуцију једна од судбоносних скупштина.

Пораз код Иванковца додатно је разбесенео Порту. Устаницима су са свих страна пристизале информације о великој турској сили коју султан припрема у рату против Србије. Између осталог, о датим драматичним вестима расправљало се на Смедеревској скупштини. Под сликом цара Душана, истакнутој на видном месту у просторији Совјета, усвојене су важне одлуке о даљем току револуције. У ту сврху успостављена је веза са Црногорцима и владиком Петром I Петровићем Његошем. Карађорђе је Петра I преко писама упознао са својим плановима и предложио заједничку борбу за ослобођење српских земаља, односно Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Међутим, владика није позитивно одговорио на вождове предлоге. Заузет сукобима са Француском у Боки и Далмацији, Петар I није желео сукоб и са Турцима. Осим моралне подршке, Карађорђе није могао да рачуна на виши степен црногорске помоћи у рату. Међутим, устаничка иницијатива усвојена на поменутој скупштини представљала је први политички план у самој револуцији, који је говорио о свести револуционара да је потребно радити на општенационалном ослобођењу. Истовремено, усвојене су одлуке о потреби ширења пламена револуције, при чему је велика пажња поклоњена неопходности усмеравања активности на ослобађању градова у Београдском пашалуку, али и изван њега. Војводама су издата наређења да крену у офанзиву. Стојковић је наступао у области Подунавља, при чему је ослободио Пореч, Кладово и Неготин. Добрњац је дејствовао у области Поморавља, и ослободио је Параћин, Ражањ и Алексинац. Главаш и Младен Миловановић заузели су Крушевац. Дипломатска активност такође није била занемарена. Недуго после Смедеревске скупштине, на Мали Божић 1806. године, одржан је скуп виђенијих српских представника у Остружници. Одатле, устаници су упутили писма султану, али и аустријском и руском цару. Султану су поново исказали покорност понудивши му преговоре о миру, али и српске старешине, као и турске власти, били су свесни да у тим речима устаника нема искрености. Устаници су од Аустрије тражили помоћ у ратном материјалу, као и подршку у несметаном снабдевању српске државе. Такође, упућене су молбе аустријским властима да се за њих заузму код турске Порте, како би се пружила шанса мировним преговорима и отклонила могућност организовања најављеног ратног похода султанове армије на устаничку Србију. Слична порука упућена је и руском монарху. Изнет је додатни предлог, према коме је тражено да се брат руског императора, велики кнез Константин, постави на чело устаника, при чему су неговане идеје о могућности прикључивања српским револуционарним акцијама и делова српског народа из других балканских земаља. Према устаничким оптимистичним проценама, Константин Романов могао је рачунати на подршку чак две стотине хиљада српских бораца. Када су биле у питању молбе устаника, Аустрија и Русија биле су спремне да уложе само дипломатски притисак на Порту и то у циљу решавања кризе путем мировних преговора. Међутим, то није могло дати резултате. Осокољени подршком Наполеона, Турци су одбили посредовање ове две велике силе, при чему су прогласили „џихад“ против српских револуционара. Вожд је предузео снажне дипломатске активности када је опуномоћио трговца Петра Ичка да у преговорима са Портом издејствује мировни споразум у Цариграду. Истовремено, Карађорђе је обавио све потребне припреме како би устаници спремно дочекали најављену турску офанзиву.

Изгледало је те 1806. године као да се Српској револуцији припрема трагичан епилог. Огромна сила од преко 40.000 Турака кренула је долином Мораве на Делиград, највеће устаничко утврђење и прву линију одбране Србије. Друга турска војска дејствовала је долином Подунавља према Неготинској Крајини, а трећа у снази од око 35.000 војника прешлаје из Босне у Посавину. Српски устаници располагали су са око 33.000 војника. Део снага Карађорђе је оставио на Делиграду, а са остатком војске кренуо је у сусрет босанском паши. До одлучујуће битке дошло је на Мишару 13. августа 1806. године. Таленат врхунског стратега ту је дошао до пуног изражаја. Вожд је пажљиво проценио своје снаге, потом се ушанчио наспрам надмоћних турских трупа и пружао одлучан отпор. Захваљујући добром познавању терена, коњицу је сакрио у оближњој шуми, одакле је она на његов знак немилосрдно напала и разбила изненађеног непријатеља. Карађорђе је искористио такве околности и нанео тежак пораз Турцима натеравши их у бег према Босни. Одмах затим, са трупама се упутио према Делиграду у помоћ српским устаницима који су готово пет недеља херојски одолевали надмоћним трупама Ибрахим-паше. Почетком септембра Турци су покушали последњим нападима на Делиград да сломе браниоце, али и тај покушај је доживео фијаско. Устаници под командом Петра Добрњца, Станоја Главаша и Младена Миловановића нанели су Турцима тежак пораз и на овом делу бојишта. Тада постигнути успеси представљали су златни период револуције. Врхунац тих успеха, прво је било ослобађање београдске вароши у децембру 1806. године, а потом и тврђаве 8. јануара наредне године. Петар Ичко вратио се у победама овенчану Србију са мировном понудом из Истанбула. Споразум је предвиђао широку аутономију за Србе у оквиру Османског царства, али без страних гаранција или формалне потврде султана у виду хатишерифа. Устаници, осокољени победама, нису били спремни да прихвате наведене понуде. Русија их је подстицала да наставе борбу. Споразум између два цара, Александра I и Наполеона, о подели интересних сфера у Европи омогућио је Русији да своје политичке интересе усмери према експанзији у правцу Османског царства. Рат Русије и Турске постао је више него известан, а устаници су у томе видели највећу шансу да стекну коначну и пуну слободу.

Улазак Русије у рат против Османског царства од краја 1806. године усмерио је устанике на координисање својих акција са снагама моћног савезника. Русија је у Србију послала свог изасланика Константина Родофиникина, којег је касније заменио Теодор Недоба, како би била олакшана комуникација између Санкт Петербурга и Србије, али и да би поменута велика сила била у прилици да одлучније утиче на устаничке вође и прилике у Карађорђевој држави. Неретко, ти дипломатски представници уносили су немир у српски револуционарни табор. Директно утицајем на вожда или путем конспирација са другим српским старешинама, руске дипломате и изасланици покушавали су да остваре одлучујућу доминацију у унутрашњем и спољнополитичком животу младе српске државе. Самим тим, често су представљали „политички центар“ окупљања опозиције према Карађорђевој апсолутној власти. Војна подршка Русије углавном се сводила више на моралну него реалну помоћ. Број руских војника у Србији није прелазио неколико хиљада. Без обзира на поменуту чињеницу, ова подршка имала је велики значај за подизање самопоуздања српских револуционара. У наредним годинама вођене су битке које су имале више или мање успеха. За Србију је посебно тешка била 1809. година, када су устаници претрпели пораз на Чегру. Неодлучност у српској команди и суревњивост између војвода умногоме су „кумовале“ неуспеху српке војске при покушајима да заузме Ниш. Чак ни херојска погибија војводе Стевана Синђелића на Чегру није успела да надомести све грешке које су до тада почињене. У тој бици хиљаде српских војника изгубило је животе, а Турци су од њихових лобања саградили Ћеле-кулу. Тај врхунски пример окрутности изграђен је са намером да застраши устанике и остане као вечно упозорење Србима да за турску државу не представљају ништа више до обичне поробљене раје. Међутим, Ћеле-кула је за Србе представљала најсуровији пример колико је скупа слобода и коју су цену српски хероји били спремни да плате како би слободу коначно извојевали. Иако је те 1809. године турска офанзива ипак заустављена, пораз на Чегру злослутно је најавио трагичан крај устанка. Међународне околности никако нису биле наклоњене Србима. Наполеон је 1812. године извео велики поход на Русију. Руска влада била је принуђена да све своје снаге употреби у одбрани отаџбине, па је у Букурешту склопила мир са Портом. У осмој тачки овога споразума предвиђена је извесна аутономија за српско становништво у Београдском пашалуку. Суштински неповољан према политици Карађорђа и устаничке државе, Букурешки мир представљао је и чињеницу према којој је након више векова „мрака“ име српског народа први пут поменуто у међународним односима или дипломатији. Предвиђао је враћање турских снага у Србију, што устаници, после готово десет година апсолутне слободе, нису били спремни да прихвате. Повлачењем Русије, устаници су остали сами, а већ 1813. године на Србију се обрушила сила од око 200.000 турских аскера. Поново, као и 1806. године, непријатељ је надирао из три правца: преко Босне, низ Дунав и долином Мораве. Ратни савет српских револуционара није прихватио предлог вожда да се народ повуче у планине и да се предузме герилски отпор. Напротив, одлучено је да се Турцима супротстави четрдесетак хиљада устаника на свим правцима османлијских дејстава. Време је показало да упркос великом јунаштву то није могло дати значајније резултате. Надмоћни Турци окупирали су Србију, а вожд и већина војвода пребегли су у Аустрију. Турски зулум поново је завладао у Србији. Тешко је набројати сва недела којима су Турци изложили несрећни српски народ. Шуме су биле препуне збегова, а десетине хиљада људи уточиште је потражило преко Саве и Дунава. Различите процене говоре о томе да су, том приликом, Турци побили чак трећину српског становништва у Београдском пашалуку.

То није био и коначан крај Српске револуције. Већ наредне године, 1814, избила је Хаџи Проданова буна, која је такође угушена. Међутим, она је показала да се народ није у потпуности умирио. Срби нису били спремни да прихвате ланце ропства, нити су могли бити застрашени одавно понављаним зверствима. Деценију слободе ништа није могло избрисати. Народ се поново дигао на оружје 1815. године. Вођа нове буне био је Карађорђев кум и истакнути војвода из Првог српског устанка Милош Обреновић. Турци су постали свесни да морају постићи неки договор са Милошем како би пацификовали Србију. Стање непрекидног терора уведено 1813. године узроковало је константне побуне и нестабилност. Осим тога, Руси су успешно окончали рат против Наполеона, а „поглед“ из Санкт Петербурга све више је „окретан према Босфору“. Споразум је коначно постигнут 1815. године. Усмени договор Милоша и Марашли Али-паше постао је темељ мира између Срба и Турака. Међутим, ни то није био крај Српске револуције. Борба је настављена, само овај пут политичким средствима и под вођством кнеза Милоша Обреновића.

За то време, Карађорђе је одбијао све предлоге аустријских власти да остане у њиховој монархији. Желео је по сваку цену да оде у Русију. Тамо се и обрео 1814. године. У два наврата примљен је у аудијенцију код руског цара. Можда је искористио ту прилику да подсети Александра I на обећање дато у писму које је вожду 1813. године донео генерал Ивелић. Наводно, цар је у том писму уверавао вожда да Србија неће бити заборављена и да ће Русија пружити подршку својој јединоверној браћи када отклони опасности проистекле из Наполеонове инвазије. Карађорђе је у Русији постао члан тајне грчке организације Хетерија. Устанак балканских хришћана против османске власти представљао је главни циљ грчких завереника. Због Карађорђевог великог искуства стеченог у Српској револуцији, али и његове огромне популарности међу хришћанима у Османском царству, хетеристи су желели да управо он постане и вођа заједничког устанка Срба и Грка, а напосе и Бугара. Намера да покрене нову револуцију Карађорђа је довела у Србију 1817. године. Међутим, српски народ није био спреман на нове оружане сукобе, а кнез Милош ни помишљао није да власт препусти српском вожду. Снага вождове личности и његов утицај у народу будили су немир у Милошевој души. Лукави Милош пажљиво је ослушкивао ставове великих сила и правилно закључио да Карађорђе нема њихову подршку. Добивши сагласност других народних старешина, Милош је издао наређење за вождову ликвидацију. Убиство вође Српске револуције почињено је 1817. године у Радовањском лугу. Био је то трагичан и мученички завршетак живота великог вожда.           Милош је наставио успешно да води Србију. Вештом дипломатијом својој земљи је обезбедио широку аутономију са међународним гаранцијама. На тај начин остварен је велики део Карађорђевих циљева и то политичким путем. Наравно, то не значи да је у борби за слободу свог рода Милошева улога значајнија од Карађорђеве. Њих двојица су само две стране исте кованице, која симболише Српску револуцију. Милошева улога не може бити важнија, јер да вожд 1804. године није подигао барјак слободе и започео револуцију, не би касније била могућа ни Милошева дипломатија. Једном речју, да није било Карађорђа Петровића, не би било ни Милоша Обреновића. Милош је стасао у вождовом устанку, добио чин војводе, а потом је учио на Карађорђевим грешкама. Стечено искуство Милош је касније употребио у Другом српском устанку, као и у наредним годинама борбе за признање модерне српске државности, рођене на Сретење Господње 1804. године.

 

 

1Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language