Karađorđe i Srpska revolucija 1804. godine

KARAĐORĐE I SRPSKA REVOLUCIJA 1804. GODINE

RAĐANJE SLOBODE

Autor:  Msr Srđan Graovac, istoričar

                Izbijanje Francuske revolucije na koncu XVIII veka kao da je najavilo ulazak Evrope u novo turbulentno doba. Trijumf pariskih revolucionara vođenih načelima filozofa prosvetitelja izazvao je tektonske promene na Starom kontinentu. Viševekovni vladajući feudalni poredak doživeo je slom, a na njegovim ruševinama uzdizala se nova, građanska Evropa. Bonapartistička Francuska postala je ne samo zatočnik i branilac vrednosti građanske revolucije nego i njen nemilosrdni izvoznik. Nakon Francuske dogodile su se i druge revolucije, pa je celo XIX stoleće ostalo upamćeno po terminu „vek revolucija“. Svoje mesto tu je pronašla i Srpska revolucija, koja je iz temelja uzdrmala Osmansko carstvo i ostavila dalekosežne posledice po sudbinu srpskog ali i drugih naroda na jugoistoku Evrope. Iako ima sopstvene socijalekonomske karakteristike uslovljene specifičnostima društveno-istorijskog razvoja srpskog naroda, Srpska revolucija nedvosmisleno predstavlja neodvojivi deo političkih procesa u Evropi u datom periodu. Za razliku od Francuske revolucije, Srpska revolucija nije imala samo socijalekonomski karakter već i odlike borbe za nacionalno oslobođenje. „Mač“ koji je podignuo pokretač revolucije Đorđe Petrović Karađorđe zarad slamanja lanaca lične, kolektivne i ekonomske obespravljenosti svojih sunarodnika ubrzo se pretvorio u rat za obnavljanje davno ugasle srpske državnosti. U pomenuti celokupni proces možemo imati objektivan uvid ukoliko ga sagledamo putem „osvetljavanja“ ličnosti i dela začetnika revolucije i oca moderne srpske države, velikog vožda Karađorđa.

Nažalost, ne znamo tačnu godinu rođenja Đorđa Petrovića. Različiti izvori taj događaj smeštaju u period od 1849. godine pa sve do 1867. godine. Najverovatnije da se radi o šezdesetim godinama XVIII veka, jer su one najčešće pominjane u srpskoj istoriografiji. Oko datuma ne postoje velika sporenja. Veći deo istoričara slaže se da je Karađorđe rođen 15. novembra, uoči velikog verskog praznika Đurđica, posvećenog Svetom Đorđu, u čiju čast je vožd verovatno i dobio ime. Porodica začetnika Srpske revolucije potiče iz planinskog predela, današnje severne Crne Gore. Đorđev deda Jovan, sa svojom mnogočlanom porodicom, verovatno se u vreme Velike seobe Srba pod Arsenijem IV Jovanovićem Šakabentom preselio u Šumadiju. Jovanov sin Petar oženio se Maricom, a u selu Viševcu rodio im se sin Đorđe. Živeli su veoma skromno, pa tako i nisu posedovali značajniju baštinu, o čemu svedoče njihove brojne selidbe. Osim toga, podaci govore da Petar nije mogao da plaća glavarinu, zbog čega je jedno vreme seoska zajednica, kolektivno, izvršavala pomenutu poresku obavezu. U ranom životnom dobu, a u cilju izdržavanja porodice i unapređenja materijalnih prilika, Đorđe je nadničio na imanjima bogatijih Srba i Turaka. U detinjstvu je pokazivao određene liderske odlike. Bio je harizmatičan dečak, čije su lične karakteristike privlačile njegove vršnjake. Obično je u društvu „vodio glavnu reč“. Srčanost, energija i hrabrost, ni tada, kao ni kasnije, nisu manjkali mentalnom sklopu njegove ličnosti. Iz tog razloga, ne bi trebalo da nas začudi što je rano pristupio hajdučkoj družini proslavljenog harambaše Stanoja Glavaša. Hajdukovanje je išlo uz njegov neobuzdani karakter, a zanimljivo je pomenuti da se na taj način i oženio. Pošto se Đorđe zagledao u izvesnu Jelenu, a njena porodica nije dala pristanak na njihov brak, verovatno zbog Petrovićevog nezavidnog socijalnog statusa, on je oteo svoju buduću suprugu. Stupivši u brak, Karađorđe je iste ili naredne godine odlučio da sa celokupnom porodicom napusti Osmansko carstvo i bolju budućnost potraži u Austriji. Razlog za tu značajnu odluku, po nekim mišljenjima, možemo pronaći u optužbi da je ubio Turčina. Drugi izvori govore da je lokalni spahija nameravao da zavede ili preotme Đorđevu suprugu. Bez obzira na razloge koji su Đorđa i članove njegove porodice naveli na migraciju u susednu Ugarsku, činjenica je da je sa njegovom porodicom u pravcu granice na Savi krenulo još nekoliko srpskih porodica. Da bi izbegao upućene potere, Karađorđe je ovu grupu srpskih izbeglica vodio tajnovitim šumskim putevima, znanim samo hajduku. Tada se desio jedan od najtežih momenata u njegovom životu. Karađorđev otac (neki izvori govore o očuhu) pokolebao se i odlučio na povratak. Podanički mentalitet i strah od neizvesnosti kod ostarelog Petra preovladali su razum i pretili da celu ovu izbegličku grupu razotkriju Turcima. Dramatična svađa između oca i sina okončana je Petrovim ubistvom. Uprkos višim interesima koji su ga vodili, želji da zaštiti porodicu od porobljavanja, duboko religiozni Karađorđe teško se nosio sa ličnom i moralnom dramom prouzrokovanom činom oceubistva. Ujedno ovaj događaj predstavlja sukob dve generacije srpskog naroda. Starije, one koju simbolizuje otac, kod koje je još uvek preovladavao strah od gospodara tlačitelja, i mlađe, predstavljene u liku  sina, spremne da pokida lance tuđinskog ropstva.

Karađorđe je oca sahranio u Crvenoj jaruzi, neposredno pored mesta incidenta. Usled straha da ih neka turska patrola ne stigne, nije bilo vremena za opelo, niti za podizanje nekog pristojnog ili valjanog grobnog obeležja. Nakon pomenute nesreće, navedena grupa izbeglica prešla je reku Savu i obrela se u Austrijskoj monarhiji. Karađorđe se zaposlio kao šumar, a njegova porodica je boravila u Kamenici i radila na imanju manastira Krušedola. Međutim, u Karađorđu je preovladala hajdučka priroda. Mesto ga nije držalo. Uputio se ka Somboru da bi stupio u austrijske vojne odrede koji su se pripremali za rat protiv Francuske. Informacije, verovatno usput dobijene, o sve izvesnijem sukobu Habzburške monarhije sa Osmanlijama opredelile su ga da se ipak vrati u zavičaj. Ratovanje protiv Turaka u svojoj domovini bilo mu je primamljivije od vojevanja u Italiji. Ispostavilo se da su te vesti bile tačne. Austrijsko-turski rat počeo je već 1788. godine. Karađorđe se priključio austrijskim frajkorskim jedinicama sačinjenim od srpskih dobrovoljaca. Zajedno sa saborcima prešao je na teritoriju Beogradskog pašaluka. U bojevima koji su potom vođeni istakao se i veoma proslavio. Učestvovao je u bezuspešnom pokušaju austrijskih vojnih snaga da osvoje Beograd. Tom prilikom spasao je ranjenog kapetana Radiča, prethodno sasekavši četiri Turčina. Pored ovog bilo je i drugih primera Karađorđevog ličnog junaštva. Važno je da naglasimo da je on povremeno bio u sastavu regularnih frajkorskih snaga, a po potrebi i na čelu hajdučke družine. U svakom slučaju, Karađorđe je delovao u skladu sa austrijskim planovima i zavisno od potreba njihove komande na samom terenu. Srbi u Beogradskom pašaluku pristupili su austrijskoj vojsci u toj meri da je navedeni rat poprimio karakter opštenarodnog ustanka. Najistaknutiji srpski komandant bio je Koča Anđelković, a oslobođena teritorija upravo je po njemu dobila ime – Kočina krajina. U toku vojevanja Karađorđe se našao u manastiru Studenica, odakle je po povlačenju vojske pratio kovčeg sa moštima svetog kralja Stefana Prvovenčanog. Boravak u hramu u kome su se nalazile svete mošti na njega je ostavio veliki utisak. Uprkos činjenici da Karađorđe nije bio klasično obrazovan, sasvim dobro je uočio tu „nevidljivu nit“ koja povezuje ličnost i delo prvog vladara iz dinastije Nemanjić, „ovenačnog“ kraljevskom krunom, kao i „ovlapoćenja“ srpske državnosti na Kosovu, s jedne strane, i potrebe da ta državnost doživi svoju obnovu u njegovom vremenu, s druge strane. Iz datoga razloga ne bi trebalo da nas začudi činjenica što je barjak ustaničke Srbije kasnije bio ukrašen i likom upravo kralja Stefana Prvovenčanog. Austrija je 1891. godine sklopila Svištovski mir sa Turskom. U skladu sa odredbama tog ugovora situacija u Beogradskom pašaluku vraćena je na predratno stanje. Na taj način, Austrija je još jednom izneverila očekivanja srpskog naroda. Tadašnje raspoloženje najbolje možemo da uočimo u rečima jednog od najistaknutijih srpskih prvaka iz navedenog vremena, Alekse Nenadovića. Izneveren i razočaran on je „u očaju zakleo srpski narod da nikada više Nemcu ne veruje“.

Srbi, učesnici u Kočinoj krajni, dobili su amnestiju od Porte. Na položaj  Beogradskog vezira postavljen je Mustafa-paša, kojeg je hrišćanska raja prozvala srpskom majkom. Beogradski vezir je taj nadimak zaslužio zahvaljujući blagosti svog režima. Dozvolio je hrišćanima u Pašaluku da se sami organizuju i prikupljaju porez. Srbi su po nahijama birali oborknezove koji su harač, koji su prikupljali lokalni seoski knezovi, predavali turskim vlastima. Na taj način, turski upravni organi vlasti bili su izuzeti iz postojećih, veoma često osetljivih procesa. Takođe, porez je bio jasno propisan i njegova visina nije zavisla od volje ili interesa vezira ili drugih organa vlasti u Pašaluku. Uspostavljena stabilnost odgovarala je srpskom narodu, pa je i Karađorđe odlučio da porodicu vrati iz Austrije u zavičaj. Do tada, Karađorđe je četovao sa stotinak hajduka u različitim krajevima Srbije, pri čemu je istovremeno pružao zaštitu srpskim zbegovima nastalim posle povlačenja habzburških carskih trupa. Zahvaljujući hajdukovanju, stekao je značajan imetak, što mu je omogućilo da izgradi vredno porodično imanje u Topoli. Izvori beleže da je posedovao oko tri hiljade koza, što nam govori da je pripadao sloju imućnijih Srba u Beogradskom pašaluku. U tim godinama bio je posvećen poslovima na imanju, a povremeno se uključivao u pomoćne srpske odrede u vezirovoj vojsci. Knežinska samouprava je podrazumevala i da svaka nahija obezbedi po potrebi vojnike za beogradskog pašu. Procene su govorile da je u pojedinim akcijama učestvovalo oko šesnaest hiljada Srba pod oružjem. Udruženi sa turskim snagama koje su bile lojalne Mustafa-paši, ti srpski odredi suzbijali su pokušaje janičara da preuzmu vlast u Beogradu. Potencijalni uzurpatori oslonac su imali u podršci i pomoći vidinskog paše Osman-paše Pazvanoglua. U početku, ovi napadi uspešno su odbijani, ali 1801. godine grupa janičara uspela je da Beogradski pašaluk stavi pod svoju kontrolu. Bio je to početak strahovlade dahija Aganlije, Kučuk Alije, Mula Jusufa i Mehmed-age Fočića. Sve tekovine iz vremena uprave Mustafa-paše bile su poništene. Harač se menjao zavisno od potrebe dahija. Hrišćanska raja terana je na kulučenje kako na imanjima Turaka tako i prilikom izgradnje hanova. Upravo ti hanovi predstavljali su simbol novog režima. Bilo ih je pri svakom većem selu, a, po nekim svedočenjima, čak oko šest stotina u celokupnom Pašaluku. Handžije su predstavljale dahijske upravitelje na terenu i revnosne tlačitelje lokalnog življa. Imovina i čast hrišćana konstantno su bile ugrožene.  Batinanja, silovanja, ubistva i svakojaka druga beščašća postali su srpska svakodnevica, a „turski jaram“ pokazao se kao nesnošljiv. Uzurpatori su svojim nedelima terali Srbe na ustanak i suštinski time su posejali seme buduće revolucije. Nezadovoljstvo srpskog stanovništva prelilo se u početak priprema za pobunu. Najagilniji na tom poslu bili su viđeniji srpski knezovi u Šabačkoj, Valjevskoj i Kragujevačkoj nahiji. Uspostavili su vezu sa turskim spahijama, velikim protivnicima čitlučenja i dahijske uprave. Knezovi, zajedno sa Turcima-spahijama, tražili su zaštitu od sultana i pomoć za obračun sa janičarima. Srbi su istovremeno nudili svoju lojalnost i Austriji. Iskazivali su spremnost da budu podanici Beča u zamenu za pomoć u zbacivanju turske strahovlade. Zahvaljujući knežinskoj samoupravi, Srbi su već imali izgrađenu organizaciju lokalne vlasti, pritom hijerarhijski uređenu od nivoa sela i seoskih knezova, pa sve do same nahije i oborknezova. Srbima je to pružalo mogućnost brzog organizovanja i relativno lake koordinacije neke buduće kolektivne akcije. S druge strane, turske vlasti i stanovništvo postali su svesni činjenice da su tolerisanjem opisane srpske samouprave stvorili organizacionu strukturu eventualne pobune, a samim tim i potencijalnu opasnost po svoj poredak. Zato su dahije upravo u tim srpskim knezovima videli najveću opasnost po svoju vladavinu.

Karađorđe nije ubrajan u najistaknutije „poglavare“ knežinske samouprave. U Beogradskom pašaluku najviše su ga prepoznavali kao hajduka ili buljubašu srpskih odreda koji su se borili u pomoćnim redovima beogradskog vezira. Samim tim, za Turke on nije predstavljao „osobu od krucijalnog prioriteta“ kada je u pitanju eliminacija potencijalnih neprijatelja. Ipak, njegova sigurnost time nije bila zagarantovana. U više navrata sukobljavao se sa lokalnim Turcima, naročito od dolaska dahijske uprave. Od tada, vreme je više provodio na svom tlu zaštićenom gustom šumom, nego u sopstvenoj kući. Paralelno sa akcijom koju su vodili srpski knezovi protiv dahija, a neobavešten o njoj, Karađorđe je počeo da priprema ustanak vođen ličnim načelima i sopstvenim resursima. Preko Gaje Pantelića, svog čoveka od poverenja, poslao je poruke poznanicima, mahom trgovcima i knezovima, očekujući podršku. Među pomenutim poznanicima našli su se: Milan Obrenović, Mladen Milovanović, Janko Katić, Vasa Čarapić i drugi. Karađorđe je lično razgovarao sa Stevanom Sinđelićem, Đušom Vulićevićem i Obradom iz Krsne. Pozivi na zajedničku akciju protiv dahija uvek su bili praćeni jasnim pretnjama upućenim kolebljivcima. Za one u čiju vernost bi se posumljalo nije bilo milosti. O tome najbolje svedoče bezimeni grobovi oko bukovačke crkve. Tu su sahranjeni potencijalni izdajnici. Ovakva surovost bila je preko potrebna kako bi se priprema revolucije očuvala u tajnosti, a samim tim i životi budućih ustanika. Zajednički sastanak zaverenika održan je 1803. godine na jednoj svadbi. Tom prilikom, sastali su se gotovo svi budući revolucionari okupljeni oko Karađorđa. Svadbe, krštenja i slave uvek su upotrebljavani za takve konspirativne skupove. U datim prilikama, na jednom mestu, okupio bi se veći broj stanovnika iz nekog regiona, pa bi i sumnja Turaka na određene neprijateljske delatnosti bila daleko manje naglašena. Prilikom pomenutog sastanka na svadbi, doneta je odluka o podizanju bune. Među najagilnijim zagovornicima rata protiv dahija bio je bukovački prota Atanasije. Upravo je on zaverenike zakleo na lojalnost jednih prema drugima, kao i prema zajedničkom cilju. Položena zakletva u jaruzi ispred Tomićeve kuće skrivene gustim šipražjem ovekovečena je teškim kletvama, što nedvosmisleno svedoči o strahu zaverenika od moguće izdaje. Karađorđe je potom nastavio da priprema ustanak. Uspostavio je veze sa trgovcima municijom u Austrijskoj monarhiji. Krajem 1803. godine, Karađorđe i Petar Jokić kupili su barut u blizini Ostružnice. Nakon toga, Karađorđe se zaputio u Resavu, gde je uspostavio vezu sa Milenkom Stojkovićem. Iz Resave, zajedno sa Stanojem Glavašem i njegovom družinom, vratio se u Topolu, gde je u februaru 1804. godine dobio vest o Seči knezova.

Uprkos preduzetoj opreznosti i obračunima sa potencijalnim izdajnicima dahije su saznale za pripreme ustanka. Zaverenička grupa okupljena oko Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina bila je razotkrivena. Janičari su, putem više izvora, saznali za pisma srpskih knezova austrijskim vlastima i sultanu u Carigradu. Došli su i do podataka o kupovini municije sa spiskom onih Srba koji su imovinom garantovali da će novac trgovcima biti isplaćen. Dahije su se odlučile na preventivni udar kako bi ustanak sasekli u korenu. Krenuli su u „lov na knezove“ sa jasnom namerom da obezglave srpske podanike. Za samo nekoliko dana posečeno je oko stotinu viđenijih Srba i to bez gotovo bilo kakvog otpora. Knezovi su ostali zatečeni i paralisani ovom akcijom. Među likvidiranima našao se i Aleksa Nenadović, čovek koji bi, da tada nije stradao, najverovatnije bio vođa ustanka. Drugog dana seče knezova, „krvava družina“ zulumćara na čelu sa Uzun-Mehmedom pristigla je u Topolu i „po Karađorđevu glavu“. Hajdučka opreznost budućeg vožda ponovo mu se isplatila. Spreman je dočekao ovu monstruoznu ordiju i oružjem je rasturio. Znajući da mu život visi o koncu, pohitao je da potraži Glavaša. Pronašao ga je u Kopljaru, gde se u kući Marka Kartošića sastalo još nekoliko uglednijih Srba. Usvojena je neopoziva odluka da više nema odlaganja, te je upravo u Kopljaru usaglašena namera o pokretanju ustanka. Sve se to dogodilo samo nekoliko dana pre čuvenog okupljanja u Orašcu i verovatno je iz Kopljara učesnicima upućen poziv da prisustvuju navedenom zboru. Nedelju dana je sigurno trajao period svojevrsne konfuzije i „kolektivne paralize“ u planiranju akcija unesrećenog srpskog stanovništva. Ugledniji Srbi sklonili su se u šumskim skrovištima, gde su pravili planove o mogućem odlasku u Austriju, ali brojni zbegovi formirani u strahu od dahija nametnuli su osećaj da je otpor Turcima jedino rešenje. U strahu i beznađu, mase naroda počele su da napadaju i ubijaju Turke. Na Zboru u Orašacu u Marićevića jaruzi, zaštićeni gustom šumom i jakim stražama, okupilo se nekoliko stotina Srba uglavnom iz Kragujevačke nahije. Između ostalih, bili su prisutni Karađorđe, Stanoje Glavaš, knez Teodosije Marićević, Hajduk Veljko, Arsenije Loma i Tanasko Rajić. Sastanak je organizovan tajno pod okriljem svadbe koja se taj dan održavala u Orašcu. Zaverenici su raspravljali o modalitetima otpora i neutralisanja sumornih rezultata Seče knezova, gde je dominirala glavna dilema da li da akciju pokrenu odmah ili da sačekaju bolje vremenske uslove u proleće, tj. „kad gora ozeleni“. Odlučeno je da ustanak odmah počne, a za vožda pobune izabran je Karađorđe Petrović. Cilj održavanja sastanka nije bio izbor vožda, ali kako je odluka o ratu protiv dahija već bila usvojena, dato pitanje bilo je neophodno odmah rešiti. Isprva, vođstvo je bilo ponuđeno harambaši Stanoju Glavašu, koji je tu čast odbio sa opravdanjem da hajduk nije vičan otvorenom već gerilskom načinu ratovanja. Takođe je napomenuo da hajduci nisu u stanju da obezbede neophodan kapacitet autoriteta nad podređenima, kao ni nad vojskom ili širim slojevima stanovništva, pa je predložio da se datog položaja prihvati neki ugledni domaćin. Ličnost koja je potom predložena bila je Teodosije Marićević, orašački knez, ali i on je odbio položaj sa opravdanjem da ne bi bilo prikladno da kao nosilac upravne i sudske funkcije u organizaciji vlasti bude nadređen hajdučkim družinama. Posle dužeg ubeđivanja, položaj vožda prihvatio je Karađorđe. Prema sopstvenim rečima, bio je prek i surov, a tvrdio je da bi prema onim ustanicima ili starešinama koji bi mu otkazali poslušnost ili počinili neko drugo krivično delo pokazao i svoju nemilosrdnu stranu ličnosti. Međutim, to ne samo da nije pokolebalo zboraše nego ih je dodatno uverilo da je on, upravo takav, najbolji izbor za vođu. Potrebno je da naglasimo da je izbor Karađorđa za srpskog vožda suštinski bilo kompromisno rešenje. Istovremeno, Karađorđe je bio i hajduk i domaćin. Samim tim, objedinio je navedena dva profila srpskog predvodničkog sloja društva u datom periodu. Takođe, bio je čovek sa značajnim vojničkim iskustvom, pravo oličenje hrabrosti, odlučnosti i ličnog poštenja. Imao je sve osobine neophodne da postane vođa revolucije.

Nakon zbora u Orašcu počelo je sistematsko paljenje turskih hanova, simbola osmansko-dahijske opresije u Pašaluku. Naredba Karađorđa bila je da se to radi noću kako bi se plamen što dalje video, čime bi kod Turaka izazvao što veću uznemirenost i strah, dok bi Srbi ostali znatno ohrabreni. Upućena su pisma Đuši Vulićeviću, Milenku Stojkoviću, Petru Dobrnjcu, Milanu Obrenoviću i drugim učesnicima zavere iz 1803. godine. Poruka je bila jasna: ustanak je počeo i od njih se očekivalo da u njemu uzmu učešće. Karađorđe je potom krenuo u pravcu Beograda paleći sve usputne hanove i podižući broj ustaničkih snaga. Taj proces nije išao lako. Strah je bio izrazito dominantna kategorija u slojevima srpskog rajinskog stanovništva. Podanički mentalitet, kao posledica viševekovnog ropstva, kao da je mnogima vezao ruke tih prvih dana ustanka. Upravo, u opisanim okolnostima, vođa revolucije je odigrao ključnu ulogu. Karađorđe nije osećao taj podanički mentalitet. Hrabrošću, odlučnošću i velikom ličnom energijom pozitivno je uticao na ostale ustanike. Prilikom oslobađanja srpskih sela dobrovoljno je, ali i prisilno, mobilisao ljude u redove svoje vojske. Na vest da neki Petar, inače puškar, nagovara seljane da ne prilaze ustanicima naredio je da se pred njegovom kućom obesi jedan zarobljeni Turčin, a puškarovog sina odmah je mobilisao. Time je pokazao nameru da se nemilosrdno obračuna sa kolebljivcima i protivnicima bune. Lično je ubijao one koji ne bi ispoštovali izdata naređenja. U svom karakteru vožd je posedovao jednu ličnu crtu prekosti i okrutnosti, posebno izraženu kada bi ga obuzimao gnev. Između ostalog, čak i te, nimalo pohvalne osobine, trebalo je da poseduje predvodnik ustanika kako bi od seljaka i trgovaca formirao disciplinovanu i organizovanu vojsku. Posle samo četiri dana prišlo mu je oko tri hiljade ljudi. Karađorđe je tada uputio pisma u Valjevsku i Šabačku nahiju. Nenadoviće i druge srpske prvake pozvao je da se priključe ustanku. Dahije su tada pokušale da ga potkupe i na taj način umire raju, ali pregovori nisu ispunili njihova očekivanja. Ustanički zahtevi, u smislu rušenja hanova i austrijskih garancija eventualnog sporazuma, za dahije su bili neprihvatljivi. Pregovori su dobro došli Karađorđu kako bi dobio na vremenu. Pokušaj Aganlije da desetak dana po izbijanju ustanka sa 400 janičara uguši pobunu doživeo je neuspeh. Posle poraza u Drlupi, koja je ujedno predstavljala i prvu veću pobedu ustanika, janičari su ubrzo razbijeni. Paničnim begom u Beograd Aganlija je jedva spasao glavu. Turcima je već tada postalo jasno da se ustanak neće lako umiriti. U Brankovini, Jakov Nenadović je podigao barjak sa tri krsta. Na taj način, simbolično, dvadesetak dana nakon Šumadije i Mačva se podigla na ustanak. U martu su Turci već bili opkoljeni u gradovima, a ustanici su oko njih postepeno stezali obruč. Dahije su se zatvorile u Beograd, koji je Karađorđe stavio pod blokadu. Narednih meseci oni su u više navrata pokušavali da slome ustanak. Pristizala im je i pomoć iz Vidina od Pazvanoglua, ali rezultata nije bilo. Iako su dahije u nekim bitkama uspevali da potuku ustanike, Karađorđeva sposobnost da brzo reorganizuje trupe omogućila mu je da tih prvih meseci očuva „plamen revolucije“. Ključ njegovog uspeha bio je u nespornoj vojničkoj sposobnosti i dobrom poznavanju terena, stečenom još iz vremena hajdukovanja i Kočine krajine. Ne možemo da zanemarimo ni veliki broj ljudi koji su iz dana u dan pristupali ustanku i iz bitke u bitku sticali neophodno iskustvo i samopouzdanje. U tim okolnostima Turci su se obratili austrijskom generalu Ženejnu za posredovanje u pregovorima o miru. Možda je upravo to bio razlog za sazivanje prvog ustaničkog zbora posle Orašca, poznatog kao Ostružnička skupština.

Ostružničku skupštinu, održanu maja 1804. godine, možemo razumeti kao začetak revolucionarnog parlamenta. Skupština je sazivana po potrebi, obično u kritičnim vojnopolitičkim momentima ili radi odlučivanja o unutrašnjem uređenju države. Zasedanja su organizovana na različitim lokacijama, najčešće pri vojnim taborima gde je po pravilu bilo okupljeno mnogo sveta, ratnika i njihovih starešina. U najvažnije odluke koje je skupština revolucionara donela spada formiranje Praviteljstvujuščeg sovjeta 1805. godine na zasedanju u Borku. Sovjet je predstavljao izvršno i sudsko telo nadležno za celokupnu slobodnu teritoriju. Suštinski i u materijalnom smislu, možemo da kažemo da je Sovjet imao funkciju prve srpske vlade. Prvi predsednik Sovjeta bio je prota Mateja Nenadović, a pored sekretara činili su ga i popečitelji za spoljne i unutrašnje poslove, prosvetu, pravdu, finansije i vojsku. Skupština je donela odluke o obrazovanju magistrata po turskim nahijama, odnosno civilnih struktura vlasti. Pored magistrata, u svim nahijama imenovane su i vojvode, kao vojni zapovednici sa zadatkom da organizuju od dve do tri hiljade vojnika. U dogovoru sa civilnim vlastima vojvoda je imao dužnost da obezbedi njihovo snabdevanje hranom i municijom, a po naredbi vožda i Sovjeta da ih uključi u ratne operacije. Potrebno je da naglasimo da je skupština radila na zakonodavnom i prosvetnom uređenju zemlje. Istovremeno, ona je predstavljala polugu vlasti koja je imala zadatak da objedini različite interese svih slojeva srpskog naroda, inače izrazito podeljenog prema zavičajnim osnovama. Neki od istaknutih ustaničkih predvodnika u Sovjetu su videli sredstvo za ograničavanje vlasti vožda i ostvarenje određenih ličnih interesa. Prateći rad skupštine i Sovjeta, posmatramo rađanje moderne srpske države. Institucije nastale u revoluciji oblikovane su prema modernim evropskim principima iz tog vremena. Naravno, to ne znači da su ustanici dobro poznavali ideje savremenih evropskih i američkih teoretičara države, prava i narodnog suvereniteta. Srpski revolucionari vodili su se načelima tradicionalne narodne zadrugarske samouprave, organizovane na osnovama jednakosti njenih pripadnika. Pomenute zadruge predstavljale su svojevrstan izraz narodne demokratije koji je poslužio kao temelj za institucionalnu obnovu srpske državnosti.

Međutim, u maju 1804. godine u Ostružnici još nisu postojali uslovi za oblikovanje institucija revolucionarne države, odnosno državnog aparata. Karađorđe se suočio sa osporavanjem svoje predvodničke uloge od strane kneza Teodosija Marićevića, nesuđenog vođe revolucije. Uvidevši da je ustanak uspeo i da je napravio grešku odbijanjem da se prihvati vođstva na zboru u Orašcu, Marićević je pokušao da potisne Karađorđa. Pored toga, vožd je imao mnogo zamerki na ponašanje i držanje kneza Teodosija u tim prvim mesecima bune. Prvo, pokazao je izuzetno slabe rezultate u borbama, a zatim nije prestajao da u stalnim političko-konspirativnim aktivnostima podriva pozicije srpskog vožda. Sve je počelo kao verbalni sukob a završilo se oružanim obračunom. Teodosije je prvi pucao na Karađorđa, ali bez uspeha. Vožd je uzvratio i nije promašio. Ranjeni Teodosije kasnije je podlegao povredama. Tim događajem položaj Karađorđa, kao vođe ustanka, bio je osiguran. Bez obzira na to što mnogi viđeniji knezovi nisu učestvovali na zboru u Orašcu, nakon navedenog događaja pitanje legitimiteta Karađorđevog vođstva nije postavljano. Bar ne u narednim mesecima, pa i godinama, Prvog srpskog ustanka. Od tada, pa do kraha Prvog srpskog ustanka, Karađorđe je uglavnom sam donosio ključne odluke. Tako je bilo i u toku bezuspešnih pregovora o miru u Zemunu, gde je predvodio srpsku delegaciju, ali i u toku spoljnopolitičke ofanzive koja je potom usledila. Vožd je posegao za političkim i diplomatskim instrumentima internacionalizacije srpskog problema. Uz pismo Karađorđa i ustaničkih starešina, delegacija na čelu sa protom Matejom Nenadovićem upućena je krajem jula 1804. godine velikom pravoslavnom ruskom caru od koga je zatražena zaštita. Upućeno je pismo i sultanu u kome se iskazivala pokornost i zahtevala podrška vladara u borbi sa dahijama. Naruku ustanicima išla je podrška od spahija, doslednih protivnika vladavine janičara u Beogradu. Zato je Porta u početku blagonaklono gledala na ovu srpsku bunu protiv zajedničkih neprijatelja. Ovlašćenje sultana da razreši ovu situaciju dobio je bosanski Bećir-paša. Karađorđe je prihvatio pregovore sa sultanovim predstavnikom, ali je insistirao da dahije moraju biti ne samo proterane već i pogubljene. Odgovor Bećir-paše bio je pozitivan. Posle bekstva dahija iz Beograda, paša je naredio da oni budu izolovani na ostrvcetu Ada-kale, a zatim ih je prepustio Milenku Stojkoviću i njegovoj četi. U avgustu 1804. godine Stojković je pogubio dahije, i njihove odsečene glave poslao je Karađorđu. Ustanici su samo delimično bili zadovoljni ovim rešenjem, jer je u Beogradu, i to na prevaru, vlast okupirao vođa krdžalija Alija Gušanac. Za Srbe Gušanac nije bio bolje rešenje od dahija, a da stvar po ustanike bude gora, vođa krdžalija imao je podršku i Pazvanoglua, ali i zvaničnih vlasti. Tada je već bilo jasno da ustanici neće tako lako položiti oružje, već da je samo pitanje vremena kada će sukob sa dahijama evoluirati u rat za nezavisnost.

Naredne godine, 1805, dileme su razrešene. Ustanici su stali na put sultanovoj vojsci pod komandom Hafiz-paše kod Ivankovca. Sultan je izgubio strpljenje. Nije prihvatio srpske zahteve da dogovore sa Bećir-pašom garantuje neka strana sila. Zato je Hafiz-paša dobio zadatak da vojskom uguši pobunu. Srpski revolucionari nisu sedeli skrštenih ruku. Znali su da ulaze u rat protiv celog Osmanskog carstva i da se moraju adekvatno pripremiti. Karađorđev vojnostrateški genije tada je došao do potpunog izražaja. Pokazao se ne samo kao vešt strateg na bojnom polju, nego pre svega kao vrhunski logističar. Uspešno je organizovao mobilizaciju desetina hiljada srpskih seljaka, obezbedio im redovno snabdevanje hranom i municijom. Vojno neobučeni seljaci, vođeni seoskim knezovima i trgovcima kao oficirima, zahvaljujući njemu postali su disciplinovana vojska sa zavidnom mobilnošću. Za relativno kratko vreme vožd je hiljade vojnika prebacivao sa jednog dela ratišta na suprotni. Svestan koliku važnost ima dobra komunikacija prilikom vođenja rata, ustanovio je kurirsku službu od nekoliko stotina konjanika sposobnih da relativno brzo prenose poruke na različite lokacije. Opisana srpska vojska, spremna da po cenu života brani svoje položaje, znajući da su iza nje samo žene, deca i nejač, 18. avgusta 1805. godine sukobila se sa oko osamnaest hiljada Hafiz-pašinih „gazija“. Uz podršku Petra Dobrnjca i Stevana Sinđelića, Milenko Stojković utvrdio se sa delom ustaničke vojske na desnoj strani Morave. Odatle je pružao ogorčen otpor nadmoćnom neprijatelju. Hafiz-paša, znajući da je Karađorđe s druge strane Morave, bezuspešno je pokušavao po svaku cenu da razbije ustanike pod Stojkovićevom komandom. Narednog dana i Karađorđe je prešao na drugu stranu reke, a poslednji turski juriši 20. avgusta doživeli su novi neuspeh. Hafiz-paša je pod nejasnim okolnostima bio ranjen, posle čega je preminuo. Izvojevana je do tada najveća i najvažnija pobeda u ratu srpskog naroda za oslobođenje. Podignut je ugled srpskog oružja i počela je borba sa ciljem da se ostvari konačno narodno oslobođenje, a da srpska država doživi svoje vaskrsnuće. Još pre Ivankovca, ustanici su zauzeli Užice i Karanovac, a posle i staru despotovu prestonicu Smederevo. Upravo u slobodnom Smederevu, gde se smestio Praviteljstvujušči sovjet, u decembru 1805. godine održana je za Srpsku revoluciju jedna od sudbonosnih skupština.

Poraz kod Ivankovca dodatno je razbeseneo Portu. Ustanicima su sa svih strana pristizale informacije o velikoj turskoj sili koju sultan priprema u ratu protiv Srbije. Između ostalog, o datim dramatičnim vestima raspravljalo se na Smederevskoj skupštini. Pod slikom cara Dušana, istaknutoj na vidnom mestu u prostoriji Sovjeta, usvojene su važne odluke o daljem toku revolucije. U tu svrhu uspostavljena je veza sa Crnogorcima i vladikom Petrom I Petrovićem NJegošem. Karađorđe je Petra I preko pisama upoznao sa svojim planovima i predložio zajedničku borbu za oslobođenje srpskih zemalja, odnosno Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Međutim, vladika nije pozitivno odgovorio na voždove predloge. Zauzet sukobima sa Francuskom u Boki i Dalmaciji, Petar I nije želeo sukob i sa Turcima. Osim moralne podrške, Karađorđe nije mogao da računa na viši stepen crnogorske pomoći u ratu. Međutim, ustanička inicijativa usvojena na pomenutoj skupštini predstavljala je prvi politički plan u samoj revoluciji, koji je govorio o svesti revolucionara da je potrebno raditi na opštenacionalnom oslobođenju. Istovremeno, usvojene su odluke o potrebi širenja plamena revolucije, pri čemu je velika pažnja poklonjena neophodnosti usmeravanja aktivnosti na oslobađanju gradova u Beogradskom pašaluku, ali i izvan njega. Vojvodama su izdata naređenja da krenu u ofanzivu. Stojković je nastupao u oblasti Podunavlja, pri čemu je oslobodio Poreč, Kladovo i Negotin. Dobrnjac je dejstvovao u oblasti Pomoravlja, i oslobodio je Paraćin, Ražanj i Aleksinac. Glavaš i Mladen Milovanović zauzeli su Kruševac. Diplomatska aktivnost takođe nije bila zanemarena. Nedugo posle Smederevske skupštine, na Mali Božić 1806. godine, održan je skup viđenijih srpskih predstavnika u Ostružnici. Odatle, ustanici su uputili pisma sultanu, ali i austrijskom i ruskom caru. Sultanu su ponovo iskazali pokornost ponudivši mu pregovore o miru, ali i srpske starešine, kao i turske vlasti, bili su svesni da u tim rečima ustanika nema iskrenosti. Ustanici su od Austrije tražili pomoć u ratnom materijalu, kao i podršku u nesmetanom snabdevanju srpske države. Takođe, upućene su molbe austrijskim vlastima da se za njih zauzmu kod turske Porte, kako bi se pružila šansa mirovnim pregovorima i otklonila mogućnost organizovanja najavljenog ratnog pohoda sultanove armije na ustaničku Srbiju. Slična poruka upućena je i ruskom monarhu. Iznet je dodatni predlog, prema kome je traženo da se brat ruskog imperatora, veliki knez Konstantin, postavi na čelo ustanika, pri čemu su negovane ideje o mogućnosti priključivanja srpskim revolucionarnim akcijama i delova srpskog naroda iz drugih balkanskih zemalja. Prema ustaničkim optimističnim procenama, Konstantin Romanov mogao je računati na podršku čak dve stotine hiljada srpskih boraca. Kada su bile u pitanju molbe ustanika, Austrija i Rusija bile su spremne da ulože samo diplomatski pritisak na Portu i to u cilju rešavanja krize putem mirovnih pregovora. Međutim, to nije moglo dati rezultate. Osokoljeni podrškom Napoleona, Turci su odbili posredovanje ove dve velike sile, pri čemu su proglasili „džihad“ protiv srpskih revolucionara. Vožd je preduzeo snažne diplomatske aktivnosti kada je opunomoćio trgovca Petra Ička da u pregovorima sa Portom izdejstvuje mirovni sporazum u Carigradu. Istovremeno, Karađorđe je obavio sve potrebne pripreme kako bi ustanici spremno dočekali najavljenu tursku ofanzivu.

Izgledalo je te 1806. godine kao da se Srpskoj revoluciji priprema tragičan epilog. Ogromna sila od preko 40.000 Turaka krenula je dolinom Morave na Deligrad, najveće ustaničko utvrđenje i prvu liniju odbrane Srbije. Druga turska vojska dejstvovala je dolinom Podunavlja prema Negotinskoj Krajini, a treća u snazi od oko 35.000 vojnika prešlaje iz Bosne u Posavinu. Srpski ustanici raspolagali su sa oko 33.000 vojnika. Deo snaga Karađorđe je ostavio na Deligradu, a sa ostatkom vojske krenuo je u susret bosanskom paši. Do odlučujuće bitke došlo je na Mišaru 13. avgusta 1806. godine. Talenat vrhunskog stratega tu je došao do punog izražaja. Vožd je pažljivo procenio svoje snage, potom se ušančio naspram nadmoćnih turskih trupa i pružao odlučan otpor. Zahvaljujući dobrom poznavanju terena, konjicu je sakrio u obližnjoj šumi, odakle je ona na njegov znak nemilosrdno napala i razbila iznenađenog neprijatelja. Karađorđe je iskoristio takve okolnosti i naneo težak poraz Turcima nateravši ih u beg prema Bosni. Odmah zatim, sa trupama se uputio prema Deligradu u pomoć srpskim ustanicima koji su gotovo pet nedelja herojski odolevali nadmoćnim trupama Ibrahim-paše. Početkom septembra Turci su pokušali poslednjim napadima na Deligrad da slome branioce, ali i taj pokušaj je doživeo fijasko. Ustanici pod komandom Petra Dobrnjca, Stanoja Glavaša i Mladena Milovanovića naneli su Turcima težak poraz i na ovom delu bojišta. Tada postignuti uspesi predstavljali su zlatni period revolucije. Vrhunac tih uspeha, prvo je bilo oslobađanje beogradske varoši u decembru 1806. godine, a potom i tvrđave 8. januara naredne godine. Petar Ičko vratio se u pobedama ovenčanu Srbiju sa mirovnom ponudom iz Istanbula. Sporazum je predviđao široku autonomiju za Srbe u okviru Osmanskog carstva, ali bez stranih garancija ili formalne potvrde sultana u vidu hatišerifa. Ustanici, osokoljeni pobedama, nisu bili spremni da prihvate navedene ponude. Rusija ih je podsticala da nastave borbu. Sporazum između dva cara, Aleksandra I i Napoleona, o podeli interesnih sfera u Evropi omogućio je Rusiji da svoje političke interese usmeri prema ekspanziji u pravcu Osmanskog carstva. Rat Rusije i Turske postao je više nego izvestan, a ustanici su u tome videli najveću šansu da steknu konačnu i punu slobodu.

Ulazak Rusije u rat protiv Osmanskog carstva od kraja 1806. godine usmerio je ustanike na koordinisanje svojih akcija sa snagama moćnog saveznika. Rusija je u Srbiju poslala svog izaslanika Konstantina Rodofinikina, kojeg je kasnije zamenio Teodor Nedoba, kako bi bila olakšana komunikacija između Sankt Peterburga i Srbije, ali i da bi pomenuta velika sila bila u prilici da odlučnije utiče na ustaničke vođe i prilike u Karađorđevoj državi. Neretko, ti diplomatski predstavnici unosili su nemir u srpski revolucionarni tabor. Direktno uticajem na vožda ili putem konspiracija sa drugim srpskim starešinama, ruske diplomate i izaslanici pokušavali su da ostvare odlučujuću dominaciju u unutrašnjem i spoljnopolitičkom životu mlade srpske države. Samim tim, često su predstavljali „politički centar“ okupljanja opozicije prema Karađorđevoj apsolutnoj vlasti. Vojna podrška Rusije uglavnom se svodila više na moralnu nego realnu pomoć. Broj ruskih vojnika u Srbiji nije prelazio nekoliko hiljada. Bez obzira na pomenutu činjenicu, ova podrška imala je veliki značaj za podizanje samopouzdanja srpskih revolucionara. U narednim godinama vođene su bitke koje su imale više ili manje uspeha. Za Srbiju je posebno teška bila 1809. godina, kada su ustanici pretrpeli poraz na Čegru. Neodlučnost u srpskoj komandi i surevnjivost između vojvoda umnogome su „kumovale“ neuspehu srpke vojske pri pokušajima da zauzme Niš. Čak ni herojska pogibija vojvode Stevana Sinđelića na Čegru nije uspela da nadomesti sve greške koje su do tada počinjene. U toj bici hiljade srpskih vojnika izgubilo je živote, a Turci su od njihovih lobanja sagradili Ćele-kulu. Taj vrhunski primer okrutnosti izgrađen je sa namerom da zastraši ustanike i ostane kao večno upozorenje Srbima da za tursku državu ne predstavljaju ništa više do obične porobljene raje. Međutim, Ćele-kula je za Srbe predstavljala najsuroviji primer koliko je skupa sloboda i koju su cenu srpski heroji bili spremni da plate kako bi slobodu konačno izvojevali. Iako je te 1809. godine turska ofanziva ipak zaustavljena, poraz na Čegru zloslutno je najavio tragičan kraj ustanka. Međunarodne okolnosti nikako nisu bile naklonjene Srbima. Napoleon je 1812. godine izveo veliki pohod na Rusiju. Ruska vlada bila je prinuđena da sve svoje snage upotrebi u odbrani otadžbine, pa je u Bukureštu sklopila mir sa Portom. U osmoj tački ovoga sporazuma predviđena je izvesna autonomija za srpsko stanovništvo u Beogradskom pašaluku. Suštinski nepovoljan prema politici Karađorđa i ustaničke države, Bukureški mir predstavljao je i činjenicu prema kojoj je nakon više vekova „mraka“ ime srpskog naroda prvi put pomenuto u međunarodnim odnosima ili diplomatiji. Predviđao je vraćanje turskih snaga u Srbiju, što ustanici, posle gotovo deset godina apsolutne slobode, nisu bili spremni da prihvate. Povlačenjem Rusije, ustanici su ostali sami, a već 1813. godine na Srbiju se obrušila sila od oko 200.000 turskih askera. Ponovo, kao i 1806. godine, neprijatelj je nadirao iz tri pravca: preko Bosne, niz Dunav i dolinom Morave. Ratni savet srpskih revolucionara nije prihvatio predlog vožda da se narod povuče u planine i da se preduzme gerilski otpor. Naprotiv, odlučeno je da se Turcima suprotstavi četrdesetak hiljada ustanika na svim pravcima osmanlijskih dejstava. Vreme je pokazalo da uprkos velikom junaštvu to nije moglo dati značajnije rezultate. Nadmoćni Turci okupirali su Srbiju, a vožd i većina vojvoda prebegli su u Austriju. Turski zulum ponovo je zavladao u Srbiji. Teško je nabrojati sva nedela kojima su Turci izložili nesrećni srpski narod. Šume su bile prepune zbegova, a desetine hiljada ljudi utočište je potražilo preko Save i Dunava. Različite procene govore o tome da su, tom prilikom, Turci pobili čak trećinu srpskog stanovništva u Beogradskom pašaluku.

To nije bio i konačan kraj Srpske revolucije. Već naredne godine, 1814, izbila je Hadži Prodanova buna, koja je takođe ugušena. Međutim, ona je pokazala da se narod nije u potpunosti umirio. Srbi nisu bili spremni da prihvate lance ropstva, niti su mogli biti zastrašeni odavno ponavljanim zverstvima. Deceniju slobode ništa nije moglo izbrisati. Narod se ponovo digao na oružje 1815. godine. Vođa nove bune bio je Karađorđev kum i istaknuti vojvoda iz Prvog srpskog ustanka Miloš Obrenović. Turci su postali svesni da moraju postići neki dogovor sa Milošem kako bi pacifikovali Srbiju. Stanje neprekidnog terora uvedeno 1813. godine uzrokovalo je konstantne pobune i nestabilnost. Osim toga, Rusi su uspešno okončali rat protiv Napoleona, a „pogled“ iz Sankt Peterburga sve više je „okretan prema Bosforu“. Sporazum je konačno postignut 1815. godine. Usmeni dogovor Miloša i Marašli Ali-paše postao je temelj mira između Srba i Turaka. Međutim, ni to nije bio kraj Srpske revolucije. Borba je nastavljena, samo ovaj put političkim sredstvima i pod vođstvom kneza Miloša Obrenovića.

Za to vreme, Karađorđe je odbijao sve predloge austrijskih vlasti da ostane u njihovoj monarhiji. Želeo je po svaku cenu da ode u Rusiju. Tamo se i obreo 1814. godine. U dva navrata primljen je u audijenciju kod ruskog cara. Možda je iskoristio tu priliku da podseti Aleksandra I na obećanje dato u pismu koje je voždu 1813. godine doneo general Ivelić. Navodno, car je u tom pismu uveravao vožda da Srbija neće biti zaboravljena i da će Rusija pružiti podršku svojoj jedinovernoj braći kada otkloni opasnosti proistekle iz Napoleonove invazije. Karađorđe je u Rusiji postao član tajne grčke organizacije Heterija. Ustanak balkanskih hrišćana protiv osmanske vlasti predstavljao je glavni cilj grčkih zaverenika. Zbog Karađorđevog velikog iskustva stečenog u Srpskoj revoluciji, ali i njegove ogromne popularnosti među hrišćanima u Osmanskom carstvu, heteristi su želeli da upravo on postane i vođa zajedničkog ustanka Srba i Grka, a napose i Bugara. Namera da pokrene novu revoluciju Karađorđa je dovela u Srbiju 1817. godine. Međutim, srpski narod nije bio spreman na nove oružane sukobe, a knez Miloš ni pomišljao nije da vlast prepusti srpskom voždu. Snaga voždove ličnosti i njegov uticaj u narodu budili su nemir u Miloševoj duši. Lukavi Miloš pažljivo je osluškivao stavove velikih sila i pravilno zaključio da Karađorđe nema njihovu podršku. Dobivši saglasnost drugih narodnih starešina, Miloš je izdao naređenje za voždovu likvidaciju. Ubistvo vođe Srpske revolucije počinjeno je 1817. godine u Radovanjskom lugu. Bio je to tragičan i mučenički završetak života velikog vožda.           Miloš je nastavio uspešno da vodi Srbiju. Veštom diplomatijom svojoj zemlji je obezbedio široku autonomiju sa međunarodnim garancijama. Na taj način ostvaren je veliki deo Karađorđevih ciljeva i to političkim putem. Naravno, to ne znači da je u borbi za slobodu svog roda Miloševa uloga značajnija od Karađorđeve. NJih dvojica su samo dve strane iste kovanice, koja simboliše Srpsku revoluciju. Miloševa uloga ne može biti važnija, jer da vožd 1804. godine nije podigao barjak slobode i započeo revoluciju, ne bi kasnije bila moguća ni Miloševa diplomatija. Jednom rečju, da nije bilo Karađorđa Petrovića, ne bi bilo ni Miloša Obrenovića. Miloš je stasao u voždovom ustanku, dobio čin vojvode, a potom je učio na Karađorđevim greškama. Stečeno iskustvo Miloš je kasnije upotrebio u Drugom srpskom ustanku, kao i u narednim godinama borbe za priznanje moderne srpske državnosti, rođene na Sretenje Gospodnje 1804. godine.