Ka novoj geopolitici

25/12/2018

Ka novoj geopolitici

 

Autor: Milorad Vukašinović

 

Počevši od čuvenog Mekinderovog ogleda O geografskoj osovini istorije (1904) sve „moderne geopolitičke teorije“ zasnovane su na analizi „elementa prostornosti“ i njegovoj ulozi u međunarodnim odnosima. Britanski naučnik je u geopolitički diskurs uveo pojmove Svetskog ostrva, Srca sveta (Hartlend) i Istočne Evrope kojima je u teorijskom smislu artikulisao ondašnje anglosaksonsko viđenje podele interesnih sfera na evropskom (evroazijskom) prostoru. Kao predstavnik „atlantističke zakulise“ isticao je da je njen glavni cilj sprečavanje potencijala rusko – nemačke centralnosti koje je moguće ostvariti podrškom  jednom širem savezu „limotromfnih država“ od Baltika do Jadrana, što području Jugoslavije – Srbije daje prvorazredan strateški značaj. Naš ugledni geopolitičar M. Stepić s pravom postavlja pitanje o tome da li je jugoslovenska država nastala 1918. godine bila plod istinske srpske volje ili je reč o činu „geopolitičke iznude“ atlantskih sila – pobednica? Prema Stepiću, geopolitička logika ukazuje da se radilo pre svega o nametnutom strateškom projektu čija je uloga bila zasnovana na istovremenom sprečavanju nemačkog „Prodora na Istok“ i ruskog (sovjetskog) pristupa ka toplim morima.

Razaranje jugoslovenske države moguće je donekle objasniti i promenom svetske geopolitičke paradigme koja se naslućivala još šezdesetih godina 20. veka. Pod uticajem fenomenalnog razvoja nauke i tehnologije „element prostornosti“ u procesima globalizacije dobija kvalitativno novo određenje. Mnoštvo društvenih i istorijskih okolnosti uticalo je na promenu geopolitičke paradigme. Jedna od njih je „svest“ hladnoratovski sučeljenih sila (SAD i Sovjetskog Saveza) o katastrofalnim posledicama mogućeg „nuklearnog rata“, što je uzrokovalo prve forme međusobnog „dijaloga“ koji se dešavao daleko od očiju javnosti.  Drugi razlog je bila velika ekonomska kriza koja je proistekla iz besomučne trke u naoružavanju što je izazvalo ogromne troškove na unutrašnjem planu i ozbiljan pad životnog standarda stanovništva. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka dogodile su se tektonske promene. Predsednik SAD-a Nikson potpisao je akt kojim je omogućio štampanje dolarskih novčanica bez zlatne podloge, dok su u vrhu sovjetske partije ponovo počele da se razmatraju opcije o ekonomskoj, a zapravo strateškoj održivosti Istočnog bloka. Krajem sedamdesetih godina NR Kina se uključuje u globalne ekonomske i političke tokove koristeći ogromne ljudske potencijale kao svoj najveći adut. Tako „element prostornosti“ biva sve više posmatran iz „globalne perspektive“ što doprinosi osećaju „sužavanja svetskog prostora“. Na tim premisama nastaje ideologija „mondijalizma“ koja je imala različit odjek na Zapadu i na Istoku. Dok je mondijalizacija svesti kod zapadnih političkih elita proizvela osećaj ne samo tehnološke nego i moralne nadmoći, na političkom Istoku (Rusija) „porodila“ je gubitak nacionalnog samopouzdanja i osećanje kulturne inferiornosti. Početkom ovog veka stvari su se iz osnova promenile, a teoretičar Hantington je posle 11. 9. 2001. godine u Americi konstatovao da „prisustvujemo razaranju još jedne ideološke utopije“ (ideologije globalizma – prim. autora) koja se konačno urušila objavom svetske ekonomske krize 2008. godine.

Svetska kriza (2008 – 2018) podstakla je utisak o kraju zapadnocentrične (amerikanocentrične) slike sveta. Na ovakav zaključak upućuju brojni pokazatelji, od krize neoliberalizma, preko demografske krize, do kraha jednog pseudokulturnog modela koji je izgubio nekadašnju privlačnost za ostatak sveta (koncept Amerike kao ideje). U središtu „novog višepolarnog sveta“ ponovo je „evroazijskoafrički kontinent“ s novim – starim akterima, i njihovim percepcijama svetske kartografije. U tom smislu nije na odmet podsetiti na jednu zanimljivu istorijsku zakonomernost u politici velikih sila. Reč je o njihovoj sklonosti da same sebe kandiduju za „predvodnika sveta ili nosioca civilizacije“. U tom pogledu izuzetak nije ni nova globalna sila Narodna Republika Kina čija koncepcija „Novog puta svile“ iz osnova menja uobičajene predstave o odnosu prostornog i političkog kao predmetu istraživanja geopolitike.

Po svemu sudeći, Kina će biti prva svetska sila koja je u stanju da izgradi jednu do sada neviđenu integralnu talasokratsku (pomorsku) i telurokratsku (kopnenu) moć. Reč je o ambiciji koja očigledno proizilazi iz strateškog koncepta „Jedan pojas – jedan put“ koji se sastoji iz „ekonomskog puta svile“ i „pomorskog puta svile za 21. vek“. Telurokratski (kopneni) put svile na evroazijskom kontinentu trasiran je po „paraleli od Dalekog istoka do Zapadne Evrope“, uz napomenu da su nekoliko njegovih meridijanski orijentisanih vektora usmereni ka „pomorskom putu svile za 21. vek“ (indokineski, pakistanski, srednjoazijski, balkanski). Talasokratski (pomorski) put svile takođe je heterogen. On se prostire duž dalekoistočne obale Pacifika i ima pravac po „meridijanu“, zatim kroz Indijski okean aproksimativna trasa je po „paraleli“, da bi se od Bab – el – Mandeba, kroz Crveno more, Suecki kanal i Sredozemlje, ponovo orijentisao po „meridijanu“. Prema tome, reč je o koncepciji koja ima osoben prostorni izraz i originalnu geopolitičku dimenziju koja ozbiljno ugrožava dosadašnji monopol evroatlantista u svetskim poslovima.

Koristeći atmosferu koja je u međunarodnim odnosima nastala na temeljima ekonomske i finansijske krize posle 2008. godine, kineska diplomatija otpočela je novu fazu delovanja. Pre toga, svakako najvažniji događaj bilo je potpisivanje kinesko-ruskog ugovora o prijateljstvu (jul 2001. godine) koji predstavlja temeljni dokument kojim se regulišu međusobni odnosi dve gigantske države u 21. veku. Njihov zajednički interes je stabilizacija prilika u Evroaziji, regulisanje međugraničnih eventualnih sporova, kao i višedimenzionalna saradnja u mnogim privrednim sektorima – posebno u oblasti gasne infrastrukture. Rusko – kineski savez upotpunjuje stav o tome da je složena vojnobezbednosna pitanja potrebno rešavati u okviru vojne organizacije ŠOS–a, a zajedničke privredne interese usklađivati prvenstveno kroz delovanje geoekonomskog saveza BRIKS-a, što ne isključuje saradnju sa onim akterima koji prihvataju „novu ekonomsku realnost“ i moć koja se nesumnjivo pomerila na Istok. Na taj način stvorene su pretpostavke za realizaciju globalnog geopolitičkog koncepta „Jedan pojas – jedan put“ koji ima i svoj balkanski evropski krak. Na toj osnovi nastalo je i okupljanje evropskih država u okviru Samita 16 plus 1 u Beogradu. Kineska uspešna investicija u luku Pirej (2009. godine), ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu na tzv. Zapadnom Balkanu, planirana izgradnja brze pruge Beograd – Budimpešta, kao i duboka kriza koncepta EU, svakako iz osnova menjaju uobičajene geopolitičke predstave o evropskom prostoru „od Baltika do Jadrana“ kao ekskluzivnoj zoni angloameričkih interesa na Starom kontinentu.

Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu početkom 2017. godine, predsednik Si dao je svoju dijagnozu posledica svetske ekonomske krize koja je bila pre svega „rezultat prekomerne težnje za profitom, a ne posledica globalizacije“. On je istakao da najveći problemi u svetu nisu posledica ekonomske globalizacije, dodajući da „svaki pokušaj zaustavljanja kretanja kapitala, proizvoda i ljudi neće uspeti“, pošto je u suprotnosti s istorijskim trendom.

Razume se da kineski predsednik nije govorio samo u ime svoje države, nego i drugih rastućih ekonomija (Indija) koje ukazuju da je nivo ekonomske nejednakosti zabrinjavajući, kao i da je najveći problem globalne ekonomije u nedostatku mera za podsticanje rasta. Pojednostavljeno rečeno, zemlje BRIKS-a smatraju da problem nije u globalizaciji kao takvoj koliko u raspodeli svetske dobiti, što podrazumeva neminovnu transformaciju postojećih ili stvaranje novih globalnih institucija. To je za sada svakako najznačajnija pouka svetske krize i programski temelj nove geopolitike.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja