Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Министарство правде САД – почетком деведесетих година 20. века – објавило је поверљив извештај о томе да ће предстојеће декаде у међународној политици обележити пораст утицаја верских фундаменталистичких покрета. Према извештају који је очигледно био заснован на минуциозним обавештајним анализама, фундаменталистички покрети ојачали су у свим културама и цивилизацијама без изузетка. Реч је о тенденцији, која се пројавила још седамдесетих година прошлог века, на темељима велике светске кризе, која је представљала погодну психо-социјалну основу за својеврсни „ јуриш на небо”.
Француски филозоф Марсел Госе указује „да је појава религиозног фундаментализма својеврстан одговор на свет који је све више удаљен од вере”. Чињеница је да су сви покушаји идеолошког уобличавања „технолошке глобализације” доживели неуспех и у врхунским научним круговима су проглашени за још једну идеолошку утопију – попут већ виђених у 20. веку (С. Хантингтон). Уопштено, утисак је да рационалистичке филозофије које су на идејном плану доминирале три века, делују потпуно превазиђено у првим деценијама 21. века. Насупрот оваквим тенденцијама, настали су читави покрети са елементима мистицизма који валоризују капитализам и слободно тржиште и теже преуређењу реалности у сопственом огледалу. Актуелна дешавања у свету веома убедљиво потврђују овакве трендове.
Досије Труман
Савременим политичким тенденцијама потребно је приступити веома опрезно и на један неконвенционалан начин, посебно због тога што рационалност није једини чинилац којим се руководе доносиоци одлука. Историјске паралале сведоче да државници, у часовима личне или колективне драме, често доносе одлуке под утицајима загонетних симбола иза којих стоје бројне тајне организације које остварују озбиљан утицај.
Чувени амерички писац Ралф Еперсон у својим истраживањима указује на занимљив податак: да је одлука о употреби атомске бомбе против Јапана донета много раније. Тадашњи председник Рузвелт је чак припремио и говор који је требало да одржи на дан празника посвећеног Џеферсону. Смисао Рузвелтовог обраћања се сводио на упозорење о томе да се ближи дан када ће политичари неизбежно морати да прихвате уништавање невиних људи, као и да ће научници игнорисати последице својих истраживања. Остало је нејасно какве циљеве је овим говором Рузвелт хтео да постигне. Није без основа ни теорија о томе да је одбијао да потпише одлуку о употреби атомске бомбе.
Када је преминуо 12. априла 1945. године, историја је попримила другачији ток. На чело Америке је дошао масон 33. степена Хари Труман, председник који је без много колебања потписао смртоносну одлуку. Истог месеца, Труман је оформио осмочлани Привремени комитет за евентуалну употребу атомске бомбе, у оквиру којег су петорица чланова, укључујући тадашњег министра рата Хенрија Стимсона, били чланови масонског Савета за иностране послове.
Овај комитет се безрезервно заложио за употребу атомске бомбе на крају рата, с уверењем да ће она „импресионирати свет и учврстити доминанту улогу Америке”. Када је чуо за употребу бомбе августа 1945. године, савременици потврђују да је „Труман био у веселом и живахном расположењу”. За њега као масона употреба ове бомбе је имала ритуални карактер. Данас није никаква тајна да ни Хирошима, нити Нагасаки нису имали никакав војнички значај, као и то да су били средишта хришћанске вере у Јапану.
Иначе, Труманова масонска каријера почела је 1909. године када је ступио у Белтон ложу у Мисурију. До почетка Другог светског рата је члан неколико ложа различитог ритуала као што су Јорк или Шкотски ритуал. Уз то био је почасни члан многих америчких масонских редова, а важио је за једног од бољих масонских предавача. У фебруару 1941. године одржао је излагање под насловом Џорџ Вашингтон: човек и масон, наглашавајући да је овај амерички председник своју земљу градио на масонским принципима. Неспоран је и податак да је 19. октобра 1945. године стекао титулу „високопоштованог” 33. реда у оквиру Шкотског ритуала.
Фебруара 1946. године као председник је посетио Национални масонски меморијал „Џорџ Вашингтон”, а затим у марту исте године, после већања у Великој ложи Мисурија, други високорангирани масон Винстон Черчил, изговорио је чувену беседу, у оквиру које је најавио нови западни поход против Русије. Човечанство је ушло у светски Хладни рат. Све остало је позната историја.
Нови крсташи
Да ли је савремена појава верског фундаментализма случајност или је део вешто осмишљене историје? Колико је реч о искреном повратку Богу, а колико је у питању вешта инструментализација вере у политичке сврхе? Данас је сасвим извесно да у свим културама и цивилизацијама вера неустрашиво избија у први план, са мање комплекса и све борбенија. У име вере распламсавају се национализми, а њени војници полазе у освајање људских душа. У тренуцима искушења вера постаје универзални лек који лечи многе ране: незапосленост, љубавне јаде, али и постаје универзални модел за милионе унесрећених људи који су жртве ратова и социјалних експеримената. У многим културама религија постаје конкурент држави на ширем социјалном плану, а у некима и веома значајан чинилац важних одлука.
После терористичких напада од 11. 9. 2001. године у САД рађена су истраживања која су указала на изненађујуће ефекте овог драматичног догађаја. Реч је о порасту утицаја многобројних протестантских деноминација које у Америци теже да освоје све више јавног простора. У њиховој интерпретацији Бог је ратник који тежи да све више овлада јавним простором, а демократија је и даље најбоља фасада за остваривање ових интереса.
Амерички председник Буш Млађи је умногоме концепцију „рата против глобалног тероризма” заснивао на уверењу да је управо њему Бог поверио задатак да свет ослободи од зла. Као преобраћени методистички протестант одржао је 14. септембра 2001. године познати говор у Националној катедрали у Њујорку у оквиру којег је за остварење свог циља затражио и „помоћ Неба”. Јавност је касније сазнала да је писац овог говора био Мајкл Герсон, његов саветник и познати верски фундаменталиста. Познато је да су амерички ратови у Ираку и Авганистану однели милионе жртава. То међутим није сметало Бушу Млађем да пред крај другог мандата води дубоко „интимне разговоре” са својим саветницима на тему: Шта ће историја рећи о мени?
Дакле, пред нама је једна типична протестантска есхатологија, која непрекидно подстиче Американце на осећај „изузетности и предодређености”, а што се савршено поклапа са идејама неоконса о вођењу неограничених ратова уз исконструисане изговоре – попут оног вишедеценијског о Ирану који само што није направио и употребио нуклеарну бомбу. Разуме се, да и исламски фундаменталисти имају свој одговор који гласи: Алах је већи од Америке!
Теократска искушења
Унутар протестантизма по значају и утицају издваја се једна особена струја тзв. диспензацијалиста, из чије интерпретације библијских дешавања потиче беспоговорна америчка подршка Израелу. Смисао ових интерпретација је у посебној улози коју је Бог доделио „протестантским Англосаксонцима” који ће у „последњим временима” заједно са „народом Израиља” бити нападнути од „империје зла” (некада Русије, данас Ирана – прим. аутора). Према овом пророчанству пред крај времена биће поново формирана држава Израел (интересантно, формирана после Другог светског рата 1947. године) која ће бити изложена најезди „библијског Гога” (Руса, Евроазијаца), након чега ће „англосаксонски хришћани бити узнесени на небо као на космичком броду или летећем тањиру” и тамо сачекати крај рата. Затим ће се са „протестантским Христом” спустити на Земљу где ће их дочекати Израелци који су победили Гога и који ће одмах прећи у протестантизам, после чега ће отпочети царство хиљадугодишње заједничке владавине над остатком света.
Мада је реч о екстравагантној теорији, она се свакако не може потцењивати. Напротив, још за време Кримског рата 1855. године њу је јасно формулисао евангелиста Џон Каминг када је руског цара Николаја I поистоветио са библијским Гогом (оличењем зла). Ватрени диспензацијалисти били су и аутор најпопуларније Библије на енглеском Сајрус Скофилд, затим евангелистички проповедник Хал Линдзи, чији је верни следбник био председник Реган, као и чувени ТВ евангелиста Џери Фолвел, познат по учешћу на затвореним седницама генералштаба америчке војске на којима је диспензацијалистички сценарио тумачио у кључу могућег атомског рата са Совјетским Савезом (тзв. атомски диспензацијализам). То овим ставовима даје значење нечега што одређује главни ток америчке политичке мисли, независно од тога ко се налази на власти, демократе или републиканци.
Отуда појава русофобије на Западу, посебно у САД, није феномен једног политичког тренутка, већ процес који има снажно „богословско” утемељење које се у суштини своди на доследну демонизацију једне другачије непријатељске цивилизације у свим њеним аспектима: од богословског, културног и историјског, до геополитичког, етичког, политичког и социјалног.
Поједини традиционалистички аутори Америку описују као „квинтесенцију развоја Запада” и крајњи израз његове религијске, културне и филозофске основе. Свакако може да се каже и другачије: САД су сума Запада, његова геополитичка, идеолошка и религиозна авангарда. Међутим, постоји и нешто што чини јединственост Америке у односу на Европу. То је тотални либерализам. Дакле, оне рационалистичке идеолошке концепције и друштвене теорије које су настајале на римокатоличком западу (првом Западу), на тлу Америке (иза Запада) попримиле су радикална обележја. То су: индивидуализам, либерални рационализам, динамични технолошки индустријализам, апсолутизован трговачки поредак, дакле, све оно што у основној мери карактерише развој Запада, а што се наслућивало још од доба хришћанског раскола на православље и католицизам.
Доба ирационалности
На основу свега написаног јасно је да садашњи ратни ангажман Америке против Ирана садржи и снажне религиозне мотиве. Магазин Крејдл је недавно објавио оно о чему се у западним медијима углавном ћути: официри америчке војске напад на Иран доживљавају као крсташки рат, а за Трампа тврде да га је Исус изабрао да покрене битку код Армагедона. Сам Трамп се изјашњава као „хришћански циониста”, који одлуке доноси у занимљивом окружењу.
Један од најколоритниjих ликова је свакако министар рата Пет Хегсет који је 2020. године објавио књигу Амерички крсташки рат. Реч је о манифесту хришћанског ционизма у којем је навео да се САД налазе у „светом рату” против ислама, Кине и Русије. Једно од поглавља ове књиге је Учинимо крсташке ратове поново великим. Хегсет тако хвали средњовековне крсташе и тврди да би западни конзервативци у 21. веку требало да наставе „свети рат”, који су крсташи започели пре хиљаду година. Хегсет, иначе по много чему проблематична личност, сасвим скромних интелектуалних могућности, у овој књизи се залаже за „свети рат” – против левице, Кине, Русије и ислама.
Трампов министар рата је изјавио да су Кинези дословно зликовци наше генерације и упозорио да ће Американци, уколико се сада, с оружјем у руци, не супротставе комунистичкој Кини, једног дана стајати за кинеску химну. „Комунистичка Кина ће пасти”, обећао је Хегсет у својој књизи, и лизаће своје ране још двеста година уколико Трамп опет дође на власт. Заправо, Хегсетов поглед на свет је грандиозна теорија завере. Кинески комунисти и међународна левица, према Трамповом министру рата, заједно са исламистима кују глобалну заверу против САД и Израела, који су, наравно, изабране, свете земље, благословљене од самог Бога.
Слично Труману о којем смо писали у овом огледу, и Хегест има елитистичку каријеру. Студирао је на Универзитету Принстон и радио као аналитичар деоница за инвестицијску банку „Бир стирнс” са Волстрита (која је пропала у финансијској кризи 2008. године). Касније је стекао магистарску диплому на Харварду. Пре уласка у Трампову администрацију, око годину дана је радио у америчком логору у заливу Гвантанамо, на окупираној кубанској територији. Док је тамо служио, администрација Џорџа В. Буша спроводила је најбруталнија мучења затвореника. Потом се запослио као новинар на телевизији Фокс њуз, где га је уочио Трамп.
Недавно је овај несуђени амерички „крсташ” изјавио да САД нису започеле рат са Ираном. Слично сада тврди и државни секретар Марко Рубио. Па, ко је? – пита се угледни српски публициста Борис Над и наводи следеће: „Трамп каже да овим ратом не спасава само Израел, већ и Америку. Иранци су, према Трампу, били на путу да развију пројектиле којим би могли да нападну америчко копно. У преводу: „иранска агресија” на САД траје већ 47 година, још од Исламске револуције, а једино Трамп има довољно храбрости да уради оно што се није усудио ниједан амерички председник – да запали читав Блиски исток. Хегсет је обећао и да ће бити спроведена истрага о смрти преко 150 иранских девојчица, која ће вероватно, ако икад и започне, доћи до закључка да су сами Иранци бомбардовали основну школу.“ Све некако подсећа на нашу ратну 1999. годину. Само што се уместо службенице и Клинтонове дружбенице Монике Левински, данас појављују Епштајнови папири.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2006). Тренутак истине, Европа-нација, Београд
- Вукашиновић, М. (2010). У тамном срцу епохе, ауторско издање, Нови Сад
- Над, Б. Америка у новом крсташком походу, РТ Балкан, 6. март 2026.
Остави коментар