ЈУГОСЛОВЕНСКИ КУРС ПРЕМА МОСКВИ 1945−1946. ГОДИНЕ

24/01/2022

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

„Ми југословенски комунисти били смо, можда, ‘бољшевичкији’ бољшевици од самих Руса“.[1] Ова врло једноставна реченица изговорена од стране Милована Ђиласа, утицајног партијског и државног руководиоца у првој деценији после Другог светског рата, вероватно на свеобухватан начин осликава суштину устројства и друштвених процеса, који су владали у Југославији до педесетих година претходног столећа. На који начин је настао тај „бољшевизам југословенске партије“, односно да ли бисмо могли да детерминишемо процесе његове генезе? На првом месту, већ уочи рата била је очигледна снажна идеолошка веза између Комунистичке партије Југославије и Свесавезне комунистичке партије (бољшевика). Процес „бољшевизације“ организације југословенских комуниста био је и те како одмакао због чега је југословенска партија постала једна од „најправовернијих“ секција Комунистичке интернационале, а у политичком погледу, њен идеал у вези са пожељном структуром друштва које су намеравали да изграде представљао је својеврсну „копију радничког раја српа и чекића“, који је према начелима Комунистичке партије Југославије егзистирао у првој земљи социјализма – у Савезу Совјетских Социјалистичких Република. Заједништво са Совјетским Савезом, његовом политичком и војном силом, било је „исклесано“ у Другом светском рату, а након завршетка оружаних сукоба, релације између југословенских комуниста (заправо, дефакто, а ускоро и дејуре, нових власти у Другој Југославији) и совјетских војних и политичко-партијских структура, постале су још снажније. Ускоро, наведене релације, изнедриле су специфичну духовно-идеолошку методологију активности КПЈ у унутрашњој и спољној политици нове Југославије.

Поменуту методологију у раду југословенских комуниста могли бисмо да опишемо као процес доследног опонашања деловања совјетског политичко-партијског апарата, који је био заснован на „традицији заједничког ратовања“ у Другом светском рату, али и духовно-идеолошке истоветности две партијске институције (КПЈ и СКПб). Свакако, традиционалне српско-руске историјске, политичке и духовне везе, представљале су један сегмент у конструкцији односа југословенске партије према Совјетском Савезу и СКПб, међутим, традиција наведених међунационалних релација између српског и руског народа, посебно после 1948. године, упорно је маргинализована од стране руководећих структура КПЈ. Поред наведеног, чињеница да би југословенски партизани, без одлучујуће помоћи „тенкова Црвене армије“ тешко могли самостално да постигну успех у рату за ослобођење државе од нацистичког окупатора и његових савезника, такође је била непријатна „традиција“ и тема за титоистички диктаторски режим, опет, посебно после 1948. године и резолуције Информбироа. Међутим, у месецима и годинама после рата, у односу југословенских комуниста према званичној Москви, не запажамо велике промене. Престанак рата изменио је услове и начине веза између КПЈ и СКПб, као и између нове југословенске државе и Совјетског Савеза, али наведене промене нису се односиле на идеолошку оријентацију, политички прагматизам, као ни на структуре те две партије. Југословенска партија остала је најборбенија, најдоктринарнија, „најпросовјетскија“ и најреволуционарнија организација од свих, тада постојећих просовјетских, комунистичких партија у свету. Такву оријентацију КПЈ, а тиме и саме државе, медији у западним земаљама оцењивали су као сателитску, а Југославију су називали „Стаљиновим сателитом број један“.[2]

У току и после рата Совјетски Савез је доживео необичну трансформацију. Са једне стране, велики део земље био је страховито опустошен, са огромним људским и материјалним губицима, али са друге стране, војни потенцијал ове велике силе на крају рата био је уистину изразит што је СССР омогућило да постане такмац у геополитичким надметањима са Сједињеним Америчким Државама. Индустријски потенцијал источних крајева Совјетског Савеза није био толико оштећен, колико би се могло очекивати по пустошењима у западним деловима земље, јер је, још у току рата, у унутрашњости стваран нови индустријски центар. Поред тога, порастао је и политички утицај СССР, који више није био једина социјалистичка држава у „друштву са капиталистичким земљама на политичком Западу“, већ је добио прилику да потражи ослонац у новим социјалистичким земљама у источној Европи или на Далеком истоку, чија су друштва по угледу на совјетски „модел“ и била генерисана путем посредног или непосредног утицаја званичне Москве. Међутим, и поред тих, не у великој мери завидних ресурсниих и привредно-политичких потенцијала СССР, ратни доприноси и велике победе Црвене армије, омогућиле су званичној Москви да стекне заслужено место једне од две најмоћније велике силе у деценијама након завршетка Другог светског рата. Заправо, још у току рата СССР се позиционирао као један од два велика геополитичка и идеолошко-политичка пола унутар ратног савеза Коалиције Уједињених народа, односно постао је противтежа западним савезницима, што је представљало својеврсни наставак предратне констелације снага у „концерту великих сила“. Та подела временом је добила оштрију дефиницију, да би се, већ након 1945. године, модификовала у специфичну геополитичку конфронтацију познату под именом „хладни рат“.

У складу са новим међународним положајем, СССР је увидео да би предратну политику „неизвожења“ револуције у друге земље требало да измени и то у складу са основним постулатима комунистичке идеологије који су се састојали у намери изградње државно-друштвеног поретка према совјетском „моделу“ у државама, које је Црвена армија запосела у годинама рата или у оним земљама, где су локалне организације комунистичких партија стекле најдоминантнији утицај у тамошњим политичким системима. Поменутих земаља, у којима је комунистичка партија израсла у респектабилан политички чинилац после Другог светског рата било је много. Када је реч о Европи, можемо да закључимо да ту не убрајамо само земље у којима је постојало присуство совјетских оружаних снага или политичког апарата (заправо, након Другог светског рата, у тим земљама било је најмање присталица комунистичке идеологије), већ и државе западне Европе, као што су Француска и Италија, где су комунистичке партије имале подршку широких слојева становништва, те су остваривале сјајне успехе у неколико послератних изборних циклуса. Постављамо следеће питање – који је био статус нове, по називу, демократске Југославије, у послератној политичкој мапи Европе и света, посебно 1945. и 1946. године? Полазећи од максиме cuius regio, eius religio, Стаљин и совјетски врх, као и њихове „колеге на политичком Западу, добро су разумели да утицаји великих сила и супротстављених геополитичких блокова не може да буде довољно снажан у оним земљама које нису биле ослобођене од осовинске тираније, управо уз помоћ оружаних снага неке од тих сила или два поменута војно-политичка блока. Међутим, на територији Југославије нису се налазиле војне снаге ниједне од држава савезника Антихитилеровске коалиције. Као што је познато, у последњим месецима борби за ослобођење Југославије, заједно са трупама Народноослободилачке војске Југославије, односно Југословенске армије, садејствовале су трупе Трећег украјинског фронта (армије) Црвене армије, које су се и пре завршетка борби на Балкану, повукле из Титове државе у Мађарску. Према томе, cuis religio је била Југославија? Из разлога што се у току рата на њеном простору развијао индивидуални покрет за ослобођење, под вођством КПЈ, после рата и великог успеха у преузимању власти у земљи, потчињавање те нове власти интересима било које велике силе, па и СССР, представљало је известан проблем. Ако се узму у обзир и интереси западних савезника, постаје јасно да је морало доћи до споразума између заинтересованих политичких чинилаца око Југославије, на основу чега је и дошло прво до сусрета и договора Черчил – Стаљин из октобра 1944. године, затим до закључка из Јалте и до споразума од 16. јуна и 2. новембра 1944. године између Тита и Шубашића. Резултат свих ових договора био је формирање Привремене владе Демократске Федеративне Југославије на челу са Јосипом Брозом Титом и потпредседником Иваном Шубашићем, бившим председником владе у егзилу, те Миланом Гролом, вођом Демократске странке и, такође, емигрантским политичарем из времена рата.[3]

Образовање заједничке владе 7. марта 1945. године од представника партизанске скупштине (АВНОЈ) и избеглица из краљевске владе било је на линији споразума савезника на Јалти. Али, ту линију је подстицало и авнојевско вођство понајвише иницијативом и активношћу Тита и Кардеља и у исто време га тумачило и остваривало на свој начин. Комунисти нису прихватили краља, упркос настојањима Британаца, нити краљевско Намесништво састављено од људи њима наклоњених. Није било никога ни у партијском вођству ни око њега ко није схватао да је тиме запечаћена судбина Монархије, иако је било доста оних који ни овом формом нису били задовољни. У Југославији је власт од почетка, а већ крајем рата била чврста и чврсто у рукама комуниста. Та власт није израсла из поступног развоја и укорењивања у народу, већ агресивним методама револционарног преузимања полуга моћи од стране партијских и герилских вођа, те потоње власти. А две-три године после рата је Југославија, поготово ако се имају у виду ратне и револуционарне претумбације и омразе, постала безбедна земља. Безбедна, али не и сређена. Брзо су се организовали администрација и културни живот, али све у идеолошким и партијским оквирима. Рат је још трајао када су прорадила стара и изникла нова позоришта, појавили се многи часописи и новине, али са умереним, контролисаним програмима, ставовима и вестима. И мада са одушевљеном омладином, са приврженом радничком масом и снажном и самосвесном партијом, Југославија је истовремено била подељена, ојађена и материјално и духовно опустошена земља. Сада ћемо се усресредити на једну историјску чињеницу, односно на то да је Југославија свој спољнополитички курс усмерила према СССР још 1945. године. Како је дошло до овог момента у међународним односима нове Југославије на самом почетку њеног развоја? [4]

Југославија је као учесник у победничкој коалицији имала своје место на конференцији у Сан Франциску и била је један од чланова-оснивача Организације уједињених нација (ОУН). Међутим, она је ипак била нова и револуционарна земља, још увек неослобођена притисака из прошлости, што је наново и додатно компликовало њен положај на међународној сцени. Формално признање нове Југославије чији је први послератни службени назив био Демократска Федеративна Југославија, није долазило у питање после формирања Привремене владе у Београду у марту 1945. године. Такође, није могло доћи у питање ни признавање одлука АВНОЈ-а, који је од августа био преименован у Привремену народну скупштину, укључивањем у њега посланика Народне скупштине Краљевине Југославије из 1938. године, који се нису компромитовали сарадњом са окупатором током рата. Постепено су се отварале амбасаде и посланства у Београду, а прве нове дипломате пошле су на пут и преузеле послове представљања нове Југославије у све већем броју земаља. Проблем међународног признања био је решен победом НОП у рату и револуцији. Међутим, нова Југославија морала је и после рата да издржи тешку борбу за признање свог статуса као независне државе, да се афирмише на пољу међународних односа, а исто тако да издржи притисак великих сила са политичког Запада у погледу признања југословенских граница према Италији. Ова два питања налазила су се у блиској вези, јер је питање граница пре свега било признање статуса нове Југославије, али се питање статуса појављивало и мимо наведеног проблема. Питање статуса није потицало само из новонастале политичке и друштвене ситуације, него је и одражавало старе навике од пре рата, када је Југославија често била предмет „поткосуривања између великих сила“ и врло подложна разним притисцима споља.[5]

У низу проблема који су били изражени у тој борби за статус посебно препознајемо питања у вези са поштовањем суверенитета и неповредивости граница. У вези са тим, а у поводу нарушавања границе у ваздушном простору, дошло је до озбиљних инцидената у односима са САД. Ти инциденти догодили су се у августу 1946. године у околини Бледа у Словенији. У том делу земље прелазио је преко југословенске територије успостављен коридор којим су се амерички војни и транспортни авиони обилно користили. У августу 1946. године дошло је до инцидента када су два америчка транспортна авиона била приморана на приземљење и то од стране југословенских ловачких авиона, при чему је једна од америчких летелица била оборена, док је њена посада страдала. Инцидент је и поред оштрих тонова из САД (поједини кругови у САД су заговарали могућност да се Југославија бомбардује атомском бомбом) решен дипломатским путем. Као и многи спорови са Западом и овај инцидент налазио се и те како у вези са проблемом југословенске границе са Италијом у области Трста, односно са Тршћанском кризом. Почетак пута окончања кризе, који ће бити тежак, пронађен је у споразуму југословенских власти са британским фелдмаршалом Александером у Београду од 9. до 12. јуна 1945. године. Тим споразумом формирана је Слободна Територија Трста. У току ове кризе Југославија је једину подршку добила од стране Совјетског Савеза, а како су западне владе и њихово јавно мњење сматрали да је Југославија у потпуности потчињена Москви и под њеним директним утицајем, било је јасно који је спољнополитички курс Титу и новом југословенском руководству остао на располагању.[6] Све несугластице и размимоилажења из периода рата и револуције између Народноослободилачког покрета и КПЈ, са једне и СССР, са друге стране, били су превазиђени „плимом одушевљења и радости“ изазваних победама у пролеће 1945. године. Терен је био припремљен за нов почетак пуног поверења и сложне сарадње. Томе је посебно допринела знатна испорука тешког ратног материјала и авијације, који су помогли у завршним операцијама, а изнад свега учешће совјетских јединица у борбама за ослобођење Београда. Ова последња околност имала је двоструко значење. Прво, та велика материјална помоћ у наоружању и логистици омогућила је брзо ослобођење Београда, што је било политички веома важно. На тај начин, настојања антикомунистичких, четничких и недићевских снага за контролом у Србији, а тиме и стратешким позиционирањем, ради успостављања власти над целом земљом, у потпуности су пропала. Друго, ослобођење Београда је омогућило да се завршни разговори Тито – Шубашић, који су почели у октобру 1944. године у Белој Цркви, окончају у Београду. Потребно је да напоменомо да понашање припадника совјетске Црвене армије у Југославији, у току поменутих операција, у великом делу није било на висини задатка, нити у складу са војничким кодексом части, а у сваком случају било је криминално и противзаконито. Бројна су сведочења грађана из многих југословенских насеља, претежно у Србији, укључујући и Београд, о совјетским злочинима, пљачкама, силовањима, па и убиствима. Укупно, нашим властима било је пријављено да су поједини официри и војници Црвене армије на територији Југославије извршили 1219 силовања, 359 покушаја силовања, 111 силовања са убиством, 248 силовања и покушаја убиства и 1204 случаја пљачке са физичким повредама. Тако је у Београду, још у току борби за ослобођење града, једна старија жена, покушавајући да пронађе склониште за себе и своју децу од дејстава тешке артиљерије, наишла на групу совјетских и југословенских војника. Према казивању запрепашћених југословенских војника, припадници Црвене армије су на улици, пред бројним сведоцима силовали ту несрећну жену и на сваки начин је злостављали. Ова и слична дешавања била су повод да југословенско руководство на челу са Титом интервенише код самог Стаљина, приликом њихове посете Москви у априлу 1945. године. Милован Ђилас, који се налазио у југословенској делегацији, Стаљину је детаљнио испричао како је долазило до инцидената и шта су све поједини официри и војници Црвене армије радили у Југославији. Стаљин се изненадио и запитао Ђиласа: „Што ми нисте писали о свему томе? Ја то нисам знао. Сматрам да је овим спор ликвидиран“.[7] Упркос тим злочинима и инцидентима, оданост Титових партизана и комуниста Совјетском савезу била је непорецива, па је и Југославија пошла путем изградње социјализма, те блиску сарадњу између два партијаска врха и две социјалистичке државе можемо да посматрамо и као природну претпоставку.[8]

У прилог овоме говоре бројне и континуиране посете различитих делегација југословенских револуционарних власти, са или без Тита на челу, својим совјетским колегама и Стаљину у Москви. Те посете су интензивно оствариване од септембра и прве Титове посете Совјетском Савезу, па све до краја 1947. године и почетка 1948. године. Приликом поменуте посете Москви из априла 1945. године, председник Министарског савета ДФЈ, Јосип Броз Тито, на основу валидног пуномоћја Намесништва Југославије, потписао је уговор о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи између Југославије и Совјетског Савеза. Совјетски потписник био је Вјачеслав Молотов, народни комесар иностраних дела Совјетског Савеза. На основу чланова овог уговора, стране потписнице обавезале су се да ће „после завршетка рата, радити у духу пријатељства и сарадње у циљу даљег развитка и учвршћивања економских и културних веза међу народима обеју земаља; затим, да ће се међусобно помагати у даљим борбама против Немачке или у случају да након рата Немачка обнови своју непријатељску политику према једној од потписница уговора. Такође, договорено је да ниједна од држава уговорница неће закључивати никакве савезе и да неће узимати учешће ни у каквој коалицији упереној једна против друге“.[9] Уговор је потписан на двадесет година са могућношћу продужавања рока његовог важења. Истовремено, био је уперен једино против Немачке, с тим што није постојала ни једна клаузула и ниједан разлог, који би онемогућио примену овог споразума на неке друге ратне околности у којима би се нашла једна од држава уговорница. Овај споразум био је први међународни уговор који је потписала нова југословенска власт. Додуше, не можемо да тврдимо да је Југославија то учинила са пуним правним и политичким кредибилитетом.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Дедијер, Владимир (1979), Докуметни 1948., књига прва, Рад, стр. 65–117, Београд.

Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.

Djilas, Aleksa (1991). The Contested Country: Yugoslav Unity and Communist Revolution, 1919–1953. Harvard University Press.

Ђилас, Милован (1991). Власт и побуна, Књижевне новине, стр. 36, Београд.

Pavlowitch, Stevan K. (1985). Unconventional Perceptions of Yugoslavia 1940–1945. New York: Columbia University Press.

Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler’s New Disorder: The Second World War in Yugoslavia. New York: Columbia University Press.

Павловић, Стеван К. (2009). Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији. Београд: Clio.

Petranović, Branko (1964). Političke i pravne prilike za vreme privremene vlade DFJ. Beograd: Institut društvenih nauka.

Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918–1978. Beograd: Nolit.

Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918–1988. 2. Beograd: Nolit.

Radojević, Mira (2002). „Srpsko građanstvo između demokratije i komunizma 1945. godine”. Dijalog povjesničara-istoričara. 6. стр. 267—276.

[1] Милован Ђилас, Власт и побуна, Књижевне новине, стр. 36, Београд, 1991.

[2] Исто, стр. 74.

[3] Милован Ђилас, Власт и побуна, Књижевне новине, стр. 35, Београд, 1991.

[4] Исто, страна 12–29.

[5] Владимир Дедијер, Докуметни 1948., књига прва, Рад, стр. 65–117, Београд, 1979.

[6] Исто, стр. 65–117.

[7] Владимир Дедијер, наведено дело, стр. 72.

[8] Исто, стр. 65–84.

[9] Исто, стр. 70–72.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања