Југославија – реализација националне идеје или напуштање српског мита

query_builder

ЈУГОСЛАВИЈА – РЕАЛИЗАЦИЈА НАЦИОНАЛНЕ ИДЕЈЕ ИЛИ НАПУШТАЊЕ СРПСКОГ МИТА

 

Аутор: Милован Балабан

 

Мит, како то неки зову, или правилније речено национални завет, је вредносно опредељење и пут за који се определио српски народ и српска елита још од Светог Саве. Опредељење је најснажније потврђено 1389. godine на Косову, када је оно суштински заокружено и дефинисано. Царство небеско, односно духовне и вечне врлинске вредности су учитане у тај избор, којим истина није увек следовао читав народ, али огромна већина јесте. Модерне прилике су захтевале да се у складу са заветом, за који је нераскидиво везано српско национално биће, дефинише политика и стратегија спровођења обнављања државе. Не као основе националне афирмације, како је то на Западу, већ као изградња спољашњег оквира у ком ће се национална заветна идеја афирмисати и имати услова за успешнију реализацију него у границама стране државе и под контролом другог, окупаторског народа. Изазов је био огроман и у много чему стварањем југословенске државе српска елита није положила испит.

Решавање српског националног питања током XIX века било је изузетно сложено, услед расутости Срба на Балкану. Они су егзистирали у две царевине, што је чинило њихову националну борбу отежаном и што је тражило интелектуалне моделе и конструкте прихватљиве за свет како би прихватио српску борбу за ослобођење, а која је била оптерећена политиком западних великих сила. Ове су биле опрезне због могућности да  посредством Срба Русија продре на Балкан и тако омогући уплив и продор ка топлим морима, против чега је била пре свих Британија. Исто тако, при решавању српског питања, осим Турске могла је бити угрожена и Хабзбуршка монархија јер су Срби били и значајан етнички фактор у оквиру аустријског царства.

Како је Турска била све слабија, Британци су се постепено преусмеравали, у мисији очувања геополитичких положаја на Балкану, на Аустрију. То је уочљиво нарочито од 1878. године, на и после Берлинског конгреса, када Британија, дозволивши окупацију Босне и Херцеговине Хабзбурзима, Аустрији поверава улогу чувара поретка на Балкану и обуздавања српских националних ујединитељских аспирација. Отуд се код Срба, а и Хрвата, као реакција на српске ослободилачке покрете, почињу јављати идеје о јужно-словенској заједници. Различите. Код Срба почиње да се тражи легитимитет за уједињење, а код Хрвата, који су инспирисани Бечом, модел заједнице која ће укључити Србе, окупити их око Загреба и увести у аустријску интересну сферу.

Већ код Константина Николајевича, половином XIX века, се види правац у ком иду Срби и како они схватају евентуалну заједничку државу. Сматрају да прво треба да се формирају српске земље, а потом да се уједине са осталим Јужним Словенима (ово наравно није био програм званичне српске државе већ једноставно једна идеја). Ова идеја није ухватила корен, али као да је донекле антиципирала шта ће се десити, јер све потоње српске идеје и српска виђења стварања велике заједничке државе (практично до стварања Југославије која је била противна оваквим концептима) су ишле у правцу неке врсте надградње српских земаља јужнословенским просторима, где се српски национални простор није доводио у питање.

Са друге стране, за разлику од Срба који имају матичну државу, постоји простор западно од Дрине, национално не баш потпуно утемељен, иако га Вук Караџић дефинише као претежно српски у складу са језичким одредницама, мерилима како се тада дефинише нација у Европи. Овај простор ће постати поприште идеја из којих ће се и искристалисати југословенска идеја заснована на истоветности Срба и Хрвата као народа. Промишљајући о Вуковим ставовима може се закључити да су они логични јер је природно да језик чини заједницу, али питање је да ли је он довољан да заокружи нацију. Управу ту долазимо на идеју мита, или завета, који даје заједници духовну компактност што у једној широј перспективи даје вредносни систем који заједницу може потпуно да дефинише као једну и недељиву. Оно што је битно, Вук строго одваја оне који говоре чакавски и кајкавски дијалект не сврставајући их у српски народ.

Народ преко Дрине, у добром делу, није имао потпуно национално утемељење те је на томе, у сарадњи са Аустријом протежирана идеја стварања југословенства како би се неутралисао српски фактор у циљу да Хабзбуршка монархија буде заштићена од српских аспирација. Претеча југословенства је Илирски покрет који је покушао да народ штокавског наречја, који Вук дефинише као Србе, постепено привуче за један пројекат који је имао за циљ да Србе и Хрвате прогласи истим народом. Када је Илирски покрет 1843. године забрањен, Хрвати су све илирско почели да називају хрватским. Овде се назире офанзива Хрвата на српски национални простор, или бар онај недовољно дефинисан, али у сваком случају не хрватски. Са друге стране хрватсво и Беч су сматрали да Срби врше пропаганду како би тај део народа увукли у српски национални корпус.

Вук је прозирао идеју Илираца и у том циљу организовао скуп у Бечу са српским и хрватским интелектуалцима где је дефинисао много тога. Пошто је деловао у Аустрији језик који је био предмет договора, он је назвао наш језик при чему мисли на штокавско наречје, али у њега је сврстао сва три дијалекта, екавски, ијекавски и икавски. Оно што је најбитније, Вук нигде не говори да је то српско-хрватски језик, а знајући његове ставове може се са сигурношћу тврдити да је он мислио на српски и искључиво српски језик, пошто је хрватски само онај којим говоре Чакавци и Кајкавци. Дакле, Бечки договор утврђује који је то српски језик, који су његови дијалекти и ко говори тим језиком, иако нигде експлицитно, услед политичких услова и деловања у оквиру Хабзбуршке монархије то не говори (а и не може да говори) и експлицитно не конкретизује.

Акције које су уследиле, политичке и филолошке, Штросмајера и Јагића, покушаће да тај део недовољно утемељеног народа, који гравитира својој матици и Србима, усмери преко југословенства, креираног из Беча, планирано да у будућности буде окупљен око Загреба, одвоји од српства и тиме заштити аустријску монархију од српског уплива и у крајњој линији онај православни део прво поунијати, а после и веже за Ватикан. Тиме се покушало решити српско питања преко Дрине у корист Хрвата у циљу безбедности Беча.

У том духу Ватросав Јагић, филолог, први почиње да тумачи Бечки договор као договор Срба и Хрвата, истих народа са два имена који су заједнички формирали језик, дакле потпуно другачије од онога како га је Вук дефинисао. Можда није случајно што ова нова офанзива пада у години Вукове смрти, али је сигурно да она има за циљ да кроз изједначавање идентитета два народа, Србе одвоји од српског националног корпуса и веже за снажније – за хрватство и Беч. Такво тумачење, таква парадигма, је на снази у Аустро-Угарској констатна до Првог светског рата.

Са друге стране, српски лингвисти нису делили мишљење хрватских колега и све до Првог свтског рата су Бечки договор, Вукове реформе и читаву језичку проблематику посматрали са аспекта Србистике. Тек после Првог светског рата, стварањем Југославије, мења се парадигма. Тада, за чудо, и српски лингвисти мењају парадигму и прихватају Јагића као онога који је најбољи тумач Бечког договора, чиме су прихватили да сва књижевност, укључујући и дубровачку, припада једнако српској и хрватској културној баштини. Може се рећи да је тиме за Хрвате прва фаза борбе за присвајање народа који говори штокавски била успешно завршена.

Успело се у наметању тезе да је народ један, и српски и хрватски, чиме је тапија са српског прешла у неку врсту заједничког власништва. Дакле, може се рећи да и идеја интегралног југословенства краља Александра из 1929. није аутентична српска, али код краља је она искрено спровођена док је код Хрвата имала само за циљ да се истакне заједничка тапија над једни делом српског народа, или онога који је гравитирао ка Србима, како би се у будућности тај народ одвојио од српског националног корпуса и окренуо ка Загребу чиме би ушао у католичко-аустријску интересну сферу. У том контексту треба гледати тријалистички концепт Штросмајера, који је имао за циљ да створи јужнословенску управну јединицу у оквиру монархије, али која би гравитирала и била окупљена око Загреба и била стуб бечке царевине.

Иако у Србији влада србистичка парадигма, и иако у Србији до Нишке декларације 1914. године нема никавих корака који иду ка уједињењу са свим Јужним Словенима, ипак се појављују интелектуалци који подржавају Јагићеву парадигму. Скерлић, па чак и Цвијић су у том кругу. Цвијић је био у добрим односима са краљем Александром, што може да буде показатељ како су те идеје долазиле у српску средину. Поступно су сејане и ницале, али и доносиле горке плодове.

Током Великог рата, Срби су дошли у ситуацију да спроводе ове идеје, чак и не схватајући потпуно да оне нису њихове, штавише да су супротне српској вековној и духовној вертикали. Српска елита се залагала за стварање југословенске државе у много чему на основу југословенства Штросмајеровог и језичке политике Ватросава Јагића, истина видећи у заједничкој држави и остварење вековног српског сна о држави у којој ће се коначно читав народ окупити. Чак су током рата и савезници били против те државе, али само у оном делу где су имали страх да ће она ипак имати српски печат.

Најзанимљивије је држање Велике Британије јер је оно, у крајњој линији, било и најбитније за стварање заједничке државе. По принципу народности, Британци подржавају стварање проширене Србије што се најбоље очитује при склапању Лондонског уговора, априла 1915. године. Међутим и тада Британци за оно што Србија тек треба да добије, а што је неизвесно, траже да она одмах уступи Вардарску Македонију Бугарској. Истовремено да је неизвесно оно што они нуде показују и преговори које империја води до 1918. године у циљу одржања Хабзбуршке монархије. Тек када ови преговори пропадају уз америчку асистенцију пристаје се на стварање југословенске државе у којој Срби неће бити доминантан фактор, у којој ће бити сви напори ка политичком креирању зајенице од стране Хрвата и Словенаца подржавани (Ситон Ватсон је пример енглеског интелектуалца који подупире хрватско-аустријско-католичку парадигму Југославије), а која ће истовремено бити брана германској експанзији и нарочито бољшевичкој опасности.

Прва Југославија, подривана од стране њених западних народа, озбиљно је пољуљала српски национални дух и заветно опредељење, док је друга била искључива негација истог. Створена од стране хрватских и словеначких комуниста, уз подршку Ватикана и пресудну улогу западних савезника, она је била све само не заветно остварење Срба са циљем окупљања у једној држави. Она је била константно у фази дезинтеграције, скраћивања српског националног простора, слабљења духовне вертикале народа уз снажење националних идеја и државности Словенаца и Хрвата, што је и резултирало на крају њеном потпуном дезинтеграцијом.

Може се рећи да је напуштањем заветне мисли од стране српске елите, заслепљене уопштено западним светом, тек било могуће усвојити хрватско-католичко-аустријску парадигму нације и државе, што је условило у првом ступњу признањем Срба и Хрвата за исти народ, али касније, када је створена заједничка држава, и аспирацијом Хрвата ка посебности и присвајању онога што је некада било српско. Победа на филолошком пољу је условила постепене победе на политичком. Стварањем Бановине Хрватске 1939. године, Хрватској је припао, између осталих територија које никада нису биле хрватске, укључујући и Дубровник, чиме је почео процес анексије дубровачке књижевности.

Даљи правац борбе Хрвата за дезинтеграцију државе и овладавање просторима до Дрине се одвијао упоредо на политичком и филолошком плану. Доказ за то је Новосадски договор и све оно што је уследило после њега, што је створило коначне основе за одвајање Хрватске (Словенија је имала много чвршће аргументе за тако нешто). Поменути Новосадски договор закључује, на парадигми Ватросава Јагића, да су Срби и Хрвати стварали српско-хрватски језик, али имплицитно додаје да је латиница хрватско писмо и ијекавица наречје, док су српске ћирилица и екавица. Овим се српска латинична кљижевност ампутира од Србије, нарочито је битно да се овим дубровачка кљижевност дефинитивно нашла на корак од коначне асимилације у хрватски национални корпус и хрватску културну баштину.

После Новосадског договора, који још увек говори да је то један језик, ипак су се створили услови да се кућа раздели, односно да 1967. године најистакнутији хрватски филолози изађу у јавност са ставом да за њих не важи Новосадски договор. Они даље кажу да екавица и ћирилица јесу српски, али ијекавица и латиница су хрватски језик и писмо што припада хрватском националном благу и идентитету. Може се рећи да се тад коначно званично одвојио хрватски језик као засебан, иако је створен отуђивањем дела српске штокавштине, српског штокавског наречја и асимилацијом становништва које је гравитирало ка српском националном корпусу. Потпуна реализација ове идеје остварила се и поклопила са политичким отцепљем Хрватске од Југославије.

На крају се може рећи да Југославија и југословенска идеја, какву је познајемо, није компатибилна са српском заветном идејом, или како то неки зову српским митом. Штавише, ова два погледа су директно супротстављена, један искључује други. Због тога је српски народ највише претрпео. Изгубио је историјско сећање, вредносне судове, које носи заветна идеја, готово је избрисао из памћења што је условило и још увек условљава недовољно разазнавање пута који треба да одабере у савременим и сложеним геополитичким и светким приликама и искушењима којима је изложен.

0Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language