Јован Жујовић и Француска

19/10/2022

Аутор: др Александра Колаковић

Јован Жујовић (1856–1936) један је од Срба школованих у Француској, који су по повратку у домовину поставили темеље новим научним дисциплинама. Након неуспелих студија у Цириху, где су „бакуњисти“ окупирали његову пажњу више него учење, Жујовић је 1880. године завршио Антрополошку школу у Паризу. Био је ученик  најпознатијих представника геолошких и минеролошких наука – Андреа Фукеа и Мишлеа Левија. По повратку у Србију започео је рад на Великој школи у оквиру тек основане Катедре за геологију и минералогију, а од 1883. године био је редовни професор. У научни живот Европе укључио се радом на обимној монографији о стенама Кордиљера, коју је финансирало Министарство просвете Француске (1884) и синтетичким приказом геологије Србије. На основу знања стеченог у Паризу Јован Жујовић је „разрадио нове методе у проучавању стена и минерала, обрадио на научним основама велики број стена и минерала са Балканског полуострва а посебно са територије Србије“. Жујовић је израдио прву геолошку карту Србије (1884) и покренуо геолошку библиографију Балканског полуострва (1886). Жујевићево увођење поларизационог микроскопа и петрографски начин проучавања стена унели су револуционарни преокрет у геолошку науку у Србији. Жујовић је помогао и развој културних институција Србије оснивањем Српског археолошког друштва и Музеја српске земље.

Сарадњом са француским колегама и самосталним радовима из геологије открио је Србију научној сцени Европе. На Антрополошкој школи у Паризу стекао је бројна познанства и пријатељства, која су касније утицала на његов научни рад. Оснивањем Катедре за минералогију са геологијом на Великој школи у Београду и покретањем часописа Геолошки анали Жујовић је кренуо путем афирмације науке у Србији и први је међу српским научницима који су у потпуности схватили значај сарадње са научницима из других држава. Сарадња са научницима из Париза имала је посебан значај, уз његове личне и политичке афинитете према Француској. Потреба да се достигнућа геолошке науке у Француској приближе српским научницима и допринесу развоју науке у Србији покретала су Жујовића на консултовање француске литературе и презентовање рада геолошке науке, која је у Србији тек у повоју. О наведеном сведоче и два писма упућена Жујовићу 1894. године од стране књижара Бодријеа. Између осталог, књижар српског научника извештава о пријему чека у износу од 20 франака за књигу Успомене из Палентологије, IV том, што је само илустрација како је Жујовић набављао савремену литературу. Након Ивањданског атентата на краља Милана Обреновића 1899. године Јован Жујовић морао је да оде из Србије и тада је око годину дана провео у Паризу где је радио у лабораторији College de France. Поред прикупљања литературе Жујовић је у Паризу припремао и израду својих публикација. Приликом једног сусрета са краљем Александром Обреновићем, који је описао у својим белешкама, између осталог навео је да се разговор водио и о Жујовићевом научном раду. Српски краљ се распитивао о Жујовићевом раду на публикацији Геологије Србије, а Жујовић је овом приликом обавестио краља да се атлас за ту публикацију штампа у Паризу, као и да тамо сарађује са најпознатијим научницима.

Школовање у Паризу оставило је трага и на политичке погледе Јована Жујовића. Успон француске Треће Републике, идеје радикализма, републиканизма и социјализма, личности француских политичара Клемансоа и Гамбете, оствариле су снажан утисак на Жујовића. Поред нових научних сазнања, у Србију је пренео и дух француске политике и Треће Републике. Миодраг Ибровац пише како се Жујовић „запојио идеалима једнакости и братства које су Французи пружили свету“, као и да је „заволео њихове демократске слободе, проникао у француски дух који је тако одговарао његовој сопственој природи“. Поред науке, Јован Жујовић је био и политички активан (Самосталац), при чему је у српски политички живот уносио француска републиканска уверења. Миодраг Ибровац је на Жујовићевој сахрани истакао да је један од водећих  српских интелектуалаца у Паризу спознао права значења идеја братства, слободе и једнакости. Француска материјална и духовна обнова након рата са Пруском, која се огледала у напретку привреде, науке, културе, развоју уметности утицала је и на формирање Жујовићеве личности и његове добре везаности за идеје једнакости, братства и слободе оличене кроз радикализам. Идеје француских радикала, Гембетин и Клемансоов утицај у политичком животу Француске, Жујовић је упознао на изворишту и прихватио. У списима Јована Жујовића, који се чувају у оквиру личног фонда у Архиву Србије, могу се пронаћи исписи из француских књига које су се бавиле периодом Револуције, као и јакобинцима и Наполеоном. Чини се да је Жујовић, управо из ових књига црпео информације које су креирале основу за његове ставове о републици.

Крајем 19. века Жујовић је предлагао да се у Србији оснује Универзитет како би још више напредовала. У једном разговору са краљем Александром Обреновићем, Жујовић је истакао да Србија нема довољно факултета нити интелектуалаца који су достојни титуле универзитетског професора, те да треба систематски радити на подизању једног по једног факултета и тиме створити услове за проглашавање Велике школе у Универзитет јер „и велика Француска подигла је прво поједине факултете па сад тек помишља да их у универзитетске целине саставља“. Српски Универзитет је основан неку годину након поменутог разговора, 1905. године, а за катедрама се нашао велики број француских ђака, који су преносили знања и искуства стечена у Француској.

Јован Жујовић је писао да француска проза „врло проста и јасна, правилна и лепа, гипка и животна“, а иако сматра да Французи нису раса поета, истичући превласт француског духа у српском друштву, усаглашава свој став са Богданом Поповићем да Французи ипак нису изгубили поетски дар својих предака. Протежирајући француску културу, српски интелектуалци су покушали и успели у томе да се српски књижевници, поете и уметници угледају на Французе. Стога не чуди и да је тзв. београдски стил свој настанак дуговао угледању на флексибилности француске фразе. Жујовић је писао да се француски дух, који је био императив српског културног напретка, најбоље огледа у француском језику, који је „јасан, мелодичан, кратак и врло пригодан за течно изражавање сваке мисли и појмова, погодан за све науке и вештине, за све облике књижевности и беседништва“. Пред крај Валиког рата Јован Жујовић је посебно наглашавао да је српско друштво још до 1914. године било прожето француским утицајима од класичних идеја слободе, братства и једнакости, солидарности и независности до идеја које су прокламовали Буржоа, Гизо, Тјер, Ренан, Рамбо, Лавис, Сењобос, Тен и Сорел.

Јован Жујовић је током свог школовања и каријере успео да изгради важне контакте у француском друштву. Један од највећих ауторитета у питањима спољне политике и сарадник La Revue des deux mondes, Рене Пинон, пред рат 1914. године је посетио Београд и овом приликом се сусрео са Жујовићем. Француски интелектуалац је 1913. године у својим чланцима писао о крају аустроугарске власти над Словенима: „Моћна Србија која би задржала све што су српске војске освојиле, која би се уско спојила, можда све до потпуног уједињења, са Црном Гором, која би се ослањала на Бугарску и на Грчку, своје савезнице, била би очигледно за Аустрију опасност. Престиж побједе и привлачивост снаге учинили би од ње огњиште акције за све Србе, и чак за све Словене југа; они би тежили око Београда; они би дошли у искушење да остваре уједињење своје расе излазећи из ћесаревине, док се, у Бечу, гојило тајну наду, сјединити, око Загреба и католичке Хрватске, све Словене југа господаре пукова к Солуну и Егејскому мору”. Током сусрета са Јованом Жујовићем интересовао се да ли ће Србија, након што је освојила територијално проширење на југу, ући у сукоб са Аустроугарском. Српски интелектуалац био је мишљења да би сукоб требало одлагати како би се српска војска одморила и припремила, нација економски опоравила и развио културни рад међу Србима у Аустроугарској. Овом приликом Јован Жујовић, који је још за време студија антропологије у Паризу вршећи краниолошка истраживања неких лобања „Србохрвата“ из Славоније заговарао уједињење Јужних Словена, а потом 1901. године у једном говору у Српској краљевској академији подржао идеју да су Срби и Хрвати један народ са два имена, 1914. године од Пинона је затражио француску подршку за „организовање Југославије“. Овај разговор био је једна од карика у обликовању и реализовању идеје југословенства кроз француско-српску сарадњу.

У својим текстовима Жујовић је истакао и утицај „француских идеја“ на Србе, односно стварање духовних и моралних особина српског народа. Био је један од оних Паризлија који су утицали на то да српска елита почетком 20. века покуша успоставити континуитет развоја српске културе по француском узору. Жујовић је био и председник Француског књижевног друштва, које је имало великог утицаја на ширење француских културних утицаја. Током ратних година (1914–1918) Француска је показала висок степен разумевања за српске проблеме и помагла савезничкој српској влади, а од стране француских интелектуалаца са којима су српски интелектуалци Јован Жујовић, Јован Цвијић и Миленко Веснић имали контакт још од раније, покренута је иницијатива за помоћ Србима. Жујовић је био важна спона француске и српске борбе против заједничког непријатеља. У току Великог рата био је задужен за српске ђаке и избеглице који су се школовали у Француској, чиме је утицао на то да се у новој држави формира једна нова генерација – образована, европска и франкофилска.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања