JOVAN RISTIĆ I BERLINSKI KONGRES

31/10/2021

 

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

 

Istorija moderne srpske državnosti obeležena je događajima koji su sudbinski uticali na celokupni razvoj kako srpske države, tako i srpskog naroda. Jedan od tih presudnih momenata svakako je i Berlinski kongres iz 1878. godine, čije posledice se na Balkanu osećaju do danas. Kongres u Berlinu došao je kao epilog otvaranja Istočnog pitanja ustankom u Bosni i Hercegovini 1875. godine, nakon čega su Srbija i Crna Gora vodile dva rata protiv Osmanlijskog carstva. Prvi je 1876. godine završen neuspešno, da bi već naredne godine uz pomoć Rusije dve srpske države pobedonosno okončale svoje vojevanje. Nametanjem Sanstefanskog mira poraženim Turcima Rusija je pokušala da Istočno pitanje reši u skladu sa svojim interesima. Međutim, tome su se, po cenu rata, usprotivile druge velike sile nespremne da Rusiji prepuste dominantan uticaj na Balkanu. Kako bi se kriza prebrodila mirnim putem i izbegao sukob globalnog karaktera, organizovan je Berlinski kongres. Učešće na tom međunarodnom skupu uzele su sve velike evropske sile, a Srbiju je zastupao Jovan Ristić, jedan od najznačajnijih državnika u njenoj modernoj istoriji. Bila je to kruna njegove dotadašnje karijere i vreme vrhunca njegovog uticaja na političke tokove u Srbiji.

Ustankom u Bosni i Hercegovini 1875. godine otvoreno je Istočno pitanje, odnosno pitanje sudbine Osmanlijske carevine. Zbog svoje ekonomske i vojne slabosti turska država je u to vreme uveliko podrugljivo nazivana „bolesnikom na Bosforu“. Jedino što je sprečavalo njenu konačnu propast, a samim tim i oslobođenje balkanskih hrišćana, bilo je njeno geopolitičko pozicioniranje. Naime, zapadne sile, a na prvom mestu Velika Britanija i Francuska, u Turskoj su pronašle branu ruskom prodoru u Sredozemlje, odnosno važnog saveznika za politiku obuzdavanja narastajuće moći Rusije. Ruska diplomatija, s druge strane, u ovladavanju strateški važnim Bosforom i Dardanelima nad kojima bdi Istambul, tadašnja otomanska prestonica, videla je jedini način da njena crnomorska flota uplovi u topla mora. Realizacijom tog plana Rusi bi značajno ojačali svoj uticaj u Južnoj Evropi i Severnoj Africi. Istovremeno, obezbedili bi i sigurnu rutu za izvoz značajne količine svojih žitarica, koja je upravo išla kroz Bosforski prolaz. Zato je ovladavanje tim moreuzom za Rusiju predstavljalo pitanje od prvorazrednog političkog i ekonomskog značaja.

Balkanski hrišćani predstavljali su najveće žrtve takvog odnosa zapadnih sila prema Istočnom pitanju, a Jovan Ristić je toga i te kako bio svestan. Zato je za pokretanje šire akcije u pravcu oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda, po njegovom mišljenju, trebalo izabrati pravi momenat i obezbediti moćnog saveznika. Nasuprot Ristiću, Ilija Garašanin je imao nešto drugačiji koncept realizacije nacionalnih ciljeva. Zagovarao je zajedničku vojno-političku kampanju svih balkanskih naroda, kordinisanu s opštim ustankom hrišćana u Osmanlijskom carstvu. Srbija je u tom poduhvatu trebala da ima vodeću ulogu, a kroz formiranje Balkanskog saveza Garašanin je na tome otvoreno i radio. Ristić nije bio protivnik saradnje balkanskih naroda, kao ni Garašaninove strategije. Međutim, sve to zajedno smatrao je nečim što može doprineti konačnom cilju, ali ga ne može obezbediti. Dobro je razumeo da su vojni i ekonomski kapaciteti balkanskih država veoma ograničeni.  Bugari u tom trenutku nisu imali čak ni autonomiju, a kamoli značajnije vojne efektive. Grčke kopnene snage bile su daleko od respektabilnih, dok za Rumuniju nije ni verovao da će se toj akciji priključiti. Samim tim bio je na stanovištu da je Srbiji neophodan moćan saveznik, koji bi odigrao onakvu ulogu kakvu je za oslobođenje i ujedinjenje Italije odigrala Francuska. Uzevši u obzir odnose velikih sila prema Istočnom pitanju, shvatao je da bi to isključivo mogla biti Rusija, jer jedino su se njeni interesi poklapali sa željama balkanskih naroda da Osmanlijska država bude uništena.

Kada je započeo ustanak u Bosni i Hercegovini, Jovan Ristić je zauzeo decidan stav da Srbija mora stupiti u akciju. Naime, Ristić je smatrao da će Srbija, ukoliko ne stane iza svoje pobunjene braće, zauvek izgubiti uticaj i prestiž, kako među svojim sunarodnicima, tako i kod drugih hrišćana u Omanlijskom carstvu. Takođe, Ristić je smatrao da, upusti li se u rat protiv sultana, njegova zemlja svakako može očekivati određene benefite. Ukoliko bi Srbiju u ratu sledile druge balkanske zemlje, možda bi se postigla i vojna pobeda. Nezavisnost i međunarodno priznanje time bi bili zagarantovani, kao i značajno teritorijalno proširenje. Nasuprot tome, ako bi balkanski saveznici pretrpeli poraz, velike sile zasigurno ne bi dozvolile njihovu propast. Organizovala bi se mirovna konferencija koja bi svakako obezbedila određene benefite Srbiji, verovatno međunarodno priznanje i manje teritorijalno proširenje. Postojala je i mogućnost da Srbija ostane usamljena u ratu protiv Turaka, tačnije da drugi balkanski narodi ostanu po strani tog sukoba, što bi neminovno dovelo do srpskog poraza. Međutim, ni u tom slučaju Rusija ne bi dozvolila propast Srbije, već bi diplomatskim putem naterala Portu na mir i to na principu Status quo ante belum. U toj situaciji njegova zemlja bi bar sačuvala čast i ne bi izgubila prestiž među balkanskim narodima. Sramota zbog poraza ne bi pala na Srbiju, već isključivo na one narode i države koji su odbili da joj se priključe. Naravno postojala je i ona opcija u koju se Ristić potajno najviše nadao, a to je da podstaknuta ratnim dešavanjima na Balkanu Rusija stupi u rat protiv Osmanlijske carevine. Ristić je smatrao da bi u tom slučaju Srbija sasvim izvesno bila na strani pobednika, što bi joj obezbedilo značajne dobitke.

Upravo zbog svega pomenutog, u vreme velike Istočne krize Ristić i njegovi politički istomišljenici liberali bili su najveći zagovornici ratne opcije. Knez Milan Obrenović se nasuprot njima dvoumio. Znao je da nema podršku velikih sila za jednu takvu akciju, pa čak ni zvanične Rusije iz koje su stizale pomirljive poruke. Sem toga ni srpska vojska nije bila spremna za rat. Zato je ispočetka Milan Obrenović pokušavao da umiri pre svega svoju ratoborno raspoloženu javnost. Protežirao je konzervativne vlade, znajući da su pripadnici te političke opcije po ovom pitanju bliski njegovim stavovima. Međutim, kada je došlo do nemira u samoj Srbiji, čuveni „Crveni barjak“ Milan je promenio mišljenje. Demonstracije u Kragujevcu podstaknute unutarpolitičkim sukobima pretvorile su se u proteste s antidinastičkim parolama. Nezadovoljstvo naroda uzrokovano pasivnim držanjem vlasti u Srbiji, dok su braća u Bosni krvarila pod turskim nožem, pretilo je da eksplodira u zemlji. Kako bi to izbegao, srpski knez je odlučio da tu nagomilanu negativnu energiju kanališe u pravcu rata protiv Turaka. Sem toga, iz nezvaničnih krugova u Rusiji, mahom slovenofilskih, stizale su mu poruke ohrabrenja i podsticaji da se u takvu akciju upusti. Čak je i ruski poslanik u Istambulu, Nikolaj Pavlovič Ignjatijev, doduše isto nezvanično, pozivao na ratno rešenje, uveravajući srpske diplomate da će to biti okidač za vojno angažovanje Rusije na Balkanu. Inače, Ristić je imao veliko poverenje u Ignjatijeva s kojim je tokom svog boravka u Istanbulu ostvario uspešnu i plodosnu saradnju. Čak ga je u komunikaciji sa srpskim diplomatskim predstavnikom na Bosforu nazivao „prijateljem“.

Pod uticajem unutrašnjih i spoljnih okolnosti, srpski knez Milan se opredelio da svoju zemlju povede u rat protiv Osmanlijske imperije. Vladu je u to vreme pa sve do kraja Istočne krize vodio jedan od najistaknutijih liberalnih prvaka, Stevča Mihajlović. Ristić je vršio dužnost ministra inostranih dela, ali je faktički bio ključna ličnost tog u javnosti prozvanog „Akcionog kabineta“. Što se tiče vojnih kapaciteta, Srbija je imala relativno brojnu vojsku, oko 120 000 boraca, ali nedovoljno obučenih i vođenih malobrojnim oficirskim kadrom. Ristić, kao i većina političkih činilaca, zagovarao je zauzimanje odbrambenih pozicija na Jugu i Istoku, a koncentraciju snaga za ofanzivno delovanje ka Bosni. Znao je šef srpske diplomatije da je Austrougarska bacila oko na Bosnu i Hercegovinu i da bi zato tu teritoriju trebalo što pre staviti pod srpsku kontrolu. Sem toga tamo je već plamteo ustanak, tako da bi i to olakšalo napredovanje srpskih trupa. Međutim, mišljenje vojne struke bilo je drugačije. Oficiri su se mahom u skladu s „Napoleonovom strategijom“ zalagali za ofanzivu ka Jugu i Istoku, gde se nalazila većina neprijateljskih snaga. Prevagu je na kraju odnelo mišljenje struke, tako da se glavnina srpske vojske uputila ka najjačim turskim trupama.

Procena Jovana Ristića da su šanse za pobedu Srbije i Crne Gore u ratu protiv Otomanske imperiju više nego skromne, ispostavila se kao tačne. Bez obzira na svoju slabost, turska država je i dalje bila prejaka za balkanske narode. Poraz Srbije samim tim bio je neminovan. Međutim, kao ispravna ispostavila se i druga procena srpskog ministra inostranih dela, a to je da Rusija neće dozvoliti propast Srbije. Intervencijom iz Sankt Peterburga rat je završen bez teritorijalnih ili materijalnih konsekvenci po srpsku stranu. Inače, Ristić je u još jednoj stvari bio u pravu. Rusiji je ratni zaplet na Balkanu poslužio kao povod da se naredne godine vojno angažuje protiv Osmanlijskog carstva. Srbija je ovog puta postupila opreznije. Ušla je u rat tek decembra 1877. godine, onda kada je bilo jasno će Osmanlije pretrpeti poraz. Za manje od dva meseca vojevanja oslobođeni su Niš, Pirot, Vranje, Leskovac, Toplica, a deo srpske vojske stigao je do Gračanice, u samo predgrađe Prištine. Ratne operacije zaustavljene su tek na vest o sklapanju primirja izmeću Rusije i Turske. Nakon toga, dok je srpska javnost očekivala da čuje kakve benefite može očekivati nakon ratne pobede, kao bomba odjeknulo je sklapanja mira između Rusije i Turske, 3. marta 1878. godine u Istambulskom predgrađu San Stefano. Rusija je tim mirovnim ugovorom prinudila Portu da Srbiji, Crnoj Gori i Rumuniji prizna nezavisnost, ali i da pristane na formiranje autonomne Bugarske na potezu od Crnog mora na Istoku, do albanskih planina na Zapadu i od Dunava na Severu do Egejskog mora na Jugu. Stvaranjem Velike Bugarske, pod svojom dominacijom Rusi su planirali da uspostave kontrolu nad Balkanom i izoluju Bosfor i Dardanele od zapadnih sila.

Jovan Ristić, kao i celokupna srpska javnost bili su duboko razočarani ovakvim odlukama Rusije. Bugari su nagrađeni ogromnom teritorijom, a da praktično nisu ni učestvovali u ratu. Za Srbiju, s druge strane, bilo je predviđeno minimalno proširenje i to uprkos podnetim velikim i ljudskim i materijalnim žrtvama. Čak je u jednom momentu i Niš bio doveden u pitanje kao srpski benefit. Ipak, Ristić nije očajavao. Znao je da se velike sile neće pomiriti s Ruskim trijumfom na Balkanu. Po cenu rata Britanija nije bila spremna da prihvati Sanstefanski mir. Sličnog stava bila je i Austrougarska. Želeći da izbegne novi oružani sukob, i to ovog puta s moćnim evropskim silama, Rusija se saglasila sa sazivanjem međunarodne konferencije u Berlinu, na kojoj bi se velike sile dogovorile o epilogu Istočne krize. Svesni planova Rusije, Ristić i knez Milan napravili su brz zaokret spoljnopolitičkog kursa svoje zemlje ka Austrougarskoj. Naime, Srbiji je trebao moćan saveznika na Berlinskom kongresu. Rusija to svakako nije imala nameru da bude, a Dunavska monarhija je bila zainteresovana za jačanje svog prisustva u Srbiji, posebno ako je to bilo nauštrb ruskog uticaja koji je smatran vanredno opasnim po habzburške političke interese. Ristić je tim povodom putovao u Beč i s grofom Andrašijem sklopio dogovor o savezništvu. Austrougarska strana se obavezala da će zastupati srpske interese u Berlinu, dok je Srbija pristala na sklapanje trgovinskog ugovora s Dunavskom monarhijom i na izgradnju železnice od Beograda do Niša. Vreme je pokazalo da je taj zaokret u srpskoj spoljnoj politici bio od izuzetne važnosti za srpske nacionalne interese.

Na tom samitu velikih sila u Berlinu, a po nalogu kneza i vlade, Ristić je zastupao Srbiju. Međutim, njegov manevarski prostor u nemačkoj prestonici bio je i više nego ograničen. Malim narodima, a pogotovo slovenskim, nije bilo omogućeno da uzmu učešće u zvaničnim sastancima konferencije. Ristić je iz kuloara i preko svojih kontakata saznavao za planove „velikih“. Pre zvaničnih sednica obilazio je predstavnike ključnih sila pokušavajući da utiče na odluke koje su se donosile u vezi njegove zemlje. Upravo zato podrška Austrougarske bila je od posebnog značaja. Pošto se radilo o moćnoj evropskoj sili, njeni delegati su prisustvovali svim važnim sastancima i pitali se prilikom donošenja konačnih odluka. Inače, austrougarska strana je svoj dogovor sa Srbijom do kraja ispoštovala, dosledno zastupajući srpske interese, što je Ristić i potvrdio. Sporna teritorijalna pitanja uglavnom su rešena u srpsku korist. Zahvaljujući čvrstom stavu habzburških diplomatskih predstavnika dobijeno je Vranje koje su Britanci želeli da sačuvaju Turcima, i Pirot koji su Rusi pokušali da izbore za Bugare. Srbija se proširila na četiri nova okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski, a poseban značaj imalo je sticanje pune nezavisnosti i međunarodnog priznanja. Posle viševekovne tuđinske vlasti Srbija je stala rame uz rame s drugim suverenim nezavisnim svetskim državama.

Pozitivne odluke Kongresa proslavljene su širom Srbije, a posebno u Beogradu. Međutim, punu radost omele su one druge, po srpske interese štetne odluke donesene u Berlinu. Bosna i Hercegovina, taj vekovni san srpske političe elite, potpala je pod austrougarsku okupacionu upravu. Svesna dalekosežnosti posledica jedne takve odluke, srpska nacionalna elita je tu novu realnost doživela kao katastrofu. Takođe, Stara i Južna Srbija i dalje su ostale pod turskim jarmom, bez izgleda da se ta realnost u dogledno vreme promeni. Zadovoljstvo srpskog naroda zbog svega pomenutog nije moglo biti potpuno. Čak se u srpskoj javnosti ubrzo otvorila polemika oko toga jesu li rezultati Berlinskog kongresa uistinu bili uspeh ili su možda predstavljali težak poraz srpske nacionalne politike. Ristić po tom pitanju nije imao dilemu. Za njega je Velika istočna kriza predstavljala samo jednu važnu fazu u borbi za ostvarenje nacionalnog ujedinjenja. Srbija je iz tog velikog zapleta na Balkanu izašla proširene teritorije, i, još važnije, stekla je nezavisnost, taj ključni preduslov za dalje uspešno vođenje nacionalne politike. Uostalom, srpski ministar inostranih dela nije ni smatrao da se ujedinjenje celokupnog srpstva može postići jednim udarcem. Za njega je to bio dugotrajan proces, čija je jedna od najvažnijih faza uspešno okončana u Berlinu.

 

 

LITERATURA

Mekenzi Dejvid, Jovan Ristić, evropski državnik. Centar za unapređenje poslovnih studija, Beograd, 2005.

Slobodan Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila. Prosveta, Beograd, 2005.

Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića. Knj. 1 . Prosveta, Beograd, 2005.

Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića. Knj. 2. Prosveta, Beograd, 2005.

Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića. Knj. 3. Prosveta, Beograd, 2005.

Vladimir Ćorović, Istorija Srba. Prima, Gornji Milanovac, 2017.

Čedomir Popov, Srbija na putu oslobođenja 1868-1878. Matična knjiga, Beograd 1980.

Slavenko Terzić, Jovan Ristić i zavetna misao srpska. Istoriski časopis: organ Istoriskog instituta SAN. Br.34, str. 271‒290, Beograd, 1987.

Ljiljana Aleksić-Pejković, Jovan Ristić i Ilija Garašanin: 1861-1871. Godine, Život i delo Jovana Ristića: zbornik priloga sa naučnog skupa održanog 17. i 18. XI 1981. godine, str. 133‒147, Beograd, 1981.

Čedomir Popov, Jovan Ristić u srpsko-turskim ratovima 1876-1878. godine, Srpska akademija nauka i umetnosti, str. 55‒80, Beograd, 1985.

Slavenko Terzić, Jovan Ristić i Grci : iskustvo 1876. godine. Život i delo Jovana Ristića: zbornik priloga sa naučnog skupa održanog 17. i 18. XI 1981. godine, str. 170‒180, Beograd, 1981.

Radoslav Stojanović, Jovan Ristić kao diplomata. Život i delo Jovana Ristića: zbornik priloga sa naučnog skupa održanog 17. i 18. XI 1981. godine, str. 99‒117, Beograd, 1981.

Danijel B. Radović, Jovan Ristić: biografija državnika. Doktorska disertacija, Beograd, 2020.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja