ЈОВАН РИСТИЋ И БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС

31/10/2021

 

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 

Историја модерне српске државности обележена је догађајима који су судбински утицали на целокупни развој како српске државе, тако и српског народа. Један од тих пресудних момената свакако је и Берлински конгрес из 1878. године, чије последице се на Балкану осећају до данас. Конгрес у Берлину дошао је као епилог отварања Источног питања устанком у Босни и Херцеговини 1875. године, након чега су Србија и Црна Гора водиле два рата против Османлијског царства. Први je 1876. године завршен неуспешно, да би већ наредне године уз помоћ Русије две српске државе победоносно окончале своје војевање. Наметањем Сaнстефанског мира пораженим Турцима Русија је покушала да Источно питање реши у складу са својим интересима. Међутим, томе су се, по цену рата, успротивиле друге велике силе неспремне да Русији препусте доминантан утицај на Балкану. Како би се криза пребродила мирним путем и избегао сукоб глобалног карактера, организован је Берлински конгрес. Учешће на том међународном скупу узеле су све велике европске силе, а Србију је заступао Јован Ристић, један од најзначајнијих државника у њеној модерној историји. Била је то круна његове дотадашње каријере и време врхунца његовог утицаја на политичке токове у Србији.

Устанком у Босни и Херцеговини 1875. године отворено је Источно питање, односно питање судбине Османлијске царевине. Због своје економске и војне слабости турска држава је у то време увелико подругљиво називана „болесником на Босфору“. Једино што је спречавало њену коначну пропаст, а самим тим и ослобођење балканских хришћана, било је њено геополитичко позиционирање. Наиме, западне силе, а на првом месту Велика Британија и Француска, у Турској су пронашле брану руском продору у Средоземље, односно важног савезника за политику обуздавања нарастајуће моћи Русије. Руска дипломатија, с друге стране, у овладавању стратешки важним Босфором и Дарданелима над којима бди Истамбул, тадашња отоманска престоница, видела је једини начин да њена црноморска флота уплови у топла мора. Реализацијом тог плана Руси би значајно ојачали свој утицај у Јужној Европи и Северној Африци. Истовремено, обезбедили би и сигурну руту за извоз значајне количине својих житарица, која је управо ишла кроз Босфорски пролаз. Зато је овладавање тим мореузом за Русију представљало питање од прворазредног политичког и економског значаја.

Балкански хришћани представљали су највеће жртве таквог односа западних сила према Источном питању, а Јован Ристић је тога и те како био свестан. Зато је за покретање шире акције у правцу ослобођења и уједињења српског народа, по његовом мишљењу, требало изабрати прави моменат и обезбедити моћног савезника. Насупрот Ристићу, Илија Гарашанин је имао нешто другачији концепт реализације националних циљева. Заговарао је заједничку војно-политичку кампању свих балканских народа, кординисану с општим устанком хришћана у Османлијском царству. Србија је у том подухвату требала да има водећу улогу, а кроз формирање Балканског савеза Гарашанин је на томе отворено и радио. Ристић није био противник сарадње балканских народа, као ни Гарашанинове стратегије. Међутим, све то заједно сматрао је нечим што може допринети коначном циљу, али га не може обезбедити. Добро је разумео да су војни и економски капацитети балканских држава веома ограничени.  Бугари у том тренутку нису имали чак ни аутономију, а камоли значајније војне ефективе. Грчке копнене снаге биле су далеко од респектабилних, док за Румунију није ни веровао да ће се тој акцији прикључити. Самим тим био је на становишту да је Србији неопходан моћан савезник, који би одиграо онакву улогу какву је за ослобођење и уједињење Италије одиграла Француска. Узевши у обзир односе великих сила према Источном питању, схватао је да би то искључиво могла бити Русија, јер једино су се њени интереси поклапали са жељама балканских народа да Османлијска држава буде уништена.

Када је започео устанак у Босни и Херцеговини, Јован Ристић је заузео децидан став да Србија мора ступити у акцију. Наиме, Ристић је сматрао да ће Србија, уколико не стане иза своје побуњене браће, заувек изгубити утицај и престиж, како међу својим сународницима, тако и код других хришћана у Оманлијском царству. Такође, Ристић је сматрао да, упусти ли се у рат против султана, његова земља свакако може очекивати одређене бенефите. Уколико би Србију у рату следиле друге балканске земље, можда би се постигла и војна победа. Независност и међународно признање тиме би били загарантовани, као и значајно територијално проширење. Насупрот томе, ако би балкански савезници претрпели пораз, велике силе засигурно не би дозволиле њихову пропаст. Организовала би се мировна конференција која би свакако обезбедила одређене бенефите Србији, вероватно међународно признање и мање територијално проширење. Постојала је и могућност да Србија остане усамљена у рату против Турака, тачније да други балкански народи остану по страни тог сукоба, што би неминовно довело до српског пораза. Међутим, ни у том случају Русија не би дозволила пропаст Србије, већ би дипломатским путем натерала Порту на мир и то на принципу Status quo ante belum. У тој ситуацији његова земља би бар сачувала част и не би изгубила престиж међу балканским народима. Срамота због пораза не би пала на Србију, већ искључиво на оне народе и државе који су одбили да јој се прикључе. Наравно постојала је и она опција у коју се Ристић потајно највише надао, а то је да подстакнута ратним дешавањима на Балкану Русија ступи у рат против Османлијске царевине. Ристић је сматрао да би у том случају Србија сасвим извесно била на страни победника, што би јој обезбедило значајне добитке.

Управо због свега поменутог, у време велике Источне кризе Ристић и његови политички истомишљеници либерали били су највећи заговорници ратне опције. Кнез Милан Обреновић се насупрот њима двоумио. Знао је да нема подршку великих сила за једну такву акцију, па чак ни званичне Русије из које су стизале помирљиве поруке. Сем тога ни српска војска није била спремна за рат. Зато је испочетка Милан Обреновић покушавао да умири пре свега своју ратоборно расположену јавност. Протежирао је конзервативне владе, знајући да су припадници те политичке опције по овом питању блиски његовим ставовима. Међутим, када је дошло до немира у самој Србији, чувени „Црвени барјак“ Милан је променио мишљење. Демонстрације у Крагујевцу подстакнуте унутарполитичким сукобима претвориле су се у протесте с антидинастичким паролама. Незадовољство народа узроковано пасивним држањем власти у Србији, док су браћа у Босни крварила под турским ножем, претило је да експлодира у земљи. Како би то избегао, српски кнез је одлучио да ту нагомилану негативну енергију каналише у правцу рата против Турака. Сем тога, из незваничних кругова у Русији, махом словенофилских, стизале су му поруке охрабрења и подстицаји да се у такву акцију упусти. Чак је и руски посланик у Истамбулу, Николај Павлович Игњатијев, додуше исто незванично, позивао на ратно решење, уверавајући српске дипломате да ће то бити окидач за војно ангажовање Русије на Балкану. Иначе, Ристић је имао велико поверење у Игњатијева с којим је током свог боравка у Истанбулу остварио успешну и плодосну сарадњу. Чак га је у комуникацији са српским дипломатским представником на Босфору називао „пријатељем“.

Под утицајем унутрашњих и спољних околности, српски кнез Милан се определио да своју земљу поведе у рат против Османлијске империје. Владу је у то време па све до краја Источне кризе водио један од најистакнутијих либералних првака, Стевча Михајловић. Ристић је вршио дужност министра иностраних дела, али је фактички био кључна личност тог у јавности прозваног „Акционог кабинета“. Што се тиче војних капацитета, Србија је имала релативно бројну војску, око 120 000 бораца, али недовољно обучених и вођених малобројним официрским кадром. Ристић, као и већина политичких чинилаца, заговарао је заузимање одбрамбених позиција на Југу и Истоку, а концентрацију снага за офанзивно деловање ка Босни. Знао је шеф српске дипломатије да је Аустроугарска бацила око на Босну и Херцеговину и да би зато ту територију требало што пре ставити под српску контролу. Сем тога тамо је већ пламтео устанак, тако да би и то олакшало напредовање српских трупа. Међутим, мишљење војне струке било је другачије. Официри су се махом у складу с „Наполеоновом стратегијом“ залагали за офанзиву ка Југу и Истоку, где се налазила већина непријатељских снага. Превагу је на крају однело мишљење струке, тако да се главнина српске војске упутила ка најјачим турским трупама.

Процена Јована Ристића да су шансе за победу Србије и Црне Горе у рату против Отоманске империју више него скромне, испоставила се као тачне. Без обзира на своју слабост, турска држава је и даље била прејака за балканске народе. Пораз Србије самим тим био је неминован. Међутим, као исправна испоставила се и друга процена српског министра иностраних дела, а то је да Русија неће дозволити пропаст Србије. Интервенцијом из Санкт Петербурга рат је завршен без територијалних или материјалних консеквенци по српску страну. Иначе, Ристић је у још једној ствари био у праву. Русији је ратни заплет на Балкану послужио као повод да се наредне године војно ангажује против Османлијског царства. Србија је овог пута поступила опрезније. Ушла је у рат тек децембра 1877. године, онда када је било јасно ће Османлије претрпети пораз. За мање од два месеца војевања ослобођени су Ниш, Пирот, Врање, Лесковац, Топлица, а део српске војске стигао је до Грачанице, у само предграђе Приштине. Ратне операције заустављене су тек на вест о склапању примирја измећу Русије и Турске. Након тога, док је српска јавност очекивала да чује какве бенефите може очекивати након ратне победе, као бомба одјекнуло је склапања мира између Русије и Турске, 3. марта 1878. године у Истамбулском предграђу Сан Стефано. Русија је тим мировним уговором принудила Порту да Србији, Црној Гори и Румунији призна независност, али и да пристане на формирање аутономне Бугарске на потезу од Црног мора на Истоку, до албанских планина на Западу и од Дунава на Северу до Егејског мора на Југу. Стварањем Велике Бугарске, под својом доминацијом Руси су планирали да успоставе контролу над Балканом и изолују Босфор и Дарданеле од западних сила.

Јован Ристић, као и целокупна српска јавност били су дубоко разочарани оваквим одлукама Русије. Бугари су награђени огромном територијом, а да практично нису ни учествовали у рату. За Србију, с друге стране, било је предвиђено минимално проширење и то упркос поднетим великим и људским и материјалним жртвама. Чак је у једном моменту и Ниш био доведен у питање као српски бенефит. Ипак, Ристић није очајавао. Знао је да се велике силе неће помирити с Руским тријумфом на Балкану. По цену рата Британија није била спремна да прихвати Санстефански мир. Сличног става била је и Аустроугарска. Желећи да избегне нови оружани сукоб, и то овог пута с моћним европским силама, Русија се сагласила са сазивањем међународне конференције у Берлину, на којој би се велике силе договориле о епилогу Источне кризе. Свесни планова Русије, Ристић и кнез Милан направили су брз заокрет спољнополитичког курса своје земље ка Аустроугарској. Наиме, Србији је требао моћан савезника на Берлинском конгресу. Русија то свакако није имала намеру да буде, а Дунавска монархија је била заинтересована за јачање свог присуства у Србији, посебно ако је то било науштрб руског утицаја који је сматран ванредно опасним по хабзбуршке политичке интересе. Ристић је тим поводом путовао у Беч и с грофом Андрашијем склопио договор о савезништву. Аустроугарска страна се обавезала да ће заступати српске интересе у Берлину, док је Србија пристала на склапање трговинског уговора с Дунавском монархијом и на изградњу железнице од Београда до Ниша. Време је показало да је тај заокрет у српској спољној политици био од изузетне важности за српске националне интересе.

На том самиту великих сила у Берлину, а по налогу кнеза и владе, Ристић је заступао Србију. Међутим, његов маневарски простор у немачкој престоници био је и више него ограничен. Малим народима, а поготово словенским, није било омогућено да узму учешће у званичним састанцима конференције. Ристић је из кулоара и преко својих контаката сазнавао за планове „великих“. Пре званичних седница обилазио је представнике кључних сила покушавајући да утиче на одлуке које су се доносиле у вези његове земље. Управо зато подршка Аустроугарске била је од посебног значаја. Пошто се радило о моћној европској сили, њени делегати су присуствовали свим важним састанцима и питали се приликом доношења коначних одлука. Иначе, аустроугарска страна је свој договор са Србијом до краја испоштовала, доследно заступајући српске интересе, што је Ристић и потврдио. Спорна територијална питања углавном су решена у српску корист. Захваљујући чврстом ставу хабзбуршких дипломатских представника добијено је Врање које су Британци желели да сачувају Турцима, и Пирот који су Руси покушали да изборе за Бугаре. Србија се проширила на четири нова округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, а посебан значај имало је стицање пуне независности и међународног признања. После вишевековне туђинске власти Србија је стала раме уз раме с другим сувереним независним светским државама.

Позитивне одлуке Конгреса прослављене су широм Србије, а посебно у Београду. Међутим, пуну радост омеле су оне друге, по српске интересе штетне одлуке донесене у Берлину. Босна и Херцеговина, тај вековни сан српске политиче елите, потпала је под аустроугарску окупациону управу. Свесна далекосежности последица једне такве одлуке, српска национална елита је ту нову реалност доживела као катастрофу. Такође, Стара и Јужна Србија и даље су остале под турским јармом, без изгледа да се та реалност у догледно време промени. Задовољство српског народа због свега поменутог није могло бити потпуно. Чак се у српској јавности убрзо отворила полемика око тога јесу ли резултати Берлинског конгреса уистину били успех или су можда представљали тежак пораз српске националне политике. Ристић по том питању није имао дилему. За њега је Велика источна криза представљала само једну важну фазу у борби за остварење националног уједињења. Србија је из тог великог заплета на Балкану изашла проширене територије, и, још важније, стекла је независност, тај кључни предуслов за даље успешно вођење националне политике. Уосталом, српски министар иностраних дела није ни сматрао да се уједињење целокупног српства може постићи једним ударцем. За њега је то био дуготрајан процес, чија је једна од најважнијих фаза успешно окончана у Берлину.

 

 

ЛИТЕРАТУРА

Мекензи Дејвид, Јован Ристић, европски државник. Центар за унапређење пословних студија, Београд, 2005.

Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила. Просвета, Београд, 2005.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића. Књ. 1 . Просвета, Београд, 2005.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића. Књ. 2. Просвета, Београд, 2005.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића. Књ. 3. Просвета, Београд, 2005.

Владимир Ћоровић, Историја Срба. Прима, Горњи Милановац, 2017.

Чедомир Попов, Србија на путу ослобођења 1868-1878. Матична књига, Београд 1980.

Славенко Терзић, Јован Ристић и заветна мисао српска. Историски часопис: орган Историског института САН. Бр.34, стр. 271‒290, Београд, 1987.

Љиљана Алексић-Пејковић, Јован Ристић и Илија Гарашанин: 1861-1871. Године, Живот и дело Јована Ристића: зборник прилога са научног скупа одржаног 17. и 18. XI 1981. године, стр. 133‒147, Београд, 1981.

Чедомир Попов, Јован Ристић у српско-турским ратовима 1876-1878. године, Српска академија наука и уметности, стр. 55‒80, Београд, 1985.

Славенко Терзић, Јован Ристић и Грци : искуство 1876. године. Живот и дело Јована Ристића: зборник прилога са научног скупа одржаног 17. и 18. XI 1981. године, стр. 170‒180, Београд, 1981.

Радослав Стојановић, Јован Ристић као дипломата. Живот и дело Јована Ристића: зборник прилога са научног скупа одржаног 17. и 18. XI 1981. године, стр. 99‒117, Београд, 1981.

Данијел Б. Радовић, Јован Ристић: биографија државника. Докторска дисертација, Београд, 2020.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања