Аутор: др Милош Савин, историчар
Још током Револуције 1848/49, у Српском покрету у Војводини постојала је подела на конзервативце и прогресивније елементе, које још увек не можемо сматрати либералним грађанством у пуном смислу те речи. Конзервативци окупљени око крупног клера и патријарха Рајачића били су у потпуности окренути ка аустријском цару и тзв. меродавним бечким круговима. Они доминирају у другој фази револуције, када српски покрет постаје саставни део контрареволуционарних снага. Противтежу конзервативцима су чинили елементи око Ђорђа Стратимировића, који су се на Беч ослањали пре свега због немогућности договора са мађарским фактором, али покушавајући да пре свега очувају српски народни карактер покрета у Војводини. Стратимировић је био крупни земљопоседник, племић, изданак војно-клерикалне лозе. Иако су га бечки меродавни кругови сматрали за најопаснијег живог Србина, Аустрија се није одлучила да га елиминише. Убрзо након слома револуције и проглашења Војводине Србије и Тамишког Баната Стратимировић је направио пакт са аустријским царем, за кога је обављао низ поверљивих дипломатских, војних и политичких мисија.
Период постојања овакве Војводине подударио се са апсолутистичким режимом аустријског канцелара Александра Баха, те се можемо сложити са констатацијом Светозара Милетића да су Срби за своју лојалност Бечу за награду добили исто што су Мађари добили за казну. Након укидања Бахове Војводине у српским грађанским круговима сазрева либерална политичка идеја чији се носиоци окупљају око Светозара Милетића, који ускоро постаје градоначелник Новог Сада. Након укидања Српске Војводине аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештенски сабор у Сремским Карловцима априла 1861. Одлучено је да овај сабор буде расправно-политичког а не црквено-школског карактера. Право учешћа на њему имали су само Срби са подручја укинуте Војводине, не укључујући Војну границу. Цар је заказао овај сабор како би поново заплашио Мађаре потезањем питања Војводине.
Без обзира на идејна и идеолошка размимоилажења, све политичке струје на сабору су се залагале за то да се Србима мора обезбедити једна посебна аутономна Војводина на подручју Јужне Угарске, као политичка и територијална аутономија. Доминантни конзервативци и клерикалци су сматрали да се аутономна Српска Војводина може остварити искључиво ослањањем на аустријског цара и бечку камарилу, позивајући се на старе српске привилегије и царска обећања, која су небројено пута до тада била погажена. Патријарх Рајачић и дворски саветник Ђорђе Стојаковић били су носећи стубови овакве политике. Упркос ранијим сукобима са Рајачићем, Ђорђе Стратимировић је такође био вођа конзервативаца.
Како се у Аустрији тог доба полемисало да ли аустријско царство треба да буде централизовано, федерализовано или дуализовано, спрам тога су се и српски политички кругови опредељивали. Светозар Милетић је сматрао да је, промишљајући дотадашњу бечку политику, најреалније решење стварање дуалне аустро-угарске државе, пошто би на тај начин Беч учинио уступак само највећој државно-етничкој групи. На овај начин би Срби били поново изиграни, па је инсистирао да се аутономна Војводина тражи од Мађара, које за узврат треба подржати у њиховим индипендистичким тежњама. Стратимировић се залагао за федерализацију аустријског цараства. Иако је предвиђано да федералне јединице постану само традиционалне наследне круновине, попут Мађарске, Чешке, Хрватске итд., конзервативци су се надали да ће убедити бечке меродавне кругове да и Срби због својих заслуга треба да добију посебу федералну јединицу Војводину, што није било реално.
Политичке разлике између Милетића и Стратимировића нису биле непремостиве у почетку. За изборе за Угарски сабор 1865. године дошло је и до тактичке изборне кохабитације у вези са питањем изборних јединица, али убрзо након избора, свака групација се окренула свом политичком заокружењу. Око високог српског, аустријском цару оданог клера и Ђорђа Стратимировића формирала се политичка групација звана Црна чета, која је заступала мањину богатих Срба интересно везаних за Беч. Поред владике/митрополита-патријарха Самуила Маширевића и Ђорђа Стратимировића, Црну чету чинили су: Јован Хаџић (Милош Светић), Петар Нинковић, Емил Чакра, Милан Димитријевић Грозни, Аца Поповић Зуб и Јован Грујић Јота. Ова групација је деловала око свог политичког органа – часописа Србобран, који је излазио под окриљем патријарха Рајачића и патријарха Маширевића.
Србобран је основан 1861. године да би организовано контрирао Србском дневнику, који је у том периоду заступао интересе политике Светозара Милетића. Овај часопис је бранио интересе два двора, бечког и њему наклоњеног београдског, којима такође није одговарао грађански либерализам и еманципаторски национализам Светозара Милетића. Како овај часопис није имао значајан број претплатника, патријарх Самуило Маширевић је наложио свештенству да се претплати на њега, а Ђорђе Стратиммировић је издејствовао и помоћ од аустријске владе за излажење листа. Иако су српски клероконзервативци деловали у спрези са бечком владом и отворено се залагали против испуњена мађарских политичких захтева, одмах по Аустроугарској нагодби они су се окренули мађарској влади и она их је оберучке прихватила.
Пошто је Србобран био компромитован пред мађарским политичким круговима, некадашњом подршком аустријском канцелару Шмерлингу и антимађарским ставовима, одмах по престанку његовог излажења почео је да излази Српски народ. Овај лист је покренут у мандату председника угарске владе Ђуле Андрашија, а покренуо га је Ђорђе Стратимировић, по договору са патријархом Маширевићем, који је и финансирао овај конзервативни лист. Кључну улогу за Српски глас имао је осведочени члан Црне чете, професор новосадске српске гимназије Јован Грујић Јота. Лист је покренут у моменту када је усвајањем Бечкеречког програма за српску опозиционо-либералну странку, као платформе за деловање на угарском сабору, дефинитивно формирана Милетићева Српска народна слободоумна странка. Грујић је суштински кормиларио овим новинама, пловећи у најцрње конзервативне воде, па је и Стратимировић почео да се дистанцира од сопствених новина, сматрајући да је Јотина политика превише удворичка према угарској влади и Обреновићима. Због тога је Стратимировић, на концу 1872. године, обзнанио свој програм за формирање једне „умерене али либералне“ српске странке, покушавајући да се позиционира између Милетића и политике коју је пропагирао лист Српски народ.
У намери да се и формално дистанцира од Јоте Грујића, Стратимировић је покренуо часопис Србска политика. На страницама Српског народа поред Јована Грујића Јоте посебно су се истицали његов колега, професор новосадске српске гимназије Милан Димитријевић Грозни и окорели конзервативац Ђорђе Поповић Даничар. Како би изазвао раскол у тадашњем српском јавном мњењу у Војводини, њихов рад је финансирао патријарх/митрополит Самуило Маширевић. Грујић је убрзо постао и формално главни уредник Српског народа, због чега је дао отказ на престижно место гимназијског професора. Како је Грујић под плаштом српства ширио потпуно неродољубиву пропаганду, па је његов лист у ширим круговима добио поспрдан назив „Турски народ“. Милетић је Грујића окарактерисао као „највећег несрећника“, а Светозар Марковић је Јоту и његове сараднике називао „туркосима“ и „бандитима“.
Грујић је лако долазио до новца, пошто је био спреман да заузврат стави своје перо и странице листа у службу оних који су били спремни то да плате. Добро се повезао са бачким епископом, веома утицајним клерикалцем Германом Анђелићем, који је препознао употребну вредност Грујића и његових новина. Серијом чланака у Српском народу Анђелић се обрушавао на Милетића, Јована Суботића и друге неистомишљенике. Доказавши се као најцрњи конзервативац, одан мађарској влади и бечком двору, Германа је аустријски цар, мимо воље Срба и важећих процедура, именовао за српског патријарха. Анђелић је почео да финансира Грујића још 1873. године, а када је постао патријарх, своје финансијско присуство је драстично повећао. Јота је посредством својих веза омогућио патријарху да буде веома заступљен и у позитивном светлу представљен у прорежимској мађарској, будимпештанској штампи, која је креирала јавно мњење међу Мађарима. Уз Анђелићеву благонаклоност, Јота је узимао веће количине ракије, вина и бермета којима је буквално корумпирао пијанце и организовао их као подршку својој политици. Када је Грујић ипак претерао у томе, патријарх и мађарска влада су почели да финансирају излажење новог, у почетку некомпромитованог листа Наше доба, на чијем челу је стајао Стеван Павловић, некадашњи првак Милетићеве Народне странке.
Новонастала ситуација је прилично разбеснела Грујића, али пошто је и даље финансијски зависио од Анђелића, морао је да подвије реп и чека погодан тренутак да му се освети. Када се неколико година касније Герман разболео, што је коинцидирало са незадовољством мађарске владе његовом црквеном организацијом и политичким резултатима, Грујић му је окренуо леђа и подржавао ставове владе. Додатно светло на ову ситуацију баца чињеница да је његов лист још од одласка Ђорђа Стратимировића финансирала и мађарска влада. Угарска влада га је стимулисала и тако што су разни јавни конкурси и објаве на српском ексклузивно објављивани на страницама Српског народа.
Пошто је и влада Србије, односно намесништво на челу са Блазнавцем, водила мађарофилску политику, Грујић је лако остварио пословну сарадњу и са њима. Новац из Србије Грујић је наставио да прима и након пунолетства кнеза Милана и током владе Јована Ристића, како би бранио династију Обреновић од опозиције. Међу Србима у Новом Саду Грујић је постао омражена личност, па су га чак и власници избацивали из својих кафана. Број претплатника Српског народа је стално опадао, што је драстично умањивало значај овог листа код његових финансијера.
Како је након Анђелићеве смрти патријаршија у Карловцима престала да дотира Грујићеву публицистику, а мађарска влада почела да сумња у његове домете, Грујић је остао без финансија и угасио је лист. Покушао је да га поново покрене 1893. године, али у томе није имао успеха пошто је у међувремену потпуно осиромашио. Ново ухлебљење, у почетку скривено од јавности, Јован Јота Грујић је нашао Стражи.
Овај новосадски лист покренуо је Стеван Јовић незадовољан односима у радикалној странци у Војводини, чији је био члан. Јовић је био пензионисани подофицир аустроугарске војске, инжењер по струци, а након пензионисања је издржавао своју седмочлану породицу радећи као геометар у родним Крижевцима у Хрватској. На изборима за Српски народно-црквени сабор 1890. године, у тренутку када су радикали били у опадању пошто се Јаша Томић нашао у затвору због убиства Мише Димитријевића, Јовић је изабран за посланика као радикалски кандидат у Бјеловарском срезу. Обухваћен политичким ентузијазмом, специјализовао се за народно-црквену тематику и почео да пише новинарске текстове и анализе за загребачки Србобран и новосадску Заставу. У кратком року доказао се као добар новинар, писао је надахнуто, али инжењерски прецизно и веома логично, спреман да полемише и сучељава мисли без страха. Чланци Стевана Јовића годили су тадашњим читаоцима, заинтригираним разним политичким сплеткама и таблоидним етикетирањем неистомишљеника. Како је због робијања Јаше Томића Застава изгубила кормило и почела лоше да послује, са циљем да се подилажењем ширим масама очува тираж те подигне морал радикалној странци и њеном апатичном чланству, управљачки одбор Заставе је донео одлуку да се уредништво повери Стевану Јовићу. Понесен амбицијом, Јовић је напустио геометарски посао у Крижевцима и са супругом и петоро мале деце се доселио у Нови Сад и преузео уредништво, без икаквог писаног уговора са породицом Милетић, у чијем је власништву лист био. Међутим, Јовић је убрзо запао у немилост код породице Милетић, која му је дала отказ, те се са петоро мале деце буквално нашао на улици без огрева и хлеба усред зиме. После шестомесечних неуспеха у трагању за новинарским и дописничким послом, решио је да покуша да се запосли као геометар, али управо тада, априла 1893. године, стигао му је позив да се врати на чело Заставе, наравно опет без уговора. У наредном периоду поново су кренуле примедбе на Јовићев рад. Посебно му је замерано што је приватно постао пријатељ са Јотом Грујићем. Више пута је од Јовића захтевано да раскине ово пријатељство, што је он одбио, сматрајући да не може странка да му диктира са киме ће приватно да се дружи. Славко Милетић је поново отпустио Јовића, наводно због примедби које је на његов рад износио сам Светозар Милетић, који је већ једанаест година био у потпуном нервном растројству.
Пошто је поново избачен из Заставе, Јовић је решио да је време да покрене сопствени политички лист и путем њега се обрачуна са свима који су учествовали у његовом отказу. Јовићеви планови су изазвали велико узнемирење и страх, пошто је већ имао довољно искуства и значајан број симпатија међу радикалским бирачима. Сматрало се да може да разједини радикалну странку. За покретање новог политичког листа Јовићу је био неопходан велики новчани износ за кауцију код угарске владе. Новац за кауцију требало је да прикупе сомборски радикали који су подржавали Јовића, међутим, управо тада је отпочела изградња млина у Сомбору, па су Сомборци сав новац уложили у његове деонице. Договорено је да Јовићев лист има седиште у Новом Саду, те да отпочне да излази као неполитички лист како би се избегла кауција. Јовићеви следбеници су сматрали да лист треба да се зове Нова Застава, али се он одлучио да се лист зове Стража, те да стражари како Застава и радикална странка „не падну у руке народних изрода“. Иако је Стража у почетку писала са радикалских становишта, временом је политички еволуирала удесно, изражавајући умереније ставове. Ово се пре свега осетило по благонаклоности према обреновићевској Србији и угарској влади, под очигледним утицајем Јоте Грујића.
Између Страже и Заставе је дошло до правог публицистичког рата. Део радикала и њихове штампе, попут радикалског Вршачког гласника, оправдавали су Јовићеве потезе, међутим, део који се залагао за његово потпуно искључење из радикалских редова је имао превагу, па је Јовић избачен из странке.Јовић је, лично, увек допуштао могућност да се измири са радикалима, али под фер условима. Јовић је нападан да у Стражи директно сарађује са Јованом Јотом Грујићем и Миланом Димитријевићем Грозним, што радикали никада нису успели да докажу, али што је са историјске дистанце ипак белодано, упркос томе што су тада то и Јота и Грозни демантовали. Поједини конзервативни политичари су успевали да уз новчану надокнаду прогурају поједине чланке у Стражи, што је био стари Јотин метод обезбеђивања финансија. Такође, Стража је нападала патријарха Георгија Бранковића, иза чега се крио сукоб између Јоте Грујића и новог патријарха, који је обуставио финансирање Српског народа. Октобра 1894. године Стража је формално преобраћена у политички лист, односно у орган Независне српске народне радикалне странке, која је у свом програму тврдила да ће се најрадикалније борити за очување и проширење српске црквеношколске аутономије у Аустроугарској.
Независни радикали, вођени Јовићем, попут нотабилитета 10 година раније одустали су од тога да буду опозиција у државнополитичком питању. „Стражари“ су се залагали за ослобођење и уједињење Српстава на Балкану уз ослонац на Мађарску. Схвативши да му независни радикали нису опозиција већ подршка, председник мађарске владе Шандор Векервеле је буквално дао Јовићу новац, који је Јовићева жена положила за плаћање кауције како би Стража постала политички лист. Такође, обезбедио им је и годишњу субвенцију. Радикали који су следили Јовића као ватреног радикала напустили су га због његовог политичког опортунизма, али њих су ускоро наследили, не у мањем броју, радикали склонији умереној политици. Нескривени интерес мађарске владе је био да стимулацијом Страже и независних радикала допринесе цепању радикалне странке, међутим, однос угарских меродавних кругова о том питању се променио.
Извесно је дошло до нагодбе са Јашом Томићем и он је 1896. године, иако првобитно осуђен на доживотну робију, пуштен из затвора. Јовић је путем Страже, уз тајни ангажман Јоте Грујића, нанео највећу штету радикалима током њиховог постојања, међутим, мађарска влада је одлучила да заигра на другу карту. Последњи број Страже изашао је 18. јануара 1896. године. Јован Јота Грујић је дочекао старост у тешком сиромаштву, презрен и одбачен од своје средине. Пошто није имао ни кревет, спавао је на поду, а за разлику од Милана Димитријевића Грозног, никада није ревидирао своје раније политичке ставове.
Остави коментар