Јордис фон Лохаузен: мислити континентално

11/05/2020

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

 

Хајнрих Јордис фон Лохаузен (1907 – 2002) аустријски барон и генерал, припада реду најистакнутијих мислилаца европске континенталистичке геополитичке школе мишљења. Потиче из официрске породице. Најпре је студирао право у Грацу, 1925. године постао кандидат за артиљерију у војсци Прве републике, а 1938. године преузет у чину капeтана у Вермахту. Борио се на неколико фронтова у Другом светском рату (Француска, Пољска, Либија) и служио као официр за везу генерала Е. Ромела у Африци. После рата 1955. године преузео је функцију у Федералном министарству одбране Аустрије. Био је пуковник у Војном аташеу Генералштаба Аустрије у Великој Британији (1957 – 1959) и Француској (1960 – 1966). После одласка у пензију објавио је геополитичке списе у којима се бавио немачким питањем.

Најважније теоријско упориште налазио је у радовима истакнутог геополитичара Карла Хаусхофера чије је концепције немачке самоидентификације и новог евроазијског поретка теоријски артикулисао у складу с реалијама хладноратовског међународног политичког и правног поретка. За разлику од Жана Тиријара или Алана де Беноа није учестовао у непосредном политичком животу или конципирању одговарајућих социјалних покрета, тако да његови увиди остају у строго научним геополитичким оквирима. Кључне ставове образложио је у капиталном огледу Храброст владања. Мислити у континенталним размерама у којем је истакао да глобални територијални, цивилизацијски, културни и социјални процеси постају јасни само уколико се посматрају у далековидој перспективи коју је супростављао тзв. историјској кратковидости.

Геополитику је дефинисао као дисциплину која своја сазнања заснива на глобалним категоријама уз апстраховање аналитичких појединости (карактеристичних за унутрашњу примењену геополитику Ив Лакоста ). Глобалне одреднице у којима је разрађивао своје геополитичке шеме су: простор, језик, етнос и ресурси, које је, упркос утицају технологије, означавао као основне законитости везане за природне и културне циклусе који се рачунају на миленијуме. У својим радовима посебно се бавио појмом моћи коју је дефинисао као силу помножену са положајем, док је власт (политичку, интелектуалну) директно повезивао са простором.

Положај Европе посматрао је у континенталистичком геополитичком кључу, одвајајући њену судбину од судбине Запада. Под утицајем Хаусхоферовог виђења проблема немачке централности и његовог непријатељског става према таласократији, градио је свој однос према питању политичког ослобођења (самосталности) европског континента за које  је неопходан тзв. позициони минимум. Био је заговорник обједињавања Немачке, интеграционих процеса у Средњој Европи, обнове територијалног јединства Прусије (која је за време Хладног рата била подељена између Совјетског Савеза, Пољске и ДНР) и даљег спајања великих европских држава у нови самосталан блок независан од атлантизма.

Сматрао је да је будућност Европе незамислива без стратешке сарадње с Русијом, али и обрнуто, да је геополитички положај Русије (СССР) непотпун без повезивања с државама Старог континента. Сарадњу Русије и Европе означавао је као зачетак новог раздобља геополитичке историје – евроазијског раздобља, а становиште о Русији заснивао на уверењу да је реч о Средишњој земљи Хартленду .

Немачка самоидентификација

 

Јордис фон Лохаузен је као и већина немачких теоретичара био веома посвећен изучавању проблематике немачке централности. Највећи теоријски утицај на његово стваралаштво извршио је знаменити Карл Хаусхофер чији је институт Наслеђе предака посебно активан између два рата. Због тога је, да би се разумели Лохаузенови ставови, пожељно указати на суштину Хаусхоферове геополитичке концепције. Слично осталим класицима геополитике, Хаусхофер је заступао становиште о томе да се смисао међународне политике испољава кроз слику планетарне двојности, прецизније супарништво таласократије и телурократије. Ова планетарна двојност закономерно је отворила тему немачке самоидентификације и самим тим јачања немачке државе, њене националне идеје, индустријског развоја и културног успона. Хаусхофер је сагледавајући ово питање закључио да је централни положај Немачке на европском континенту кључ њене геополитичке идентификације која је као таква неминовно супростављена интересима таласократије (Енглеска, Француска, САД). Хаусхоферу нису били непознати ставови теоретичара атлантизма који су Немачку и Русију доживљавали као кључне геополитичке конкуренте на Старом континенту.

Као противтежу овим утицајима, Хаусфофер је изградио становиште о нужности стварања континенталистичког блока о чему је писао у познатом огледу Континентални блок. Из овог врло занимљивог текста издвајамо његову констатацију о Евроазији коју је немогуће угушити све док њена два највећа народа, Руси и Немци, на сваки начин теже да избегну међусобни сукоб сличан Кримском рату или оном из 1914. године. То је аксиом  европске политике. У истом чланку цитирао је ставове Американца Х. Лија који је наводио да ће последњи час англосаксонске геополитике куцнути онда када се уједине Немци, Руси и Јапанци. На тој основи настала је Хаусхоферова геополитичка линија Берлин – Москва – Токио.

Ову концепцију Хаусхофер је на различите називе  варирао у својим каснијим радовима описујући је као Оријентацију на Исток. Оно што је међутим одликовало ову оријентацију свакако није никакав расизам према словенским народима, него настојање да се учини заједнички цивилизацијски напор Русије и Немачке који би требало да уроди успостављањем Новог евроазијског поретка који би водио потпуној геополитичкој еманципацији у односу на таласократске силе. Његов Lebensraum, такође, није подразумевао колонизацију руских земаља, већ освајање огромних ненасељених азијских простора, уз преуређење подручја Источне Европе (Х. Мекиндер, Демократски идеали и стварност, 1919).

Насупрот Хаусхоферовим ставовима и његовом континенталистичком опредељењу, у немачкој националној свести постојале су и сасвим другачије тенденције. Тако је Хитлеров расистички прилаз геополитичке разлоге ставио у други план, истичући теорију крви изнад тла која је англосаксонске народе видела као расно и етнички најближе и природне немачке  савезнике.  Из те перспективе настале су теорије о Словенима као нижој раси које су, што је врло занимљиво, подржавали и Маркс и Енгелс. Из свега наведеног проистиче унутрашња противречност која је Трећем рајху својствена све до почетка напада на Совјетски Савез јуна 1941. године. Хаусхофер је као неко ко се ангажовао у практичној политици повремено своје геополитичке теорије прилагођавао званичној политици. Тако је, на пример, подржао стварање Сила осовине на линији Берлин – Рим – Токио, потпуно свестан карикатуралности ове концепције, у односе на његове првобитне ставове који су подразумевали савез са Русијом као Средишњом земљом.

 

Ка савезничкој Европи

 

Лохаузенова геополитичка истраживања у најширем смислу припадају новој европској десници, интелектуалном и филозофском кругу који је настао на европском тлу шездесетих година прошлог века. Нову десницу су чиниле присталице органске демократије, разне струје социјалиста и модерниста, чак и пагана. Независно од свега њихова заједничка карактеристика је германофилија која се најпре испољавала у ставовима Алана де Беноа, а затим и Жана Тиријара. Оба ова ангажована интелектуалца су своје геополитичке теорије заснивали на Хаусхоферовим постулатима о континенталној судбини Европе. Њихова почетна германофилија касније је еволуирала у обавезну русофилију. Из те перспективе занимљива су њихова гледишта о Совјетском Савезу чија је комунистичка идеологија за ове теоретичаре од другоразредног карактера. Овакво становиште посебно је препознатљиво код Тиријара који се залагао за формирање Евросовјетске империје од Владивостока до Даблина.

Лохаузен и Тиријар су много година пре окончања Хладног рата упозоравали на неминовност распада Совјетског Савеза. Овај закључак су извлачили из много повољније стратешке позиције Америке у Европи, али и неспремности совјетског руководства да радикално измени геополитичку оријентацију у Европи и на југу Евроазије. Лохаузен је истицао да је СССР на Западу могао да има четири Европе: непријатељску, подређену, опустошену и савезничку, и заговарао промену совјетске геополитике у правцу стварања савезничке Европе. Његова позиција у односу на совјетску државу свесно је ограничена геополитичким одредницама, без залажења у историјске и идеолошке нијансе карактеристичне за Русију. Као и већина континенталиста уочавао је једну врсту геополитичког континуитета између бољарске Русије, царске Русије и Совјетског Савеза. Ипак, у свему томе, најзанимњивије је Лохаузеново виђење краја Хладног рата, који је по њему првенствено пораз континенталних сила, уз извесна надања да ће урушавањем марксистичке идеологије бити уклоњена и одговарајућа идеолошка ограничења и створене претпоставке за обнову пројекта Континенталне империје.

Нема сумње да су Лохаузенова запажања и критике совјетске државности наишли на одговарајући одјек у радовима руских неоевроазијаца. Њихово основно полазиште је да се приликом стварања Нове империје не смеју поновити грешке које су довеле до слома совјетске државе. Овом приликом наводимо неколико карактеристичних стратешких недостатака совјетске државе. Први недостатак односио се на садржај саме комунистичке идеологије у коју никада до краја нису били уведени национални, традиционални и духовни елементи, што је нарочито у позном совјетском периоду створило унутрашње противречности, када су бесмислени догматизам и комунистичка демагогија угушили сваки идеолошки живот у друштву. Други недостатак совјетске државе је био очигледан на стратешком плану, што је посебно дошло до изражаја за време Хладног рата на линијама разграничења два блока у Европи, потом на југу Азије (Индијски океан) и на Далеком истоку (укључење Кине у мондијалистичке пројекте), што је довело до једне врсте статуса кво који је постао потпуно неодржив. Трећи недостатак совјетске империје проистицао је из њеног административног уређења које није узимало у обзир различите регионалне, етничке и верске особености унутрашњих подручја. Коначно, четврти чинилац нестанка велике државе треба тражити у економском систему који је био под пресудним утицајем некомпетентне бирократије. Све ове околности, тј. промашаји совјетске доктрине морају се узети у обзир приликом изградње новог евроазијског поретка.

 

Неоконтинентализам

 

Завршетак Хладног рата означио је потпуни геополитички тријумф атлантизма и његове квинтесенције САД у светским пословима. На Старом континенту догодиле су се тектонске промене које су изнова актуелизовале питање геополитичког идентитета Европе у новим околностима. На састанку Трилатерале, који је одржан од 20. до 22. априла 1991. године у Токију, разматрано је питање будућности Европе, њених граница и институционалне структуре. У вези с овом темом присутнима је предочен занимљив извештај.

Реч је о документу који је  поднео тадашњи генерални секретар ЕЗ Жак Делор који је у име Заједнице дванаесторице предложио модел концентричних кругова као начин будућег обједињавања Европе. Он је 1989. годину означио као Anno mirabilis, тј. годину када је превазиђена дотадашња хладноратовска подела Европе. Свестан да процес проширења ЕЗ представља одређени ризик, Делор је предложио постепено прикључење некадашњих комунистичких држава овом клубу. Према  његовом моделу Заједници би се најпре придружиле чланице ЕФТА, други концентрични круг ширења био би резервисан за државе средње Европе: Пољску, Мађарску и Чехословачку, док би се трећи концентрични круг ширења односио на земље југоисточне Европе, Балкан и СССР. Француски политичар посебно је упозоравао да би у прелазном периоду могле да се догоде нове поделе, на богатије и сиромашније државе, што би изазвало миграције на најширој основи. Због тога је указивао да се процес проширења никако не одвија пре унутрашње интеграције старих чланица на најширој основи, што је подразумевало увођењење јединствене валуте. Делор је нарочито био свестан слабости источноевропских земаља којима недостају менаџмент, административна култура и тзв. култура knowhow, која би им омогућила да ефикасно управљају тржишном либералном економијом. Ту је наслеђена и навика потчињавања државној структури и недостатак економске иницијативе, а што не може бити превазиђено у кратком року.

Делор је несумњиво био први значајнији политичар на градилишту постхладноратовске Европе који је усвојио неке од најважнијих постулата континенталистичке геополитике. Наш познати интелектуалац Драгош Калајић изнео је веома занимљиво запажање о Делоровој концепцији геометријске Европе, указујући да тврдоглаво инсистирање на концепцији држава нација, не само да онемогућава изградњу европског заједништва већ штети и оном што се жели сачувати. У противном , све ће бити изгубљено под ударима таласа економске, политичке и културне унификације света, тако да се, у овој интерпретацији, европска изградња исказује као инструмент очувања националног идентитета. Уосталом, о томе је још тридесетих година прошлог века писао славни немачки правник Карл Шмит.

 

Обриси нове империје

 

Већ смо напоменули да је геополитичка улога Совјетског Савеза била у основи евроазијског карактера. То значи да је после завршетка Хладног рата равнотежа снага на европском тлу поремећена у корист сила атлантизма. Ипак, јасни континенталистички импулси у европској геополитици нису могли нестати преко ноћи. Једно од најважнијих геополитичких упоришта евроазијске доктрине свакако је подручје Средње Европе. Реч је о природној геополитичкој творевини која је обједињена стратешки, културно и донекле политички. У тај простор улазе народи некадашње Аустроугарске, Немачке, Прусије, делови пољских и западноукрајинских територија.

Немачка је неспорно консолидујућа сила овог ентитета. Природни географски положај, релативно хомогено становништво, изванредна привреда, фактори су који свакако иду у прилог оваквим размишљањима . Политички утицај Средње Европе се у одређеним историјским ситуацијама ширио и на простор Италије и Шпаније, уз напомену да је реализација таквог пројекта углавном била условљена намерама немачке политичке елите. Нова империја на Западу свакако подразумева и прикључење антиатлантске Француске у којој постоји врло утицајна струја континенталиста. Ипак, изградња Нове империје свакако је незамислива без активне улоге Русије.

Почетком деведесетих година прошлог века у постсовјетској Русији група интелектуалаца, окупљена око часописа Елементи и Дан, обновила је идеју евроазијства, пре свега у покушају да тако обједини различите националне и опозиционе струје ради што успешнијег супротстављања тадашњој прозападној структури власти у Кремљу. У то време неоевроазијство, засновано на идејама П. Савицког, кнеза Трубецког, Г. Вернадског , Н. Устрајлова (тзв. историјски евроазијци), прихваћено је као врло актуелна и сасвим примењива доктрина у измењеним међународним приликама насталим по завршетку Хладног рата, а које су породиле осећај трујумфализма Запада (САД) у светским пословима.

Насупрот теоретичарима атлантизма који, попут З. Бжежинског, подручје Евроазије описују као Велику шаховску таблу где су САД у суштини доминантна сила, а Русија држава с извесном перспективом даљег распарчавања, нови евроазијци изнова валоризују идеју о Русији као Средишњој земљи која има своју метаисторијску мисију обједињавања Континента и стварања једне евроазијске империје.

Они прихватају идеју о Великом рату континената као географском садржају светске историје (дуализам копно – море), и из ове премисе извлаче закључак да на јединствени изазов Глобалне империје (САД), одговор неоевроазијства такође мора да буде глобалан. У геополитичком праксису то значи да крајњи циљ новог евроазијства  мора да буде ослобађање Континента, а што је једино могуће сталним слабљењем америчког утицаја у Евроазији, и последично у светским пословима. Упркос многим знацима опадања моћи Глобалне империје (економска и духовна криза, технолошко заостајање), водећи руски геополитичари допуштају могућност постојања једне глобалне међуреалности као прелазне етапе до успостављања нове двополарности, што је свакако крајњи циљ неоевроазијства.

У периоду глобалне међуреалности савезници неоевроазијаца су сви који се супростављају планетарној доминацији САД (Запад против остатка света). Потенцијални следбеници овакве (неоевроазијске) геополитичке пројекције су заправо оне културе и цивилизације које не пристају да конвертују свој идентитет по обрасцу постмодерног атлантизма. Неоевроазијци као потенцијалне савезнике Русије – Евроазије на западу означавају континенталистичку Немачку а на Далеком истоку антиамерички Јапан, док према Кини показују извесну уздржаност пре свега због њеног учешћа у разним мондијалистичким интеграцијама. На југозападу Континента кључна држава – савезник неоевроазијства  је шиитски Иран, насупрот атлантизованим сунитским режимима – попут оног у Саудијској Арабији, уз врло важну улогу Индије.

Свесни убрзаних промена, неоевроазијци су у сталном трагању за одговарајућим моделима социјално-економског развоја, чије је основно полазиште садржано у промоцији концепције регионалне глобализације (Евроазијска унија) у оквиру које је, потпуно супротно Европској унији, свака држава-чланица овог савеза сачувала своју самосталност. Неоевроазијци су, поред тога, и у сталном промишљању о одговарајућим моделима политичког представљања, свесни чињенице да је концепт либералне демократије – управо на политичком Западу доживео потпуни колапс. На тим премисама настала је четврта политичка теорија као идеолошка платформа која је подједнако удаљена од либерализма, фашизма и комунизма као идеолошких изама који су обележили 20. век.

За разлику од евроатлантизма који простор на којем живимо (тзв. Западни Балкан) посматра као периферију неолибералног капитализма и подручје где се завршава Европа (С. Хантингтон), геополитика Нове империје овај простор види као кључну карику која повезује Русију – Хартленд са остатком деатлантизоване Европе (Велика Источна Европа – прим. аутора). Отуда се у свим неоевроазијским геополитичким пројекцијама Србија (разуме се с Косовом и Метохијом као балканским Хартлендом), али и остале српске земље, доживљавају као један од најважнијих чинилаца у реализацији концепције нове двополарности о чему сведочи низ актуелних стратешких пројеката (Турски ток, Један појас – један пут) у оквиру којих је Србија незаобилазан фактор.

 

 

ЛИТЕРАТУРА: Драгош Калајић, Издана Европа, Југославијапублик, Београд 1994: Александар Дугин, Основи геополитике, I –II, Екопрес, Зрењанин 2004; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања