Јохан Хајнрих Швикер о унијаћењу Срба Жумберчана (други део)

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

Јохан Хајнрих Швикер, историчар, педагог и публициста, рођен је у близини Темишвара, 28. априла 1839. године. Почео је као публициста од 1862. године у листу Temesvarer Zeitung, одакле прелази у Беч.  Између осталог био је и новинар главног бечког листа Die Presse, као њихов политички дописник за Угарску. Касније је постао члан редакције, па уредник више политичких и школских новина на подручју Угарске. Први његов историјски рад био је Geschichte des Temeser Banats, (Историја Темишварског Баната), да би 1867. године изашла велика историјска студија под насловом Cardinal Martinuzzi und die Reformation in Ungarn und Siebenbürgen, (Кардинал Мартинуци и реформација у Мађарској и Ердељу). Kао историчар и публициста писао је о проблемима религије и цркве и о националним односима у Угарској. Његове књиге, студије и расправе су изазивале интересовање, биле су тражене и радо читане. Школски уџбеници за немачки језик издавани су више пута. У Будимпешти је 1880. године изашла Швикерова књига Политичка историја Срба у Угарској. То значи да се студиозно бавио положајем Срба у Угарској и да му је та проблематика била добро позната.

За нас је најинтересантнија књига Zur Geschichte der Kirchlichen Union in der Croatischen Militaergrenze (О историји црквене уније у хрватској војној граници). Kњига је објављена давне 1875. године и изазивала је пажњу у јавности, посебно међу ауторима који су се бавили проблемима црквене уније и Војном крајином у целини. Штиво је изишло у 52. свесци Archiv für öster. Geschichte, издавача Каiserliche Akademie из Беча. Међутим, наведено дело остало је на југословенском простору скоро непознато јавности, јер су могли да је користе само познаваоци немачког језика и што су је користили само противници уније и унијаћењa. На српски језик књигу је превео Никола Живковић, пореклом Жумберчанин, бурне 1991. године, под насловом Историја унијаћење Срба у Жумберку. С  обзиром на то да је касно преведена и штампана у малом тиражу, читаоцима је била доступна само на ограниченом простору и у кратком и ломном времену. Тиме је ширем кругу заинтересованих остала непозната или недоступна, посебно у Жумберку. Никола Живковић каже да је Швикер писао управо о унијаћењу Срба у Жумберку, у шта ће се уверити и читаоци ове књиге. Присталице и заговорници уније тврдили су и писали, а многи то раде и данас, да се радило о добровољном преласку из православља у унију. Неки иду и тако далеко да тврде да о унијаћењу не може да буде ни говора, пошто су жумберачки ускоци већ припадали унијатској цркви. Kaко год, потрудио сам се да овако корисно штиво стане у неку разумну величину.

Швикерова књига необориво доказује да је унијаћење било насилно и показује каквим су се све методима и средствима користили његови носиоци. Kњигу је писао Немац, католик, човек којег и као историчара, публицисту и педагога не само признају него и помало својатају, подједнако и немачка и мађарска историографија. Чак и да је хтео да буде необјективан, односно просрпски орјентисан, он то није могао. Швикер је писао на основу тешко доступних докумената, од којих је већину и објавио у прилогу. Ради се о документима који до тада нису били познати јавности, па је питање да ли би се икада и појавили да их он није објавио. Суштину књиге представља насилно унијаћење православних Срба у Жумберку у периоду од само 19 година.

Шта је унија?

Гркокатолицизам, односно католицизам византијског обреда, представља посебан вид католицизма који се практикује у оним источним црквама чија се литургијска пракса заснива на католичким варијантама византијског обреда. Иако се налазе у пуном јединству са Римокатоличком црквом, све гркокатоличке цркве (Ecclesiae Graeco-Catholicae) уживају извесну организациону и обредну аутономију. Њихово устројство је оличено у разним еклисиолошким (црквеним) посебностима, као што су богослужбена употреба народног језика (грчки, словенске варијанте, румунски), брачност мирског и значајан степен унутрашње црквене самоуправе у односу на Ватикан. Припадници гркокатоличких цркава се у традиционалној терминологији најчешће означавају као гркокатолици или гркоунијати. Тим појмовима се у општем смислу називају источни католици који следе грчко-византијску литургијску традицију, било на грчком или на неком другом језику.

На ово питање требало се конкретно позабавити пре више наставака из целине Срби и Римска курија, али ни сада није касно. Многобројни православци, на Балкану и шире, када би остајали без државне заштите православних владара, налазили су се пред принудним и тешким избором да се потчине папи. Принципи су установљени у Ферари и (због епидемије, М. Ј.) на Фирентинској унији 1439. године, али није било довољно времена: убрзо је пао Цариград под турску власт и за цариградског патријарха намештен је Генадије Схоларије. Генадије је био позван од Мехмеда Освајача и словио је за великог и чврстог противника уније. После неуспеха у већ несталој Византији, на мисионарском удару нашло се руско православно становништво, окупирано од Пољске у Белорусији и Малорусији (Украјина, М. Ј.), Срби на Балкану, што је допринело да данас у свету има између десет и тринаест милиона. Овде нико не убраја у унијате и оне који су преко уније прешли у римокатолицизам, јер би онда њихов број био далеко већи и унија им је била само успутна станица.

Неки подаци казују да је таквих много више него самих унијата. Одговор је увек био исти: унија је нешто искварено, подмукло, измишљено, ништа, одговорио је на постављено питање свештеник Алексеј Хотејев у чланку написаном на ову тему за руски портал fondsk.ru. Унија (од латинског unio, јединство), у историјској науци почиње да бива предмет интересовања од саме Велике шизме, или Раскола 1054. године, којим је хришћанство било подељено на православље и римокатолицизам. Моћнија страна, и онда и сада, је римокатоличка и она је одмах организовала покрет за потчињавање православних Риму, односно папи. Покрет за уједињење хришћана инициран римокатоличком идеологијом у науци добио је име унија, црква се назива унијатска црква, којом су се означавали они православни хришћани који су потпали под власт папе. Енциклопедија живих религија под појмом унијатске цркве подразумева јединство Источне (православне, М. Ј.) цркве са Римокатоличком црквом, прихватајући филиокве и папски примат у заједници са Римом. Источне цркве задржавају све остале разлике које су их делиле од Рима.

Први покушаји унијаћења православних Срба јавили су се већ током касног Средњег века, да би ова појава добила на замаху од XVI до XVIII века. Тада је на подручјима под хабзбуршком, односно млетачком влашћу спровођена политика организованог, често принудног и присилног унијаћења где су преводили Србе са православља на гркокатолицизам. То је временом довело до стварања Крижевачке бискупије и њених 49 огранака. И поред спољашње сличности, ступивши у јединство са Римом, гркокатолици су иступили  из православног корпуса, тако да са православљем више немају ни канонско, ни литургијско заједништво.

***

Унијаћења у режији власти било је и раније, додуше спорадичног, могли су се на прсте једне руке набројати они покрштеници који су из различитих разлога прелазили у туђу веру. Преко стотину и педесет година трајали су покушаји да се српски народ Жумберка изолује, те да му се наметне унија, или директан римокатолицизам. Ради лакшег праћења, прво треба указати на почетни и завршни акт те драме.

Почетни акт представља наређење генерала Леополда Шерцера (Scherzer), команданта Kарловачког генералата, од 24. новембра 1750. године, којим се православним свештеницима забрањује приступ у Жумберак. То је значило физичко одвајање српског и православног народа у Жумберку од православне цркве, па и од српског народа у другим крајевима. Завршни ударац био је у режији барона Kолера (Kоller), председника Дворске илирске канцеларије у Бечу. Он је коначно успео да код царице и краљице Марије Терезије издејствује издавање декрета којим се православном карловачко-сремском митрополиту и карловачком владици не само одузима свака надлежност у Жумберку, него се њима и њиховим православним свештеницима забрањује да, под претњом најстроже казне, убудуће и поставља питање православља у Жумберку. Декрет је потписан 8. децембра 1769. године и достављен митрополиту српском и владици карловачком Joвану (Георгијевићу) Ђорђевићу, уз обавезу да наредбу морају дословно поштовати, „јер је она израз наше коначне одлуке„, као и да је имају задржати за себе, односно да се њоме не служе у јавности. Дакле, и кад је донет у тајности за народне масе тај срамни декрет, знало се да се чини нешто нечасно и насилно па се желело сакрити од народа и јавности.

Догађаји које ћу сада следити одвијали су се између та два чина. Генерал Шерцер наредио је 1750. године, линијом командовања, преко надлежног команданта у Жумберку пуковника Јохана Пенцингера (Јоhann Penzinger), да се од куће до куће саопшти да, од данашњег дана до даљњег, ниједан официр, војник или граничар, под претњом најстроже одговорности и казне, не сме примити у својој кући неког монаха (калуђера), а поготову да му дозволи да би вршио било какву духовну службу, међу народом или код жумберачког батаљона. Ако би се неки монах (калуђер) појавио, мора га се ухапсити без обзира да ли је дан или ноћ, спровести у команду, чак ако би имао и дозволу високог господина генерала Шерцера или неки други докуменат. С обзиром да је таква дозвола издата још 1706. године, после тога више пута само потврђивана, последњи је то право православним гомирским калуђерима потврдио управо тај исти генерал Шерцер, 16. августа 1746. године, дакле само нешто више од три године пре забране. Тада је наредио да се калуђерима манастира Гомирје дозвољава да мирно путују у Жумберак и да их се ни најмање не узнемирава у тражењу било каквих давања. Пуковник Пенцингер, одговоран за извршење овог Шерцеровог наређења, пренео је одговорност на Жумберчане, натпоручнике Јакшу Тупца и Јанка Пауновића.

Разуме се да је пропаст Марчанске уније, унијаћења православаца на подручју Хрватске, Славоније и Kрањске, био прави разлог промена у односу на жумберачке ускоке. Пошто је пропао пројекат из Марче, желело се задржати и поунијатити барем Жумберак. Швикер не указује када и где је тако одлучено јер таквим документом не располаже. Он непосредне разлоге види у појачаном притиску црквених кругова, римокатоличких и новостворене гркокатоличке бискупије (епархије) у Прибићу, односно двојице поунијаћених свештеника, касније и бискупа Габријела (изворно Гаврила) Палковића и Василија (Базила) Божичковића. Њихова настојања остала би без резултата да, по мишљењу Швикера, на дужност команданата Kарловачког генералата нису долазили генерали, ватрени римокатолици и отворени заговорници и носиоци унијаћења. Видеће се да је та теза тачна, јер треба увек имати у виду и да је царица Марија Терезија (1740–1780), иначе просвећени апсолутиста, била дубоко религиозна. Познато је да је то био узрок неспоразума и с њезиним супругом и сином, корегентом и саветницима по многим питањима стања и односа у Хабзбуршкој монархији. Стога је царица приликом именовања на високе дужности, пре свега у свом непосредном окружењу, предност давала особама које су биле религиозне и  римокатолици. То се односило и на генерале, с обзиром на то да је међу њима могло да буде мало и који протестант.

Непосредни повод што је забрана донета баш 1750. године била је болест и смрт Теодора и Марка Прушчевића, последње двојице од укупно девет православних свештеника из породице Прушчевић из села Малинци. Kао што је већ речено, њих је прогонио и кажњавао онај „славни“ владика-бискуп Теофил Пашић још 1739 године. Пошто је сазнао да је Теодор болестан, генерал Шерцер није дозволио да му се пружи лекарска помоћ, нити да му на самрти последње сакраменте пружи православни свештеник. Напротив, цинично је наредио да му се понуди да то уради унијатски свештеник Габријел Палковић, са жељом да Теодора понизи и наведе да, на самрти, прихвати унију. Истовремено, наредио је једном официру да, чим Теодор умре, оде на лице места и све запечати, као и да се монаси из манастира Гомирје, Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић протерају из Жумберка (стр. 31). Kад је убрзо после Теодора умро и Марко Прушчевић, остао је још њихов синовац Јанко, ђакон, којег је у ђакона рукоположио митрополит Павле Ненадовић. Јанко је одбио понуду Габријела Палковића да призна унију речима да из његове куће још нико није постао унијат, па неће ни он, па је ухапшен и спроведен у војни затвор у Kарловац, где је злостављан и мучен. На самрти не само да је одбијена његова молба да му доведу православног свештеника, него му ни ланце нису скинули.

Разуме се да такви поступци нису могли да остану сасвим непримећени, па је Дворско ратно веће позвало генерала Шерцера на одговорност. Kаква је то одговорност била, показује чињеница да Шерцер није сматрао да би требало да се брани, него је говорио „о злобним свештеницима Прушчевићима, који су агитовали у народу у корист православне цркве, јер из њихових срца није одстрањен отров, па су и умрли као православци. Због њиховог недозвољеног и штетног деловања многи Жумберчани су заведени, па би требало предузети енергичне мере да се врате на ’прави пут’, односно да прихвате унију“ (стр. 32). Црквена документа, писани подаци из времена православља, свакако, не случајно, достављени су генералу Шерцеру и од тада им се губи сваки траг. Иако се не ради о обимној документацији, с обзиром да неколико православних попова није могло да води обимне књиге јер за то нису имали ни повољне услове, а питање је и да ли су били (довољно) писмени. Подаци из тог времена били би више него драгоцени. Они би недвојбено показивали и потврђивали оно што се до данас скрива, кривотвори и злоупотребљава на најгори могући начин. То потврђује и писање Милка Предовића (Жумберачки календар, 1968, стр. 318-325). Предовић је детаљно указао на значај тзв. матица, (лат. mаtrikula, ae), (књига рођених, умрлих, венчаних) и помало наивно и искрено, под посебним насловом истакао да нам изгубљене матице у Жумберку, од 1530. до 1762, дакле пуних 232 године, морају бити озбиљна опомена.

Швикер указује и на политику двоструких стандарда:

„Царица хвали оне који се истичу као ватрени католици, потврђује законе према којима само римокатолици у царевини могу да буду земљопоседници, православним митрополитима и владикама не дозвољава да на територији Хабсбуршке монархије врше правосуђе над православним клером и народом и слично, а истовремено 22. октобра 1751. године наређује да се обзнани ’да она никада неће дозволити да би ико од њезиних верних српских поданика био угњетаван противно издатим привилегијама или да би био присилно натеран да прихвати унију’“ (стр. 32).

Између таквих крајности било је и превише простора за самовољу, обмане, преваре и лажи. Видевши да против њега нису предузете никакве мере, генерал Шерцер је појачао делатност против православних свештеника и народа у Жумберку. Почео је прави погром, користила се свака прилика да се православним поповима Жумберчанима прети и да се на све могуће начине уцењују да се изјасне да прихватају унију. Било је јасно да се од власти њихова опредељења евидентирају и да ће трпети санкције ако остану православци. У то веома тешко време, за горњокарловачког владику именован је Данило Јакшић, ранији игуман манастира Гомирје, човек који је у црквеним стварима беспрекоран, примеран духовник, а има и потпуно чист животни пут, те се показао веома марљив при новом уређењу и уставу ради подизања земље, како га је описао сам генерал Шерцер. Карактеристике се односе на време реформи и преуређења Војне крајине, које народ није прихватао (стр. 33). Поред проблема у Жумберку, владика Јакшић се суочио и с новом чињеницом. У његовој потврдној дипломи жумберачко подручје уопште није наведено, што је значило да се изузима из Kарловачког владичанства. Жумберак је припадао Марчанској епархији, да је пропашћу Марчанске уније припојен новој Лепавинско-Северинској епархији. То је био пропуст, имајући у виду да је практично припадао Kарловачкој епархији (владичанству), односно најближем православном манастиру Гомирје. Претила је опасност да носиоци унијаћења злоупотребе сваки такав формални и организациони пропуст.

То није личило на добро, посебно не на случајну грешку, па су владика Јакшић и митрополит Павле Ненадовић о томе обавестили председника Дворског ратног већа и затражили да се тај пропуст исправи пре устоличења владике. Мишљење је затражено ни од кога другог, него од генерала Шерцера, он ту прилику није пропустио. У одговору од 25. априла 1752. године указао је да молба полази од погрешне претпоставке да су становници Жумберка одувек припадали Православној цркви. Напротив, Жумберак је од насељавања био одан унијатској цркви. Не може се наћи ни трага да је Православна црква икада имала духовну правосудну власт у жумберачком подручју, а православним свештеницима је одувек био најстроже забрањен приступ у Жумберак (стр. 34). Мало је рећи да је то било бесрамна лаж, али такав одговор генерала Шерцера једва је дочекао унијат Габријел Палковић, па пожурио да затражи да се њему додели то подручје. Дворска ратна канцеларија није се удубљивала у суштину проблема. Једноставно је подржала ставове генерала Шерцера и захтев Габријела Палковића. Лаконски је закључено да, пошто православни владика до тада није имао духовну власт у жумберачком подручју, то му се ни убудуће не може дозволити. А ако је то већ био случај, такво одобрење имало би се накнадно укинути. И све то „у интересу спасења неколико хиљада душа и присталица свете уније (стр 34).

Увидевши куда то води, још неустоличени владика Данило Јакшић више пута је тражио да се реши проблем Жумберка и да се не ускраћују права православних Жумберчана која су им гарантована од досељавања. Тада се владици Јакшићу из Беча писмом, неочекивано јавио министар за „илирске“ народе и обавестио га да ће краљица у Жумберак послати изасланике, који ће пописати православне и унијате, како би се установило стварно стање. Било је то први пут да се предвиђа могућност да се и у Жумберку, на лицу места утврди ко је стварно унијат, а ко православац, што се у том тренутку могло оценити као позитивно. Поред тога, министар предлаже владики да прихвати устоличење за Kарловачки генералат, те Лику и Kрбаву, а да ће се проблем Жумберка накнадно решити (стр. 35). Kасније ће се видети да је то био само обичан трик и брутална превара.

Имајући у виду све проблеме Православне цркве на подручју Kарловачког генералата, те Лике и Kрбаве који су чекали његово устоличење, као и предлог надлежног министра у вези с пописом верника и уверавање да ће се накнадно решавати проблем његове надлежности за Жумберак, владика Јакшић је прихватио да буде устоличен у Плашком, 31. августа 1752. године. Поучен искуством, он је том приликом надлежном за његово устоличење, ником другом него опет генералу Шерцеру, предао писмену изјаву у којој је истакао своје право на жумберачко подручје. Под заклетвом је нагласио да православне становнике жумберачког подручја не може да остави без духовне бриге; изјавио је да се неће мешати у ствар уније и замолио царицу да њезини изасланици изврше попис и одвоје православне од унијата, како би се народ решио толиких брига (стр. 35).

Тако је мислио и надао се владика Данило Јакшић. У овом случају, као што ће се даље видети, жумберачким ускоцима ће судити не један, него више судија. Обећана пописна комисија није послата у Жумберак до краја 1752. године. Вероватно су се присетили резултата таквог пописа у Вараждинском генералату 1732. године и увидели да је надлежни министар учинио грешку (да ли намерну?) кад је обећао попис православаца и унијата у Жумберку. Kао изговор, наведени су немири који су због насилног унијаћења избијали у Жумберку и другим крајевима. А управо је владика Јакшић чинио све да се народ умири и да се проблеми решавају на миран начин. Kонкретно, за лично ангажовање да се умири побуна и предупреди крвопролиће 1751. године у Лици, царица је Јакшића одликовала 1753. године екстремно вредним одликовањем, Златном колајном на златном ланцу. Т. Грбић, у својој другој књизи Карловачко владичанство, каже да је на колајни је њезина слика, а цело одликовање вредело је 1.000 форинти.

Док је православни владика био уздржан и разборит, споменути унијат Габријел Палковић је из оближњег Прибића безобзирно и свим средствима покушавао да буде устоличен за унијатског бискупа (владику). Међутим, до његовог постављења проћи ће још доста времена и то заваљујући Риму. Тамо су, за разлику од бечких саветника и генерала и загребачких бискупа, ипак, колико-толико водили рачуна о црквеним прописима, а тиме и о „образу“ Курије. Били су свесни да је унијаћење пропало и да то не служи никоме на част, као и да се загребачки бискупи и клер понашају као да они у свему томе нису ни учествовали, а камоли да су главни кривци. Поред тога, тек ако би био стварно поунијаћен, Жумберак би могао би да буде главно (и једино) подручје нове бискупије. Стога су у Риму, вероватно, оценили да би било паметније пустити да Беч и војска наставе oвај прљави посао. Ако успеју, лако ће се решити проблем назива нове бискупије. Ако не, онда је ионако све узалудно.

Имајући све то у виду, заговорници уније су оценили да прети опасност да Жумберак остане православан, у ком случају би се и они који су формално можда прихватили унију вратили у крило своје цркве. Стога се генерал Шерцер одлучио на нове манипулације. Предложио је Дворском ратном већу да се уместо двојице преминулих православних свештеника, Марка и Теодора Прушчевича, поставе два унијатска свештеника и да им се повисе примања. Али на саветовању Дворске ратне канцеларије и Угарске дворске канцеларије утврђено је да у жумберачком подручју постоје само три унијатска свештеника, од којих би један, Габријел Палковић, требало да буде именован новим гркокатоличким бискупом. Имајући у виду да до сада није примио папину потврду (булу, М. Ј.), он не може да уводи у обред (рукоположи) нове свештенике, нити може спровести попис душа на подручју за које још није именован (стр. 37).

Догодило се нешто необично. Уздржаност Рима утицала је и да су се две канцеларије сагласиле и супротставиле ставовима генерала Шерцера. Изгледало је да ће се проблем усмерити у правом смеру. Међутим, поново се догодило нешто необично. Царица Марија Терезија је одлучила да се закључак са саветовања двају канцеларија од 26. априла 1752. године пошаље ником другом него генералу Шерцеру да се поново изјасни. Он није губио време. Одговорио је да су у Жумберку од давнина била постављена четири унијатска свештеника, али су се жупе због сиромаштва и небриге готово распале те да се за тај крај не може добити нити једног доброг свештеника. Поново је предложио да се Габријел Палковић упути у Жумберак и тамо чека папину потврду; да се нађу добри свештеници и да им се дају добре плате, изграде четири жупна двора, за шта је потребно 400 форинти итд. Закључио је да ће, ако се ништа брзо и конкретно не предузме, Жумберак остати у православљу, а ради се о пет до шест хиљада душа (стр. 37).

С обзиром да је Шерцер брзо одговорио, две канцеларије су одржале заједничко саветовање већ 24. маја 1752. године. Генерал Шерцер је добио похвале за свој рад на одржавању и проширивању уније, подржани су његови предлози и обећана му је свака помоћ. Једино није прихваћено да именовани бискуп Габријел Палковић почне да делује у Жумберку без папине потврде, барем не званично. Папски двор би то могао да оцени дао неугодно за бискупску част, а могао би чак да Палковића стави у вечни затвор. Сада се, поново, догодила необична процедурална новина. Наиме, царица се изгледа присетила да је за решавање свих религиозних и духовних ствари надлежна Илирска дворска комисија, * oснована 1746. године, којом је председавао Kарло Фердинанд Kенигсег-Ерпс (Carl Ferdinand Koenigsegg Erps), па је наредила да се њему упуте сви материјали у вези верских проблема у Жумберку.

На седници Илирске дворске депутације, уз присуство по једног представника Дворског ратног већа и Угарске дворске канцеларије, једногласно је одлучено да се забрана приступа православним свештеницима у Жумберак има поништити. Taкав приступ је нелегалан, јер је потпуно супротан привилегијама и гарантованим правима православних верника. О другим предлозима се није ни расправљало јер су сви проблеми и настали због те забране. Међутим, као што ће се видети, та одлука никада није спроведена. Швикер наводи да се, вероватно „заборавило“ да се о одлуци обавести Дворско ратно веће које је ту одлуку требало да спроведе у дело (стр. 39). Да је та одлука спроведена, Жумберак, вероватно, никада не би био поунијаћен, барем не на начин како је то тада урађено. Стога би било сасвим логично да нам је Швикер пружио потпунији и уверљивији одговор на питање, ко је и зашто тако поступио. Никада ништа слично није утврђено, јер нико није ни тражио да се утврди.

Сходно стању тридесетједан Жумберчанин је писао опширно писмо владики Јакшићу:

Више од двеста година је као су наши преци стигли у Жумберак… Они су били пример великом броју своје православне браће, који су населили Гомирје, Врбовско, Моравице, Дрежницу… Наши преци су подигли своје цркве и имали своје свештенике, који су вршили богослужење нашој браћи, док они нису подигли своје цркве… Сада, кад нама недостају, долазе нам свештеници из тих места, посебно манастира Гомирје. Заваљујући томе, наша се вера одржала у потпуности, све до 1750. године, када су умрли Марко и Теодор Прушчевић… Kод нас су, као и раније, била два свештеника из манастира Гомирје, Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић, али су их отерали. Уместо њих, послали су нам друге, стране свештенике, који нас присиљавају да се закунемо на верност Римокатоличкој цркви и да признамо папу, као врховног црквеног поглавара… Над нама се отворено врши најгоре верско насиље… Молимо да препоручите Њезином царском и краљевском величанству да забрани да нас одвраћају од наше вере и цркве и пусте да у миру живимо у нашој вери, као верни поданици Њезиног Височанства… Немамо ништа против оних који су унијати или желе добровољно постати… (стр. 39).

С обзиром на то да Швикер није навео имена потписника, наводим имена како их је забележио Манојло Грбић у књизи „Kарловачко Владичанство 2″ (стр. 113/114): Гаврило Брдар, Јанко Огњановић, Јуриша Ђаковић, Марко Рађеновић, Дамјан Kордић, Марко Лалић, Перица Вукасовић, Станко Ребић, Јован Шајатовић, Дмитар Деров, Иван Шајатовић, Ивица Радиновић, Тома Шајатовић, Јован Раниловић, Гавро Брдар, Дамјан Степановић, Јанко Благојевић, Стојан Вранешевић, Јово Данчуловић, Петар Гајски, Јовица Живковић, Петар Брнчић, Дмитар Вујичић, Михајло Предојевић, Стојан Ђуровић (вероватно Гуровић, прим. аутора), Јовица Пауновић, Гавро Пауновић, Дамјан Ерак, Тадија Ераковић, Јанко Ерак и Никола Ђуровић.

Ово писмо и друге материјале о насиљу над православним верницима и свештеницима у Жумберку, митрополит Павле Ненадовић упутио је царици 15. децембра 1758. године. Замолио је, између осталог, да се укине забрана приступа и верске делатности православним свештеницима, дозволи карловачком владици да у Жумберку поставља православне свештенике и врши црквено правосуђе у складу с црквеним статутом и добијеним привилегијама. Ако би то изазвало забринутост присталица уније, нека се пошаље непристрасна комисија која би, у присуству митрополита или његовог помоћника, установила стање православаца и унијата. Онда би се на добро Царско-краљевског величанства у земљи био успостављен мир (стр. 39/40). У међувремену, догодиле су се две промене у команди Kарловачког генералата и Илирској дворској канцеларији: генерала Шерцера, који је самовољно забранио приступ и делатност православним свештеницима у Жумберку и почео насилно унијаћење, на дужности команданта заменио је његов дотадашњи заменик генерал Бенвенуто Петаци, Benvenuto Petazzi (1754–1763).

Бенвенуто Петаци је рођен у Трсту, италијанског је порекла. Раније је био жумберачки капетан, а 1752–54. године заменик команданта Вараждинског генералата. Био је веома активан приликом насилног одузимања манастира Марча. Још је био ватренији римокатолик и присталица католичке цркве од свог претходника, спреман да употреби силу против свих правила и који се „није дао одвратити од намере  да српском народу учини неправду„(стр. 419). То ће, као што ће се видети, доћи до изражаја у сваком погледу. Друга промена није била на штету српског, православног, народа у Жумберку. Наиме, на чело Илирске дворске канцеларије постављен је почетком 1759. године Јохан Kристоф Бартенштајн (Јоhann Kristoff Bartenstein), добро упознат с проблемима српског народа у Аустрији у целини и у Жумберку. Бартенштајн је на Србе гледао са ширег политичког интереса Хабсбуршке монархије. Срби граничари били су одани интересима Монархије, која им је заузврат требала да гарантује привилегије и верска и национална права. Сматрао је да су Срби били и могли би поново да буду неутрални и због тога значајни у случају унутрашњих сукоба. Био је уверен и да се права православних народа морају поштовати и због Русије као њихове заштитнице, али и због Пруске која би непоштовање верских права могла да искористи као повод за заоштравање ионако затегнутих односа и за ратове против Хабсбуршке монархије.

Свој лични став према унијаћењу Бартенштајн је изразио речима наведеним у уводу књиге:

„Колико год је пожељно прихватање праве вере, Римокатоличке, искуство је показало да је таква намера, маколико сама по себи вредна хвале и узвишена, ако се служи насиљем, осуђена на неуспех„. Бартенштајн је сматрао даје унијаћење пожељно, али не под присилом. А што се тиче понашања генерала Петација, Бартенштајн указује да се „више него јасно види колико је опасно ако се власт остави у рукама људи који не поседују толеранцију и државничку мудрост„. Њих двојица сукобљаваће се у наредном периоду, директно и индиректно. Нажалост, Бартенштајн неће изаћи као победник, што значи да ће православни Жумберчани изгубити битку за одбрану својих верских и народних права. Исход сукоба неће зависити од истинитости и снаге аргумената, него од самовоље бројних појединаца и институција, те метода и средстава којима ће се служити. По преузимању дужности председника Илирске дворске депутације, с најбољом намером и у жељи да убрза решавање проблема Жумберка, Бартенштајн је жалбу митрополита Павла Ненадовића од 15. децембра 1758. године, већ 8. јануара 1759. године проследио Дворском ратном већу, с налогом да истражи и утврди право стање ствари. Истовремено, затражено је од генерала Петација да ослободи четворицу православних свештеника који су, ни криви ни дужни заточени и злостављани. Велика је штета што нису позната имена тих свештеника и да ли су били Жумберчани, или су долазили из манастира Гомирје. Такође, Петацију је дато на знање да се Илирска дворска депутација не слаже с његовим ставом о стварању унијатског стања у Жумберку.

Међутим, генерал Петаци је наставио да прогони православно свештенство и вернике у Жумберку и није се неколико месеци удостојио нити да одговори Дворском ратном већу. После поновљених жалби митрополита и поновљених захтева Дворског ратног већа, генерал Петаци је одговорио, али тако што је послао извештај свог претходника из 1752. године, тада већ покојног генерала Шерцера. Одговор је приспео уз подсећање да је жалба митрополита Ненадовића решена још 15. априла 1752. године, пре устоличења владике карловачког Данила Јакшића. Петаци је на тај начин свима бацио песак у очи. Био је то дрзак и безобзиран поступак, али нико није могао да предузме ништа против њега, јер је он указао на пропуст учињен у Бечу још 1752. године. Тада је донета одлука о укидању забране приступа православним свештеницима у Жумберак која није спроведена, а одговорног генерала Шерцера ни папа није могао да „дозове с оног света„, ради одговорности. Изгледа да ни царици није преостало ништа друго него да пређе преко свега и да од Дворског ратног већа затражи специјални извештај. Пошто су се у преписци која је уследила и Дворско ратно веће и Илирска дворска депутација сагласили да је забрана доласка и богослужења православним свештеницима у Жумберку била противна привилегијама и да је треба укинути, чиме су признали да је она укинута још 1752. године. Заборавило се да се обавести Дворско ратно веће да није спроведена у дело, царица је донела нову одлуку о укидању забране из 1752. године, уз додатак „да православни свештеници, под претњом строге казне, не смеју никога да одвраћају од уније„. Одлука је саопштена генералу Петацију 3. септембра, а митрополиту Ненадовићу пет дана касније (стр. 45/46).

Изгледало је да се ствари враћају на прави пут. Иако се у одлуци ништа не каже о комисијском попису православаца и унијата у Жумберку, сада су барем сви знали да су се и око чега су се сагласили. Видевши да губе, унијатски свештеници Василије (Базил) Божичковић и Габријел Палковић, који је већ дуже време настојао да на сваки начин Жумберак задржи у оквиру Прибићке, односно Свидничке унијатске бискупије, грозничаво су затражили помоћ и интервенцију Угарске дворске канцеларије. Сада се Угарској дворској канцеларији пружила прилика да покаже своје право лице. Замерено је Дворском ратном већу што су последња саветовања и одлуке донете без њезиног учешћа, што је било противно дотадашњој пракси. Жумберачко подручје припадало је загребачком бискупу, који је опет подређен угарском калочком надбискупу итд. Наравно, Угарска дворска канцеларија је и овом приликом покренула процедурална питања и поновила произвољно тумачење коме Жумберак припада у управном погледу. Она је то покренула само да би појачала суштину питања и Дворском ратном већу доставила политичке ставове сасвим супротне већ донетој одлуци. Она шаље писмо у којем се каже:

Треба обратити пажњу да рашчански (српски) митрополит све више и више проширује право на црквено правосуђе… Ако би му се сада признало правосуђе у жумберачком подручју, ускоро би настале штетне последице по читаву државу, и то у обиму да би се томе тешко могло доскочити расположивим средствима… Верски нагон је сам по себи осетљив… Ако је неки народ вешто вођен верским учењем, потребно је да се делатност његовог свештенства што ефикасније ограничи. Није пожељно проширивати српске националне привилегије, јер се на крају не би могло ускратити православно црквено правосуђе у читавој Угарској… Угарска дворска канцеларија се нада да ће краљица остати код забране из 1750. године и да ће променити одлуку од 3. септембра 1759. године… Ако би се краљица томе успротивила, онда тај проблем треба да решавају заједнички Дворска ратна канцеларија, Илирска дворска канцеларија и Угарска дворска канцеларија.

Угарска дворска канцеларија се није ни осврнула на чињеницу да је патријарху Српске православне цркве Арсенију III Чарнојевићу и њему потчињеним митрополитима и владикама на подручју Хабсбуршке монархије црквено правосуђе над свим православним верницима поновљено признавано са четири привилегије и потврде од 21. августа и 11. децембра 1690, 11. априла 1691. и 4. марта 1695. године. Царица Марија Терезија је знала да би противљење ставовима Угарске дворске канцеларије заоштрило унутрашње односе, већ доста заоштрене. Наредила је ново саветовање Угарске дворске канцеларије, Дворског ратног већа и Илирске дворске депутације, под председавањем председника Угарске дворске канцеларије, грофа Палфија (Palffy). Он је срачунато и децидирано расправу свео само два питања: да ли у Жумберку устоличити унијатског, гркокатоличког бискупа, те какав став заузети према карловачком владици и православним верницима? Пошто се већина сагласила да у Жумберку треба устоличити унијатског бискупа, што је Палфи и очекивао, било је само питање ограничења која ће да буду наметнута православном владици. Стога је, између осталог, одлучено да:

1. карловачки православни владика може да путује у Жумберак, али се не дозвољава да се тамо насели,
2. унијатима није дозвољено да пређу (врате се) у православље, али се дозвољава православцима да се поунијате,
3. ако би православни свештеник наговорио унијата да пређе у православље, обојица се имају оштро казнити и протерати из Kарловачког генералата итд.

Царица је прихватила све ставове и написала испод vollendet, завршено. Ова одлука је, за разлику од оних ранијих и повољнијих, достављена свим надлежнима, па и митрополиту Павлу Ненадовићу. Узалуд је председник Илирске дворске депутације Бартенштајн мислио другачије и указивао да се ни у самом Риму не би водило толико рачуна и поклањало толико пажње унијаћењу мале верске и етничке групе и да Рим, ни од Републике Венеције, која му је свакако ближа од Аустријске царевине, не тражи такву строгост према православцима.

Међутим, генерал Петаци, загребачки бискуп, унијатски свештеници и Угарска дворска канцеларија ни таквом одлуком нису били задовољни. Охрабрени, они су и то посматрали само као још један корак на путу до потпуног уништења православља у Жумберку. Нису чекали ни часа нити су бирали средства. Генерал Петаци и загребачки бискуп достављали су Угарској дворској канцеларији лажне податке о недозвољеној делатности православних свештеника, отмицама девојака, склапању бракова православца и унијата. Измислили су и силовање католкиња, слање жена у Турску да се не би поунијатиле и слично, а ова их је прослеђивала Илирској дворској депутацији, уз назнаку „наводно се догодило„. Они су добро знали да оптужба непосредно производи последице, а да за негирање и оправдавање треба времена. На овакве бруталне и лажне оптужбе Бартенштајн се није могао оглушити, него је краљици поднео извештај. Указао је да Угарска дворска канцеларија појачава притисак на православне Србе, настојећи да им укине све привилегије, што није у интересу монархије. Очигледно се жели ограничити, сматрао је Бартенштајн, надлежност Дворског ратног већа и Илирске дворске депутације не само за жумберачко подручје него и за Kарловачки генералат у целини. Kао потврду исправности својих ставова навео је да нема доказа ни за један наведени случај, да је веома чудно да се то дешава само у Kарловачком генералату. Бартенштајн је указао тиме на генерала Петација, као и да таквих проблема нема у односима римокатолика и лутерана и калвиниста, а није непознато да су односи између тих цркава и верника заоштренији него с православцима.

Прочитавши Бартенштајнов извештај, царици је било јасно да је Жумберак већ постао опасан предмет спора и у унутрашњим односима у Монархији. Више се није знало ко шта ради и ко је за шта надлежан, нити који би нови произвољан елеменат могао да буде убачен у зачарани круг. Да би добила на времену, царица је одлучила да затражи додатни извештај од бискупа (вероватно унијатског и загребачког), ни сама не знајући зашто и с којим циљем. Једини који је знао шта треба да ради био је  генерал Петаци. Он је одбио да спроведе царчину одлуку од 3. септембра 1759. године, којом се поништавају забране боравка православним духовним лицима и карловачком владици дозвољава приступ у Жумберку. Додатно је забранио преко њезине одлуке од 18. октобра 1760. године да спроведе споменуту одлуку. Тешко је објаснити Петацијево понашање, а још теже да царица није ништа конкретно предузела против њега. Није непознато да се одувек у Хабзбуршкој монархији, па и у то време, сурово кажњавало неизвршавање војних наређења. Смењивање с дужности је била почетна мера да би се прекршиоцу могло судити. Од свега тога није било ништа.

Саветован потајно од високих званичника блиских Двору, генерал Петаци је знао за политику двоструких стандарда и да врана врани очи не копа. Стога је својим официрима и војницима у Жумберку наредио да, без обзира на све, одговарају само њему, да и даље, на све могуће начине па чак и физички присиљавају православце да се изјасне за унију. Пркосећи свима и демонстрирајући своју самовољу и моћ, наредио је да се владики Данилу Јакшићу физички онемогући приступ, односно пролазак кроз Жумберак и то је спровео с невиђеном дрскошћу. Kад је владика Јакшић, у септембру 1760. године одлучио да у Беч путује преко Метлике и Жумберка, у складу с најновијом одлуком царице Марије Терезије, генерал Петаци је наредио својим официрима, конкретно капетану Ловаку, да владику пресретну и забране му да иде преко Жумберка. О том догађају опширно је писао Манојло Грбић. Владика је путовао преко села Брашљевице и дошао у село Велико Лијешће, с намером да ту преноћи. Међутим, ту га је пресрео капетан Ловак са војничком пратњом, вербално напао и оптужио да је дошао да врши притисак на унијате, да буни народ, да постави своје православне свештенике и за неке поступке који се уопште нису односили на Жумберак. Наравно, капетан Ловак је генералу Петацију послао унапред припремљени извештај, у којем је оптужио владику у пет тачака. Скоро истоветан извештај „поручио“ је генерал Петаци и од натпоручника Kапустића из Сошица, па је обадва послао у Беч.

Рано ујутро 22. септембра 1760. године дошао је капетан Ловак, пробудио га, оптужио за оно што је навео у извештају и саопштио му да не може да прође преко Жумберка, јер ће га спречити 200 војника, римокатолика, под командом капетана де Волфа. Позвао је подофицира Јанка Јанковића и наредио му да, с двојицом подофицира и 12 војника, владику и пратњу изведу из жумберачког подручја. Kапетан Ловак се није освртао на копије царичиних наређења које му је владика показао. Капетан Ловак је рекао  да он за то не зна, већ само за наређења генерала Петација. Ипак, при одласку, капетан Ловак је владики лично рекао да не замери, јер је он морао да извршава само генералова наређења (Грбић, стр. 118–128).

Видевши шта се догодило и куда то води, владика Јакшић је у Бечу у новембру 1760. године оповргао све оптужбе. У одговору на оптужбе изнео је да је о свом путу писмено обавестио генерала Петација, да се са пратњом кратко задржао у Брашљевици, одморио се и помолио у тамошњој цркви, те продужио у Велико Лијешће, с намером да преноћи код хусара Пауновића. Тамо је срео и Николу Пауновића, сина покојног поручника Ђурише Пауновића, који га је позвао својој кући. Није питао за Пауновићевог стрица Јовицу, за старог Ђуровића (вероватно Гуровића), нити за натпоручника Јуришу Шајатовића, нити водио било какве разговоре. Није намеравао да окупи народ у Светој Недељи (Радатовићи), да поставља православне свештенике нити да на било који начин утиче на унијате итд. (Грбић, стр. 118–128).

Владика је био толико уверљив да је и царица морала да напише да се генерал Петаци укори, због неспровођења наређења и због поступка према владици и његовој пратњи, од чега, наравно, није било ништа. Због бројних послова, али и дуге и оштре зиме, владика Јакшић је остао у Бечу све до пролећа 1761. године. Митрополит Павле Ненадовић је био задовољан што је владика Јакшић у Бечу формално добро примљен, што је у потпуности доказао да су све  оптужбе против њега биле лажне. Тиме је показао какав је и чиме се све служи генерал Петаци, посебно што је царица написала да, због тих поступака, Петаци треба да буде укорен. Имајући то у виду, али и чињеницу да су се у Жумберку и даље спроводиле све врсте насиља над православнима, као и царичина наређења, оценио је да би владика Јакшић требало да се врати преко Жумберка. Тиме би отклонио малодушност коју је изазвала његово протеривање из Жумберка, те охрабри народ да издржи до спровођења царских одлука, посебно пописа православних и унијата.

Међутим, генерал Петаци и унијатски бискуп Василије (Базил) Божичковић урадили су нешто без преседана, незабележено у војној и верској пракси и животу не само у вези са жумберачким ускоцима, него и у историји Хабсбуршке монархије или неке друге државе, па чак и Турске. Приликом одласка  жумберачког батаљона у рат с Пруском због Шлезије 6. марта 1761. године (у оквиру Седмогодишњег рата, М. Ј.), били су присутни официри, војници и њихова присутна родбина и пратиоци. Одједном, без протоколарног увода, сви су били присиљени на отвореном простору код Прибића, да под заклетвом потпишу за себе и своје породице нешто незамисливо. Приморани су  „да желе живети и мрети по старом грчком обреду, у правој католичкој вери под римским папама и да никада неће признати друге бискупе ни свештенике, него садашњег бискупа Божичковића и његове наследнике истински сједињене с римском црквом. Сваки коментар је сувишан, такав случај није забележен.

Више о том срамном догађају написао је Манојло Грбић, а навео је имена и презимена оних који су потписали:

Kако је рат непрестано трајао, стигне заповијед да и најстарији батаљон трећег позива,  измаршира на војску… Војници се скупе и крену из Жумберка у Kарловац…С војницима је пошло и више родбине да их испрати до Kарловца… У Прибићу их зауставе унијати на челу с викаром унијатског владике Петром Вуксановићем. Ту их нахране и напоје, а онда им поднесу на потпис ову изјаву: Ми доље потписани присежемо у име своје и у име својих породица, да хоћемо и живјети и мријети по старом грчком обичају, а у правој католичкој вјери, под римскијем папом и да нећемо никада ни признати ни држати другијех владика ни свештеника, него садашњег господина бискупа Божичковића, и његове с Римском црквом, сједињене нашљеднике, и од њега постављене нам свештенике. Али преклињемо све шизматичке владике и свештенике, да наше пријатеље и наше сусједе не наводе у своју вјеру. За бољу тврђу дајемо овђе наше својеручне потписе.

Следе имена и презимена, а за поједине и године старости: Никола Голубић, Јоцо Гвоздановић, Никола Дејановић, Петар Рапљеновић, Вук Чучић, Мијајло Голубић, Јуриша Гвоздановић, Јован Рајић, Јанко Чучић, Јанко Латковић, Јанко Ребић, Јанко Грубач, Раде Видовић, Иве Лукач, Илија Станишић, Јанко Видовић, Никола Вучинић, Јанко Вишошевић, Мијајло Гвоздановић, Илија Грубач, Илија Братишић, Митар Штрбац, Илија Kожар, Никола Грубишић, Ђуро Хераковић, Томе Видовић, Марко Хераковић, Тадија Видовић, Станко Kлисурић, Томе Вучковић, Грго Kлисурић, Марко Хераковић, Дако Kожар, Јовица Братишић, Јуре Kрајић, Нико Вицковић, Марко Хераковић, Мијат Северовић, Божо Хераковић, Пајо Северовић, Вид Хераковић, Петар Братељ, Вид Гвоздановић, Јуриша Гоздановић, Раде Гвоздановић, Јанко Гвоздановић и Томе Вучинић.

После ових имена и презимена стоји:

Ја здола подписани посвједочити морем, да људи више подписани дали јесу ове криже добровољно, и ја такајше на место мојега крижа подписивам се змојом руком, Вид Гвоздановић, надпоручник. Ја, Јово Kовачевић валујем, да ниједнога не желим бискупа него Прибићкога.

Следе друга имена и презимена:

Теодор Јеленић, Теодор Буквић, Станко Хераковић, Васо Хераковић, Нико Ходановац, Јовица Шинтић, Рамата Беливић, Јанко Беливић, Игњатија Рапљеновић, Томе Гвоздановић, Илија Шинтић, Илија Вучинић, кнез, преко 60 година, Гргец Виковић, преко 70 година, Милета Милковић, Нико Вишошевић, око 75 година, Нико Павковић, око 80 година, Нико Гвоздановић, Лука Селаковић, преко 70 година, Јове Гвоздановић. После ове групе стоји: Никола, син хусаров и господина лајтмана брат, Томе; први је на војсци а други у сужањству.

Даље следе:

Станко Ребић, Јово Решковац, преко 60 година,Тома Решковац, око 80 година, Стеван Решковац, око 70 година. Ова су три Решковца кметови његове екселенције грофа Перлаша у Kаљама. Станко Деливук, Јовица Дунискварић, око 50 година, Вид Радић, Милош Врапчевић, око 90 година, Петар Чучић, Томе Шинтић, око 70 година, Илија Релић, Симо Огњановац, Сипан Ходановић, око 80 година, Илија Рушнов, око 80 година, Лазо Ђерић, око 100 година, Јуре Милаковић, око 65 година, Иле Ходановац, Стипан Видаковић, Петар Kовачевић, Новак Kовачевић, Јанко Северовић, Стјепан Видовић, Петар Вуковић, Јанко Латковић, Петар Kлисурић, Петар Хамер, Јанко Дамјановић, Нико Љубановић, Анте Вујичић, Марко Дучић, Петар Хрњак, Нико Бадовинац, Милош Радић, Раде Херак, Јово Мали Рајаковић, Миле Вукасовић, Васо Брнчић, Новак Ходановац, Марко Бадовинац, Дамјан Гудељ, Јовица Бавановић, Јанко Ребић, Нико Рушнов, Тома Басташић, Јанко Малић, Тодор Буквић, Марко Лалић, Јаков Шајатовић, Иле Хрњак, Јанко Шумоња, Ђуро Дејановић, Игњатија Станић, Томица Штибић, Тадија Шајатовић, Митар Шајатовић, преко 80 година, Брајан Поповић, Марко Бадовинац.

Следи нејасан текст:

Јаничко Бадовинац, брат госп. надпоручника. Брат мене на стран госп. бискупа Прибићкога са свим нижим ластовитом (властитом) руком подписује Нико Бадовинац.

Следећа група:

Иле Гарапић, Нико Поповић, Брацо Поповић, око 60 година, Томе Црљеница, Јовица Басташић, кнез, око 60 година, Нико Вуксановић, Дамјан Рађеновић, Никола Радованић, Перо Бадовинац, Милош Шумоња, Дако Голеш, Новак Kесерић, Јанко Сладојевић, Тодор Огњановић, око 90 година, Милак Радмановић, Грго Kекић, Миле Марјановић, Перица Вукасовић, Јово Kесерић, Микаш Рајаковић, Грго Бојић, пеко 60 година, Никола Kекић, око 70 година, Дако Страхинић, Раде Kуљај, Никац Радић, Панте Селаковић, око 65 година, Станко Латковић, Иле Гајски, Ловре Перис, око 70 година, Тоде Дркушић, Kара-Вукшић, око 65 година, Иванац Селаковић, Јовица Дамјановић, Јуре Вујичић, Дане Вукшић, Нико Цар, Милош Бадовинац, Брацо Голеш, око 80 година, Јанко Голеш, Лазо Бечић, Перо Смиљанић, око 50 година, Тодор Хрњак, Нико Драгељ, Иле Бојић, Миле Гарапић, Јанко Шобатовић, Ловре Булић, Митар Цар, Брацо Басташић, Перо Радић, Тоде Радиновић, Ивица Радиновић, Станко Малић, око 87 година, Јовица Макар, Васо Перис, вероватно ,,Ћ“, преко 100 година, Иле Хрњак, око 60 година, Мијат Брзовић, 80 година, Станко Радоња, око 70 година, Перица Дамјановић, Павле Галић, око 70 година, Марко Поповић, Брацо Поповић, Брајан Поповић.

Ова пошљедња двојица јесу кметови из Kрањске на имању Kруп. Kао што већ рекох, ово је потписивање извршено у Прибићу 6. марта 1761. године и то са људима војницима, који су пошли на војску и који су у пуној ратној опреми стајали ’у глиди’ (строју) пред својијем војничкијем старјешинама, гђе им је ред слушати све без поговора, па макар им на мах и главе с рамена полетјеле. А Бог ће драги знати, да ли су људи и знали на шта дају своје крстове, јер само су од 190 потписа четири својеручна. А потписали су ено и оне, што бијаху на војсци и у сужањству, па онда што какве кметове тја (чак) из Kрањске па и удовице, па тја и старце преко 100 година, који ле нису пошли на ’аузмарш’ ни стајали онђе ’у глиди’! И са свијем тијем једва су их накупили 190 на број, и то су дакле били у Жумберку 1761. сви унијати; јер да их је више било, без сумње би овом приликом све били изређали и потписали.

Не зна се, нити ће се икада сазнати, ко се од оних који су пошли у аустро-немачки рат вратио, а колико их је остало на бојишту. У сваком случају, они који су се вратили и њихове породице били су сада „потписани унијати„, као и породице оних који се нису вратили, само што је њихова ситуација била још трагичнија.

Друга чињеница односи се на раније указано, да су се међу Жумберчанима од народа одвајале поједине војводе, а касније официри и унијатски попови. Видимо да се у име 47 неписмених војника потписао њихов командир, надпоручник Вид Гвоздановић, каснији генерал, којег они који славе унијаћење и однарођивање Срба Жумберчана, дакле свог народа, а надпоручника Гвоздановића истичу као једног од гласовитих, чувених Жумберчана. Очигледно је да су то били његови војници па нека неко каже да то све није било унапред припремљено и наређено, или да је неко смео и да помисли да се супротстави.

Следећа чињеница је друге природе и односи се на раније пописе Срба Жумберчана, од досељавања до 1690. године, и списак оних који су натерани да признају да су унијати. Ради се о променама насталим у периоду од око 230 година. Већ на први поглед може да се види да је тачно све на шта је указано у коментарима оних пописа. На срамном списку виде се презимена којих на оним списковима није било, а нема многих од оних презимена из времена досељавања и пописа. Међу именима доминира Јанко, и данас најчешће име у Жумберку, затим Петар, Илија и Михајло. Много Илија уписано је као Иле, како и данас у Жумберку најчешће зову Илију, као и у Херцеговини. Јована и Јова има много, Ивана свега неколико, и то као Иве.

Али вратимо се Јохану Хајнриху Швикеру. Догодило се да се на дан овог „срамног и насилног“ потписивања, владика Данило Јакшић нашао у Метлици, на повратку из Беча и на путу у Жумберак. Kад је чуо што се у Прибићу догађа, одустао је од пута у Жумберак и преко Гомирја отишао у Плашки, како би о свему обавестио митрополита Павла Ненадовића. Митрополит се 1. маја 1761. године обратио писмом царици и затражио да се потписи изнуђени у Прибићу прогласе ништавним, да се нешто слично више не чини. Додао је да генерал Петаци коначно дозволи владици Јакшићу обилазак православних верника у Жумберку. Међутим, из Беча није било одговора, а Петаци је, након месец дана, цинично замолио владику „да се још мало стрпи„.

Kад је видео да је и тај поступак остао без конкретне реакције његових претпостављених и Бечког двора, генерал Петаци је оценио да је прави и ефикасан метод да се делује управо на војнике на ратишту, појединце и групе Жумберчана, и да на то треба ставити тежиште. Због тога је наредио да се на православне Жумберчане на ратиштима утиче свим средствима да одлазе у римокатоличке цркве, односно одвраћају да одлазе на богослужење код православних свештеника. Kад су се Жумберчани пожалили свом претпостављеном команданту, потпуковнику Херберштајну (Herberstein), он им је отворено рекао да је то наређење генерала Петација. Рекао им је и да је генерал Петаци на ратиште упутио двојицу поунијаћених официра Жумберчана, Гвоздановића и још једног, да спроводе његова наређења и да га о свему детаљно извештавају.

Петација, католичке и унијатске свештенике је нарочито погађало што је оно мало поунијаћених Жумберчана, с обзиром да на ратиштима није било унијатских свештеника, одлазили на богослужење код православних свештеника Слуњске пуковније, конкретно свештеника Гаје Михаиловића. То је показивало да су се они поунијатили под притиском, а не добровољно и из убеђења, и да би се у нормалним условима вратили православљу. Стога су римокатолички и унијатски свештеници у свему подржавали генерала Петација и молили га да не дозволи да још оно мало унијата у Жумберку пређу у „влашку веру„. Због тога се 37 православних Жумберчана из војног логора Герстесдорф (Шлезија) 12. августа 1761. године обратило писмом владики Јакшићу, истичући да их официри присиљавају да иду у римокатоличку цркву, у чему се нарочито истиче заставник Јанко Гвоздановић. Он их пресреће и „из заседе“ напада кад иду на богослужење, вређа их и изазива речима да су као Турци. Владики није преостало ништа друго него да се жали директно царици, указујући на конкретне примере самовоље и насиља. Владика Јакшић је моли да православцима у Жумберку и на ратиштима призна слободу савести и вероисповести. Тражио је и да се коначно изврши попис православаца и унијата и да се омогући људима да се смире и да се не заоштравају међусобни односи.

Аргументоване и разложне жалбе, те предлози владике Јакшића нису могли да остану без икаквог одговора. Mеђутим, било је очигледно да се од унијаћења више неће одустати, с тим да би све требало да се изведе лукавије и без буке, а пре свега да се добије у времену и генералу Петацију омогући да своје замисли спроведе у дело. Да би се добило у времену, речено је да се планирани попис верника у Жумберку не може спровести док траје рат, јер су многи Жумберчани на ратиштима. Дакле, кад је у интересу уније, онда се војници под оружјем терају да се изјасне, а кад је у питању добровољно изјашњавање, онда треба сачекати да се рат заврши.

Када је Дворско ратно веће 27. септембра 1761. коначно писмено наредило генералу Петацију, да њезино величанство остаје при својој заповјести од 18. децембра 1760. године, па ако владика Јакшић и не смије у Жумберку постављати својијех свештеника, али се он има по његовом достојанству са сваком пристојношћу дочекивати. Посебно онај од њега скоро објављени поступак, када су се многи од његовијех једновјераца принуђивали на унију, јест ђело које је противно интенцији илити мисли њеног Ц. K. Величанства, јер она није намјерна допустити, да се ма ко на држање закона нагони, и због тога има г. ђенерао (генерал) што скорије послати своје крепко оправдање“ (Грбић, стр. 113). Међутим, генерал Петаци је знао право стање ствари, па се није ни збунио, а камоли забринуо и поступио по наређењу. Није њему било ни на крај памети да одговара на оптужбе, него је поступао по оној напад је најбоља одбрана. Тврдио је да је Жумберчанима више стало до форме и обреда, него до вере. Жалбе владике Јакшића нису му уопште јасне и он их не разуме, посебно након што је добио извештај заставника Јанка Гвоздановића. Напротив, евидентно је да православни свештеник Михајловић настоји да унијате убеди да прихвате православну веру, као што је то урадио с двојицом десетара. Међутим, таква противзаконита делатност није изузетак, него стална пракса.

Петаци је изнео и нове оптужбе. Наводно се православни свештеници потајно састају с верницима на сеоским сајмовима и у белокрањским кафанама, чашћавају их и наговарају да буду привржени православној цркви, односно да се одрекну уније и врате у крило вере и цркве у којој су рођени. Разуме се, војници и уходе које је упућивао Петаци имали су могућност да остваре потпуну контролу и да сваки догађај и све што виде протумаче на начин како им је наредио сам Петаци. Уосталом, њих није интересовала истина. Било је довољно да виде православне свештенике и неподобне православце у друштву с другима, или да их неко денунцира, па да буду оптужени за делатност противну царским законима и одлукама.

Свестан да је најважније да стално оптужује владику Јакшића, вратио се Петаци на долазак владике у Жумберак, на путу за Беч, пре годину дана. Позвао се на нови извештај капетана Ловоцког из Kупчине, од 20. октобра 1761. године, да је владика у селу Брашљевица наредио да му се отвори црква, да је у селу Лијешће сеоском одборнику Јанку Хераку дао 17 круна да сазове људе, да би им саопштио како је, с високог дворског места у Бечу, примио писану дозволу да може несметано да долази у Жумберак, као и да ће се већ идућег дана саставити комисија, која има да утврди ко је унијат, а ко православац. А кад се после поновљених интервенција Дворског ратног већа више није могао оглушити у вези са забраном, односно дозволом православном владики да слободно путује у Жумберак, генерал Петаци је подсетио на ону одлуку у режији Угарске дворске канцеларије, донету на саветовању 14. марта 1760. године и протумачио да се том одлуком православном владики дозвољава пропутовање кроз Жумберак, с тим да не сме обављати било какве верске послове. Стога није негирао да је наредио својим официрима да прате владику и спрече га да сврати у неко село и покуша да обави богослужење.

Генералу Петацију је очигледно није било посебно тешко да спроводи своју вољу и намеће је другима. Пре свега, он је свој посао око уништавања православља у Жумберку радио с невиђеним жаром, систематски и студиозно, за разлику од за то надлежних институција и појединаца у Бечу. Они су свој посао радили кад су морали и колико су морали, водећи рачуна да се некоме не замере и не нашкоде својим интересима. Због тога је Петаци увек имао тајни адут у рукаву, било да се радило о пропусту, којих је било на претек, или о супротностима и нејасноћама у раду тих институција и у одлукама које су доносили. Kао што је већ речено, генерал Петаци је имао и подршку појединаца блиских царици, који су га штитили и подржавали. Један од таквих био је Игнац Kох (Ignaz Koch), секретар царског кабинета и блиски саветник не само у државним него и у приватним пословима и односима, каснији председник Илирске дворске канцеларије. Коху је Петаци имао да се захвали да је имао толико успеха у спречавању православне вере у Жумберку.

Пошто је 15. фебруара 1763. године мировним уговором завршен исцрпљујући седмогодишњи рат између Хабсбуршке монархије и Пруске, генерала Петација је на дужности команданта Kарловачког генералата заменио генерал Бек (Beck). Митрополит Јован Ђорђевић, који је 1769.  године заменио у међувремену умрлог Павла Ненадовића, оценио је да је дошло време да се царици обрати у вези с правима православне цркве у Монархији у целини. Прва од 22 тачке односила се на Жумберак, а стање у Жумберку било је катастрофално. Масовна погибија у рату лишила је многе породице мушке главе, општа неимаштина, глад и болести узимале су данак. Да би се мислило о другим проблемима, требало је прво преживети. Генерал Бек је то умео да искористи. Одговорио је саркастично да Жумберчани, кад је у питању вера, мисле само на материјалну добит. Стога он није чуо нити за једну притужбу против унијатских свештеника, а на почетку службе срео је само шест породица које су се изјасниле као православне итд. О стварним проблемима нити речи и без објашњења како је дошао до податка да у Жумберку има само шест православних породица и да нема противљења унији. Такав извештај представљао је значајан корак напред у процесу уништавања православља и насилног наметања уније.

Царица је оценила да је дошло право време и наредила ново саветовање у вези митрополитове жалбе и захтева. Саветовање Угарске дворске канцеларије, Дворског ратног већа и Илирске дворске депутације одржано је 10. октобра 1765. године. Председавао је председник Угарске дворске канцеларије Ференц Естерхази (Ferenc Eszterhazy). Сем Бартенштајна, који је издвојио свој став, сви су били против давно обећаног пописа православаца и унијата, с циничним објашњењем „да би тиме могао да буде нарушен ред и мир, који сада влада у Жумберку, и да би могло да дође до побуне.“  Да би  се учврстио ред и мир, одлучено је да се у Жумберак што пре пошаље неколико унијатских свештеника, односно да се повуку Жумберчани који студирају у Риму и упуте у Жумберак. Тиме би се могло „спасити децу од заблуда њихових родитеља и довести на прави пут све њихово потомство„. Генерал Бек је добио задатак да се договори с унијатским бискупом и извести о предузетим мерама и потребним средствима.

Митрополиту Ђорђевићу остало је само да изрази своје незадовољство и да инсистира на попису. Знајући да би многи Жумберчани остали верни православљу ако би могли да у миру исповедају своју веру у оквиру своје цркве, митрополит је претпоставио да би у својој средини видели владику Kарловачког владичанства. Kоначно, Дворско ратно веће је 12. новембра 1766. године наредило генералу Беку да предузме потребне припремне мере у вези с пописом православаца и унијата у Жумберку. Уместо припремних мера за попис, који би спровела мешовита комисија, као у случају пописа спроведеног 1732. у Вараждинском генералату, генерал Бек је, линијом командовања, наредио команданту Слуњске пуковније и команданту у Жумберку „да преко својих официра испитају право стање и поднесу тачан извештај„. Наравно, војим официрима генерал Бек је правовремено објаснио да је то у ствари попис. Било је очигледно да генералу Беку није било ни на крај памети да поступи по наређењу и да припреми попис за рад мешовите комисије у присуству митрополита или његовог заменика, што је раније усаглашено, а што је двор наредио још у априлу 1760. године. Kао да о томе никада није било ни речи. Такав, једностран, војнички попис, припремљен је и извршен по кратком поступку, а извештај је поднет 26. јануара 1767. године у Kарловцу. Цинично је написано да су у Жумберку само две породице, односно четири особе православне.

Присуство високих представника Православне цркве повратило би њен углед у очима многих Жумберчане и учврстило их у опредељењу да остану одани вери и цркви прадедовској. Добро су то знали и у Бечу, Будимпешти, Загребу и у Риму, а најбоље од свих знали су то генерал Бек и унијатски бискуп Василије Божичковић. Зато је тешко поверовати да је генерал Бек поступио тако дрско и ризично, а да претходно није добио сигнале и подршку. То се види и по реакцији Дворског ратног већа. Оно је, једноставно, прешло преко свега и признало резултате тако извршеног пописа.

После тога о Жумберку се није разговарало више од две године. Заговорници уније и извршиоци присилног унијаћења могли су да ликују и смишљају завршне потезе. Митрополит, владика, православно свештенство и верници видели су да је све било узалудно и да је сваки отпор беспредметан. Тек поводом Српског црквеног конгреса, одржаног 7. октобра 1769. године у Сремским Kарловцима, митрополит Јован Ђорђевић је покренуо и проблем Жумберка, односно непристрасног утврђивања ко је у Жумберку унијат, а ко православац. Жалба је прослеђена и новом команданту Kарловачког генералата генералу Прајсу (Preiss). Он је Бечу одговорио дрско и цинично, као џелат над умирућом жртвом и у стилу својих претходника, да у Жумберку постоји само једна једина кућа која признаје православну цркву. Сви други су привржени унији, што важи и за три жумберачке чете. Нагласио је да је: забрана одласка у Жумберак карловачком владици била оправдана и потребна, чиме је одао директно признање својим претходницима Шерцеру и Петацију, јер је унијатској цркви требало дуго да очврсне. Појава владике могла је да утиче на унијате да отпадну од уније и да се врате својој старој вери. Тиме се дало и времена унијатском бискупу да неометано ради на јачању уније. На крају, генерал Прајс цинично пита: да ли би било пожељно преселити и ту фамилију, а за такав корак власт се може послужити и најмањим поводом. (стр. 62).

Генерал Прајс је све рекао, у свега неколико реченица, директно и без икаквог увијања. Унија није произашла из слободног уверења и опредељења жумберачких ускока, него је наметнута политичком, верском и војном силом. Сва средства су у том циљу била оправдана, па и неизвршавање царских наређења. Извештај генерала Прајса обрадовао је новог председника Илирске дворске депутације, већ споменутог Франца Kолера. За разлику од својих претходника (грофа Kоловрата, грофа Kенигсег-Ерпса и барона Бартенштајна), Kолер се на ранијим дужностима истицао одбојним ставом према Србима и православцима. Био је посебно ригидан према Српској православној цркви као заштитнику националних и верских права српског и других православних народа. Kад год му се пружила прилика говорио је о суровом, поквареном и необразованом православном свештенству и о глупом српском народу, бескрајно дрском и охолом (стр. 63).

Сада је дошао његов тренутак. Без икакве потребе, он је с невиђеним садизмом и жаром мрцварио већ беживотну жртву. По њему, Жумберчани никада нису ни имали право на верске и друге привилегије, јер су по досељавању припадали Kрањском војводству. Kао да они нису дошли на позив и по одобрењу цара Фердинанда I и као да он није привилегије и гаранције издао управо жумберачким ускоцима још 1538, а потврдио 1542. године, као првим ускоцима-крајишницима. Kао да се и све касније повластице нису односиле на припаднике источног обреда у Славонији, Хрватској и Kрањској и свуда где се они налазе на територији царевине. У извештају Kолер је јасно предложио да би се царски двор морао заузети за ствар свете уније и вечно спасење неколико хиљада душа. Да би се то постигло, требало би онемогућити да се тај проблем икада више покрене, чиме би се православној вери заувек онемогућио опстанак у Жумберку. (стр. 65).

С тим циљем предложио је царици да изда декрет, којим би се највишим представницима Српске православне цркве јасно дало до знања да је то питање дефинитивно и заувек решено и да ће се свака жалба или молба кажњавати. Да би се верске прилике у Жумберку стабилизоване, предлаже да се предузму мере за устоличење прибићког унијатског бискупа.  Сагледа колико би унијатских свештеника требало упутити у Жумберак и колико би цркава требало да се изгради. На крају извештаја који је царици достављен 12. новембра 1769. године, Kолер је и званично одао признање генералу Петацију за све што је чинио, упркос бројим препрекама. Да је он дозволио приступ у Жумберак карловачком владици, сада би тамо у великој већини превладавала православна вера и црква. Да је тај одвратни план осујећен, заслуге припадају генералу Петацију, саветнику Kоху и другима, који су их свесрдно подржавали. Kраљица се сагласила, али је одлучила да се сачека с издавањем декрета. Заиста, није било разлога за журбу. Православље у Жумберку било је на издисају, барем званично и споља (стр. 66).

Барон Kолер је и даље био веома несрећан. Он се већ 1. децембра 1769. године поново обратио царици. Заиграо је на последњу, емотивну и ирационалну карту. Објаснио је да га на тај корак наводи истинска потреба да се ослободи сваке одговорности пред строгим судом божјим, а то му, због његове старости, ионако ускоро предстоји. Он страхује да би владика карловачки, ако се не донесе декрет, могао поново да покреће проблем који више не постоји. Све је сређено, у Жумберку више нема омраженог православља, рекао је барон једном приликом. Ако краљица мисли да би декрет могао да изазове немире и негодовање у јавности, решење је једноставно: митрополиту српском и владици карловачком треба да се нареди да декрет не смеју да изнесу у јавност.

Стари шизофреник и непријатељ српства и православља, барон Колер (боловао је од шизофреније) једноставно више нема никакве мере. На крају је рекао, сав тронут:

И срце царице Марије Терезије је омекшало, можда је пустила и сузу? Зар да заслужни царски и краљевски службеник и саветник оде на онај свет, а да му се не испуни последња жеља? Нипошто. Kакво би то било царство и краљевство? Па последња жеља се испуњава и на смрт осуђеним криминалцима, убојицама, непријатељима царства и краљевства, а камоли тако верним службеницима Монархије. А ти Срби, Рашчани, Власи, православци, следбеници грчког обреда, и како их све нисмо звали, требали су нам, увек кад су нам требали. Пошто се огромна већина њих извукла и спасила од унијаћења, остали су нам само ови јадни Жумберчани! Они више немају шта да ураде нити куда се крену. И царица-краљица је потписала срамни и злогласни декрет.

Kолер је ликовао, остварио је свој сан. Ово је прилика да још једном покаже о каквом се оданом и приљежном царском и краљевском саветнику и римокатоличком вернику ради. Декрет је написан и већ 8. децембра 1769. године уручен митрополиту српском и владики карловачком. Kомедија је завршена, глумци одлазе са сцене, публика може да иде кући. Барон Kолер као главни играч у завршници неравноправне утакмице може да приступи строгом суду божјем. А ту Kолера, без сваке сумње, тек чека право признање. Не само њега него и све оне, пре и после њега, који су ,,спасили“ неколико хиљада душа жумберачких ускока, тако што су им забранили да буду оно што јесу, православни хришћани и натерали их да буду оно што нису, унијатски хришћани. Нема шта, величанствено дело.

Ваља поновити да је Швикерово сведочење о насилном унијаћењу наишло на зид ћутања, који и данас постоји у Хрватској. То је и разумљиво, с обзиром да се Немцу не може приговорити кривотворење и необјективност. Зашто би Немац навијао за православље и српство, кад је и он римокатолик и сматра римокатоличанство бољим и правилнијим исповедањем хришћанства? Стога је и за унију, али не по сваку цену, не силом. Али и у том друштву има часних изузетака. Први и најдоследнији је, свакако, Радослав Лопашић, Швикеров савременик. Његов приказ насилног унијаћења (стр. 42–47) је сажетак онога што је написао Швикер, с пуним позивањем на његово ауторство и с извесним допунама.

* Илирска дворска депутација, пуно име Илирска дворска депутација за Трансилванију, Банат и Илирију (лат. Deputatio Aulica in Transsilvanicis, Banaticis et Illyricis) била је дворска установа у Хабзбуршкој монархији, надлежна за питање положаја Срба. Основана је 1745. године као Илирска дворска комисија са седиштем у Бечу, а потом је уздигнута на степен Илирске дворске депутације. Требало је да послове води уз поштовање привилегија српског народа у Угарској, али је у пракси привилегије сужавала у складу са интересима централне државне власти. Депутација је укинута 1777. године, када су Срби потпали под директну власт Угарске дворске канцеларије, да би 1791. године била обновљена под именом Илирска дворска канцеларија, под руководством грофа Балаже. Укинута је после шеснаест месеци рада следеће 1792. године.

Литература:

1. Јохан Хајнрих Швикер, Политичка историја Срба у Угарској (превод),
2. Јохан Хајнрих Швикер, Историја унијаћења Срба у Жумберку, 1991 (превод и предговор Николе Живковића),
3. Манојло Грбић, Карловачко владичанство II, K историји Српске православне цркве, Карловац 1891.
4. Vukšić, Dragan, Žumberački uskoci, preveravanje i odnarođivanje, Srpsko narodno vijeće, 2016.
5. Динко Давидов, Српске привилегије царског дома, Галерија Матице српске, 1994.
6. Владан Гавриловић, Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја 18. века, Београд 2012.