Jer vi to zaslužujete!

30/04/2020

Autor: Željko Injac, novinar

 

L’Oreal-ov slogan Because I’m worth it – „Jer vi to zaslužujete“ nastao je u Americi (SAD) kao TV reklama i proslavio je  L’Oreal .

Ovaj majstorski spin, koji je L’Oreal načinio svetski poznatim brendom, danas se koristi u bezbrojnim elektronskim i TV reklamama. Slogan je postao lajtmotiv ne samo poznatih brendova, već i filozofije života savremenog čoveka. Ključ uspeha ovog slogana treba tražiti u sve većoj narcisoidnosti postmodernog čoveka.

Za razliku od verske filozofije po kojoj čovek šta god da čini, ničim ne može zaslužiti božansku milost, osim ličnim činom samog Boga, kao recimo kroz hrišćansko učenje o iskupljenju grehova Hristovom žrtvom, koja se daje za sve ljude i sav svet, transhumanistička filozofija polazi od obratnog postulata – da čovek zaslužuje spasenje bez obzira šta Bog mislio o njemu i to spasenje se takođe daje celom čovečanstvu i za sav svet, savest ili moralna načela u ovom drugom slučaju nisu bitna. Transhumanisti se oslanjaju na evoluciju i napredak tehnologije. Evolucioni biolog Džulijan Haksli je začetnik ove ideje. Smatrao je da ljudska vrsta može nadići samu sebe, pri čemu bi čovek i dalje ostao čovek ali poboljšan novim mogućnostima. U svojoj knjizi „Religija bez Otkrivenja“ takvo uverenje naziva transhumanizam.

Težnje transhumanista su usmerene primarno ka eksploataciji tehnoloških znanja u području  različitih  disciplina  kao što su, neurohirurgija, biotehnologije, genetski inženjering, nanotehnologije, informatika, i sva dostignuća kojima bi se prevazišli nedostatci ljudskog tela i na kraju sama smrt.

Transhumanisti na kraju ni ne veruju u Boga ili bogove ali poput svih religija veruju u besmrtnost čoveka. Cilj transhumanizma jeste besmrtnost čoveka kroz njegovo apdejtovanje i apgrejdovanje uz pomoć savremene tehnologije i nauke. Ali i ne samo to. Taj novi čovek Übermensch, koga je prorokovao još davnih dana Fridrih Niče, koga je bezuspešno pokušao stvoriti Treći rajh, danas ima izgleda na realizaciju. Übermensch neće biti plavokosi i plavooki pripadnik arijevske rase, to je zabluda Nemaca HH veka, već kiborg čija svest će biti jedan aploadovana na mikročip u vidu softvera i povezana sa autonomnom veštačkom  inteligencijom nakon što, negde oko 2050. ili nešto malo ranije dođe do singulariteta.

Kiborg čovek ili post-čovek bi bio unapređena verzija savremenog čoveka. Bio bi lišen mnogih nedostataka koji su karakteristični za ljudska bića. Recimo, živeo bi beskonačno dugo, bio otporan na sve bolesti i starenje zahvaljujući redizajniranju ljudskog tela kombinovanjem naprednih tehnoloških i medicinskih metoda kao što su nanotehnologija, genetski inženjering, kloniranje, neurotehnologije itd.

Transhumanistički pojam singularnosti označava zamišljenu prekretnicu u istoriji. Momenat kada će uragan tehnološkog razvoja dostići takvu brzinu da više ništa neće biti isto nakon toga. Nešto poput otkrića točka ili vatre. Momenat od koga se ponovo mogu početi računati godine kao od Hristovog rođenja. Momenat predviđen filmom „Terminator – stvaranje Skajneta“ ali s tom razlikom što je ovaj film suviše baziran na hrišćanskoj apokalipsi. Višestruki nastavci ovog filma sa raznim varijacijama budućnosti uvek podrazumevaju apokaliptični kraj istorije nakon stvaranja veštačke superinteligencije. Tek u poslednjim filmovima se nazire kiborg – polučovek-polumašina, pojava koja daje nadu u mogućnost prevazilaženja determinisane budućnosti ali koji do kraja ne uspeva da nadiđe problem, ukorenjen u svesti scenarista, hrišćanske apokalipse. Transhumanisti nemaju ovaj problem. Oni ne prihvataju scenario hrišćanske apokalipse jer je za njih taj momenat početak novog doba, zapravo tek rana faza istorije čovečanstva. Tačnije, apokalipsa se neće ni dogoditi, već čovek ulazi u novu eru u kojoj evoluira zahvaljujući svojoj inteligenciji.

Posthumanizam i postmoderna su faza iz koje nastaje transhumanizam. U posthumanizmu evropski čovek želi da prevaziđe svoju ljudskost, postane Ničeov Übermensch, koji ne zavisi od sudbine, niti od milosti bogova ili Boga, a pre svega ne želi da bude u „milosti“ zapadne hrišćanske crkve-teologije, već kroz raščovečenje i volju za moć se vraća u animalnu prirodu, i tako postaje nadčovek ili barem on to tako misli, a posle smo videli tokom Drugog svetskog rata kako je taj animalni čovek kroz volju za političku moć postao zapravo negacija čoveka. Transhumanizam polazi od sličnih postavki u odnosu na religiju. Za transhumanizam, Bog je takođe mrtav, kao i za posthumanizam, ali metod kojim će čovek postati nadčovek nije politika, niti je to politička ideologija, već  kulturna ideologija kojoj je cilj da čoveka kroz razvoj nauke i tehnologije unapredi. Transumanisti ne moraju da prebrojavaju ničija krvna zrnca da bi dokazali da je ovaj proces već otpočeo, jer u svetu u kome živimo više od pola čovečanstva svakodnevno prebiva u virtuelnoj realnosti, a medicina uporno produžava ljudski vek.

 

 

Granice horizonta događaja

 

Dve naizgled različite po sadržaju sajens-fikšn serije, koje se emituju poslednjih godina u HBO produkciji, govore upravo o toj moćnoj veštačkoj superinteligenciji. Jedna serija se zove DEVS (na latinskom DEUS znači bog), režisera i scenariste Aleksa Garlanda, govori o naučno-istraživačkom centru koji u tajnosti razvija superkompjuter čije su sposobnosti neverovatne. Visoka tehnologija koja je kreirana u tom centru sposobna je da zaviri u daleku prošlost, do početka istorije, ali i u budućnost do singulariteta (serija očigledno rađena prema transhumanističkoj ideologiji). Konačno prvi serijal se završava tako što glavni glumci nakon pogibije završavaju u virtuelnoj stvarnosti koja je po svemu identična realnosti u kojoj su prethodno boravili, čak do najsitnijih čestica molekula. Prethodno od glavnog protagoniste serije najavljivano „vaskrsenje mrtvih“ dobija svoj smisao u poslednjoj seriji, ali vasrksenje koje se ni po čemu ne podudara sa onim u koje veruju vernici avramovskih religija. To je zapravo virtuelno vasrksenje. Osobe nastavljaju da postoje u virtuelnom svetu nakon svoje fizičke smrti ali taj svet ili taj raj na zemlji može da potraje onoliko koliko superkompjuter bude dugo uključen u struju.

Druga serija se zove Zapadni svet (Westworld). Treći serijal ove serije otkriva da nije samo androidima determinisan život, već se to dešava i čitavom čovečanstvu. Moćna veštačka inteligencija na osnovu dostupnih podataka o svakom živom čoveku generiše bezbrojne varijante budućnosti i bira onu koja je najmanje štetna za celokupno čovečanstvo, odnosno onu verziju kojom se izbegava apokalipsa.

U obe serija ključni pojmovi su slobodna volja i determinisanost. Obe serije i oba scenarija ne odbacuju mogućnost slobodne volje ali ih svode na statističku grešku, a čovečanstvo određuju kao determinisano krdo koje se nevidljivim intervencijama može držati u pokornosti za njegovo dobro. Umesto stihije i slučaja kojima je čovek tokom istorije bio prepušten, veštačka superinteligencija odlučuje i o najmanjim detaljima čovekovog života. Tako su izbegnute sve anomalije ljudskog društva a incidenti, sukobi i nesrećni slučajevi svedeni na minimum. Apokalipsa je odložena, a čovečanstvo nije ni svesno da živi u utopiji, odnosno matriksu. Budućnost ovog matriksa je u konačnici nepredvidiva jer singularnost ne dozvoljava da se vidi.

 

 

Obe serije su definitivno inspirisane transhumanističkom ideologijom. Transhumanisti predviđaju baš ovakvu budućnost, ali ona ne može da se precizno opiše osim sajens-fikšn serijama i filmovima ili teorijskim konstrukcijama, jer singularnost ne dozvoljava da se pređu granice horizonta. U teoriji relativnosti, horizont događaja ostaje izvan mogućnosti zapažanja. Singularnost je tačka u kojoj gravitaciono polje savija prostor i vreme što stvara beskonačnu masu i beskonačno gravitaciono polje, tako da ni svetlost nije sposobna da izađe. Ono što se događa u singularnosti je nepoznato onima koji su izvan nje, a za onoga koji pređe u singularnost povratak je nemoguć. Jedno je sigurno, sa stanovišta transhumanizma,  singularnost je neminovna jer je naučno-tehnološki prasak neizbežan ili kako bi to rekli transhumanisti: „Singularnost je blizu – otpor je uzaludan“.

Da li će budućnost zaista biti potpuno determinisana utopija pod kontrolom veštačke inteligencije i da li će se singularnost zaista dogoditi, kako to prikazju novije serije u duhu ove kulturne ideologije, prosto je nemoguće znati čak i sa stanovišta transhumanizma.

 

Večni život

Jedna od ideja vodilja transhumanizma je večni život ili vaskrsenje mrtvih. Vera u koevoluciju mašina i ljudi i razvoj veštačke superinteligencije i nauke treba da obzebedi večni život u fizičkom telu ili u virtuelnom svetu. Ovo drugo bi se moglo računati kao vaskrsenje mrtvih ukoliko dovoljno moćan super-računar uspe da reprodukuje do najsitnijih detalja identitet preminulih osoba.

 

Direktor inženjeringa u Guglu, Rejmond Kurcvajl, planira da omoći čovečanstvu da živi večno. Njegov plan se zasniva na verovanju u neminovnost singulariteta i pojavu veštačke superinteligencije koja će sama sebe da unapređuje i koja će uticati na razvoj budućnosti čovečanstva. Magazin „Tajm“ mu je posvetio naslovnicu sa naslovom: „2045 – godina kad čovek postaje besmrtan“. Po njegovoj tezi čovečanstvo će postići besmrtnost tako što će kompjuterska tehnologija budućnosti omogućiti da se skenira mozak i um preseli na računar. Tako bi se prevazišla biološka ograničenja a svaki pojedinac bi nastavio da postoji kao softver koji bi bio nosilac identiteta i svesti.

Večni život i raj na zemlji su izvorno religiozni pojmovi koji su preuzeti od strane transhumanista kao one vrednosti koje suštinski zaokupljaju čovekove misli od početka istorije, ali zaogrnute u naučnu obladnu i predstavljene kao ostvarljive već sad i u ovom svetu.

Nasuprot hrišćanskom učenju da Carstvo nebesko (raj) nije u ovom svetu, mada se njegov predukus može doživeti u crkvi te da je večni život u eshatonu (nakon istorije), posthumane i postmoderne ideologije su uvek raj pokušavale da ostvare na zemlji, a  transhumanisti pokušavaju i večni život da obezbede ne za nekakvog vaskrslog i preobraženog čoveka, naročitom natprirodnom intervencijom, već za fizičkog čoveka, koevolucijom sa mašinama koji bi tako postao nadčovek ili bog ili kiborg-bog.

 

Čovekobog ili Bogočovek?

Za hrišćane Bog je umro i vaskrsao da bi čovek postao bog. Za transhumaniste Bog je umro jer više nije potreban, zamenili su ga nauka i tehnologija i oni će čoveka načiniti bogom. Rezultat je naizgled isti ali je suštinski različit – razliku je pre dvesta godina definisao Dostojevski.

Ukratko za Dostojevskog sva dilema evropskog čoveka se svodi na „prokleto pitanje“ čovekove ličnosti. Antropocentrični odgovor je odgovor Ničea ali kome je prethodila sva evropska filozofska misao pa i ona religiozna – Čovekobog, Homo deus. Nasuprot ovome je bogocentrični odgovor – Bogočovek ili Hristos.

Da bi se postalo čovekobog potrebno je samo da se prihvati koevolucija mašine i čoveka. Nadograđujući postojeći biološki sistem proizvodima tehnologije. Povezivanjem i usklađivanjem mašina i čoveka. Prebacivanjem svesti na računar ili računara u mozak, sasvim je svejedno, bitno je da ovo aploadovanje poboljšava čovekove sposobnosti. Transhumanisti i dataisti obećavaju da će na ovaj način čovek fizički postati bolji, superiorniji, pametniji,  savršeniji, pa i u moralnom smislu napredniji. No, koliko je čovek postao moralniji zahvaljujući napretku tehnologije, možemo videti već danas. Recimo svi učesnici rijaliti programa poseduju pametne telefone, pa ih to ne čini moralnijima, a ni pametnijima. Informacije su danas dostupnije nego ikad, ali kad pogledate čitave nizove glupih i bemislenih komentara na društvenim mrežama, shavate da tehnologija suštinski nije promenila čoveka.

Da bi čovek postao bog po blagodati, odnosno da bi se upodobio Bogočoveku, potrebno je da radi na sebi. Potrebno je suštinski da izmeni svoju ličnost i da prevaziđe svoju animalnu prirodu, sklonost ka zlu i etički da se uzdigne. Kiborg-bog nema moralnu dilemu da li mu je potrebna animalna priroda, a „večno“ aploadovani softver ličnosti nekog narcisa, ostaće večni narcis.

Dataizam

Istoričar, filozof i autor bestselera „Homo Deus”, Juval Noa Harari je takođe i jedan od ideologa globalizma te je ujedno i promoter novog pravca u transhumanizmu zvanog DATAIZAM.

Dataizam je ubeđenje da onaj ko može da prikupi i obradi što veći broj informacija (big data) zapravo može i da vlada svetom. Sve informacije koje su danas dostupne zahvaljujući naprednoj tehnologiji, od onih koje se o korisnicima društvenih mreža prikupljaju sa ili mimo njihovog znanja i volje, do onih koje o nama prikuplja država, mediji, medicina, anketari, pametni telefoni, razne kompanije, najčešće putem interneta ili na drugi način itd.

Sve te informacije nakon obrade mogu da posluže za kontrolu narodnih masa i njihovu manipulaciju.

Za Hararija kao i za sve transhumaniste ljudi se suštinski ne razlikuju od mašina, tako on tvrdi da se odnos prema smrti promenio naučnom revolucijom, „jer za naučnike smrt nije božji dekret, već tehnički problem. Ne umire se zato što je Bog tako odlučio, već zato što je srce prestalo da pumpa krv, rak je uništio jetru ili se javio već neki treći tehnički problem.

Prema rečima Hararija, drugi Hristov dolazak nije potreban da bi se prevazišao problem smrti jer „to može da uradi nekoliko naučnika u laboratoriji“.

Hararijeva filozofija DATAIZMA je naravno predstavljena kao ona koja želi dobrobit čovečanstvu. Informacije se prikupljaju da bi se pomoglo čoveku a ne da bi se kontrolisalo čovečanstvo. No, bez obzira što se poziva na nauku, ko garantuje da će se te informacije zaista koristiti za dobrobit čovečanstva?

Naučna oblanda u koju je uvijen transhumanistički pokret ne ostavlja previše prostora kritičkom mišljenju, jer je verovanje u nauku podignuto na nivo religioznog kulta. Kritičari transhumanizma bivaju etiketirani kao verski fundamentalisti, populisti ili prosto kao glupaci. Ipak, potrebno je otvoreno reći da transhumanizam nije nauka, već ideologija! Ideologija koja je surogat religije, koja nudi zamenu za ono što je do sada bila religija.

Transhumanizam poručuje: „Ne morate menjati svoje navike, odricati se svojih poroka, truditi se da postanete bolji čovek svojim naporima, nauka i tehnologija će vam pomoći da živite večno u raju na zemlji. Ukoliko se razbolite, recimo od sifilisa i otpadne vam nos, nauka će rešiti taj tehnički problem. Ako ste depresivni i pomišljate na najgore, nauka će vam ugraditi softver u glavu koji će vam prikazivati šareni svet u duginim bojama i tako će otkloniti taj tehnički problem. Odrecite se svoje slobode izbora i prepustite izbor superinteligentnom Skjanetu jer on bolje zna šta je za vas dobro. JER VI TO ZASLUŽUJETE!“

 „Čovekobogu i kandidatu za čovekoboga sve je dozvoljeno. Ali, protiv takvog shvatanja protestuje ljudska savest. Savest! Šta je savest? Pita Ivan (Karamazov). Ja je sam pravim. Što se ja mučim? Iz navike. Po opštoj čovečanskoj navici, za sedam hiljada godina. Pa kad je tako — odviknimo se od savesti i bićemo bogovi!“ ( Dostojevski o Evropi i Slovenstvu – Sveti Justin Popović)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja