ЈЕДАН ПОГЛЕД НА ПЕСМУ ТРАГЕДИЈА ЈЕ ЗАВРШЕНА ЈОВАНА ХРИСТИЋА

Аутор: проф. Мирјана Грдинић

Јована Христића називају песником културе, јер ју је у својим песмама тематизовао и истакао многе њене феномене. Пише обичним, јасним језиком, али то што каже на једноставан начин толико је слојевито, да се опире брзом и лаком разумевању. У његовим есејима, и интервјуима, налазе се мисли које нам могу помоћи да потпуније схватимо и доживимо његову поезију. Може се сврстати у ред најзначајнијих стваралаца у српској послератној књижевности, који снажно упориште за своју поезију налази у античкој историји, митологији, поезији, драмској уметности и филозофији, као и у одсјајима Византије и њеног стваралачког духа. У њима је налазио универзалне вредности и обиље порука за истине које су и данас непроцењиве. Као увод у читање песме Трагедија је завршена може нам послужити његов исказ дат у разговору са А. Јовановићем, насловљен парадоксом „Више ме занима заборав од памћења”: Тачније речено, човек пише онако како живи. Мислим да су књиге, што ће рећи читалачки доживљаји, део нашег живота исто онако као што су и други доживљаји, природе или љубави, део нашег живота […] Постоји лака и лажна формула која „живот” ставља на једну, а „читање” на другу страну. Као да ми не живимо док читамо, умиремо када књигу узмемо у руке, па васкрснемо када је заклопимо. Наш живот је занимљив и због тога што је у њему све, одједном и истовремено, ту (Јовановић: 175).

Књижевност, позориште, уопште уметност, део су живота. Веза културе и живота остварује се кроз читалачки доживљај, као сусрет позоришног дела и публике из два различита времена, времена писања и времена читања, гледања представе. Њихов дијалог омогућава да се боље и јасније разуме своје време. Дијалог са традицијом основа је за боље схватање времена и света у којем живимо. Тако се преко читалачког доживљаја сусрећу различита времена и боље уочава оно што је проблемско. У песми Трагедија је завршена постоје два плана, један је позоришна представа Софокловог Краља Едипа, а друго је позоришна публика, неко колективно ми које ту исту представу игра на свој начин, у духу времена из којег је посматра.

Трагедија је завршена. Ослепљени Едип одлази

У свој мрак, у наш мрак.

На тргу остаје хор да промрмља још неколико стихова

И разиђе се кућама где већ мирише вечера.

То је наш час.

Завеса још није спуштена, и ми излазимо:

Стубови палате одједном се претварају у картон,

Крв што је будила сажаљење и страх пролива се

из боца са обојеном водом,

и с мачевима од дрвета ми започињемо своју игру.

Све што се збило, приказаћемо још једном:

Едип ће одговорити на питање и ископати себи очи,

Јокаста ће крикнути иза сцене,

доћи ће Гласник да саопшти последње ужасе,

и крв ће потећи.

А у некој паузи, између два стиха,

или док се у мраку и тишини мењају костими и декор,

можда на крају, док се кулисе односе и светло гаси,

одјекнуће опет крик ослепелог Едипа

чија је сенка већ замакла за посвећени брег.

Али само за час. Ми ћемо наставити своју игру,

срећни што су нас ипак позвали да изађемо на позорницу,

и прикажемо своју вештину пре него што светла утрну.

Наслов песме уводи нас у почетну ситуацију. У имагинативном простору песме крај позоришне представе, али истовремено на једном општијем плану, указује на однос према појму трагедије. Још од класицизма (17. и почетак 18. века), трагедија више није водећи, односно најцењенији жанр. У модерном времену трагедије се не пишу, јер више не постоји виђење света у којем је она била могућа. Трагедија је као облик поетског мишљења у нашем времену „завршена”. Ова двосмисленост, односно сучељавање прошлог и садашњег, продужава се у другој реченици: Ослепљени Едип одлази / у свој мрак, у наш мрак. Едипово самоослепљивање јасно је из драмског текста као последица приказаних догађаја, али какав је то наш мрак? И на кога се односи? Очигледно, синтагма наш мрак има јако симболичко значење, и повезано је са оним ми које се јавља у другој строфи, а затим се провлачи кроз читаву песму. Прво је наступио наш час, а затим Завеса још није спуштена, и ми излазимо: […] Све што се збило, приказаћемо још једном: […] Ми ћемо наставити своју игру, срећни што су нас ипак позвали да изађемо на позорницу, и прикажемо своју вештину пре него што светла утрну (Христић: 59).

Лирски субјект песме део је колективитета именованог заменицом Ми, које је главни јунак песме. Он је неко ко посматра догађања у две временске равни, у старом времену у коме је Софоклова трагедија Краљ Едип извођена на неком тргу или у амфитеатру, и која је на почетку песме завршена, и садашњег времена у коме се она „играˮ. Хор на завршетку трагедије нешто мрмља, и жури на вечеру – представа је део живота и свакодневице, а не издвојен и посебан догађај. У старо доба постојала је органска повезаност између књижевности и живота. Хеленска књижевност је заправо јединствен пример да се писана књижевност у потпуности развила из усмене књижевности, митологије. Ми, данас, упркос многобројним техничким знањима о књижевности, када идемо у позориште или да гледамо филм, ипак очекујемо некакву причу, и да нас она забави. У старо доба Хелени су ишли у позориште да гледају представу не да би видели и пратили причу – јер су је знали из усменог предања – већ да виде шта ће аутор да уради са том причом, како ће је преобликовати, у чему ће да одступи. Оно до чега ми стижемо радом, образовањем, дакле артифицијелно (извештачено), њима је због ограничености развоја било задато ситуацијом.

Представа коју Ми играмо главни је садржај песме. Игра показује да се трагедија удаљила од нас, и да је Ми не можемо другачије поновити него као игру, као показивање своје вештине, без гледалачког доживљаја. Оно што је трагедија значила гледаоцу у време њеног настанка, снажне емоције и прочишћење од њих (катарза), данашњем гледаоцу је ништа друго до позоришна игра. Трагедија нам није блиска због тога што наше време није време снажних емоција. Нема оне саживљености са судбином ликова које у нама ствара узбуђење, и на крају нам доноси спокој. Речи које карактеришу и описују наше време, односно начин на који примамо класичну трагичку литературу су: вештина, понос на вештину, игра, замена стварног вештачким (боја уместо крви, дрвени мачеви, уместо стварних предмета, кулисе). И мада у нама постоји потреба за саживљавањем, и снажном емоцијом, која у игри пробија из позадине, као крик Едипа на маргини догађања, сувише смо удаљени од цивилизације у којој се гледалац снажно саживљавао са приказаним догађањима и Едипову судбину доживљавао као своју.

Прича у трагедији има трајну вредност јер не говори о томе шта се Едипу догодило, већ шта може да се догоди сваком човеку. То је оно што је типско (ванвременско) у животу, а не појединачно и случајно. Трагедија даје одговор на питање зашто се нешто догађа, а не шта је било. Не приказује се шта се десило Едипу, већ оно што се уопште догађа људима: Едип у тренутку када је мислио да потпуно влада ситуацијом губи све; он све време активно делује у одређеном правцу мислећи да тиме решава проблем, а тим деловањем заправо ради против себе и постиже супротно. Зар то нису типске ситуације које се не догађају само Едипу, већ су биле, и могу се свакоме догодити у свим будућим животима. Цивилизацијски смо ослепљени да видимо оно што треба, и то је онај наш мрак са почетка песме. Зато треба да се препознамо у великим причама из прошлости и да поставимо себи питање судбине и нашег утицаја на избор те судбине. Запитаност ће нам помоћи да угледамо светлост која нам обасјава пут изласка из нашег мрака.

Литература:

1. Аристотел (2002). О песничкој уметности, пр. Ђурић, М., Дерета, Београд
2. Брајовић, Т. (2009). „Ни ми сами, ни неко други” : Парадоксални глас колектива у поезији Јована Христића, у: Зборник радова Модерни класициста Јован Христић, Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, Београд, стр. 191–204.
3. Десет векова српске књижевности – Јован Христић, књ. 89, приредила Бојана Стојановић Пантовић, Матица српска, Нови Сад, 2016. година
4. Јовановић, А. (2009). „Између ерудиције и емоцијеˮ у: Зборник радова Модерни класициста Јован Христић, Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, Београд, стр. 175–190.