ЈАСЕНОВАЦ – ЗЛОЧИН КОЈИ СЕ НЕ СМЕ ЗАБОРАВИТИ

query_builder

ЈАСЕНОВАЦ – ЗЛОЧИН КОЈИ СЕ НЕ СМЕ ЗАБОРАВИТИ

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 

„Сигурно можемо да се сложимо да је заборав злочина и злочинстава једна посебна категорија „надзлочина“ и то она најтежа – духовна. Међутим, поставља се питање како је уопште могуће да свест и савест људског рода доспеју у стање потпуне или делимичне индиферентности према поменутим најмрачнијим платформама несавршенства човечанске промисли. Можда се одговор на ову страховиту дилему крије у обрасцима понашања људских колективитета, па и нација међу њима, које бисмо могли да окарактеришемо само као општеприхваћене „завете прећуткивања“, често без логике, смисла, а посебно са потпуним одсуством сваке хуманости. У историји српског етноса, најбољу парадигму „прећуткиваног сећања на злочин“, проналазимо у повесници „отвореног случаја балканског Аушвица“, односно система концентрационих логора, а заправо фабрике смрти, у Јасеновцу. Док су Аушвиц, Собибор, Саксеснхаузен или Дахау, одавно постали постулати фактицитета о бестијалности антиљудске природе нацистичке и фашистичке идеологије злочина и смрти, дотле историјска наука, разне социолошке студије, али и свакодневица јавних дискурса у политици, истину о Јасеновцу још увек детерминишу као „отворени кривични случај“ са понекад недореченим и нејасним фрагментима приповедања о нечему што одавно није заслужило да носи сигнатуру „случаја“, већ потврђене повесне чињенице. Ниједна позоришна представа, ниједан уметнички филм, ниједна свеобухватна монографија није приређена о патњама десетина или стотина хиљада, а можда и милиона жртава (ево, ни у то нисмо сигурни!) најстрашнијег злочина хрватских усташа у Другом светском рату, а прошло је 75 година од формирања тог најмонструознијег жига вечитог срама на плећима оних који су своју срећу градили на тузи и несрећи невиних. Током миленијумске историје ограничавања слобода за кажњенике и притворенике, чак ни окорели криминалци у најстрашнијим светским затворским казаматима нису доживљавали такву ужасну судбину и погром, какву су доживели бројни новомученици из најширих слојева српског, јеврејског и ромског народа са простора тадашње усташке Независне Државе Хрватске и то на територији не већој од једног просечног средњоевропског града. Ни три геноцида над српским етничким колективитетом у XX столећу нису била довољан подсетник за најпозваније да на наведена питања дају веродостојне одговоре, а душе невиних страдалника из неопојаних гробова те српске „метрополе мртвих“ вапе за одговрима и опомињу нас преживеле да појаснимо разлоге због којих не смемо да дозволимо да „Камени цвет“ у Јасеновцу једнога дана не осване као потпуна непознаница или нејасно сећање генерација потомака жртава и некажњених злочинаца у овој парапсихолошкој драми „злочина и казне“, пред којом би и сам Достојевски устукнуо.

Чудно звуче и изгледају описи које можемо да прочитамо у разним студијама и анализама о историјату „Система концентрационих логора – Јасеновац“, када наиђемо на речи које еклатантне примере ужаса спроведеног над животима деце, жена и мушкараца свих животних доба и социјалних структура личности, називају „континуираним вишедеценијским полемикама“. Како је могуће да још увек постоји „полемика“ о геноцидном злочину који је за мање од четири године потпуно избрисао постојање десетина и стотина хиљада живота и то на до тада запањујуће, а често и фактографски незабележене монуструзне начине у историји злочинстава. Уколико су поменути животи постојали у априлу или јулу 1941. године, а у априлу 1945. године или у години првог пописа становништва након завршетка Другог светског рата, више нису били међу живима, због чега онда постоји било каква полемика? Уколико је познато да је геноцид у Јасеновцу над Србима, Јеврејима, Ромима, антиусташки политички опредељеним Хрватима и осталим припадницима тзв. „непоћудног елемента“ у популацији државе са по злу упамћеним акронимом НДХ, извршен од стране идентификованих злочинаца, које сасвим поуздано, убрајамо у државни војно-безбедносни систем поменуте нацифашистичке креатуре, какав је био усташки режим, поново постављамо питање, око којих тачно дилема полемишемо у вези са деловањем и учинцима постојања наведеног логора смрти? Још важније, због чега су уопште и настале те дилеме? Парадоксално, одговоре на ова питања није тешко пронаћи и исти пружају сазнања о суштинској особености усташке НДХ у односу на природе сличних тоталитарних злочиначких творевина насталих на платформама нацистичких и фашистичких агресија у току Другог светског рата. Догађаји који су потресали свакодневни живот логораша у јасеновачкој фабрици покоља, апсолутно су компатибилни са карактером поменуте државне творевине, једине, а у мају 1945. године и последње сателитске савезнице хитлеровске Нове Европе, која је „своје Јевреје убила својим рукама на сопственом тлу“, како је о томе некоћ потресно сведочио покојни Јаша Алмули, некадашњи председник београдске јеврејске општине и преживели јасеновачки логораш. Контроверзна и често критикована изјава Фрање Туђмана, председника модерне хрватске државе (1990-1999) на првом Опћем сабору Хрватске демократске заједнице, тадашње и данашње владајуће политичке партије у Републици Хрватској, у фебруару 1990. године, да „…НДХ није била само пука „квислиншка“ творба и „фашистички злочин“ већ и израз како повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, а у овом случају владе Хитлерове Њемачке, која је на рушевинама версајскога, кројила нови еуропски поредак…“, заправо је апсолутно исправна, колико год гнусна. Не износимо ову тврдњу из разлога што је већи део хрватског народа нацистичку окупацију и успостављање НДХ 10. априла 1941. године дочекао са френетичним аплаузима и поклицима задовољних усхићења. Уосталом, веома је незахвално вршити процене истинских осећања једног етничког колективитета према одређеним националним интересима и ставовима. Међутим, уколико се сложимо да су позиције друштвених елита према поменутим питањима најпрепознатљивија манифестација стварних тежњи једне социјалне заједнице и њене структуре, онда у приличној мери можемо релаксирано утврдити да је Независну Државу Хрватску, хрватско друштво, заиста доживело као остварење његових најдубљих надања, стрепњи и вишевековних тежњи.

Наведене тежње почивале су на идејама о хрватском државном и историјском праву, заснованом на средњовековним феудалним принципима односа друштвених елита према појму постојања „политичке нације“ или конститутивности једне етничке заједнице на конкретној територији или у одређеној држави. Према датим схватањима, права једне конститутивне заједнице у таквом друштву, искључивала су права свих других етничких скупина које не би биле спремне да прихвате аксиоме општеприхваћених постулата живота, навика и обичаја поменутог „устројитељског“ етницитета. Наведене феудалне принципе, носиоци хрватског националног „ризорђемента“, попут Анте Старчевића, чувеног „оца хрватства“ и Јосипа Јурја Штросмајера уградили су у платформе грађанске афирмације и поимања нововековног националног препорода хрватског народа са тврдњом да је српски православни етнички и конфесионални етницитет „реметилачки фактор“ у стремљењима друштва за реализацијом идеала успоставе велике и етнички и верски хомогене, јединствене и самосталне хрватске државе. Савременици и наследници старчевићевске и Штросмајерове идеје о хрватском државном и историјском праву, у облику националистичке великохрватске и верске римокатоличко-клерикалске политике „праваштва“, у другој половини XIX и у првој половини XX века, мобилисали су најшире слојеве хрватског народа свих социјалних структура према националном задатку стварања горе-описане хрватске државе у којој не би било места за српски православни живаљ и друге верске и националне заједнице, из разлога што су такве народносне и конфесионалне групације сматране „туђинским ткивом“ у зацртаном моделу организације хрватског друштва. Остварење ових монструозних хрватских националних идеја, по први пут догодило се у НДХ, где се већ у априлу 1941. године доношењем Закона о хрватском држављанству, а потом и Закона о заштити аријевске расе и хрватске части, отпочело са процесом систематског истребљења у првом реду српског, јеврејског, а потом и ромског становништва на просторима данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Срема и дела Рашке области. Према подацима „Енциклопедије холокауста“ Меморијалног музеја холокауста у Вашингону усташки режим је у периоду од априла 1941. године до јануара 1943. године усмртио преко 250 хиљада Срба. До краја оружаних сукоба, број страдалих Срба у Другом светском рату порашће до вртоглаве цифре од преко милион жртава, од којих је бар половина поклана од стране усташких злочинаца. Централна позорница у том „театру злочина и крви“, налазила се у суморном Јасеновцу.

Међутим, победа Титових партизанских јединица и Комунистичке партије у рату, потом и стварање Нове Југославије „братских народа и народности“ чије је јединство било исклесано у рату за ослобођењем од окупатора, као и у класној социјалистичкој револуцији, нашло се у потпуној колизији са „уратком“ националне државне творевине једног од тих братских народа – хрватским, током трајања те епопеизиране борбе за слободом. „За љубав Титовог братства и јединства“, било је потребно умањити последице хрватских злочина, а најефикаснији метод који је тада примењен почивао је на раније поменутом општеприхваћеном прећуткивању или потискивању рада на свеоубухватном сазнању о размерама „колективног замрачења свести“ подивљалог хрватског усташтва и учинцима њихове политике терора и покоља. Резултат наведених метода потискивања сећања на злочин налази се у оквирима присуства дилема, полемика и недоречености у сазнањима о ужасима почињеним у Јасеновцу, Јадовну, Госпићу, Пребиловцима, и другим стратиштима српског живља у НДХ. То никако не значи да су комунистичке власти нове државе браниле помињање или нужна сазнања о патњама жртава ових погрома, па и самог геноцида почињеног у Јасеновцу. Међутим, док је цела послератна цивилизација са пажњом и неверицом откривала детаље страхота и усуде жртава који су се догодили у нацистичким концентрационим логорима од Атлантика до Волге, у Југославији је, након почетних испитивања и правосудних истрага, јавно интересовање за улогу логора Јасеновац у усташкој геноцидној политици стварања етнички и конфесионално хомогене хрватске државе, почело неумитно да бледи. Неформални разлог за овај нељудски поступак нових власти и њихових, у првом реду политичких и академских елита, пронађен је у наводно државним и идеолошким интересима „југословенске социјалистичке заједнице“ у којој није могло бити места за узнемирујуће повесне цртице из ближе или даље прошлости српско-хрватских односа, а сазнања о геноциду у Јасеновцу, као и уопште о хрватском „Magnum crimen“ из Другог светског рата, према сулудој процени надлежних, постао би „камен спотицања“ у изградњи „самоуправне социјалистичке државе југословенских народа и народности“. У наведеним разлозима потискивања интересовања и криминалистичке обраде сазнања о злочинима у Јасеновцу, крије се и објашњење због чега је тек 1966. године подигнуто спомен-обележје, већ помињани Камени цвет, аутора Богдана Богдановића, на највећем стратишту српских, јеврејских и ромских жртава у Другом светском рату. Тито се сложио са предлогом да Јасеновац треба достојанствено обележити, али да од тога, како је рекао, не треба правити, „јадиковку“, јер је у Јасеновцу извршена „одмазда непријатеља на устанак народа Југославије“! Након рата, оштећени остаци логора углавном су уклоњени од стране нових југословенских власти, а целокупна хрватска политика „државног и историјског права“ ослобођена је сваке одговорности за почињена злодела и о њој се једноставно више није говорило. Усвојен је став да су усташки злочини, па и сам геноцид у Јасеновцу, последица нерешених међунационалних питања у Краљевини Југославији, али и да је узроке истих потребно потражити у фашистичкој агресивној политици, како у свету, тако и код нас, на Балкану. Због тога су и сви страдалници у Јасеновцу детерминисани само једним општим, безличним, апстрактним термином, у послератном периоду доста коришћеним појмом „жртава фашистичког терора“. Постојало је веровање да су на тај начин уклоњени сви даљи потенцијални узроци међуетничких и међурелигијских напетости и проблема, што је углавном кохерентно и здушно, прихватила и српска интелектуална и политичка елита.

Јасеновац је постао само једна „непријатна страница“ у повесници међунационалних односа у бившој Југославији. Тако се десило да је осамдесетих година прошлог века приликом студентске екскурзије Спомен подручју Јасеновац, угледни српски историчар проф. др Бранко Петрановић упитао своје студенте да ли им је познато да је на том месту убијено пола милиона Срба, а када су студенти узвратили питањем због чега њихов професор не објави неку студију или монографију о датој теми, добили су одговор да то вероватно не би било умесно! Можда се истим разлозима политичке коректности водио и сам вођа Друге Југославије Јосип Броз, који током своје тридесетпетогодишње владавине никад није посетио ово страдалничко светилиште српског народа. Процес реализације хрватске политике државног и историјског права окончан је у Ратовима за југословенско наслеђе деведесетих година прошлог столећа, када је преостало и из Другог светског рата преживело српско становништво, коначно, а вероватнo трајно и у целости протерано, овог пута из модерене и демократке хрватске државе. Срба је у Хрватској нестало, али манипулције, недоумице, и прећуткивање геноцида из Другог светског рата и његовог живог симбола Јасеновца, преживели су и ту последњу националну катаклизму српског етноса, а овај пут и уз сагласност већег дела међународне заједнице. На вапај српског живља и државе Србије да се подршком хрватском национализму из деведесетих година прошлог столећа, заправо глорификује и награђује злочинство хрватске геноцидне политике државног и историјског права, као и сама улога усташа у њој, из међународне заједнице је стигао одговор који нико боље није артикулисао од бившег председника Француске Жака Ширака, који је српском народу поручио да би пре било каквог захтева за правдом, „…Срби прво требали да схвате да су они народ без закона и вере, а  заправо нација разбојника и терориста…“, па самим тим правду и не заслужују. Можда Жак Ширак није никада чуо за страдалништво Светог Вукашина Новомученика Јасеновачког и Клепачког, али не би требало нико да замера некадашњем француском председнику, због наше грешне ћутње и заборава, јер је из Јасеновца пуних четрдесет година тутњила једна громогласна тишина. Па како онда да је и Жак Ширак чује…

Већ смо нагласили да је политика прећуткивања Јасеновца изнедрила „дисциплину“ манипулације учинцима усташког геноцида над Србима. Највеће од истих односе се и данас на тачан број страдалих. Манипулације су најпре започеле саме усташе, које су се још током Другог светског рата хвалиле да су у Јасеновцу заклале чак милион Срба. Љубо Милош, командант логора у Јасеновцу, говорио је о „пар стотина хиљада људи“ и да су усташе у Јасеновцу „умориле више Срба него Турци током вишестољетне османлијске владавине“, а његов колега фра Мирослав Мајсторовић Филиповић, звани Сотона, помињао је „око пола милијуна Срба“. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача маја 1945. године закључила је да је у Јасеновцу „насилно усмрћено отприлике милион и четири стотине хиљада људи“, док је исто тело Међународном суду у Нирнбергу поднело извештај да је у Јасеновцу убијено 600.000 људи. Генерал пуковник Велимир Терзић био је сигуран да је у Јасеновцу „убијено најмање 1.000.000 Срба, а црногорски публициста др Радомир Булатовић писао је да је „у Јасеновцу страдало 1.110.929 људи, жена и дјеце“. Херман Нојбахер, опуномоћени Хитлеров министар за југоисток, писао је да је у логору Јасеновац убијено 225.000 Срба. Немачки командант југоистока генерал Александар фон Лер наводио је 400.000 жртава у НДХ, а исту цифру помињао је и немачки генерал хрватског порекла Лотар Рендулић. Његов колега Ернест Фик је идејном творцу Холокауста, Хајнриху Химлеру 16. марта 1944. године писао да су усташе побиле „600.000 – 700.000 Срба“. Некадашњи загребачки надбискуп кардинал Фрањо Кухарић сумњичаво је фебруара 1981. године у загребачкој катедрали поменуо „оних 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу“, а први председник самосталне Хрватске, Фрањо Туђман, пред распад бивше Југославије писао је да је у Јасеновцу „страдало око 30.000-40.000 особа“. Тек 2013. године сарадници Спомен подручја у Јасеновцу сачинили су привремени, непотпуни списак од 83.145 јасеновачких жртава, а Музеј геноцида у Београду регистровао је именом и презименом више од 88.000 жртава логора у Јасеновцу. У Независној Држави Хрватској 1941. године живело је од 1.885.943 до 1.966.000 Срба, а према попису становништва из 1948. године на територији Босне и Херцеговине било је 1.610.000 Срба. На основу досадашњих истраживања, београдски историчар Драган Цветковић процењује да коначни број жртава у Јасеновцу износи између 122.300 и 131.100 мушкараца, жена и деце, али и да су усташе, поред Јасеновца, у другим логорима и на кућним праговима широм Босне и Херцеговине и Хрватске побиле и у јаме безданке бацили још 345.000 Срба. Почасно место међу манипулаторима бројем јасеновачких жртава припада Јосипу Брозу Титу, који се од пролећа 1944. године, када је писао о више него увеличаној цифри како је у НДХ само за прва три месеца од њеног оснивања, „уништено преко пола милиона Срба“, стално поигравао са бројем усташких злочина. После ревизионистичког говора у Глини, 7. јула 1952. године када је број усташких жртава свео „на стотине и хиљаде људи“, Тито је девет година касније, јула 1961. године у Ужицу изјавио да су усташе побиле „на стотине и хиљаде Срба и хрватских родољуба“.

Манипулације рађају сумње, сумње доводе до страхова, а страхови доносе ужасе. Ужаси Јасеновца најсликовитије се могу испричати у речима о страдалништву већ помињаног Светог Вукашина Клепачког. Оваj Србин, Новомученик из Јасеновца, родом jе из херцеговачког села Клепци, коjе се налази на источноj обали Неретве (наспрам Чапљине), где jе раниjе била стара црква Светог Апостола Луке, настала почетком XVI века, као задужбина чувених српских православних црквеноградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. године jе била обновљена као црква Преображења Христовог (коjу су снаге Хрватског вијећа одбране срушили до темеља 1992. године, као и цело село Клепце). Припадао је породици Мандрапа и звао се Вуксан, Вукан или Вук, односно Вукашин. Рођен је крајем XIX века, наjвероватниjе у своме селу, али се у раним годинама преселио у Сараjево. У Сараjеву jе породица Мандрапа уживала статус угледне српске трговачке и задужбинарске заједнице, блиско повезане са Старом црквом Светих Арханђела на Башчаршији, где су били и добротвори. Почетком усташког погрома 1941. године, Вукашин се склонио у своjе село, али су хрватске усташе и тамо доспеле, побивши му целу породицу, као и већи део становништва села Клепци и суседних Пребиловаца, као и друге Србе у долини Неретве и на ширем простору Херцеговине. Тада су у једном шумском збегу заробили и Вукашина. Вукашин је одведен у Сарајево, а одатле је у мају 1942. године депортован у логор Јасеновац, заjедно са бројним православним Србима. Само одвођење потресно је описао jедан од преживелих логораша Жарко Видовић из Сараjева, који је изнео и сведочанства о настанку чувене песме „Ђурђевдан“ међу српским заточеницима у том „вагону смрти“ за Јасеновац . Вукашин је погубљен у Јасеновцу jануара 1943. године, од руке усташког злочинца Жила Фригановића и то страдање jе описао доктор Недељко Зец, такође jедан од преживелих јасеновачких логораша, у књизи под насловом „Само ти, дете, ради своj посао“. Усташки кољач Фригановић, видећи Вукашина, постариjег сељака, како спокоjног духа и са неким недокучивим миром на лицу посматра страшан покољ својих сународника, доведе га преко реда пред једну ископану jаму, над којом су од раног jутра клали и у њу бацали невине жртве, те решен да му разбиjе таj мир и спокоjство, затражи од њега да викне „Живео Павелић“. Како Свети Вукашин ниjе ништа одговарао, него jе само мирно и спокоjно ћутао, убица му jе ножем секао jедно по jедно уво, а потом и нос. Када jе мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не изрекне похвалу поглавнику, блажени мученик Вукашин jе мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божjу неизмерност, полако и разговетно рекао: „Само ти, дијете, ради своj посао!“ Дати  одговор и блаженство спокоја са крвљу пошкропаног лица Светог Новомученика разбеснео jе убицу, па му jе овај у бесу ископао очи, извадио срце, преклао гркљан, а потом његов леш ногама одгурнуо у jаму. Убица је затим изгубио разум, а касније је све ово испричао у логорскоj амбуланти доктору Недељку Зецу, аутору поменте збирке прича преживелих логораша. Његош би казао: „…Ође људско престаје познање!“. Српска Православна Црква канонизовала је Вукашина Мандрапу 1998. године.

То је био Јасеновац, место ужаса, светилиште душа невиних и Голгота ускрснућа праведних. У кривичном праву злочин геноцида не застарева, али у животма људи и у историји цивилизације исти се и не понавља, већ непрекидно траје, све док у целости не буде забележен и достојно урезан у колективно памћење свих нас, случајно преживелих.

 

 

Мср Срђан Граовац, историчар

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language