Jan Verner Miler i njegovo shvatanje populizma

Autor: dr Jelena Todorović Lazić

Populizam pripada onoj grupi političkih fenomena bez kojih se ne može zamisliti nijedna relevantna analiza složene političke stvarnosti. Posebno nakon političkih dešavanja sa obe strane Atlantika tokom 2016. i 2017. godine, fenomen populizma nalazi se u zenitu pažnje međunarodne javnosti. U prilog njegovoj aktuelnosti govori i činjenica da je tokom poslednjih nekoliko godina objavljen veliki broj knjiga u kojima se međunarodno priznati politikolozi utrkuju da čitaocima i akademskoj javnosti predstave pojam populizma iz više uglova i daju doprinos rasvetljavanju ovog nedovoljno teorijski obrađenog fenomena. Jedan od njih je i nemački politikolog mlađe generacije Jan Verner Miler i njegovo delo „Šta je populizam?“.

Koncept populizma često je na lošem glasu jer se pogrešno svrstava u isti koš sa nekim oblicima evroskepticizma ali i sa terminima bliskim ektremnoj desnici kao što su ksenofobija i šovinizam. Jan-Verner Miler nudi nam jednu novu perspektivu kojom posmatra populizam i daje savete kako treba odgovoriti na njega. Kombinujući teorijske postavke fenomena sa saznanjima autora o realnosti populizma, Miler uspeva da osvetli neke važne elemente populizma. Pišući ovu knjigu, autor je usmerio fokus na pokušaje da nam pruži odgovore na tri pitanja: šta pričaju populisti, šta rade populisti odnosno kako se ponašaju kada su na vlasti i na kraju ali ne i najmanje važno pitanje – kako se treba nositi sa njima.

Miler posmatra populizam kroz tumačenje suprotstavljenih parova – pluralizam antipluralizam, „mi“ – „oni“, legitimno – nelegitimno. Autor počinje prvo poglavlje govoreći o populizmu kao specifičnom obliku identitetske politike koja je kritična prema elitama ali istovremeno i isključivo antipluralistička. Svi populisti postavljaju narod nasuprot korumpiranoj, koristoljubivoj eliti. Ali nikako ne treba izvući zaključak da je populista svako ko kritikuje establišment,  odnosno elite na vlasti. Glavna Milerova teza je da se populista od drugih kritičara elite razlikuje jer tvrdi da samo on predstavlja „pravi“ narod. Miler kaže da je to autoritaran obrazac koji su primenili sa jedne strane Čavez, a sa druge Orban, Erdogan. Pretvaraju se da samo izvršavaju volju naroda, ali „jedinog autentičnog naroda“.

Uvod i prvo poglavlje („Šta populisti govore“) predstavljaju teorijski doprinos ove knjige i u njima Miler razmatra i ostale definicije populizma. On se protivi svrstavanju populizma u isti koš sa „neodgovornom politikom“ ili izjednačavanjem sa strahovima ili ljutnjom birača. Miler objašnjava da se „populizam ne može razumeti na nivou politika jer je on više poseban način zamišljanja politika“. Populisti se mogu naći i na levici i na desnici – Le Pen i Vilders, Podemos i Siriza. Ne postoje koherentni kriterijumi odnosno teorije populizma, granica između populizma i nepopulizma.

Miler pokušava da definiše koja vrsta političkih aktera se može svrstati u populiste. Za njega, potreban ali ne i dovoljan uslov jeste kritika prema elitama. Sledeći uslov je da bude antipluralista što znači da oni i samo oni predstavljaju narod, po njima ostali koji predstavljaju isti narod su, zapravo, opasnost po demokratiju. Kako razlikovati prave i lažne populiste kad imamo pojmovni haos, jer i levo i desno i demokratsko i liberalno, antidemokratsko, antiliberalno, može biti i prijatelj i neprijatelj demokratije. Populisti su oni političari koji tvrde da predstavljaju 100% građana, a ne prihvataju legitimitet drugih aktera koji tvrde da predstavljaju te iste građane. Tako dolazimo do jedne od važnih Milerovih tvrdnji da je osnovna odrednica populizma suštinski antipluralizam.

Drugo poglavlje govori o tome šta populisti rade kada su na vlasti. Miler identifikuje tri populističke tehnike upravljanja: „okupacija države, masovni klijentelizam i potiskivanje civilnog društva“. Prva tehnika okupiranja države-kreiraju državu po svojoj volji sa obrazloženjem da je to volja naroda. Druga tehnika-masovni klijentelizam. Nagrađivanje birača otvoreno, nisu svi zakoni isti za sve – diskrecioni legalizam. Civilno društvo populisti najčešće diskredituju, ono se posmazta kao protivnik populista na vlasti.

Treće ujedno i završno poglavlje bavi se pitanjem odgovarajuće reakcije na populiste. Privlačnost populizma raste zbog neispunjenih obećanja demokratije. Mada je veći deo poglavlja posvećen objašnjavanju privlačnosti populizma i kritikovanja odgovora na populizam, Miler na kraju predlaže da populistima treba konstruktivno pristupiti: „mogli bi se ozbiljno shvatiti njihovi politički zahtevi, a ne da ih uzimamo zdravo za gotovo“. Potrebna neka nova vrsta društvenog ugovora. Stoga, i političari i mediji bi trebalo da se bave pitanjima koja pokreću populisti, a ne da ih osporavaju. Miler je ubeđen da birače koji glasaju za populiste ne treba otpisati. NJihovi izabranici, ipak, dolaze na vlast kroz mehanizme parlamentarne demokratije.

Milerova knjiga je višestruko angažovana. U njoj se razmatraju različita pitanja vezana za populizam, bilo da se radi o tome kako populisti donose nove Ustave čime se demantuje stanovište da je populistima cilj da vladaju bez ograničenja već oni žele da sami uspostave pravila koja će im odgovarati, što opet ide u prilog tezi da koriste mehanizme predstavničke demokratije; potom razmatra pitanje američke izborne kampanje ali se bavi i pitanjem unutarstranačke demokratije italijanskog populističkog pokreta „Pet zvezda“.

Miler se ne plaši da postavlja neprijatna pitanja, poput toga da li je liberalna kritika populizma loša ili su populisti jednostavno uspešni političari koje ne vole njihovi protivnici. Dok daje brojne primere iz Latinske Amerike, Evrope i Sjedinjenih američkih država, to čini knjigu zanimljivom za sve čitaoce. Bez obzira na to što danas populizam doživljava renesansu na desnici, jedan od glavnih predstavnika populista u ovom veku viđen je zapravo na levici – bivši predsednik Venecuele, Ugo Čavez. Miler je uveren da je za uspeh desnih populista presudna saradnja sa konzervativnim elitama (Tramp ne bi pobedio bez podrške Republikanske stranke).

U akademskom smislu, knjiga najviše obećava kada se Miler bavi demokratskom teorijom. Prema Mileru, populizam predstavlja neraskidivi deo moderne demokratije. On je stalna senka predstavničke demokratije, njeno vanbračno dete ili autoimuna bolest koja je izjeda iznutra. Populizam ne nudi atraktivnu ideološku alternativu demokratiji. Umesto toga, populisti koriste neispunjena obećanja demokratije i „jezik demokratskih vrednosti“ da deformišu demokratiju. On u velikoj meri kritikuje terminologiju „iliberalne demokratije“, a umesto toga predlaže izraz „neispravne demokratije“. Po rečima autora, „takozvane liberalne elite su umerene i nesposobne da ostvare sopstvene demokratske ideale“. Prema tome, mnogi Milerovi argumenti predstavljaju poziv za obnovu demokratije koja treba da preispita sopstvene principe.

Zaključak – Sedam Milerovih teza o populizmu:

1. On nije autentični deo demokratske politike ili neka vrsta devijacije već je stalna senka predstavničke politike. Populisti nisu protiv principa političkog predstavljanja, samo tvrde da su jedini legitimni predstavnici naroda.
2. Nije svako ko kritikuje elite populista.
3. Populisti polažu pravo na zastupanje onoga što je volja naroda.
4. Iako često pozivaju na referendum, žele samo da potvrde već doneti zaključak.
5. Okupiraće državu, primeniti klijentizam, gušiće civilno društvo
6. Treba ih kritikovati ali ne i isključiti iz debate
7. Populizam nije korektiv liberalne demokratije koji politiku približava narodu. Predstavnici liberalne misli treba da se zamisle koji su propusti sadašnjeg modela reprezentivne demokratije, između ostalog kako pokloniti pažnju brigama glasača koji glasaju za populiste.