Аутор: др Александра Колаковић виши научни сарадник Института за политичке студије
Данас се Јалта у историографији и савременој политичкој анализи често појављује као извор историјских аналогија за повратак логике сфера утицаја и реалполитике у условима кризе либералног међународног поретка. Јалтска конференција из фебруара 1945. године представља један од кључних тренутака у историји међународних односа 20. века. Сусрет Рузвелта, Черчила и Стаљина 1945. године означио је покушај да се унапред обликује поредак након Другог светског рата, у тренутку када је војни исход био известан, али политичке последице дубоко неизвесне. Иако Јалта није формално „поделила свет“, она је институционализовала логику великих сила, признала војне реалности на терену и поставила темеље хладноратовског биполарног система. Отуда је Јалта историјски компромис великих сила и један од оквира када се говори о изазовима и променама савременог светског поретка. Поруке и поуке историје увек су потребне за разумевање света у коме живимо и настојања да се предвиде могуће будуће околности, а посебно је, од избијања рата у Украјини и сукоба у Гази, актуелно питање безбедносних граница и поделе интересних сфера.
Техеранска конференција, одржана у новембру и децембру 1943. године, била је први сусрет „Велике тројке“ и представљала је кључну преломницу у формирању савезничке стратегије. У Техерану су постављени основни обрасци који ће касније бити институционализовани у Јалти: директни договори великих сила, повезивање војних одлука са политичким пројекцијама будућег поретка и постепено обликовање сфера утицаја. У разговорима о послератним границама Пољске и безбедносним интересима Совјетског Савеза, већ се назирала логика будућег уређења Европе по принципу војне контроле и геополитичких компромиса. Техеран је стога значајан јер показује да Јалта није била изоловани дипломатски догађај, већ кулминација процеса који је започео раније. У Техерану је створен преседан да се кључна питања европске будућности решавају у уском кругу великих сила и уз маргинализацију мањих савезника. Тај образац ће у Јалти бити продубљен и формализован. Што је један и од разлога зашто се, имајући у виду све мировне иницијативе, посебно око Украјине и разговора на релацији Трамп–Путин, доводи у везу са савременим околностима и креира интересовање за Јалту.
Историјски значај Јалте јесте да су се велике силе договориле о основним оквирима послератног уређења: о подели Немачке на окупационе зоне, принципима денацификације, успостављању Уједињених нација и оквирном политичком решењу за Источну Европу. Различите националне историографије различито тумаче Јалту. Америчка и британска историографија, нарочито у постревизионистичкој традицији, истичу ограничене могућности Запада да наметне другачији исход без ризика од наставка рата. Француска историографија наглашава маргинализацију Европе у процесу одлучивања великих сила. Немачка историографија посматра Јалту кроз последице по немачку државност и дуготрајну поделу земље, уз нагласак да је та подела била последица пораза нацистичке Немачке. Руска историографија Јалту види као легитимизацију безбедносних интереса Совјетског Савеза и као темељ послератне стабилности. Српска (југословенска) историографија Јалту тумачи кроз призму континуитета великосилског одлучивања о судбинама мањих држава. Поменуто се одражава и на јавни дискурс о Јалти у овим државама, што је и основа савремених метафора.
У савременој аналитичкој литератури Јалта се све чешће користи као метафора за повратак „сфера утицаја“. Истраживачки центри и угледни часописи о међународним односима указују да се свет удаљава од оптимистичне визије универзалних норми и враћа политици моћи. Јалта служи као историјски оквир за расправу о томе да ли се свет креће ка новом, неформалном договору великих сила о утицајним зонама, или ка продуженој фази конфронтације без јасних правила. Рат у Украјини отворио је питање о позицији Европске уније, као и о преговорима и „реалистичним компромисима“, који поново актуелизују дилему из Јалте: да ли велики актери имају право да одлучују о судбини мањих држава у име стабилности? Француска посебно инсистира на већој улози Европе као геополитичког актера, што представља покушај да се превазиђе улога „објекта“ великих договора, каква је била након 1945. године. Периодичне тензије у трансатлантским односима, тј. на релацији САД – ЕУ, од тарифа до мировног оквира за Украјину, показују фрагментацију јединственог западног света у условима различитих интереса, приоритета и политичких оријентација. Регионална жаришта показују ограничења институционалног поретка створеног после Јалте. УН и механизми колективне безбедности често су блокирани интересима великих сила.
Јалта је симбол двоструке природе међународних односа: тежње ка институционализацији сарадње (УН, колективна безбедност) и признања грубе расподеле моћи. Данас се у међународним односима управо уочава дискрепанца између нормативног поретка заснованог на правилима и реалполитичке конкуренције кључних актера. Ипак, савремени поредак није проста реплика 1945. године. Разлика је у томе што је данашњи систем мултиполаран, фрагментиранији и мање стабилан, јер не постоји јасна структура биполарне равнотеже као у хладноратовском периоду. Уз САД и Русију, значајну улогу имају Кина, регионалне силе, а иако ослабљене, и даље су важан фактор и наднационалне институције. Такође, за разлику од Јалте, не постоји јединствен форум у којем би велике силе институционализовале нови поредак, што повећава ризик од нестабилности. Јалтска конференција остаје кључна историјска референца за разумевање односа моћи у међународној политици. Она није била ни једноставна „подела света“, ни искључиво морални неуспех, већ историјски компромис у условима тоталног рата. У савременим расправама Јалта служи као упозорење да стабилност заснована на договору великих сила може донети привремени мир, али по цену маргинализације мањих актера и дугорочних тензија. Најзначајније је да разумевање Јалте и њених последица помаже да се критички сагледају изазови савременог светског поретка — између тежње ка правилима и неминовности политике моћи.
Остави коментар