Aутор: проф. др Горан Васин, историчар
Српске елите у Хабзбуршкој монархији, често су и интензивно писале о Русији и руском питању генерално. Светозар Милетић је доста простора у својим текстовима посветио овој теми, што је тема за посебну анализу. Сличан случај био је и са умним великанима српске мисли Лазом Костићем, Јованом Суботићем, Михаилом Полит Десанчићем. Лаза Костић је о Русији писао врло критички, док су Суботић и Полит писали анализе објективно и реално афирмативно. Положај Срба у Монархији условљен, односима две велике силе, далеко је био од повољног, па се стога свака реч објављена о Русији морала политички мерити и размишљати.
Некада важан и утицајан политичар Сентандрејац Јаков Јаша Игњатовић у низу својих текстова се обрачунавао са руском политиком посебно после Берлинског конгреса 1878. године. Будући да је био на платном списку Владе Калмана Тисе, његове текстове треба посматрати не само као део порука Србима, већ и државне антируске политике коју је Тиса заговарао у дугом низу година. Игњатовић критикује унутрашње слабости Русије, њено устројство, али посебно жељу да господари другим народима. Отворено користи израз да је Русија друге народе подјармила. Игњатовић пише да је руски народ и руска држава у сталном међусобном расцепу, између завера и нереалне спољне политике и да је потребно дати Русима слободу и на културном пољу даље радити, те да је руски народ себи довољан и да му није до панславизма ни до словенства.
После убиства цара Александра II гoдине 1881, Игњатовић се огласио текстом, у коме је оштро критиковао руску унутрашњу и спољну политику. Он је сматрао да се Русија налази пред проблемима, да нихилисти нису случајност и да су потребне реформе. Игњатовић тврди да ако у Русији завладају слободе и културна реформа, она ће поново бити пријатељ Европи, а ако победи шовинизам, завојевање, Европа ће поново бити под перманентном претњом од Русије. Он предвиђа потенцијални сукоб Немачке и Аустроугарске са Русијом, уз позивање на патриотизам Срба према Угарској јер се живи у критичном времену које ће бити преломно и по балканске народе.
Његов текст Шовинизам руски у Срба, написан фебруара 1886, садржи доста званичних ставова Пеште (између редова), и личног ауторовог става препуног огорчења према српској средини, која је у либералном окружењу и даље била наклоњена Русији. Изолован и често политички усамљен Игњатовић је оштро критиковао Русију. Он не пориче да су Срби са разлогом од Русије кроз добaр део 19. века очекивали помоћ и ослобођење, али апострофира Бугарску као кључну област за саму Русију због близине Цариграда. За Бугаре сматра да су лаки да се русификују и покоре, што није случај са Србима по Игњатовићевом мишљењу. Стога се током Кримског рата, показало да српски русофили више теже победи Русије, него добробити Србије, што је константа политике српских русофила. Игњатовић критикује Игњатијева због креирања Велике Бугарске и сматра да је природни савезник Срба Аустроугарска. По његовом мишљењу, иако то Русији није право, Монархија као сусед Србије бољи је савезник и брана руском утицају у Европи. Он у једном моменту иде и корак даље реченицом да је Аустрија од Западне Европе позвана да заустави ширење Русије. Руску политику према Пољској критикује, а посебно према свим малим народима, који су по његовом мишљењу имали само могућност претапања у руску нацију. Игњатовић тврди да су у руској јавности и политици присутне антипатије према Србима и Србији јер је сазревањем српске политике почело окретање од безусловне руске балканске политике. Игњатовић заговара и брани позицију Аустроугарске као једину могућу, дајући јој на значају током српско-бугарског рата, али и раније током Велике источне кризе.
Јаков Игњатовић је на тај начин кроз призму политичког интереса Аустроугарске покушавао да уклопи српско питање у однос према Русији. Његова острашћеност и огорченост, личне везе са режимом Калмана Тисе, дају јасну слику колико је јака била либерална опозиција према политици помађаривања и експанзији двојне монархије у Босни и Херцеговини. Игњатовић се нашао потпуно изолован и маргинализован, али његове речи остају сведочанство да је Тисина влада желела по сваку цену да своју политику спроводи у српској средини и што више подели пречанске Србе, који су били ослабљени Милетићевим повлачењем из активне политике 1882. године.
Тако се кроз текстове утицајних српских политичара из Хабзбуршке монархије може сагледати однос према Русији, српском питању и односу Срба у Монархији према Русији генерално. Емотиван, јак, дубински осећај привржености Русији укорењен од 18. века није јењавао ни током друге половине 19. века, упркос притисцима после Кримског рата. Светозар Милетић је својим текстовима указивао на будуће проблеме односа Русије са Немачком и Аустроугарском, посебно наглашавајући потребу јачег ангажовања Петрограда у решавању српских проблема. Михаило Полит Десанчић и Јован Суботић, су своје импресије посебно везали за путовање у Русију 1867, где су потврдили снажно проруско осећање супротстављајући га политици двојне монархије у дугом временском периоду. Са друге стране Јаков Игњатовић је отворено манифестовао политику Беча и Пеште са малим одјеком у српској средини. Положај Срба у Хабзбуршкој монархији на тај начин био је под сталном тензијом, а елите под присмотром министарства и унутрашњих и спољних послова. Један од кључних разлога оптужби за велеиздају била је приврженост Русији.
Остави коментар