Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Док лежи у телавивској болници, отац у полусну непрестано понавља име једног главног града. Тај, наизглед безначајан детаљ, у свести приповедача постепено прераста у знак неразјашњене породичне тајне. Покушавајући да открије његово значење, он од мајке сазнаје тек да је отац у младости са братом Мошом боравио у Бечу. Све остало остаје недоступно. Ни породични албуми, ни мајчино сећање, ни очеве недовршене реченице не успевају да открију шта се крије иза упорног понављања имена аустријске престонице. Зато Беч у роману престаје да буде стварно место и постаје симбол једног дела очевог живота који је заувек остао затворен за сина. Овај мотив открива колико је мало приповедач заправо знао о човеку чији живот покушава да реконструише. Иако је после очеве смрти настојао да од различитих трагова састави целовиту слику његове прошлости, непрестано је наилазио на празнине које није било могуће испунити. Албахари тиме показује да је сваки покушај реконструкције прошлости осуђен на непотпуност. Чак и када су сачувана сећања, фотографије и сведочанства, у животу другог човека увек остаје део који измиче туђем разумевању. Та недокучивост очеве личности постаје један од покретача приповедања, јер се прича рађа из онога што није могуће до краја објаснити, већ само наслутити. Ћутање о Бечу није усамљен случај, већ део ширег очевог односа према прошлости. Као човек који је преживео рат и логорско искуство, он о најболнијим догађајима готово никада не говори непосредно. Уместо исповести, остају тек појединачна имена, недовршене реченице и успутне асоцијације које приповедач покушава да повеже у смислену целину. Албахари тиме указује на границе језика пред трауматичним искуством. Постоје догађаји који се не могу до краја испричати, већ се преносе посредно, кроз тишину, понављања и празнине. Због тога је и очева биографија у роману исписана више оним што је прећутано него оним што је изговорено.
Посматрајући очев живот са временске дистанце, приповедач постепено увиђа да је читавог живота завидео његовом миру, стрпљењу и унутрашњој сабраности. Док је отац деловао као човек који је прихватио свет онакав какав јесте, син је непрестано лутао, мењао места, сумњао у сопствене изборе и тражио смисао у писању, путовањима и непрестаном преиспитивању себе. Тек након очеве смрти постаје свестан да је иза тог привидног мира стајао живот обележен страдањем, губицима и искуствима која никада нису до краја била изговорена. Оно што је некада изгледало као спокој, сада се открива као облик животне мудрости стечене кроз патњу. То сазнање долази прекасно. Приповедач више нема могућност да оца пита да ли је његово тумачење исправно, нити да провери сопствене претпоставке. Пред њим више није жив човек, већ гроб који једини може да посведочи његово одсуство. Бол због губитка додатно продубљује чињеница да је отац у последњим данима живота готово потпуно престао да говори. Његово ћутање постаје коначан прекид сваке могућности разговора, али истовремено и простор у који приповедач уписује сва питања која никада није поставио. Због тога се писање романа јавља као покушај да се накнадно успостави дијалог који у стварности више није могућ. Оно што није успео да изговори оцу за његовог живота, приповедач покушава да изговори кроз текст, свестан да ниједна прича не може у потпуности надоместити изгубљени разговор.
После смрти човека најдуже остају предмети. Они су први трагови некадашњег присуства и носиоци успомене, па приповедач зато и започиње размишљање речима: „Па онда предмети“ (Албахари 1995: 33). У првим тренуцима жалости сваки од њих постаје сведочанство једног живота и привремена одбрана од празнине коју смрт оставља за собом. Међутим, како време пролази, њихова симболичка вредност постепено слаби. Предмети више не успевају да замене онога коме су припадали, већ се враћају својој свакодневној функцији. Зато приповедач закључује да је соба умрлог пре свега простор одсуства, јер никакво материјално присуство не може надоместити одсуство човека (Албахари 1995: 50). Оно што је некада било реликвија временом поново постаје обичан предмет, али се празнина коју је смрт оставила не умањује.
Кроз сећања која приповедач постепено призива, очев лик добија све јасније обрисе. Он је човек који не претерује ни у чему, који живи тихо, ненаметљиво и стрпљиво, показујући наклоност делима много више него речима. Његова љубав није наглашена нити патетична, већ се испољава у свакодневним поступцима и сталној бризи за друге. Насупрот њему стоји син, склон сумњи, преиспитивању и унутрашњим немирима. Та супротност није извор сукоба, већ разлог због којег приповедач тек после очеве смрти почиње да разуме вредност особина које је раније узимао здраво за готово.
И у причи исписаној курзивом очев лик наставља да постоји посредно. Приповедач испитује могућности неке друге приче, преносећи поједине очеве особине на лик девојке. Иако она у једном тренутку подиже глас, за разлику од оца који то никада не би учинио, ова разлика не поништава њихову унутрашњу сродност. Напротив, показује да се лик оца не преноси дословно у други текст, већ се његове особине преображавају и настављају да живе у другим књижевним ликовима. На тај начин и прича курзивом постаје још један простор у којем се приповедач враћа оцу, настојећи да га сачува од заборава и онда када више није непосредни предмет приповедања. Предмети у Цинку имају и другу функцију. Они нису само успомена на преминулог, већ сведоче о немогућности да се човеков живот сведе на оно што је после њега остало. Приповедач их пажљиво посматра, именује и памти, као да у њима тражи трагове очевог присуства, али сваки покушај да се од предмета поново изгради човек показује се као немогућ. Зато они у роману истовремено имају двоструко значење: чувају успомену и непрестано подсећају на њену непотпуност. Оно што је изгубљено не може бити враћено ни сећањем ни стварима, већ једино причом која настоји да од тих расутих остатака сачува бар део некадашњег живота. На тај начин предмети постају једна од тачака на којима се укрштају сећање, губитак и писање, три теме око којих је изграђен читав роман.
За приповедачевог оца живот као да почиње тек по окончању рата. Искусивши логор и све последице које је заробљеништво оставило на његовом телу и духу, он време пре рата доживљава као нешто што више не припада његовом животу. Тај прекид толико је снажан да о сопственој прошлости говори као о прочитаној књизи, односно као о нечему што се догодило неком другом. Ратно искуство није у њему оставило само успомене, већ је трајно променило његов однос према свету, људима и стварима. Због тога се трагови преживљене трауме не испољавају кроз непосредне исповести, већ кроз свакодневне навике које постају део његовог карактера.
Последице логора препознају се у кошмарима из којих дозива мајку, у немогућности да баци и најмању мрвицу хлеба или било који предмет који још може послужити, али и у његовој ћутљивости и уздржаности. Приповедач схвата да је сваки од тих поступака одраз искуства које никада није престало да обликује очев живот. Оно што другима изгледа као необична навика, за човека који је преживео глад, страх и неизвесност представља начин да се одбрани од поновног губитка. Албахари зато не описује трауму непосредно, већ показује како она наставља да живи у свакодневици, много година након што је рат завршен. Приповедач очев спокој описује запажањем да би, да није био Јеврејин, могао бити „прекрасан хришћанин“, јер је читав живот следио начело праштања и ненасиља (Албахари 1995: 45). Тај мир, међутим, није последица безбрижног живота, већ човекове одлуке да после преживљеног страдања не дозволи да га мржња одреди. Због тога син све више осећа дивљење према оцу, али и свест да никада неће моћи у потпуности да разуме цену таквог мира.
ЛИТЕРАТУРА
Албахари 1995 – Давид Албахари. Цинк. Београд: Дерета, 1995.
Мирковић 1995 – Чедомир Мирковић. „Ономатопеја смрти“ у: Цинк. Београд: Дерета, 1995: 79–84.
Штулић 1998 – Бранимир Штулић Johnny. Немам више ни с ким, а ни против кога (приредио Младен Радишић). Суботица: Хероина, 1998.
Остави коментар