Autor: Željko Injac, novinar
Asimilacija jednog pokorenog naroda je neminovni sled istorijskog toka. Rimska država i grčka kultura su učinili da nestanu mnogobrojni narodi s mediteranskog područja. U antičko doba je bilo sasvim izvesno da će osvojeni narod biti ili zatrt ili asimilovan u kulturu osvajača i pretočen u narod osvajača. U Rimskom carstvu se to dogodilo gotovo svima, osim Jevrejima.
Opstanak Jevreja u konstantnoj okupaciji, istrebljenju, asimilaciji i raseljavanju koje traje od početka njihovog postojanja je doslovno istorijsko čudo. Očuvanje identiteta Jevreji duguju ne nekoj svojoj specifičnoj kulturi jer su tokom istorije pripadali različitim kulturama, niti svom jeziku, jer su tokom istorije bili bez jedinstvenog jezika, ili pripadnosti nekoj narodnoj ili rasnoj zajednici jer su od njih nastali i neki drugi narodi (Samarićani, Moavci), već isključivo specifičnom kultu. Kult koji je imao neprekinut istorijski kontinuitet, od Avrama do Mojsija, od Mojsija do Solomona i Davida. Kult koji je zapečaćen zavetom između Jevrejskog naroda i Boga.
Bilo koji drugi narod sa takvom sudbinom bi veoma brzo nestao. Jevrejski narod je preživeo ne jedan genocid, nego bezbrojne genocide. I ne samo u otadžbini, već širom dijaspore.
Kao mali narod na prirodnom geografskom mostu između dva kontinenta, Jevreji su bili izloženi stalnom osvajanju, ratovima, asimilaciji i uticaju različitih kultura.
NJihova borba za očuvanje svog autentičnog kulta počinje već od doseljavanja u Hanan. Potom padaju u egipatsko ropstvo pa asirsko, vavilonsko, seleukidsko, i konačno rimsko, nakon čega su raseljeni po celom svetu bez prava i mogućnosti povratka u otadžbinu.
No, tu se ne završava njihovo stradanje. Nakon raseljavanja pod Rimljanima, naredna dva milenijuma ovaj narod je izložen konstantnom zatiranju i progonu. Rađanjem islamske religije mnoge jevrejske zajednice širom Bliskog istoka su izbrisane. Nemci nisu prvi put progonili Jevreje u Drugom svetskom ratu, već u 14. veku. Tada su uništili oko 500 jevrejskih zajednica širom nemačkih zemalja. U 13. veku kralj Edvard zabranjuje boravak Jevreja u Engleskoj. Iz Francuske su proterivani u nekoliko navrata 1270, 1306, 1322, 1394, 1501. godine. Iz Češke, Sardinije i Bavarske u 15. veku. Najpoznatiji je progon Sefarda iz Španije u 15. veku od strane inkvizicije. Po proterivanju iz Španije Jevreji odlaze u Osmansko carstvo i severnu Afriku ali i druge sredozemne i evropske zemlje. Iz Litvanije su prognani 1495. godine. Iz Napulja 1541. godine. Iz Papske države 1569. godine. Iz Beča, 1670. godine. Iz Jemena 1679. godine. Iz Ukrajine 1721. godine. Iz Rusije 1727. godine. Iz Tenesije, Misisipija i Kentakija 1862. godine. Iz arapskih zemalja 1930.
Jevrejska zajednica je istorijska i ujedno nadistorijska jer vreme prolazi, narodi i države se gase i nestaju, a Jevreji, uprkos istorijskoj entropiji svega, opstaju. NJihovo postojanje nije uslovljeno vremenom. Iako bivaju progonjeni, desetkovani, asimilovani, raseljavani, oni opstaju. Opstaju kao mala zajednica, mada su imali potencijal da budu brojni koliko i današnji Arapi (vode poreklo iz istog korena). Zavetna zajednica ne gubi identitet, uprkos vremenu i okolnostima. Asimilovan biva samo pojedinac, koji nema odgovor na istorijski izazov ili ne želi da ga ima ili prosto ne želi više da bude deo nadistorijske zajednice.
Istorija jedne zajednice je u njenom identitetu, u istovetnosti identiteta sa prethodnim generacijama, a lični identitet dolazi od potvrde te zajednice, odnosno on je potvrđen određenom zajednicom, ne postoji sam za sebe.
Jevreji prvi put dolaze u dodir sa zapadnom helenskom kulturom nakon velikih osvajanja Aleksandra Makedonskog na istoku. NJegovo carstvo od Grčke do Indije nije bilo samo grandiozno po svojoj veličini, već pre svega po tome što je istoku donelo helenizam, te za kratko vreme narode istoka privolelo da postanu deo te kulture. Narodi Bliskog istoka, nakon Aleksandra Makedonskog, počinju da se ponašaju kao Grci. Grčki jezik, književnost, filosofija, moda, nauka, sklonost ka sportskim igrama, vrednosni sistem, pa čak i religijske predstave i mitovi, i ostali elementi helenske kulture usvojeni su od bliskoistočnih naroda kao sopstveni. Prethodna osvajanja od njima jezički ili kulturno bliskih ili sličnih naroda nije dovelo Jevreje u takvo iskušenje kao Aleksandrovo osvajanje. Ono ih jeste koštalo državnosti, dominacije u Hananu, raseljavanja ali se nije kosnulo njihovog identiteta. Po povratku iz ropstva, Jevreji svoj identitet zasnovan na zavetu još čvršće utvrđuju, vezujući ga i fizički za Jerusalim i izgradnju Solomonovog hrama. U tome im na ruku ide i verska tolerancija Persijanaca, pa i državna zaštita. Seleukidska i Ptolomejska država nastaju nakon cepanja velikog carstva Aleksandra Makedonskog. U obe države vladaju potomci Aleksandrovih vojskovođa – dijadosi, i u obe države, koje kroje sudbinu Jevrejima, helenska kultura je dominantna.
Nova kultura je superiorna. Bliskoistočni narodi nemaju odgovor na izazov ove nove kulture. NJihova asimilacija u grčku kulturu se odvija gotovo bez prisile. Osim u slučaju Jevreja jer oni nasuprot toj kulturi imaju svoj kult, kult Solomonovog hrama, Avrama, Davida, Mojsija, zaveta sa Bogom.
U vreme vlasti Seleukida nad Jevrejima, svi narodi iz jevrejskog okruženja, bez ikakvog otpora, prihvataju helenizam. Jevreji dižu ustanak – Makavejski ustanak. Manji deo Jevreja, svesni suštinske razlike između njihovog kulta i helenske kulture, dižu ustanak za očuvanje svog kulta, svog zaveta, iz koga na kraju proističe i identitet njihove zajednice. Jevreji u početku nisu videli opasnost po svoj identitet u toj zapadnoj helenskoj kulturi, niti im je ona nametana nasilno, sve do Antioha Epifana IV. Vladavina Aleksandrovih naslednika je bila kudikamo lakša u odnosu na sve prethodne osvajačke vlasti. Čak je i donosila izvesni progres. Jevreji su, kao i njihovi susedi, prigrlili novu kulturu. No, onog momenta kada je ta kultura postala pretnja njihovom identitetu, i kada Antioh, vladar Seleukide, pokušava svim Jevrejima nasilno da je nametne, oni dižu ustanak. Iako epikurejac, što bi podrazumevalo da je tolerantan prema drugima i drugačijima, Antioh IV bolje od samih Jevreja uviđa da njihov kult nije nešto što se lako i do kraja može integrisati u helenističku kulturu. NJegova je želja da u njegovom carstvu „svi budu jedan narod“, ne kroz sinkretizam, nego doslovno asimilovani svi u jedan narod, iste kulture, istih pogleda na svet i istih (zapadnih) vrednosti. Masakr koji je izvršio Antioh nad jevrejskim narodom, iako mu je većina bila lojalna, pokazuje dubinu različitosti helenske kulture i kulta Mojsijevog naroda. Istoričari i danas veličaju helenizam kao jednu za to vreme naprednu kulturu, tolerantnu, progresivnu. Čak pokušavaju da opravdaju Antioha i Seleukide prebacujući odgovornost na Makavejske ustanike, koji su zapravo samo reagovali na već počinjene zločine i nasilnu asimilaciju. Zaista je pitanje kako bi se dalje odvijala istorija Jevreja da nije bilo ovog nasilnog pokušaja asimilacije i reakcije Makaveja, s obzirom da je njihova elita već uveliko prihvatila helenizam.
Makavejski ustanak nije bio samo otpor Jevreja državi Seleukida, već i unutrašnji sukob samih Jevreja. NJihova tadašnja elita je mahom sva prigrlila helenističku kulturu. Odrekla se običaja svojih predaka i ponašala se prema svom narodu kao tuđin. Gledajući sa visine na svoje sunarodnike koji nisu „dostigli visine zapadne kulture“ i „vrednosti zapada“, kao na primitivce, a na kult i zavet svojih predaka kao na nešto prevaziđeno, nepotrebno i takođe primitivno. Takva pozapadnjačena elita je postala glavni neprijatelj sopstvenog naroda jer je identitet koji je dolazio od drevnog kulta potisnula u drugi plan i gotovo ga odbacila. Stoga ne iznenađuje da su ustanak poveli obični seljaci, a ne jerusalimska obrazovana elita. Ti, pak, seljaci su intuitivno veoma dobro znali i osećali da njihova zavetna zajednica neće preživeti ukoliko se ne suprotstavi helenizaciji. Dvojni identiteti su neodrživi. Kad-tad jedan preovlada.
Makavejski ustanak je trajao nekoliko decenija, uz promenljive uspehe. Konačno, potomci ustanika postaju vladajuća dinastija Hašmoneja i ne samo da uspevaju da očuvaju identitet i odupru se helenizmu, već stvaraju i slobodnu i moćnu državu, iako to onim prvim ustanicima možda i nije bio cilj. Borba za verski identitet bila je osnovna ideja Makavejskog ustanka, a sticanje države je samo sporedni rezultat. Makavejski ustanak je bio prva u istoriji poznata borba za versku nezavisnost.
Filosofi istorije Tojnbi i Špengler o civilizacijama i kulturama govore kao o smrtnim bićima čije postojanje i životni ciklusi mogu da se uporede sa životom bilo kog živog bića. Stoga su civilizacije i kulture takođe prolazne i smrtne. Tojnbi istoriju definiše kao čovekovu moć da prevaziđe iskušenje, savlada katastrofu, odgovori na izazov. Ipak, ovim filosofima promiču narodi, poput jevrejskog, pa i srpskog, čiji identiteti nisu utemeljeni u nekoj određenoj kulturi ili civilizaciji, već u zavetu. Zavetna zajednica je nadistorijska ali ovakva filosofska interpretacija istorije nije sposobna da prepozna duhovnu zajednicu, zato ni ne pokušava da objasni fenomen jevrejskog postojanja kroz milenijume, u različitim kulturama i civilizacijama od kojih su većina pokojne. Odgovor zavetne zajednice na iskušenje i katastrofu je eshatološko, nadistorijsko jer je zavetna zajednica kao i Bog s kojim ima savez/zavet, iznad vremena. Stoga je i iznad svih civilizacija i kultura, iako participira u vremenu s njima.
Ne postoji određena kultura sa kojom bi se jevrejski narod mogao ultimativno povezati i za koju bismo mogli reći da je njoj najbliži ili da joj najvećim delom pripada. Nakon egipatskog ropstva elemente kulture drevnog Egipta Jevreji su poneli sa sobom u Hanan. U Hananu su takođe bili izloženi uticaju okolnih naroda. Potom slede kulture Vavilona i Asirije, pa helenizma i Rima. Na kraju uticaj Evrope. Ipak, za sve to vreme oni ostaju drugačiji i svoji. Čak je i sekularizovani Cionizam, koji je pod jakim uticajem prosvetiteljstva i Haskale, u suštini vezan za kult zaveta.
Istorijska svest Jevreja kroz kult zavetne zajednice je ono što je očuvalo taj narod kroz mučnu istoriju. To je ono sećanje i osećanje koje se kroz Bibliju stalno ponavlja kroz priče o veri Avrama, Isaka, Jakova, Mojsija, Davida, Solomona, Jerusalima, Izraela. Bez te istorijske svesti, koja počiva na kultu zaveta, ne bi bilo ni narodne zajednice, pa ni današnje države Izrael, ma koliko Cionizam percipirali kao sekularnu pojavu ili filosofiju. Temelj Cionizma i savremenog Izraela je ipak u kultu i istorijskoj svesti o obećanoj zemlji, zavetnoj zajednici i na kraju, iako iz opravdanih razloga od rabinske tradicije potiskivanoj, mesijanskoj ideji.
Ostavi komentar