Између култа и културе II

31/05/2021

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Историјска свест Јевреја кроз култ заветне заједнице је оно што је очувало тај народ кроз мучну историју. То је оно сећање и осећање које се кроз Библију стално понавља кроз приче о вери Авраама, Исака, Јакова, Мојсија, Давида, Соломона, Јерусалима, Израела. Без те историјске свести, која почива на култу завета, не би било ни народне заједнице, па ни данашње државе Израел. Та и таква заветна заједница је надисторијска.

Дугогодишњи професор Православног богословског факултета у Београду, др Драган Милин, умео је често да понавља како Срби више воле да читају Стари Завет од Новог. Ова приврженост Срба старозаветној историји није одсуство могућности спознаје порука Новог Завета, већ интуитивни осећај блискости српског и јеврејског народа. Блискости две заветне заједнице у специфичним и веома сличним историјским околностима.

Геополитика старозаветних Јевреја и геополитика Срба од средњег века до данас је у неким елементима готово прекопирана. Српски осећај повезаности два народа сеже дубоко у историју, још у време Немањића. Наши средњовековни текстови су препуни аналогија судбине тадашњих српских владара и старозаветних личности. Исус Навин, Мојсије, Давид, Јаков, су на неки начин узори првих Немањића. Свети Сава извориште вере тражи у Светој земљи у Израелу у Јерусалиму иако од Византије добија аутокефалност. Сава први дефинише Србе као божји народ, новозаветну заједницу, Нови Израиљ. У каснијим текстовима житија немањићка династија се пореди са светом лозом Јесејевом. Наравно, у средњем веку је код свих европских хришћанских народа била мода да се цареви и краљеви пореде са старозаветним владарима јеврејског народа. Оно што је код Срба битно другачије је судбина малог народа на геополитичкој ветрометини и интуитивни доживљај истоветног историјског пута. Византијски цар када се упоређује са Давидом или Соломоном узима од старозаветних личности само одређене елементе, као што су мудрост или религиозност али се ту губи реална историјска улога ових старозаветних личности, које припадају једном малом народу разапетом између великих и сукобљених империја. Византијски цар је управо симбол баш таквих империја које су тлачиле јеврејски народ, те он не може у потпуности да се поистовети са историјском судбином готово ни једне старозаветне личности.  Интуитивно препознавање судбинске повезаности древног Израела и Срба је тако специфично за сву нашу средњовековну литературу.

Међутим, та прича се код Срба не завршава средњим веком. Она траје и касније за време Турака и још касније у доба обнове државности под Обреновићима и Карађорђевићима, а након Јасеновца и распада Југославије та прича поново постаје актуелна и можда актуелнија него икад. Али то није просто идентификовање са мучном судбином јеврејског народа. Мада тај елемент саосећања и поистовећивања кроз страдање јесте у данашње време најчешћи окидач идентификовања. Ипак је то један дубљи осећај истоветности или сличности пре свега историјског пута два заветна народа. Тај осећај исходи из историјске свести о истоветности сопственог идентитета са претходним генерацијама, кроз континуирани идентитет заветне заједнице, чији темељи су надисторијски. Свети Сава није тек нека државничка, црквена или просветна личност, каквим га данас приказују они који нису способни да сагледају свестраност његове личности. Наравно, он јесте и то све али је превасходно темељ заветне заједнице, попут Мојсија код Јевреја.

Као и код јеврејског народа, и код српског народа нити је држава, нити култура, нити цивилизација основ целине народа и његове саборности, историјске свести и идентитета, већ је то управо култ светосавке заветне заједнице.

Српски народ је вековима био раздељен између великих империја чије су културе биле не само другачије, него и суштински сукобљене. Франачка континентална империја наспрам медитеранске Византије, оријентални исламски исток наспрам римокатоличке културе запада, комунистичка матица и капиталистичка дијаспора, итд. Попут јеврејског народа и Срби свој опстанак и очување идентитета не дугују некој специфичној култури, језику, држави, расној или племенској заједници, већ управо култу. Језик којим причају Срби причају и Хрвати, Бошњаци и други који се не сматрају Србима. Као што су старозаветни Јевреји имали своје конвертите Моавце и Самарићане, тако и Срби данас имају своје, оне који више не желе да припадају специфичном српском светосавском култу.

Као што ни у старозаветној историји двојни идентитети нису имали шансу на опстанак, тако је немају ни у новозаветној српској историји.  Црногорско/српски идентитет, попут некадашњег бошњачко/српског је неодржив. Отуда произилази потреба црногорских националиста да негирају Светог Саву и Немањиће који су родом из Подгорице, некадашње Рибнице. Или пак, да изврћу историјску свест и претварају је у нешто друго и другачије у односу на светосавску. Свети Сава је персона нон грата у савременој Црној Гори, на простору његовог некадашњег отачаства. Чак је и премијер Црне Горе Кривокапић, који важи за побожног и неки кажу „црквеног човека“ захтевао да се из Темељног уговора, којим би се коначно после 15 година решио правни положај СПЦ, избаци необавезно прослављање Светог Саве. Кривокапић вероватно јесте религиозан човек али дефинитивно није светосавац, нити припада светосавској заветној заједници, иначе не би могао преко уста да превали такав захтев, ма колико био под утицајем алкохола.

Најновији полуконвертити тзв. другосрбијанци, који иако немају резервну државу, мада би то волели јер би им тада било лакше да се одрекну светосавског идентитета, управо су најгласнији у критици светосавља. Њихова критика је мотивисана дубоким отуђењем од сопствене заветне заједнице, увијена у обланду рационалности и зачињена наводном потребом култивисања тобоже примитивних рођака и сународника. Суштина ове конверзије је у стварном прихватању или обичној мимикрији тзв. западних вредности. Док су они први другосрбијанци, често идеолози овог конвертитства, заиста позападњачени, много трезвенији и реалнији у својој критици, од које повремено чак има и неке користи за српско друштво, ови други жалосни примерци конвертитства су заправо базирани на најобичнијој психолошкој пројекцији и комплексу ниже вредности. Ови други су ипак ударна песница оних првих те их је немогуће и непотребно раздвајати. Занимљиво је другосрбијански полуконвертити увек имају топло разумевање за све конвертите који су настали из српског националног корпуса а који на исти начин критикују па и отворено блате светосавски култ и народ Светог Саве који је остао веран заветној заједници. Иако су им идентитети различити заједничка им је мржња према надисторијској заветној заједници од које су својом вољом отпали.

Кроз феномене савремене српске историје много је лакше разумети и сагледати старозаветну историју Јевреја, такође и обратно. Као што смо у претходном тексту писали Макавејски устанак је био прва у историји позната борба за верску независност и очување верског, а кроз њега и народног идентитета. Макавејски устанак је покренут оног момента када су хеленистичка (западна) култура и њене „вредности“ постали претња по идентитет тадашњих Јевреја. Попут ондашњег Макавејског устанка, борба за верска права и истовремено очување заветне заједнице и њеног идентитета се распламсала прошле године у Црној Гори. Покренута не од неких интелектуалаца или политичара, већ од стране обичног народа. Народ је тај који има дубоку интуитивну спознају припадности заветној зајединци, светосавској заједници. Политичари и интелектуалци су одвећ рационални, на жалост као и део клирика цркве. Народу је било јасно оно што „умним“ главама можда ни сада још није јасно, а то је да би преименовање Српске цркве у неку неодређену само православну цркву Црне Горе водило у растакање светосавске заветне заједнице, губитка благослова Светог Саве, с чијим благословом је и Св. Василије Острошки руководио заветну исту ту заједницу тј. цркву, на истим тим просторима.

Народно-црквене литије у Црној Гори су поновљени Макавејски устанак. Обнова завета. Обнова светосавља. Очување српства као заветне заједнице. И ма колико се садашњи црногорски политичари, који су управо профитирали на тим литијама, одрицали и Светог Саве и косовског завета, па и самог Косова, народ је тај који ће на крају дати последњу реч. Манипулације политичара су привремене, заветна заједница је вечна. Осећај припадности светосавској заветној заједници се не може избрисати једним потезом пера или одбијањем да се потпише Темељни уговор. Устанак за очување народно-верског идентитета није угашен, нити може бити угашен. Он и даље тиња у души народа Црне Горе и чека да свака зверка покаже свој траг.

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања