Аутор: др Александра Колаковић, научни саветник Института за политичке студије
Избори за Сенат у Француској, одржани 27. септембра 2026. године, представљају један од најспецифичнијих изборних процеса у систему Пете републике. За разлику од избора за Народну скупштину, на којима грађани непосредно бирају посланике, сенаторе бира изборни колегијум састављен превасходно од локалних изабраних представника. Отуда сенаторски избори често остају изван интересовања шире јавности, иако њихов резултат има дугорочне последице по функционисање француског парламентаризма, територијалну политику, законодавни процес и институционалну равнотежу унутар Пете републике. Сенат у Француској има 348 чланова, са мандатом од шест година, а половина његовог састава обнавља се сваке три године. Тај механизам је уведен са циљем да обезбеди континуитет рада Другог дома и да спречи нагле политичке промене карактеристичне за непосредне изборе.
Избори 27. септембра 2026. године односили су се на 178 мандата, односно нешто више од половине укупног броја сенатора. Обухваћено је 63 департмана и шест места која представљају Французе у иностранству. Ипак, значај ових избора није могуће мерити само бројем освојених места. Посебност произлази из чињенице да представљају посредну спону између националне политике и локалне демократске репрезентације. Избори септембра 2026. године су истовремено били избори за једну парламентарну институцију, тест снаге локалних политичких мрежа и показатељ начина на који се промене у француској партијској политици преносе (или не преносе) из непосредног бирачког тела у институције представничке демократије.
Француски парламент је дводоман: чине га Народна скупштина (Assemblée nationale) и Сенат (Sénat). Члан 24 Устава Пете републике утврђује да парламент доноси законе и контролише рад Владе, док Сенат обезбеђује представљање територијалних заједница Републике. За разлику од Народне скупштине, Сенат се бира посредним путем. Ова разлика представља једну од кључних институционалних асиметрија француског парламентаризма. Народна скупштина представља грађане непосредним избором, док Сенат представља територије посредством локалних изабраних представника. Национална изборна победа једне политичке снаге не мора аутоматски произвести исту већину у Сенату. Напротив, сенаторски састав зависи од локалне укорењености политичких странака, односа снага у општинским и департманским структурама и способности да се изграде коалиције међу локалним изабраним представницима. Отуда Сенат у француском систему често делује као институција политичког континуитета. За разлику од Народне скупштине, Сенат не може бити распуштен одлуком председника Републике. Половично обнављање на сваке три године додатно смањује могућност наглог институционалног преокрета.
Најважнија карактеристика сенаторских избора јесте посредно гласање. На изборима 2026. године било је приближно 93.500 великих бирача. Око 95% изборног колегијума чинили су представници општина, односно градоначелници, њихови заменици, чланови општинских већа и делегати које су изабрала општинска већа. Остатак чине посланици, сенатори, регионални и департмански саветници и представници одговарајућих територијалних структура. Дакле, док на изборима за Народну скупштину политичка странка мора да освоји директно поверење грађана у изборним јединицама, на сенаторским, странка мора да има локалну институционалну инфраструктуру. Политичка организација која има снажну медијску видљивост, али мало градоначелника, општинских одборника и других локалних представника, може имати релативно ограничен утицај у Сенату. Насупрот томе, политичка снага која је добро укорењена у локалним заједницама може задржати значајну институционалну позицију чак и када јој је национална подршка слабија.
Изборни систем зависи од броја сенатора који се бирају у конкретном департману. У департманима који бирају једног или два сенатора примењује се већински систем са два круга. У департманима који бирају три или више сенатора примењује се пропорционални систем са листама, при чему се мандати расподељују према правилу највећег просека. Листе морају бити састављене по принципу наизменичног навођења кандидата различитог пола. За изборе 2026. године: 178 сенаторских места било је предмет обнове; 119 места, односно око 67%, бирано је пропорционалним системом; 59 места, односно око 33%, бирано је већинским системом. Већински систем подстиче персонализованију политику и локалне политичке договоре. Пропорционални систем омогућава већу заступљеност политичких група које имају довољну подршку унутар изборног колегијума, али не могу нужно да освоје већину. Зато сенаторски избори јесу комбинација различитих изборних механизама унутар јединственог система.
У случају неслагања два дома, Народна скупштина у већини законодавних процедура може добити „последњу реч”. Ипак, Сенат институционално учествује у законодавству, контроли Владе и процени јавних политика, а у појединим уставним процедурама његова позиција има посебну тежину. Посебно је важно да се Сенат не посматра само као „друга скупштина”. Његова институционална логика је другачија: он у француском систему треба да артикулише интересе територија и локалних заједница.
Сенаторски избори су тесно повезани са локалним изборима јер они мењају структуру изборног колегијума који ће касније бирати сенаторе. У Француској, где постоји изузетно густа мрежа општина, политичка снага може бити релативно слаба у националним анкетама, а истовремено веома снажна у локалним институцијама. Избори 2026. године зато су били први велики институционални тест након локалних избора одржаних у марту 2026. године. Управо због тога, резултат сенаторских избора треба читати у двоструком кључу: као резултат конкретног гласања великих бирача, али и као последицу дугорочне промене локалних политичких мрежа. Национална политика не улази у Сенат директно, већ кроз територијални филтер.
На изборима 2026. године кандидовало се 1681 лице и према подацима Министарства унутрашњих послова, ово је 189 кандидата мање него у истом циклусу 2020. године. Међу кандидатима било је 776 жена, односно 46,16%. Просечна старост кандидата износила је 54 године и 11 месеци. Број кандидата показује да, иако се сенаторски избори одвијају унутар релативно малог изборног колегијума, они представљају веома конкурентан политички процес. Од 178 изабраних сенатора, 111 је поново добило мандат, док је 67 нових сенатора ушло у Сенат. То значи да стопа стварне обнове унутар ове половине дома износи 37,6%. Просечна старост сенатора након избора износи око 60 година и један месец, у односу на 62 године и пет месеци у претходном саставу. После избора 2026. године Сенат има 134 сенаторке, односно 38,5% укупног састава. То је једна сенаторка мање него након претходног обновљеног састава.
Најважнија политичка новина 2026. године је улазак Националног окупљања у Сенат као организоване парламентарне групе. Према резултатима након гласања, Национално окупљање и његови савезници освојили су довољно места да пређу праг од 10 сенатора, неопходан за формирање парламентарне групе у Сенату. Процене након избора говориле су о најмање 14 сенатора који би могли да формирају такву групу. Национално окупљање је до сада имало ограничену способност да своју националну изборну снагу преведе у институционално присуство у Сенату. Овај резултат показује и да се промена односа снага у француском партијском систему постепено преноси са избора који су непосредни и национално видљиви на институције чији изборни механизам фаворизује локалну укорењеност. Ипак, неопходно је избећи поједностављивање према којем би резултат сенаторских избора представљао пресликавање националног расположења. Изборни систем је управо такав да локална институционална структура снажно филтрира националне политичке трендове
Друга важна новина јесте улазак представника Непокорне Француске у Сенат. До избора 2026. ова политичка снага није имала сенаторску групу. Њено присуство у новом саставу показује да ниједна страна политичког спектра није потпуно изолована од институционалне логике Сената. Резултат левице у целини показује већу отпорност него што би се могло закључити само из промене појединачних места. Према анализама резултата, социјалистичка и еколошка група задржале су значајно присуство, док је Меланшонова гурпација први пут добила сопствено институционално упориште у Горњем дому. Ово упозорава да се политичка фрагментација, која постоји у непосредно изабраној Народној скупштини, може се временом, али не нужно симетрично, пренети и у Сенат.
Упркос новим политичким присуствима, основна равнотежа Сената после избора није радикално промењена. Десни и центристички блок задржао је већину. Републиканци и Унија центра и даље представљају главну политичку основу сенаторске већине, иако је њихова укупна позиција донекле ослабљена. Овде бројке треба тумачити са опрезом јер се након избора врше нова груписања, прикључивања и административна разврставања сенатора. Сенатори се, наиме, организују у парламентарне групе. Због тога је прецизније говорити о релативној стабилности институционалне већине уз измену унутрашњег распореда политичких снага, него о једноставној „победи” или „поразу” одређене политичке стране. Такође, поређење са претходним циклусом показује континуитет система и 2026. година није донела институционалну смену генерација већег обима. Напротив, значајан део постојећих сенатора успео је да задржи мандат, што је у складу са основном функцијом сенаторског система: стабилност се не постиже одсуством избора, већ периодичним, ограниченим и постепеним обнављањем институције. Избори 2026. одржани су у политички осетљивом периоду, непосредно пре председничких избора 2027. године. Ипак, резултат сенаторских избора не треба аутоматски тумачити као директно предвиђање председничког гласања. Сенат има другачију изборну основу, другачију динамику и другачију политичку функцију. Његов резултат пре свега говори о територијалној организацији политичких снага и њиховом институционалном присуству, а тек посредно о широј националној политичкој динамици.
Остави коментар