Из најстарије историје Сремских Карловаца

20/08/2021

-други део-

Аутор: проф. др  Борис Стојковски

Иако је османски период често окарактерисан, не без разлога, као турско ропство, и иако је опште стање цркве и народа било изузетно тешко, чињеница је да је из најранијег периода турске власти остало сразмерно доста извора. Ови турски извори су можда најбољи показатељ српског присуства на тлу Срема, а турски пописи – дефтери дају прве податке о готово свим фрушкогорским манастирима, сем оних који су постојали у предосманском периоду, као што је Крушедол. Детаљни пописи које су водили турски чиновници дају за право да се изврше демографске, економске и друштвене анализе на микроподручју какви су примерице сами Карловци. Поред османских дефтера као историјског извора првог реда, треба поменути другоразредне изворе – наративне, односно забелешке путописаца. Неретко непоуздани, ипак дају значајну слику и употпуњују скромна сазнања о овом периоду.

Први опширни пописни дефтер за Сремски санџак је из доба султана Сулејмана Величанственог (1521-1566) и датира се у период између 1545-1548. године. У околини Карловаца бележе се манастири под називом Варосава и Буковац, као и још један манастир – Св. Арханђел, манастир уписан као Воросово. Могуће је да је пописивач погрешио те да су Варосава и Воросово, заправо један исти манастир, будући да се зову јако слично. Данас је то део Сремских Карловаца и постоји и потес назван Манастириште, и можда би ту требало тражити и ишчезли манастир. У атару села Ривице постоји локалитет Воросово али нема трагова који указују да је била црква раније. Око Буковца, пак, постоји Манастирски брег и потес Цкрвиште, али других прецизнијих података нема о томе да ли се на овом месту доиста налазио манастир, као и колико је трајао.

Други, можда и значајнији османски пописни дефтер је из доба Сулејмановог сина и наследника султана Селима II познатом као Пијаница. Настао је две деценије касније (Брус МекГауан који се бавио најдетаљније овим дефтером га датује у 1566/7-1568/9. годину). Овај опширни пописни дефтер Сремског санџака (Sirem sancağı tahrir mufassal defterı) пружа праву ризницу врло занимљивих информација за сео санџак, али нарочито и за данашње Сремске Карловце, односно Карловце. Ови, али и други, турски извори сведоче о релативној снази и богатству Сремског санџака. Свакако најзначајнији савремени истраживач Срема под турском влашћу, Небојша Шулетић, поредећи низ османских пописних дефтера дошао је до закључка да је пореска кућа у Сремском санџаку, у начелу, била многољуднија од пореских кућа у неколико других санџака на тлу данашње Србије. Исти историчар је, детаљно анализирајући османску грађу, са пуним правом Карловце назвао највећим српским насељем XVI века.

Varoş-i Karlovçi (ۊارلوچي) била је део Варадинске нахије. Имали су 487 већином српских пореских кућа. Будући да су Карловци били варош у њој није било много муслимана, већ свега неколико турских поседника. Занимљиво је да су сви ови пописани Турци били власници винограда (bağ). Постојање и једног пописаног винара у Карловцима, показује и снажан континуитет гајења винове лозе у овом месту, те чињеницу да су винари у Карловцима сад већ присутно преко 450 година, и да се то може документовати изворима првога реда.

Најстарији попис потиче из око 1545. године и према њему у Карловцима су у то време били настањени само хришћани. У пет махала је забележена 461 порескa кућа чије су се старешине звале Кнез Субота, Михал Купинац, Ђурко Миланко, Никола Стојан и Петар Поповић. У Карловцима је тад било чак и Рома. Највише пореских кућа у Карловцима забележено је у попису који је састављен средином XVI столећа. У махалама чије су старешине биле Јован Степко, Михал Купинац, Ђурко Миланко, Петар Јован и Петар Поповић син Николе, према Шулетићевим закључцима била је укупно 691 кућа. И овде су Срби били предоминатан живаљ, мада је забележено и неколико неожењених муслимана.

Није у Карловцима био ни џемат муслимана, нити веће присуство турске војске, већ само домаће, у највећој мери српско становништво које је, судећи по попису домаћинстава, било апсолутно предоминантно у овој вароши. Као и свака варош и Карловци су били подељени на махале. Према попису завршеном 1569. године (оном који је објавио Брус Мекгауан те је и најдоступнији) укупно је било 494 куће. Име локалног кнеза било је Субота Ђурађ, док је са њим на челу Карловаца био и спахија Тодор-ага, који је имао брата Јован-агу, а спахија је био и неки Стефан (İstepan). Укупна тапија коју је Тодор-ага по овом дефтеру био дужан да плати је 120 акчи.

У овој махали било је неколико свештеника и монаха. Овај дефтер помиње у делу Карловаца под управом кнеза и спахија двапут монаха Михајла, додуше једном под именом Михал. Тешко је утврдити да ли је у питању иста личност или је било двојица истоимених монаха. Поред њих, уписан је и монах по имену Павле, односно у дефтеру уписан као Павал. Двојица свештеника у овој махали били су Стефан и Јован (Yovan-pop). Крај сваког свештеника османски пописивач писао је једноставно pop, док је крај сваког пописаног монаха редовно била стављана одредница kalud’er, односно калуђер.

Поред свештеника и монаха, и низ занатлија је поменуто овде, двојица ракиџија Димитар и Козма, кожухар Вук, златар Томаш, као и Јован који је био ковач. Нека од ових имена упућују можда и на припаднике других етничких идентитета који су, заједно са Србима измешано живели током позног средњег века и на почетку раног новог века и османског доба. Јасно је, пак, када се анализирају ови пописи да имена указују да је највише становника било српског порекла. Никола Мојић, Јован (И)Славић, Јован Дадић, Петко Милатић, Радослав Брајан и многа друга имена сведоче о српском присуству само у овој једној карловачкој махали. У њој је укупно било 71 кућа, док је црква плаћала тапију на земљиште у износу од 80 акчи.

У махали Вука Милована било је чак 111 кућа. Од свештеника помињу се Илија, Павле и Шимун. Поједина имена указују на етничку измешаност и у овој махали, Угрин Бертолан (зацело Берталан), Јован Лукач, Томаш Маргит, Стефан (Степан) Лацко и нека друга указују на могућност присуства и римокатоличког живља, пре свих мађарског становништва, чији је жупник био речени Шимун. Са друге стране, и име Вука Милована чија је махала, као и људи по имену Радован Радоња, Јован Рајин, Вукдраг Радман, Ђурађ Марко, Марко Станиша и бројна друга упућују да је могуће опрезно сугерисати да се ради о етничким Србима који су већ боравили на простору Срема.

Следећа махала у Карловцима је била Михајла Купинца. У њој су наведена двојица свештенослужитеља по имену Јован. Помиње се и монах по имену Стефан. Осим ових имена о постојању цркве у овој махали сведочи и тапија на црквено земљиште у износу од 80 акчи која је уредно пописана. Вук ковач и Ђока кројач су међу поменутим занатлијама, док од имена глава се може навести неколико: Субота Браничевац, Дамјан Радивој, Михајло Радован, Михајло Вујић, Цветко Радивој, Вук Јелача и многи други. Поред овог зацело српског православног становништва занимљив је и помен Томаша винара, а неколико одредница указује да је, додуше у мањем броју, на овом подручју живело и Хрвата (неке експлицитно наводи дефтер као такве – Hırvat), као и других римокатолика, по именима би се могло закључити да су у питању Мађари (Гергељ Вереш, Михал Фаркаш, Томаш Варга, Мартин Жидмонд – сигурно Жигмунд, итд). Ова махала Михајла Купинца је карактериистична по знатној измешаности живља, али и по и даље компактној већини српских имена.

Следећа је у Карловцима наведена махала неког Петра ( بولويك му је наведено као презиме или патроним, нејасно је дали је Булујик, Болојик или чак неки облик од Булајић, док га Небојша Шулетић назива Петар Поповић). У њој су поменути попови Павле, Ђура, Ђурађ, Јован и Лукач. Оволики помен свештеника би могао да сведочи о цркви, међутим део који се односи на детаље о порезу који је ова махала плаћала нажалост није сачуван. И у овој махали се срећу слични подаци. Иако је етничка измешаност несумњиво присутна, већину пописаних глава од 104 хана, односно домаћинстава, чине имена која се могу прилично сигурно означити као српска. Од занатлија поменут је само Стефан месар, али фрагментарност овог дела дефтера онемогућава његово детаљније проучавање.

У махали Николе Паушана, поред 91 куће пописана је и црква са земљиштем, на шта је тапија износила 80 акчи. При овој цркви свештенослужитељи су били Јован, Павле и Стефан. Од занатлија и других занимања помиње се Раја мартолоз, што је посебан куриозитет. Осим њега у овој махали су била двојица кројача, као и кожухар Јован, златар Радосав као и двојица цариника. Ова махала је карактеристична и по томе што се за минималан број глава може претпоставити да нису биле српског порекла. По томе ова махала представља део Карловаца са најизразитијом предоминацијом српског становништва. У каснијим пописима (1579. и нарочито 1590) забележен је пад броја становника у Карловцима, у првом 405, а у другом 294 куће. Та тенденција наставила је и даље.

Свакако најбитнији помен за ову тему јесте навођење камене цркве у самој вароши Карловци (kârgir-i kâfîrı). То је несумњиво била најважнија црква саме вароши и на основу података из овог дефтера налазила се у непосредној близини чаршије (kurb-i çarşı). О њој не знамо пуно, сем да је вредност земљишта била две стотине акчи, и да је била у руинама (harabe). И чињеница да је црква од камена (kârgir-i), да је у центру (близина чаршије), као и да је земљиште готово два и по пута скупље у односу на друге цркве у Карловцима јасно говоре у прилог чињеници да је била у питању изузетно значајна црква. Она је у време настанка дефтера у руинама, што овај документ наводи неколико пута. Да ли је порушена кад су Турци освојили Срем 1521. године, или касније, непознато је. Али је јасно да је постојала важна камена храмовна грађевина у Карловцима, што опширни пописни дефтер за Сремски санџак недвосмислено потврђује. Изградити камену цркву у самом центру вароши у то време је било изузетно скуп и компликован подухват. То сведочи да су у освит новог века карловачки Срби имали довољно и новца и утицаја да изграде једну тако импозантну грађевину, која, додуше није одолела османским инвазијама и сукобима који су вођени на тлу Срема на прелазу двају историјских епоха.

У Воросову, који је извесно био у близини Карловаца, ако не и њихов интегрални део, је уз манастир Светих Арханђела био и калуђер по имену Херак. А у самом селу Воросову помиње се и граничар Ђура, као и још 15 домаћинстава, од којих је једно удовичко. Имена сведоче да је око овог манастира било готово искључиво српско становништво, те да је у турско доба овај манастир живео, како, не зна се. Ова светиња је из извора врло брзо ишчезла, а као што је напред наведено, на простору које се идентификује са Воросовом, нема неких археолошких потврда о постојању манастирског здања.

Овако знатан број свештенослужитеља (свештеника и ђакона), као и монаха сведочи да је и пре Велике сеобе Срба црквени живот на тлу Карловаца, потоњих Сремских Карловаца, био врло жив. Недостатак извора не дозвољава неко дубље анализирање самог црквеног живота на овом простору, али бројност свештенства и монаштва указује да су цркве и манастири били изузетно живи. То све допушта да се нађе један континуитет српског присуства који није прекинут нити обновљен Великом сеобом, већ заправо додатно оснажен. Већ постојећи и присутни српски народ је досељавањем својих сународника из српских крајева под османском влашћу добио освежење и нови полет. У томе је место Карловаца изузетно битно. Историјски извори првог реда, а то османски пописни дефтери несумњиво јесу, сведоче и потврђују о снажном српском присуству на простору Срема и Карловаца, као и на изузетно жив црквени и духовни живот, чак и у овако комплексним условима османске власти.

Посебно је занимљиво осврнути се на изворе који још сведоче о постојању те старије камене цркве. Најстарији историјски извор који индиректно сугерише постојање стародревне цркве потиче из времена када се владавина Османлија над Сремом учврстила, а реч је о домаћем извору, о забелешци у рукописном Отачнику из манастира Крушедола. У њему је Монах Максим забележио да је почео да га пише на Светог Николу 6. децембра 1532. године у месту Карловцима, а да га је завршио 2. маја 1533. године у манастиру Крушедолу. Претпоставка да се овде мисли на стародревну цркву заснована је на том што је црква била метох манастира Крушедола до почетка XVIII века. Наравно, то не значи да је речени монах доиста и писао при цркви, али је то свакако могуће. Други податак о старијој цркви сачуван је у Четворојеванђељу из XVI века. На његовом окову искован је запис који сведочи да га је за доњу цркву Светог Николе исковао грешни Пава златар 1559. године. Сматра се у науци да је да доња црква из османског периода заправо данашња Саборна црква, која је у то време била доња.

Сведочанство о Карловцима на крају средњег и почетку новог века оставили су и бројни страни путописци. Њихове забелешке речито говоре о овом граду као већ веома важном насељу посебно за српски народ који је у османским деловима Угарске проналазио нову домовину.

Италијан Марко Антоније Пигафета у свом путопису (1567) забележио да су Карловци чисто српско место у којима постоји српска црква грчког обреда са једним парохијским свештеником и осам монахиња. Четири године доцније царски посланик спомиње лепо и велико село у коме се налазе развалине старог града и особито лепа и велика црква, док Давид Унгнад подвлачи српски карактер Карловаца. Развалине које се наводе би могле свакако бити некадашња тврђава Каром. Из овога се јасно види да се ови подаци не слажу сасвим са дефтерима, односно са подацима са терена. Али јасно је да је црквени живот био развијен, те да је постојала готово извесно једна старија камена црква, угледна и лепа, која је вероватно и била најзначајнија у овој вароши.

Приликом пописа свештенства и описа цркава сремске епархије (1732 – 1733. године) које је наредио митрополит Вићентије Јовановић једна црква је забележена као стародревна, што би могло да указује на остатке ове цркве коју наводи и османски дефтер из времена султана Селима II. Дакле, јасан црквени континуитет у Карловцима се свакако може пратити из најстаријих времена. Први турски пописи наводе две цркве, од тога је једна посебно значајна, због величине и чињенице да је била од камена, те да је била у главној чаршији. Карловци су, тако, постали све значајнија варош, што је након ослобођења од османске власти довело до њиховог успона ка најбитнијем седишту српског народа северно од Саве и Дунава у новом веку.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања