IVO ANDRIĆ U DIPLOMATIJI

IVO ANDRIĆ U DIPLOMATIJI

Msr Ognjen Karanović, istoričar

Književnik u diplomatiji i diplomata koji piše… Možda bi u navednoj misli mogli da potražimo jednostavan odgovor na pitanje o istinskom karakternom i profesionalnom profilu velikana srpske, jugoslovenske i svetske književnosti. Književni opus „srpskog Dostojevskog i Tolstoja“, jedinog nobelovca sa prostora bivše Jugoslavije, dobro je poznat i opserviran u oblasti književne kritike, kao i u sferama interesovanja širokih slojeva konzumenata istog, pa čak i u planetarnim razmerama. „Književna i književnička služba“ Ive Andrića višesmisleno je uticala i utiče na svekoliko shvatanje „balkanske zbilje“ u njenim ne baš čestim retrospektivnim promišljanjima o odnosima čoveka prema sopstvenom entitas i habitus. Jednom je visokopreosvećeni mitropolit Crnogorsko-primorske mitropolije, gospodin Amfilohije, rekao da Gorski vijenac i NJegoševo delo predstavljaju „peto jevanđelje“, prema kome bi čovečanstvo trebalo da gradi svoju budućnost. Možda bi Andrićevo delo mogli da okarakterišemo epitetskim naslovom „šestog jevanđelja“, bez koga je nemoguće izvršiti ispravno prosuđivanje o duhovno-karakternom profilu čovečanstva i čovečnosti na Balkanu. Dakle, u teleološkom smislu, Andrićevo delo je neophodan i nezaobilazan izvor za naučno i publicističko determinisanje duhovnih karakteristika južnoslovenskih naroda, pa i za razumevanje preplitanja njihovih sudbinskih „niti“ koje „ispredaju“ neumoljive Mojre, Klota i Lahesa. Međutim, profesionalni opus Ive Andrića i njegova služba Otadžbini i narodu u poslovima diplomatske profesije, u mnogome su ostali u senci umetničke lepote literarnog izraza i grandioznog dela kojeg pronalazimo u stihovima i rečenicama njegove poezije i proze. A zapravo, snaga teleološke potrebe poznavanja piščevog književnog dela u potpunosti je istovetna i jednaka značaju učinka Andrićevog diplomatskog poziva. Prilikom uručenja Nobelove nagrade 1961. godine u Stokholmu, sam pisac je rekao: „…jer pripovedač i njegovo delo ne služe ničem, ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečnosti…“. A šta je drugo diplomatija, ukoliko u prvom redu nije sofisticaran način pripovedanja koje se odvija između dva ili više pripovedača?! „Diplomatsko pripovedanje“, koje služi zaštiti i afirmisanju kolektivnih interesa socijalnih grupa, naroda, nacija i država, zastupljenih od strane „pripovedača“, bio je osnovni profesionalni poziv Ive Andrića i istom je pristupao sa jednakom, možda i izraženijom, ozbiljnošću i odgovornošću, kao i prema književnom pozivu po kome pisca pamti čovečanstvo. U službi Otadžbini, čovečanstvu i čovečnosti u celini, kao „diplomatski pripovedač“ Andrić je ostavio neizmeran trag, koji je još uvek nedovoljno istražen i poznat akademskoj i široj javnosti u našoj zemlji. Diplomatskom službom u periodu između dva svetska rata, Ivo Andrić se svrstao u red srpskih intelektualaca, u prvom redu književnika, poput Jovana Dučića, Branislava Nušića, Milana Rakića, Miloša Crnjanskog, Svetislava Basare, Dušana Kovačevića, Vide Ognjenović i drugih, koji su svoj pripovedački dar stavili na polzu nacionalne bezbednosti svog naroda i države u okvirima dometa koje je diplomatija u stanju da pruži za navedene nasušne potrebe jednog društva.

„Od svega što čovek u svom životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova…“, pisao je veliki književnik. Međutim, postavimo pitanje sa kojih aspekata, osim infrastrukturnih, možemo da posmatramo prirodu mostova. Svakako, mostovi predstavljaju i onu neophodnu sponu između ljudi, nezaobilaznu i za najosnovniji vid komunikacije, saradnje ili razumevanja. A šta je, zapravo diplomatija, ako nije most „preko koga“ ljudi uspostavljaju te neophodne spone. Ko su diplomate, ako nisu „vrhovni mostograditelji“, ti „veliki pontifici“ spona koje su uspostavljaju diplomatskim radom. Već smo naglasili da je diplomatija zaista jedan specifičan oblik „pripovedanja“, a da je Andrić bio istinska „pripovedačka i diplomatska vedeta“. Sam Andrić nije mnogo govorio o svojim „konzulskim“ i „ambasadorskim godinama“, a još manje je o istima pisao. Međutim, u štivu „Dodir sa strancima“ iz 1952. godine, koje je niz decenija služilo kao osnovni priručnik za diplomatsku službu u Drugoj Jugoslaviji (mada nije za pomenute namene nastalo), Andrić je zapisao: „…Tako izgleda stvar prikazana u shemi, ali razume se da je ta shema pomalo veštačka i da ni ovde nema mnogo čestitih i izrazitih tipova uspelih i neuspelih diplomata, a ima čitava skala onih koji se kreću između te dve krajnosti. Poluuspelih, za četvrtinu uspelih. Takvih koji su posle prvih neuspeha imali snage ili veštine ili sreće da ne potonu i da nađu svoje mesto, i obrnuto, takvih koji su imali sjajan početak, ali nisu uspeli da se održe i sada žive od svoje ranije slave i u senci nekog skromnog mesta, čekajući srećnu priliku koja se ne javlja. I sve to vrvi i kreće se u neprestanoj utakmici i trci za uspehom i priznanjem, u strahu od profesionalne nedaće, zavisti i zla slučaja koji vreba. Jer, u toj službi koja izgleda uniformisana i ukroćena kao nijedna druga, nema ničeg stalnog ni izvesnog, nego čovek ide kao kroz maglu u kojoj svetlost koja povremeno prosijava više zbunjuje i vara oči nego što pokazuje put i omogućuje čoveku da se snađe…“. Slično Andriću, ni srpska ili jugoslovenska istoriografija, pa ni publcistika nisu ostavili mnogo pisanih svedočanstava o briljantnoj diplomatskoj karijeri velikog književnika. Veliki korak u pomenutom pravcu „uklanjanja nepotrebnog vela nepoznanice“ o Andriću kao diplomati, učinili su autori izložbe „Ivo Andrić u diplomatiji“, organizovanoj od strane Arhiva Jugoslavije 2011. godine, a u povodu dva velika jubileja: pedesetogodišnjice uručenja Nobelove nagrade i stogodišnjici publikovanja prvih dela našeg književnika.

Uvidom u „maticu“ rođenih, lokalne rimokatoličke župe, saznajemo da je Ivo Andrić rođen u Travniku (ne u mestu Dolac pored Travnika) 9. ili 10. oktobra 1892. godine (u pojedinim ličnim ispravama i dokumentima kao datum rođenja naveden je 10. oktobar). Već sa dve godine života ostao je bez oca, koji je kao i mnogi članovi porodice Andrić preminuo od tuberkuloze. Uskoro, iz razloga posve nezavidnih porodičnih egzistencijalnih okolnosti, Ivina majka Katarina, predala je dečaka na staranje svojoj sestri i sestrinom suprugu u Višegrad. Upravo, u Višegradu, Ivo Andrić uspešno je završio osnovno školsko obrazovanje, ali i ostvario „sudbonosni susret“ sa nekim od najvažnijih motivacionih nadahnuća u svom kasnijem nenadmašnom književnom opusu. Nakon završenog osnovnog obrazovanja, školovanje je nastavio u sarajevskoj jezuističkoj Gimnaziji, koje je takođe uspešno okončao. Studije je započeo 1912. godine na Mudroslovnom fakultetu Zagrebačkog sveučilišta, da bi posle nastavka istih na Odseku za slavistiku Filozofskog fakulteta u Beču, prekinuo ih nakon školovanja na filološkom odseku Jagelonskog univerziteta, gde ga je i zatekla vest o Sarajevskom atentatu i početku Velikog rata 1914. godine. Ponesen osećanjima roduljublja i odgovornosti prema jugoslovenskoj ideji i politici ujedinjenja južnoslovenskih naroda, Andrić se odmah vratio na Balkan, tačnije u Split, gde je uskoro i uhapšen od strane austrougarskih vlasti, kao ličnost od ranije poznata po svojim kontaktima sa organizacijom Mlada Bosna i krugovima nacionalno osveštene omladine sklone prema saradnji sa Srbijom i Crnom Gorom. Nakon amnestije 1915. godine, Andrić je živeo u Višegradu, a već 1917. godine, u vreme neposredne opasnosti od mobilizacije u austrougarske vojne snage, usled zdravstvenih tegoba, Andrić je upućen u bolnicu Milosrdnih sestara u Zagrebu, gde je zatekao i nekolicinu uglednih jugoslovenskih intelektualaca, poput Milana Kašanina, Nike Bartulovića, Vladimira Ćorovića, i drugih. Upravo u Zagrebu, Ivo Andrić je „svedočio“ svršetku rata, raspadu Austrougarske i formiranju prve jugoslovenske države, Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. Tih dana, Andrić je objavio i nekoliko članaka u kojima je izrazio kritiku prema delu hrvatske političke javnosti i inteligencije protivne ujedinjenju južnoslovenskih naroda, a posebno upečatljiv tekst objavio je u „Jugu“, pod nazivom „Nepozvani neka šute“. Naredne godine, zaposlio se u Ministarstvo vera nove države, gde je ministar bio njegov uvaženi gimnazijski profesor i veliki prijatelj i zaštitnik, dr Tugomir Alaupović. Prema sopstvenim željama, a na inicijativu dr Alaupovića, ukazom regenta Aleksandra Karađorđevića od 14. februara 1920. godine, Ivo Andrić je postavljen na mesto vicekonzula u Generalnom konzulatu Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca u NJujorku. Međutim, na osnovu rešenja ministra inostranih poslova Kraljevstva SHS Ante Trumbića 16. februara 1920. godine, Andrić je upućen na rad u Poslanstvo Kraljevstva SHS pri Svetoj Stolici, gde je i stupio na dužnost 7. marta iste godine. Bio je to samo početak njegove impozantne diplomatske karijere u toku koje je, sve do njenog završetka na mestu izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra Kraljevine Jugoslavije u Berlinu u aprilu 1941. godine, svoje odgovorne dužnosti diplomatskog predstavnika obavljao u osam država i deset gradova u Evropi.

Nakon službe u Poslanstvu pri Svetoj Stolici, koja je okončana početkom novembra 1921. godine, usledili su profesionalni angažmani Ive Andrića u diplomatskim misijama u okviru generalnih konzulata Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu (do decembra 1922. godine), potom u Trstu (gde je bio angažovan svega dva meseca), da bi u februaru 1923. godine stupio na dužnost vicekonzula u Generalnom konzulatu Kraljevine SHS u Gracu. Profesionalni angažman u Gracu, Andrić je upotrebio kako bi uspešno okončao do tada nezavršene studije, odnosno kako bi bio u prilici da konačno stekne, za diplomatsku službu neophodnu diplomu o završenom fakultetskom obrazovanju. Naime, u pomenutom periodu Andrić se našao pod udarom novog zakonskog propisa Kraljevine SHS o činovnicima i ostalim državnim službenicima građanskog reda, koji je nalagao da lica uposlena u statusu vicekonzula na radnim mestima pri diplomatskim misijama, moraju posedovati diplomu o završenim studijama na fakultetu. Iz pomenutog razloga, na dan stupanja na snagu navedenog zakonskog propisa, 31. decembra 1923. godine, Andrić je otpušten iz službe. Na intervenciju generalnog konzula Kraljevine SHS u Gracu Vladimira Budisavljevića, Andrić je zadržan na radu u konzulatu sa statusom dnevničara. Još u novembru 1923. godine, Andrić je nastavio studije na Seminaru za filologiju slovenskih naroda u okviru Filozofskog fakulteta u Gracu, koje je uspešno okončao 13. juna 1924. godine odbranom teze napisane na nemačkom jeziku pod nazivom „Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Entwirkungen Türkischen Herrschatt“ („Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“), čime je stekao diplomu doktora nauka. Sada, sa stečenim i potrebnim kvalifikacijama, dekretom ministra spoljnih poslova Vojislava Marinkovića od 15. septembra 1924. godine, u zvanju sekretara Andrić je postavljen na rad u Ministarstvo spoljnih poslova, gde je u naredne dve godine bio zaposlen na radnim mestima u Glavnoj arhivi, a potom u Drugom političkom odeljenju Ministarstva koje je bilo nadležno za pitanja položaja nacionalnih manjina. Važno je da napomenemo da je Andrić u vreme službovanja u Konzulatu u Trstu, a potom i u Gracu 1923. godine položio pismeni i usmeni deo ispita za diplomatsko-konzularne činovnike, koji je bio obavezan za sve službenike Ministarstva spoljnih poslova. Pismeni deo ispita sastojao se u obradi teme iz oblasti nacionalne istorije, gde se kandidat opredelio za naslov „Koliko je bilo srpskih država i kako su one postale“, dok se u pogledu savladavanja pismenog zadatka iz oblasti poznavanja stranih jezika opredelio za prevođenje jednog pisma sa srpskog na francuski jezik, kao i za slobodan opis sadržaja na temu „Najvažniji uzroci Svetskog rata 1914. godine“, takođe na francuskom jeziku. Naglasimo i činjenicu da je pismeni deo ispita iz nacionalne istorije ocenio član komisije, ugledni istoričar Vladimir Ćorović, koji je isti opisao rečima: „…Vrlo inteligentno rađen rad“, pri čemu je predložio ocenu devet. Usmeni deo ispita Andrić je položio pred tročlanom komisijom Ministarstva u Beogradu juna 1923. godine.

Kraljevim ukazom iz oktobra 1926. godine, Ivo Andrić je postavljen za vicekonzula u Generalnom konzulatu Kraljevine SHS u Marseju, ali već početkom 1928. godine raspoređen je na dužnost sekretara u Generalni konzulat Kraljevine SHS u Parizu. Vreme koje je proveo u Parizu (do aprila 1928. godine), Andrić je iskoristio za naučna istraživanja u Arhivu Ministarstva spoljnih poslova Francuske (što je i bio najvažniji razlog Andrićevog profesionalnog angažmana u diplomatskoj misiji Kraljevini SHS u Parizu). Istraživao je arhivsku građu nastalu prilikom delatnosti francuskih konzula u Travniku u vreme Napoleona Bonaparte, a upravo rezulati pomenutog rada bili su veoma dragoceni za potonji književni rad tada mladog i visprenog diplomate, kakav je bio Ivo Andrić. U istom zvanju, poslednjeg dana aprila 1928. godine, Andrić je stupio na dužnost u Poslanstvo Kraljevine SHS u Madridu, gde je sve do 1929. godine, a usled čestog odsustvovanja poslanika dr Josipa Smodlake, obavljao dužnosti otpravnika poslova. Zaista, iskustvo stečeno u specifičnom radu u Poslanstvu u Madridu, za razliku od angažmana u prethodnim diplomatskim misijama bilo je i drugačije i istinski dragoceno korisno za Andrićevu potonju karijeru poverljivog i sposobnog diplomate. Posle angažmana u Madridu, usledio je premeštaj Ive Andrića u Poslanstvo Kraljevine SHS u Brisel u avgustu 1929. godine, gde je takođe često obavljao dužnosti otpravnika poslova. Ukazom od 1. januara 1930. godine, Andrić je raspoređen na rad u Stalnoj delegaciji Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi, gde je na dužnost stupio krajem marta iste godine. Andrićev rad u jugoslovenskoj misiji pri Društvu naroda do prvih meseci 1933. godine, predstavljao je najvažniji korak u postizanju ključnih saznanja o funkcionisanju sistema „međunarodne diplomatije“ i to u centru internacionalne organizacije zadužene za očuvanje mira u svetu, kolektivne bezbednosti i stabilnosti, kao i političke samostalnosti članica Lige naroda. Svakako, u Ženevi je sarađivao sa uvaženim jugoslovenskim diplomatama, poput dr Ilije Šumenkovića i dr Konstantina Fotića, šefovima državne misije, ali je ostvario i komunikaciju i saradnju sa brojnim uglednim evropskim i svetskim diplomatama, što je predstavljalo činjenicu od neprocenjive važnosti, kako za budućnost spoljnopolitičke bezbednosti Jugoslavije, tako i za vrednosne uzance njegove potonje diplomatske karijere. Učestvovao je na XII i XIII redovnom zasedanju Skupštine Društva naroda, na sednicama Stalnog saveta Lige, kao i na Konferenciji za razoružanje 1932. godine, a marta iste godine bio je i član delegacije Kraljevine Jugoslavije na II vanrednom zasedanju Skupštine Društva naroda koja je bila sazvana na inicijativu Kine, usled invazije Japanskog carstva na Mandžuriju. U okviru svih navedenih i previđenih aktivnosti Ive Andrića u delatnostima jugoslovenske diplomatske misije u radu brojnih tela pomenute svetske organizacije, naš književnik imao je priliku da se upozna sa mnogim „mehanizmima“ u rešavanju nagomilanih pitanja i izazova u očuvanju kolektivne bezbednosti i stabilnosti u svetu, pa i da ostvari uvid u priličnu nesposobnost i neefikasnost Lige naroda u preduzimanju mera za ostvarivanje svojih najosnovnijih zadataka u evropskom i svetskom „versajskom političkom poretku“, zbog kojih je Društvo, uostalom i osnovano. Pomenuta saznanja pomogla su Ivi Andriću da uvidi i realni status međunarodnog položaja Kraljevine Jugoslavije u tadašnjim međunarodnim okolnostima konstelacije velikih sila, zbog čega je nepogrešivo izneo procenu dalje sudbine međunarodne bezbednosti, kada je gotovo „proročkim rečima“ obavestio svoje Ministarstvo spoljnih poslova: „…Musolini, Hitler i Staljin su diktatori, njihovi sistemi su totalitarni i agresivni, zapadne demokrate su kolebljive i neodlučne…“.

Od aprila 1933. godine, Ivo Andrić je ponovo bio zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, prvobitno u Glavnoj arhivi (kao i devet godina ranije), ali je ubrzo bio raspoređen na poslove u III odseku Političkog odeljenja, odnosno u tzv. Odseku za manjine, gde je krajem iste godine postao šef navedene organizacione jedinice. Naredne godine unapređen je u zvanje savetnika, a Andrićev brži „uspon“ u diplomatskoj karijeri počeo je sa formiranjem Vlade Milana Stojadinovića 1935. godine, gde je premijer Stojadinović istovremeno obavljao i dužnost ministra spoljnih poslova. Prvobitno, Andrić je imenovan za načelnika Političkog odeljenja Ministarstva, da bi 22. aprila i 5. novembra 1937. godine, dostigao same „vrhove“ profesionalnog uspeha, kada je od strane Stojadinovića imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Na taj način, Ivo Andrić je postao druga ličnost jugoslovenske diplomatije. U naredne dve godine i sa punim poverenjem Milana Stojadinovića, Andrić je preuzeo važne i poverljive poluge spoljnopolitičke komunikacije Kraljevine Jugoslavije u odnosima sa drugim državama. Na prvom mestu Jugoslavija se u datom periodu suočavala sa potpunim rasulom poretka „versajskog sistema kolektivne bezbednosti“ uspostavljenog na ruševinama Prvog svetskog rata. U tim okolnostima, apetiti nacističke Nemačke i fašističke Italije, kao i njenih saveznika „udarili“ su u granice i same temelje prve jugoslovenske države. Stojadinovićeva vlada našla se pred izborom, opredeliti se za osovinske sile ili ostati uz neodlučnu politiku zapadnih demokratija. Stojadinović je pokušao da pronađe svojevrsni „srednji put“ koji se sastojao u namerama da očuva jugoslovensku državu, zadrži naklonost zapadnih demokratija, ali i uveća saradnju i političko-ekonomske veze sa silama Osovine. Bez obzira što Andrić nikada nije učestvovao u kreiranju ni pomenute, niti bilo koje druge spoljnopolitičke orijentacije, isti je svakako sprovodio zacrtanu politiku, ali joj i davao fundamentalne smernice. Iz kasnijeg, već pomenutog štiva „Dodir sa strancima“, zapravo saznajemo pojedinosti i glavne tokove razmišljanja ondašnjeg jugoslovenskog poslanika u Berlinu Ive Andrića o potrebnom karakteru diplomatskog angažmana Jugoslavije i njene spoljne politike u datim okolnostima. Naime, Andrić je tada saopštio: „…Potpuno je pogrešno shvatanje koje nam je ostalo kao rđavo nasleđe prošlosti, da između sile i pokoravanja sili nema srednjeg puta i da u odnosu sa inostranstvom valja izabrati jedno od to dvoje. U odnosu sa inostranstvom izvesno je da ni jedno ni drugo ne valja i da između sile i pokornosti vode mnogi putevi; i upravo to su putevi dostojanstva i uspeha…“. Zaista, neobično izgledaju podudarnosti iz navedenog spisa sa, u velikoj meri zvanično proklamovanom spoljnopolitičkom orijentacijom Vlade Milana Stojadinovića. Zapaženu ulogu Andrić je imao i prilikom organizovanja posete italijanskog fašističkog ministra spoljnih poslova, grofa Galeaca Ćana (inače Musolinijevog zeta), Kraljevini Jugoslaviji u februaru 1939. godine, kada je prema uputstvima Milana Stojadinovića pripremio famozni tekst, odnosno „Referat o albanskom pitanju“, koji je u potonjim decenijama, posebno posle Andrićeve smrti obilato zloupotrebljavan u svrhe kompromitovanja ličnosti i političkog nasleđa našeg velikog književnika. Pomenuti referat pripremljen je za potrebe tajnih pregovora između Ćana i Stojadinovića, vođenim u Belju prilikom navedene posete Musolinijevog zeta Jugoslaviji, a u svrhu razmatranja italijanske ponude o podeli Albanije, kao i drugim teritorijalnim pitanjima na Balkanu. Andrić je stajao na stanovištu da bi u slučaju italijanske agresije na Albaniju, Jugoslavija morala da zadrži neutralni status, ali da bi u svrhe očuvanja integriteta sopstvenih granica i državne samostalnosti i suvereniteta bilo neophodno prihvatiti italijanske ponude, kako se ne bi dogodilo da Italija okupira celokupnu teritoriju jugoslovenskog južnog suseda, čime bi došla u neposrednu blizinu „granica srpskih zemalja u Južnoj Srbiji“, gde je tada živela albanska nacionalna zajednica i to u relativnoj većini. Prema Andrićevim rečima, za Jugoslaviju bi bilo najbolje da „sebi pripoji“ severni deo Albanije sa Skadrom, pa da na taj način preko pomenute važne regionalne infrastrukturne tačke, za srpske zemlje obezbedi direktan izlaz na Jadran, a istovremeno, ukazivao je na činjenicu da na severu Albanije u većini živi rimokatoličko albansko stanovništvo, uz deo srpske i drugih zajednica, što je prema pomoćniku šefa jugoslovenske diplomatije, korisnije za jugoslovensku unutrašnju politiku: „jer to stanovništvo biće lakše asimilovati“. Navedene poglede Ive Andrića u odnosu na težnje Italije u godini izbijanja Drugog svetskog rata, a u situaciji da je samo u prethodnoj godini, nacistička Nemačka anšlusom Austrije postala neposredni severni sused Jugoslavije, moramo posmatrati i u okvirima očigledne Andrićeve namere da revitalizuje ratne planove Srbije pred početak Balkanskih ratova 1912. godine, koji su se savršeno uklapali u lične i političke projekcije Milana Stojadinovića o sudbini i statusu srpskog naroda, ukoliko se ponovo nađe u položaju koji je zadesio Kraljevinu Srbiju na početku i u prvim godinama Velikog rata. Takođe, navedeni referat bio je podudaran sa planovima i zahtevima Inenijeve vlade u Turskoj o potrebi iseljavanja muslimanskog življa iz balkanskih zemalja, pa i iz Kraljevine Jugoslavije. Međutim, svega nekoliko dana posle posete grofa Ćana Beogradu i Belju, voljom kneza Pavla Karađorđevića, ali i nevidljive ruke britanske diplomatije, Milan Stojadinović je morao da odstupi i podnese ostavku.

Veliki prijatelj, „zaštitnik“ i „afirmator“ diplomatske karijere Ive Andrića, sišao je sa političke scene Prve Jugoslavije. Namera nove vlade, njenog predsednika Dragiše Cvetkovića, a još više njegovog ministra spoljnih poslova Aleksandra Cincar-Markovića (dotadašnjeg poslanika Jugoslavije u Berlinu), bila je da agresivnoj nemačkoj diplomatiji, kao svojevsrni gest pažnje, pokaže da u spoljnoj politici Jugoslavije neće biti promena u odnosu na relacije sa Nemačkom i državama Osovine, pa je na predlog Cincar-Markovića, ukazom kraljevih namesnika od 28. marta 1939. godine, Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevskog poslanstva u Berlinu. Dužnost je primio 10. aprila, a imenovanje Andrića za jugoslovenskog poslanika u Berlinu (koje je uostalom sprovedeno ne baš uobičajenom procedurom, jer je agreman za Andrića zatražen i dobijen preko nemačkog poslanstva u Beogradu, a ne preko jugoslovenskog u Berlinu), Viktor fon Heren, nemački poslanik u Jugoslaviji, u poverljivom dopisu svom ministru spoljnih poslova, propratio je rečima: „…Stojadinović je u Andriću video kompetentnog predstavnika svoje spoljne politike. On tečno govori nemački, ima oko 45 godina, neoženjen je, Hrvat je iz Bosne, pisac po zanimanju i uvek je bio smatran jednim od politički najsposobnijih rukovodilaca u diplomatskoj službi Jugoslavije. Za vreme svog dugog delovanja u Ministarstvu spoljnih poslova Andrić je uvek održavao vrlo prisne odnose sa poslanstvom Nemačke i u svim njegovim pregovorima pokazivao je temeljito razumevanje zahteva i interesa nemačke politike…“. Naravno, ove reči podudarale su se sa opisima Stojadinovića o Andriću koje je bivši jugoslovenski premijer zapisao u svojim posleratnim memoarima: „…koga sam veoma cenio i polagao na njegovo mišljenje u svim važnijim pitanjima. On je bio Srbin katoličke vere. Iz Bosne, književnik, pametan i odmeren u mišljenju. Diplomatske note koje bi on po mojim instrukcijama stilizovao, bilo je pravo zadovoljstvo čitati…“. Andrić je dostigao vrhunac u svojoj profesionalnoj karijeri diplomate. Živeo je u jugoslovenskom poslanstvu u Ulici Grosadmiral Princ Hajnrih na broju 17 u Berlinu, a njegova misija u naredne dve godine bila je posebno teška i on sam je za te godine kazao da su mu bile najmučnije u životu. Pred njegovim očima „Evropa i svet su se raspadali u plamenu Drugog svetskog rata“, a sam se suočavao sa činjenicom da su se mimo njegovog znanja održavali tajni pregovori između jugoslovenske vlade i vođstva Trećeg rajha u vezi sa pristupanjem Jugoslavije u tabor osovinskih sila. Posebno je bio ogorčen zbog tajnih misija Danila Gregorića, direktora lista Vreme (koji je na taj položaj i došao voljom nemačkog poslanstva u Beogradu), a sam Gregorić se posle rata u svojoj knjizi „Samoubistvo Jugoslavije“ hvalio da je upravo on, običan novinar, uspeo, tamo „gde to nije pošlo za rukom jednom velikom literati i diplomati“, kakav je bio Ivo Andrić. Naravno, zvaničnim razgovorima Dragiše Cvetkovića i Aleksandra Cincar-Markovića 25. i 26. aprila 1939. godine sa Hitlerom i Ribentropom ili prilikom posete kneza Pavla nacističkom fireru, Andrić je prisustvovao, ali iz onih najpoverljivijih komunikacija i „prelomnih“ kontakata između dve vlade, voljom diplomatija obe države, bio je isključen. U nekoliko pisama Ministarstvu spoljnih poslova i lično Aleksandru Cincar-Markoviću, Andrić je protestvovao zbog okolnosti u kojima je predstavljao Jugoslaviju u Berlinu u statusu poslanika „sa smanjenim autoritetom“, pa je iz datih razloga u februaru i martu 1941. godine zahtevao da bude razrešen dužnosti. Bez neposrednih saznanja o razlozima zbog koji su ga nemačke vlasti uputile u Beč 25. marta iste godine, Andrić je u statusu jugoslovensog poslanika u Berlinu, prisustvovao i potpisivanju Protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Nakon prevrata od 27. marta i nedvosmislene odluke Nemačke da napadne i rasturi Jugoslaviju i Andrićeva karijera diplomate bila je završena. Posle referisanja kod novog ministra spoljnih poslova Jugoslavije Momčila Ninčića, u Berlinu sa Andrićem niko nije želeo da razgovara. Nije uspeo da saopšti želju jugoslovenske vlade da „može razgovarati i ponuditi bilo kakav ustupak koji se ne kosi sa nacionalnom čašću“. Nije mu bilo omogućeno ni da uruči notu jugoslovenske vlade za vođu Trećeg rajha. Već 5. aprila, šef protokola nemačkog Ministarstva spoljnih poslova Andriću je uručio diplomatski pasoš, što je značilo da je njegova diplomatska misija završena. Diplomatsko osoblje Kraljevine Jugoslavije u Berlinu od nemačkih vlasti dobilo je 24 časa da rasprodaju svoju imovinu i da se narednog dana okupe na glavnoj železničkoj stanici, radi evakuacije na lokaciju koja je od strane bezbednosnih organa Rajha već bila određena. Pomenuto osoblje i Ivo Andrić upućeni su u Konstanc, mesto na Bodenskom jezeru i Rajni u blizini švajcarske granice. U Konstancu, grupi od petnaest službenika, njihovim porodicama i poslaniku, pridružili su se članovi diplomatskih misija Jugoslavije iz svih zemalja koje su već bile okupirane od strane nacističkih vojnih snaga. Iz Konstanca, njih 200 diplomata, službenika, njihovih porodica, bilo je upućeno u obližnji Bad Šahen, gde će u konfinaciji i pod stalnom prismotrom i ispitivanjima Gestapoa ostati sve do kraja maja 1941. godine. Nemačke vlasti brutalno su prekršile sve međunarodne obaveze i akte u vezi sa tretmanom diplomatskog osoblja iz zemlje sa kojom određena država, u ovom slučaju Nemačka, iz bilo kojih razloga više ne održava redovne diplomatske odnose. Nemačka je bila dužna da svim jugoslovenskim državljanima iz diplomatskih misija omogući evakuaciju na lokaciju ili u zemlju odabranu po sopstvenom, ličnom izboru svakog pojedinca. Pomenutu mogućnost nemačke vlasti su ponudile jedino Ivi Andriću sa sugestijom da bi bilo najbolje da se bivši poslanik odseli u neutralnu Švajcarsku. Svih 200 jugoslovenskih državljana u Bad Šahenu bilo je opredeljeno da utočište potraže u Švajcarskoj, ali Andrić je odbio mogućnost da se samo njemu omogući pomenuta evakuacija ukoliko ista ne bude omogućena svim konfiniranim osobama sa jugoslovenskim državljanstvom u navedenoj banji. Do kraja maja vođeni su mučni razgovori između Andrića i nemačkih vlasti o datom problemu, međutim, rešenje nije pronađeno. Poslednjeg dana maja, svi jugoslovenski državljani smešteni su u specijalnu kompoziciju voza sa vagonima za ručavanja i spavanje, a potom upućeni u Beograd, gde su stigli 1. juna 1941. godine.

U toku rata, Ivo Andrić je živeo povučeno u dve sobe stana svog prijatelja, uglednog beogradskog advokata Brane Milenkovića u Prizrenskoj ulici na broju 9. Nije se pridružio čuvenom „apelu srpskom narodu“, koji su potpisali neki do najuglednijih ličnosti srpske inteligencije. U novembru 1941. godine, Andrić je penzionisan, ali je sve do kraja rata odbio da prima penziju od kolaboracionističkih vlasti Vlade Milana Nedića. Takođe, zabranio je svim izdavačima da publikuju njegova dela, pa je čak i javno zapretio tužbom svom dugogodišnjem izdavaču Cvijanoviću, kada je ovaj pokušao da objavi tri Andrićeva naslova uvezana u jednu knjigu („Eks Ponto“, „Put Alije Đerzeleza“, „Nemiri“) pod nazivom „Sabrana dela“. Datom prilikom izjavio je da se u okolnostima rata, smrti, okupacije i nesreće koje su zadesile njegovu zemlju i narod, ime pisca jedino može publikovati u „čituljama“. U tri i po godine okupacije, u stanu u Prizrenskoj 9, nastala su njegova čuvena dela, romani „Gospođica“, „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“, objavljena odmah posle završetka rata. Od 1946. godine do 1952. godine bio je predsednik Saveza književnika Jugoslavije i narodni poslanik u Saveznoj narodnoj skupštini nove Jugoslavije. Umro je u Beogradu 13. marta 1975. godine. U svekolikom pamćenju civilizacije, ime Ive Andrića slavljeno je u razmerama svetskih merila za naklonost prema umetničkoj literaturi i umetnosti i kulturi uopšte. Međutim, o karakteru Ive Andrića, posmatranog u okvirima analiza rezultata njegovog rada u „konzulskim i ambasadorskim godinama“, odnosno u merama književnikove diplomatske delatnosti, svoje utiske ostavljale su i njegove brojne kolege, „prijatelji“ i poznanici, mnogi od njih i nepozvani, ali malograđanski voljni, da se pozabave tim pitanjima. Jedan njegov kolega iz „diplomatskih vremena“, za Andrića je kazao: „Andrić je tip sposobnog rutiniziranog diplomate, ali mekušca i beskičmenjaka. Lično pošten, ali bolesno ambiciozan i veliki karijerista. U odnosu sa ljudima dostojanstven i vrlo taktičan.“ Za njega će slične ocene dati i Isidora Sekulić, ali i Vladislav Ribnikar u razgovoru sa Vladimirom Bakarićem, u vreme zasedanja AVNOJ-a u Jajcu. Dajući karakteristike nekih naših predratnih diplomata za Andrića će reći: „Pravi jezuita, ljigav, otmjen.“ Međutim, najteže kvalifikacije o Ivi Andriću dao je upravo Ivo Andrić. U svojim privatnim beleškama, Andrić je kazao: „Vi kažete da nisam bio otvoren, da sam sve svoje pomisli i većinu svojih ličnih osećanja zadržavao u sebi, krio ih od ljudi sa kojima živim. Zato me optužujete, zbog pritvorstva i neiskrenosti?! Ali vi ne znate sa kakvom sam se budalom u sebi ja nosio, koliko sam se stideo njegovih ispada i postupaka koji su uvek bili u strašnoj suprotnosti sa onim što sam hteo da budem… a nikada nisam mogao.“ Slučajno ili ne, kritičari Ive Andrića izbegavaju da prihvate činjenicu da je Andrić bio diplomata, „uzorno lojalan, poslušan, uzdržan, diskretan, pouzdan“, kako ga je dr Josip Smodlaka jednom opisao. A, zar te osobine nisu osnovna potreba jednog diplomate, koji je za svog „vrhovnog šefa“, uvek priznavao – Otadžbinu?! Zar ovde nije reč o istinskom patriotizmu, o doslednom patrioti?! Kada neko kaže da je Ivo Andrić bio „pritvoran“, „kolebljiv“, „neiskren“, „mekušac“, verovatno, namerno ili slučajno, zaboravlja da je Andrić, makar bio savestan, pa je to i javno i sebi priznavao i kao što znamo, poput Martina Lutera, „borio se sa samim sobom“, sa onim drugim „ja“, u želji da postane čovekom za koga je smatrao da je dostojan života, odnosno „čovečnim čovekom“, a oni koji mu nekritički zameraju da u datim namerama nije uspeo, verovatno nemaju ni dovoljno savesti, ni odgovornosti da se postide svojih reči.