Историјски значај елибертације Новог Сада 1748. године

query_builder

Историјски значај елибертације Новог Сада 1748. године

 

Аутор: др Милош Савин

Eлибертација Петроварадинског Шанца, односно добијање статуса слободног краљевског града и имена Нови Сад, представља маркантан политичко-историјски феномен кроз који можемо да анализирамо ширу историјску слику, у којој се огледа читав спектар националних и државних историја. Поред српске националне историје, кроз процесе и последице елибертације сагледавамо историју Хабзбуршке монархије, историју Угарске, историју Османског царства, те шири контекст европске историје XVII и XVIII века. Наведени процес је прворазредно парадигматичан за историју Срба, зато што показује политичку зрелост српског народа у подножју Петроварадинске тврђаве да, напуштањем традиционалних војничких стега, створи потентан трговачко-занатлијски слој, који би пронашао интерес да помоћу договора са суграђанима, пре свега немачког порекла, издејствује завидан ниво личних, економских и националних права и слобода. Управо на овом фундаменту Нови Сад се уздигао као светионик српске културе и просвете у наредним вековима. Богато, грађанско окружење лишено феудалних стега, било је погодно тле за рађање српских институција и политичке мисли уклопљене у савремени европски тренутак. Међу главне историјске узроке стварања оваквих околности спадају опсада Беча, Велики бечки рат (Рат Свете лиге), Руско-турски рат, Млетачко-турски рат, Велика сеоба Срба 1690, Руско-аустро-турски рат, Велика сеоба Срба 1739, Рат за аустријско наслеђе…

Организован људски живот у форми насеља на подручју данашњег Новог Сада, научно је доказано, постоји у континуитету од праисторије па до савременог доба. У самом граду до сада су евидентирана педесет два археолошка налазишта, а на ширем градском подручју њих више од две стотине. Камени налази на подручју Петроварадинске тврђаве потврђују да је на простору Новог Сада током палеолита (60.000–35.000 година пре н.е.) живела неандерталска заједница. Налази о животу људи у шестом миленијуму п. н. е.,  односно током раног неолита, откривени су на простору Сајлова.  Насеља из петог миленијума п. н. е., односно из доба касног палеолита, откривена су на простору Темеринске петље, Сајлова и Петроварадинске тврђаве. Остаци материјалне културе  нађени на Сајлову и Тврђави сведоче о животу људи током четвртог и тређег миленијума п. н. е., односно бакарног доба. За овај период је карактеристично ширење индоевропске популације из руских степа на подручје Паноније и југоисточне Европе. Током бронзаног доба, крајем трећег и током другог миленијума п. н. е., појaчава се сеоба индоевропске популације на ове просторе, а о њиховом животу на подручју данашњег Новог Сада казују налази из Улице Матице српске, Булевара Михајла Пупина, Улице народних хероја, са Темеринске петље, Сајлова, Клисе и Слане баре. Гвоздено доба и први миленијум п. н. е. до почетака нове ере обележава најмлађи период праисторије. Време старијег халштадског периода (од прелаза бронзаног у гвоздено доба од 1100–900. па до 300. године п. н. е.) евидентирано је налазима у Улици Матице српске бр. 3, на Сајлову, Сланој бари и Петроварадинској тврђави. Млађи гвозденодобни период латен и време доминације келтских племена Скордиска до данас је потврђено спорадичним налазима на Горњем Сајлову и Петроварадинској тврђави, док су у широј зони (Ченеј, Каћ, Ковиљ), археолошки истраживани остаци насеља из овог периода. Током првог века н. е. долази до римске доминације – материјални остаци из прва три века нове ере нам сведоче о животу Римљана у војном утврђењу на Петроварадинској тврђави и у њеном подграђу. Налази из касноантичког периода, од трећег до петог века н. е., односно периода доминације Сармата, сведоче о насељима на Сајлову и у центру града, у Улици народних хероја. Током раног средњег века, доба велике сеобе народа и аварске доминације, односно аварско-словенског савеза, од седмог до деветог века, организовани људски живот је доказан на Сајлову, широм новосадског атара, али и у центру града у Улици Лазе Телечког. Средњовековни период од десетог до петнаестог века обележен је доласком Мађара и доминацијом њихове средњовековне државе. Материјални докази  средњовековне културе откривени су на више локалитета: Петроварадинској тврђави, Темеринској петљи, Сајлову, Југовићеву, Клиси, Сланој бари, Телепу и тзв. Велеђијевом брегу, на данашњем Новом насељу у Улици Милеве Марић, у центру града у Његошевој улици, Пашићевој улици, на Тргу слободе, у Улици народних хероја, у Католичкој порти, порти Саборне цркве, у дворишти Академије уметности у Улици Ђуре Јакшића, на Тргу Марије Трандафил, у Улици Светозара Милетића, на Позоришном тргу…

Први писани историјски подаци о насељавању на простору данашњег града потичу из XIII века, из даровне повеље угарског краља Беле IV (1237. године). Цистерцитској опатији у Белакуту, која се налазила на месту данашње Петроварадинске тврђаве на десној обали Дунава, поклоњен је град угарског феудалца Петера Тереија (Petur Warad, Peter Warad 1236, Peturwarod 1237), којем је град одузет због учешћа у убиству краљице Гертруде, Белине мајке. Око самостана је временом никло војно утврђење које је касније служило за одбрану од османских продора – претеча касније Петроварадинске тврђаве.

Након Мохачке битке 1526. када османски освајачи односе победу над мађарским племством, аустријска династија Хабзбург преузима право на угарску круну. У периоду од 1541. до 1687, односно четврте године Великог бечког рата, значајан део јужних угарских крајева, укључујући подручје Новог Сада, налази се под османском влашћу. Током Великог бечког рата аустријска војска ослобађа и значајне делове Србије. У том тренутку Француска напада Аустрију, што доводи до повлачења војске са Балкана. Срби под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, како би избегли османску одмазду, стижу на обале Саве и Дунава 1690. године, те добијају званичан позив да се преселе на аустријску територију. Рат је трајао још целу следећу деценију, све до мировног споразума 1699. Османски продор се у моментима преливао и на подручје Панонске низије. Турци су 1694. покушали да опсадом и лађама заузму тадашњу Петроварадинску тврђаву, у чијој је одбрани, по Мелхиору Ердујхељију, изгинуло 15.000 аустријских војника. Ово искуство је наметнуло муњевиту потребу за изградњом знатно снажније и габаритније фортификације у Петроварадину, као и изградњу мостобрана и шанчева са бачке стране. Развој Новог Сада, са сигурношћу и континуирано, може се пратити управо од те 1694. године, чиме он спада у млађе европске градове. Из те године потиче писани извештај аустријског генерала Енгелсхофена о довршетку мостобрана са бачке стране. Ово је први писани траг о постојању насеља на месту данашњег Новог Сада. Мостобран или, како су га звали, брукшанац, био је војно утврђење са више објеката. Служио је за заштиту Петроварадинске тврђаве у случају војног напада, да се неки могући изненадни напад само амортизује, док се понтонски мост не уклони. Становништво овог новог насеља званог Српско Село или Петроварадински Шанац било је, у највећој мери, српско-православно и може се разврстати у две категорије, граничаре и занатлије и трговце. Они су изводили радове на тврђави, те снабдевали војску и пружали занатске услуге. До 1699. године у Шанцу је живело мало сталних становника, 43 занатско-трговачке породице и 215 војно-граничарске. Сезонски се у ово село сливао већи број људи. То је све испочетка било скромно и несређено. Када је 1702. године основана Подунавска војна граница, у њен бачки део припао је, поред Бачке Паланке, Вилова, Ковиља и Титела, и Петроварадински Шанац. Он постаје седиште оберкапетаније. Овај нагли скок броја становника најбоље сведочи колики је стратешки значај придаван обезбеђењу понтонског моста и залеђу Тврђаве. Седиште Бачко-сегединске епархије је пресељено из Сегедина у Петроварадински Шанац 1708. године. Већ тада ово насеље се високо котирало међу Србима јужне Угарске. Премештање епископата имаће веома важан значај за даљи развој насеља и убрзаће његово прерастање у град. Јер, захваљујући предузимљивим епископима и свештенству, за кратко време биће подигнуто неколико храмова, прорадиће прве школе, болнице, тзв. убошки домови, као и друге јавне установе. Није мање важна ни световна интелигенција која се почиње окупљати око цркве. Тиме на замаху добија духовни живот и јача национална свест код Срба. Становништво готово комплетног српског села Алмаш (из околине Темерина и Србобрана) 1718. године преселило се у Шанац. Насеље економски јача након 1719. године, када добија право да два пута годишње организује вашар, у чему преузима примат од Футога. Прва кућа на спрат је изграђена 1720. године. Пошто је посада Петроварадинске тврђаве била искључиво немачко-католичка, у Петроварадински Шанац је почело да се насељава и немачко становништво, које се пре свега бавило занатима. Поред Немаца у место се досељава и известан број Мађара, затим Шокаца, те „босанских католика“, „католичких Сарајлија“ и Хрвата. Све католичке народности су биле малобројне у односу на Немце, и најчешће су  сврставане под њих. До значајног популационог и економског скока долази након Београдског мира 1739. између Османског царства и Аустрије, којим је Београд предат Турцима. До тада је у Београду нарасла значајна класа Срба трговаца који су се бавили трговином између Аустрије и Турске, те знатно немачко становништво које је занатским услугама опслуживало бројну аустријску војску у Београду. Београдски Срби и Немци се селе у Петроварадински Шанац. Поред поменутих народа, долазе и Грци, Цинцари, Јермени, Јевреји и др. Сматра се да су управо бивши Београђани, навикли на грађански живот, подстакли будућу борбу становника Шанца за самосталан развој овог места. У рукопису „Књига о нацији српској” Симеон Пишчевић, некадашњи новосадски ђак и писац чувених „Мемоара”, прича како су становници овог града испочетка углавном само Срби, у око 600 кућа, а после пада Београда 1739. године сви су се београдски становници преселили овамо. Било их је, како каже, више од хиљаду породица. А онда, пошто се увећала трговина, почели су долазити трговци „свих нација а нарочито хришћани из Турске, Грци, Бугари, Босанци и Цинцари, а уз то још из унутрашњих места Немци, Угри, Јермени и Јевреји, сви су се ту знали скупљати… На тај начин увећао се број света од разних нација, те га је сада најмање 1600 кућа, а сви уживају слободе које су по заслугама дате Србима, који бројем превазилазе све…” Предајом Београда и пресељењем његовог становништва, Петроварадински Шанац је постао центар трговине са Османским царством. Пошто је Београдским миром фиксирана граница са Османским царством, било је јасно да се та граница у догледно време неће померати. Некадашњи Београђани су са собом донели разрађене мреже и контакте за трговину са Османским царством. Управо у овом периоду појављује се огромна потражња за оријенталним производима у Европи, али и за квалитетним европским продуктима код Османлија. Велик прилив становника диже вредност градског грађевинског земљишта у Шанцу, те долази до јагме за њим. У јерменском црквеном архиву је, између осталог, записано: „купили смо плац, врт смо оградили, дрвећем засадили, себи храм подигли и посветили га 1746. године”. Тако се не понаша онај ко је само у пролазу, у бежанији, него онај ко је добро промислио и одлучио да свије гнездо и продужи трајање кроз низ генерација баш овде, на окуци Дунава. Претпоставља се, мада нема документарних доказа, да је Шанац тих 40-их година XVIII века имао статус привилеговане вароши (што је на пример била Суботица).

Васа Стајић је становништво ове вароши поделио на четири слоја. Први слој су најранији досељеници. Други слој су Босанци и Херцеговци. Они су, можда, прелазили са тескарима из Сарајева, па су их овде звали Сарајлијама, иако за неке од њих знамо да су Херцеговци. Један од најпознатијих је Мостарац Сава Вуковић, „који је 1776. постао гражданин новосадски” и који је завештао велику суму за оснивање Новосадске гимназије. Трећи слој који је, по мишљењу Васе Стајића, можда и од највећег значаја за развој Новог Сада, избеглице су из Београда, тј. становништво српске савске и немачке дунавске вароши у Београду, који нису смели ни хтели сачекати повратак турске војске. Четврти слој чине досељеници после 1748. године, са свих страна. Срби у Шанцу су управо у последњој деценији пред елибертацију имали огроман утицај, пошто се у њиховим рукама налазило највише земље. Значајан проблем који је морио грађане Шанца је двојност граничарске (војне) и коморске жупанијске (цивилне) власти у њему. Шанац је тих година, чак, и био подељен у две видљиве зоне. Камералци су своје куће, ниске набојнице, покривали трском, а граничари шиндром. Камералним делом, који је обухватао десну страну Дунавског сокака, пијацу и околину Католичке и Успенске цркве, управљала је општина на челу са суцем, наизменично Србином па Немцем, и таначницима. Граничарским делом, који је обухватао Алмашки крај, околину Николајевске цркве, обе стране Ћурчијског сокака, Златну греду, околину Саборне цркве и леву страну Дунавског сокака, обе стране Лебарског сокака и пијацу скоро до католичке цркве, командовао је оберкапетан. Он је био подређен команданту Тврђаве у Петроварадину, али у основи прилично самосталан, често самовољан и „вазда мрзовољан”. Другим речима, оберкапетан Секула Витковић је над Србима граничарима неку врсту личног режима спроводио насиљем, претњама и уценама. Граничари су морали сами себи да купују оружје, а главни продавац оружја био је управо оберкапетан. На трансформацију српског живља од граничара ка грађанском сталежу највећи утицај је имао бачки епископ Висарион Павловић. Он је био један од најобразованијих Срба свог времена а на челу Епархије бачке налазио се од 1731. године па до своје смрти 1756. године. Отворио је Латинско-словенску школу у Шанцу 1731. године као и прву болницу 1741. Дошло је до оштрог сукоба између оберкапетана Секуле Витковића и епископа Висариона. Док је Витковићу одговарало да непросвећени Срби буду њему лојални граничари, епископ Висарион је активно радио на образовању и еманципацији Срба стварајући од њих грађанску класу. Епископ је у школама учио српску децу, трговини и занатима, немачком језику и другим знањима која су од њих стварала конкурентне слободне грађане. Доводио је најзначајније руске и словенске учитеље, а значајну помоћ је имао и од ученог Мојсија Путника, који га је касније и наследио. Поред Секуле Витковића, непријатељство према реформама епископа Висариона показивало је и Мађарско намесничко веће, које је тражило да епископ буде осуђен за велеиздају и утамничен, што је Беч ипак одбио.

Представници крупног шпекулативног капитала у Бечу су формирали Привилеговану оријенталну компанију којој су код законодавца обезбедили монопол над трговином са Османским царством. Овим подухватом је покушано да се уништи појединачна трговина, што је младом новосадском грађанском слоју претило уништењем. У овом периоду долази и до најаве укидања, тј. до развојачења, дела Војне границе у Бачкој, укључујући и границу на подручју Петроварадинског Шанца. Можемо претпоставити да су и Секулу Витковића Привилегована компанија и кругови који су трговали градским земљиштем на одређен начин стимулисали да додатно притиска Србе граничаре да се иселе из града у Старе Бановце.

Једна од најзначајнијих геополитичких ситуација која је упркос својој негативности погодовала ослобођењу Шанца од разних стега био је Рат за аустријско наслеђе који је трајао од 1740. до 1748. године. Пошто је Марија Терезија наследила власт од свог оца Карла IV, дошло је до противљења појединих држава те су против Аустрије, пре свега ради одузимања ванаустријских хабзбуршких поседа, заратиле Пруска, Баварска, Саксонија, Шпанија, Напуљ, Ђенова, Фалачка, Келн и Шведска. На аустријској страни у рат су ушле Британија, Холандија, Хановер, Пијемонт и Русија. Марија Терезија схватила је неопходност реформе војске. Било је преко потребно створити озбиљну, савремену, плаћену војску, за разлику од дотадашње феудалне војске која се показала као неефикасна. Највећи проблем је био потпуни банкрот буџета, до ког је дошло услед дугог ратовања.

Рат и монополистичко понашање су убрзали напоре за добијање статуса слободног краљевског града, тзв. елибертацију. Носиоци покрета за осамостаљивање Шанца били су досељеници трговци који су трпели економску штету. Оправдано су страховали да би се ситуација могла и погоршати после најављеног развојачења војних граница у Подунављу, Потисју и Поморишју, када би потпали под разне феудалне обавезе. Укидање граница представљало је и губитак једне јаке илузије о извесној српској самосталности, мада искључиво војничке, сурове, примитивне и веома непоуздане. Стога су грађани Шанца предузели прве кораке да од царице Марије Терезије добију највиши могући статус за своје место. Да би елибертацију коначно издејствовали, каже академик Бошко Петровић у својој монографији „Нови Сад”, житељи Шанца су „претходно са несрпским делом својих суграђана углавили 1747. год. врло јасан споразум, који је за сто година после тога био база заједничког живота у граду. Споразумели су се да ће у магистрату ослобођеног града имати једнак број представника као и они, једнака права у бирању сенатора и чиновништва и у уживању своје вере. То је, за оно време, доиста широко обезбеђење националне самосталности. Будно и упорно чувано оно ће бити политичка основа за каснију улогу овог места у политичком и културном животу не само Срба у Војводини.” Депутација шаначких грађана, два Немца и неколико Срба – Рацковић, Вујић, Богдановић, Рашковић, Хајл и Андерле – кренула је у Беч, „царствујушчу Вијену”, где траже зајам од 60.000 форинти за плаћање елибертационе дипломе, дају дишкреције и пишу како им је тешко онде „и друго којекуда, и сад бечко камење, ноге обијати и уз басамке ходећи уздисавати”. Сума се на крају попела на 95.000 форинти, због плаћања разних такси и подмићивање бечке бирократије како би се стигло до саме царице. Марија Терезија је 1. фебруара 1748. године издала повељу којом је Петроварадински Шанац уврштен у ред слободних краљевских градова. Одредила је да му име буде Neo-Plantea (Неопланта), мађарски – Uj-Videgh (Ујвидек), немачки – Neu-Satz (Нојзац), што су Срби превели као Нови Сад, а Грци као Неофите. Град је добио право на властите органе управе и суд, као и своју независну власт у лику градоначелника и магистрата састављеног од 12 сенатора. Магистрат је убирао одређене приходе и вршио управну и судску власт. Рад магистрата надзирали су Намесничко веће Угарске у Пожуну и Придворна угарска комора у Бечу.

Диплома од 1748. године у 19. пункту даје право вароши да се служи грбом. Тај грб овако описује краљичино привилегијално писмо: „На пољу плава штита стоје 3 куле сребрне боје, од коју сваку средом и одгоре опасује надстрешница; куле стоје појединце свака за себе, сазидане од неотесана камена, надстрешница горњег им дела је зупчаста, капије су им затворене, прозори отворени и удешени за пуцање. У реду стоје један поред друге крај валовита Дунава, који зелено пољепресеца; средња је нешто виша и шира, над њом се лепрша Нојев голуб. Рубом штита иде овај натпис: Печат слободне краљевске вароши Новог Сада.”

Од те 1748. године и у наредних сто година Нови Сад је доживео брз, велики и буран економски, градитељски и културни развој. У њему се отварају школе, болнице, штампарије, мануфактуре… Од свог почетка Нови Сад је град многих народности и град више вероисповести, али Срби су били предводници у свим сферама живота у граду. О изразито српском духу који је красио Нови Сад сведочили су бројни савременици. Један просвећен Србин, пријатељ Доситеја Обрадовића, Емануил Јанковић, рекао је још 1790. године да је Нови Сад „средиште српског народа”. У време Првог српског устанка аустријски повереници сматрали су Нови Сад „главним уротничким местом и централном тачком илиризма”. Павелу Јозефу Шафарику се 1813. године учинио „гнездом Српства”, а Вук Стефановић Караџић је 1817. године забележио да је Нови Сад „највеће општество српско на свијету”. „Била је то полуоријентална варош” – каже Полит у својим „Успоменама” – „Нови Сад је пре Буне носио тип српске вароши. И патријархална је та варош: седело се на клупама пред кућом, књижевници су ту расправљали своја питања, трговци и занатлије седели су пред својим локалима у оријенталном оделу, са плитким ципелама на ногама и ћибуком у устима, и разговарали грчки”.

Развој Новог Сад прекинула је Револуција 1848/49. године. Најтрагичнији догађај у његовој дотадашњој историји било је бомбардовање са Петроварадинске тврђаве, 12. јуна 1849. године. Град је био порушен, попаљен и опљачкан, са великим бројем цивилних жртава, што од бомбардовања, што од каснијих репресалија мађарске војске. Као што је Суботић рекао: „осилили су се у вароши страсти освете, пљачке и разузданости”. Од материјалне штете коју је град тада претрпео далеко је већа културна. Бомбардовање Новог Сад лишило нас је драгоцених предмета наше културе: нестали су портрети које су урадили новосадски зографи, молери и пиктори, изгореле су приватне библиотеке којима се служио Шафарик.

6Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language