ИСТОРИЈСКИ ПОРТРЕТ ДР ФЕДОРА НИКИЋА

03/12/2020

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар 

Федор Никић био је правник и социолог, универзитетски професор, публициста и власник листа Југословенски дневник рођен је у Гргетегу, 20. фебруара 1894. године, а преминуо је у Београду, 9. Јула 1989. године. Никићеви преци доселили су се из централне Србије у Срем након краха Првог српског устанка. Федоров отац, Милан, био је земљорадник, те постоји претпоставка да је Никић од оца наследио енергичност, упорност и издржљивост у раду. Доживео је озбиљно „високе године“, те је до краја живота био изразито ментално виталан. После завршене основне школе у родном селу, похађао је Карловачку гимназију (1906-1914), показујући надареност и радозналост за науку. У шали, књижничар у гимназији назвао га је „Иларион дер цвајте“, поредећи га са архимандритом манастира Гргетег и историчаром Иларионом Руварцем. Још као ученик шестог разреда гимназије слао је дописе загребачком Србобрану, а касније му је писање за новине и часописе било саставни део научне и публицистичке каријере. У намери да избегне моблилизацију у аустроугарској војсци, у време Првог светског рата, у Карловцима је успешно завршио Богословију (1914-1918), али није се определио за црквену службу, већ је уписао студије права у Београду, које је завршио са одличним успехом. Само два дана после одбране докторске тезе Теорија локалне управе, 1922. године, као ученик професора Слободана Јовановића изабран је за доцента на Катедри јавног права. Био је и наставник на суботичком Правном факултету од 1923. године, где је стекао и звање ванредног и редовног професора. По карактеру предузимљив и борбен, решио је да се посвети, како је говорио, „социјалном апостолату“. Организовао је социјалне течајеве, долазио је често у Нови Сад, те на позив Матице напредних жена, одржавао је циклусе предавања. Заједно са др Мирком Косићем, учествовао је у покретању социјално-научног часописа Друштвени живот, а у Летопису Матице српске, неуморно је, такорећи из свеске у свеску, писао веома запажене и аналитичке чланке о актуелним политичким и социјалним питањима. У уверењу да је друштвени преображај потребно покренути снажним аграрним реформама и социолошком трансформацијом села, ангажовао се и у политици, те је 1920. године постао члан Савеза земљорадника. Укључен је у Главни одбор странке, а ускоро је изабран и за главног уредника партијског органа Село. Извесно време вршио је и дужност главног секретара Савеза земљорадника. После неуспеха на изборима напустио је страначку политику и дневнополитичка збивања.

Од маја 1928. године, у Суботици је учествовао као председник у раду Северне звезде, патриотског удружења националних и културних радника, које се супротстављало акцији мађарских иредентиста. Заједно са др Косићем и са великим жаром, водио је тзв. поход младих на Матицу српску. Био је то заправо покушај продора шестојануарске интегралистичке југословенске идеологије у фундаменталне принципе делатности Матице српске, који је наишао на озбиљан отпор „старих матичара“. Међутим, према тумачењу Никића, „поход младих“ није било ништа више до настојање да се подмлади стара, у приличној мери, „окоштала“ славна српска институција, како би било омогућено афирмисање њених делатности на нове сфере рада: заправо, желео је реформу Матице српске, која би била усмерена на борбу и уздизање српске културе и идентитета на оним просторима, где је она до тог времена била угрожена од стране деловања спољних елемената. Никићеве програмске замисли наилазиле су на подршку једног дела млађих снага у Матици. Као члан Књижевног одбора, истицан је и као кандидат за председника Матице српске.

У датом периоду био је ангажован у активностима усмереним у правцима оснивања различитих југословенских удружења на просторима Бачке, Срема, Барање и Баната и то у оквиру интегралистичке југословенске идеологије у политици краља Александра Ујединитеља. Никић је добио и краљеву личну подршку да, уз дотацију преко Централног пресбироа, покрене дневни лист Дневник, касније назван Југословенски дневник. Лист је покренут на Дан присаједињења, односно на десетогодишњи јубилеј овог историјског датума, 25. новембра 1929. године у Суботици. Првенствена улога овог листа налазила се у његовом пропагандном карактеру када је реч о промовисању југословенског интегрализма и народног јединства као фундамента југословенске мисли у државној политици краља Александра. На самом почетку лист је штампао Антун Фишер који је у ту сврху добио зајам од друштва „Северна звезда“ и набавио ћирилична слова. Прво је почетком новембра изашао ванредни број у којем је обавештење о почетку излажења листа под уредништвом др Никића. Деоничарско друштво, које је за циљ имало издавање листа, основано је 1930. године. Модерна штампарија је купљена од једне бечке фирме (Gutenberg haus i Gel) и са тим машинама се лист штампа од октобра 1931. године. Штампарија се налазила у улици Паје Добановачког бр. 1. Др Федор Никић је 1933. године, издао штампарију у закуп Дедикин Николи, штампару из Суботице, да би је 1934. године пренео у Нови Сад, где је успео захваљујући кредиту добијеном од Хипотекарне банке да подигне велелепну палату Југословенског дневника. На углу улица Владике Платона и Јована Ђорђевића у Новом Саду, подигао је нову палату, у коју је сместио штампарију са ротацијом, где је преселио свој лист, 2. јуна 1934. године. Оптерећен великим неизмиреним дуговима, који су достизали преко милион динара, биће принуђен 1935. године да угаси лист и пристане на принудно поравнање ван стечаја, током којег су штампарске машине размонтиране и распродате.

Доцније, није се бавио новинско-издавачким подухватима, односно посветио се научном раду и настави на Правном факултету. За помоћника министра просвете постављен је 1931. године а за народног посланика је изабран крајем те године. Бавио се уставним правом, мањинским питањима, црквеном историјом. Оснивач је Музеја фрушкогорских манастира, а велика средства завештао је важним националним институцијама. Своје радове, расуте по часописима и листовима, сакупио је и после Другог светског рата објавио у неколико књига. Поседовао је богату библиотеку са стручним књигама и комплетима више југословенских листова. Део своје уштеђевине даровао је Матици српској, као њен стални члан-сарадник. Установљен је фонд под његовим именом за финансирање публикација које објављују грађу и прилоге из историје српског народа. Кратко време био је ожењен Ологом, ћерком сомборског жупана Косте Бугарског, и са њом је имао две ћерке. Пензионерске дане проводио је у Београду и у геронтолошком центру у Земуну. Написао је више дела, укључујући Локална управа Србије у 19. и 20. Веку. Свакако најзначајније научно дело Федора Никића је Локална управа Србије XIX и XX веку (област, округ, срез), издата 1927. у Београду. Он локалну управу у Србији описује од Турака, краја XVIII века, па све до измена и допуна закона од 5. фебруара 1910. Федор  Никић пише да је главни предмет књиге „однос државне власти и однос народа и политичких група према организацији локалне управе области, округа и срезова у Србији од њена постанка 1804. па све до доласка у састав СХС; главни нам је циљ, да покажемо да је Србија са српским племеном, улазећи у састав СХС унела своја схватања на уређење државе јединствена држава на основу парламентаризма и локалних самоуправа“. Федор Никић наводи да је локална управа једна од основних тема уређења државе око које се спори народ унутар себе и са другим народима.

Прво је говорио о ферману султана Селима III из 1793, затим о времену Карађорђа, питању совјета, Уставу и погледу Русије на уређење Србије, па онда о Кнезу Милошу и локалној управи, уставобранитељима и локалној управи Кнезу Михаилу и локалној управи. Онда пише о односу модерних политичких странака према локалној управи. Либерали су први покушали реформу локалне управе, али су задржали стару полицијску управу. Светозар Марковић се први истински залагао за самоправу локалне управе, организацију срезова у које се касније разочарао. Федор Никић пише да су крајеви који су се касније прикључивали Србији, више тражили самоуправу и то често оружаним побунама и били су економски мање развијени. Исто тако се односи и на хрватско племе. Без обзира што је током XIX века живело у економској напреднијој Аустрији. Никић сматра да у погледу локалне самоуправе хрватско племе нема израженију свест од Срба. Оно је касније спутано и захтевима Мађара. Беч и Пешта су гушили идеје у самоуправи код хрватског племена. Хрватско племе имало је сасвим другачији развитак. Ту код њега, сељачка маса, иако је представљала већину народа, није имала све до првих година XX века никаквог јачег утицаја у политичком животу, нити је могла доћи до јачег изражаја његова воља и реч. Све до 1900. године националну борбу је водило прво племство, касније бирократија, свештенство и најзад независна интелигенција. Та национална борба у Хрватској против централизма представљала је отпор хрватског племена и против германизације Беча или мађаризације Пеште. Борба за децентрализацију аутономну вођена је била из национално племенских разлога за тзв. хрватско државно право, да се очува и заштити историјска територија, језик, економска и финансијска снага хрватског племена као посебног националног индивидуалитета. Српски народ, „српско племе“ живело је у национално хомогеној држави са великим учешћем и утицајем сељачких маса на политички живот државе. Борба за самоуправу у Србији произашла је из борбе сељачког слоја, средњег сталежа и новонастале интелигенције; у виду политичког покрета, прво либерала а затим социјалиста и радикала. Хрватско племе, живећи опет у национално хетерогеној држави Аустрогарске монархије, са минималним учешћем сељачких маса, вођени племством, свештенством, бирократијом, независном интелигенцијом, већином градске, они су се борили за аутономију државе; борба за самоуправу локалних жупанија, котара, опћина, — изузев неке мале и слабе градске самоуправе, — скоро, да није ни вођена. У једној прилици Стјепан Радић је то сасвим отворено признао: „Ми Хрвати такве самоуправе већ тамо од Томислава нисмо имали“. Њима је била идеал споља што већа аутономија и државноправна самосталност према Бечу и Пешти, а унутар централистичко и бирократско уређење.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Знамените личности Срема, Музеј Срема, Сремска Митровица, 2003.

Јањетовић, Зоран, Немци у Војводини, Институт за новију историју Србије, Београд, 2009.

Никић, Федор, Радови 1919-1929, књига II, Београд, 1982.

Његован, Драго, Присједињење Војводине Србији – прилог политичкој историји Срба у Војводини до 1921. године, Музеј Војводине, Нови Сад, 2004.

Свирчевић, Мирослав, Локална управа и развој модерне српске државности – од кнежинске до општинске самоуправе, Балканолошки институт, Београд, 2011.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања