Istorijat Nađlačkog vlastelinstva u XV i XVI veku

31/05/2018

ISTORIJAT NAĐLAČKOG VLASTELINSTVA U XV I XVI VEKU

 

Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar

 

Bilo koja temeljna studija prošlosti porodice Jakšić u predmet svog istraživanja trebalo bi da uključi osnovne aspekte razvoja vlastelinstva i naseobine koji su i u terminološkom smislu ostali neodvojiva odrednica istorije ove porodice, čak i njenog imena. Svakako, reč je o nađlačkom vlastelinstvu, a kao što je već pomenuto, ime vlastelinstva je ubrzo posle prelaska Stefana i Dmitra u Ugarsku postalo topografski dodatak prezimenu Jakšić, što je u velikom broju slučajeva bio srednjovekovni običaj prilikom titulacije određene porodice. Zbog toga se u dokumentima i ispravama ime Jakšića često navodi u obliku – Jakšići od Nađlaka.[1] Nađlak je nastao u oblasti severno od reke Moriš, tačnije u blizini njene desne obale, nekih 25 km istočno od Čanada, sedišta istoimene županije i biskupije u kojima je ovo naselje i osnovano. Osnivanje Nađlaka, a potom i vlastelinstva, koje se dovodi u vezu sa članovima plemena (porodice) Monoslo, možemo sa velikom sigurnošću datovati u vreme posle „tatarske (mongolske) najezde“ 1241/42. godine i strahovitog mađarskog poraza na pustari Muhi, pored reke Šajo. Inače, porodična postojbina pomenutog plemena Monoslo nalazila se u županiji Kereš (današnja oblast Čazme – primedba autora).[2] Veoma je teško na jednom mestu i u celosti opisati njegovu burnu, bogatu, a često i vrlo tragičnu istoriju, a da se pri tom ne propuste, ponekad izuzetno važni istoriografski elementi povesnice ovog naselja i vlastelinstva. Ukoliko želimo da shvatimo veličinu značaja vlastelinstva i grada, pre svega za lokalnu i regionalnu istoriju mađarskih županija (varmeđi – vármegy) i same Ugarske, moramo da napomenemo da je u toku svoje viševekovne istorije Nađlak promenio veliki broj posednika ili vlasnika i da se često nalazio pod kontrolom različitih država.[3]

Naziv Nađlaka ili kako se u dokumentu u kome se prvi put spominje navodi u obliku Noglok[4], sasvim sigurno je mađarskog porekla. Potrebno je da naglasimo da poslednji slog imena Nađlak ne potiče, odnosno nije izveden od latinske reči lacus, koja označava jezero, iako je to bilo dominantno mišljenje mađarskih akademskih krugova u XIX veku, kada je bilo reči o etimološkom značenju i terminološkom poreklu naziva navedenog naselja.[5] Iz testamenta majstora Eđeda, sina Gergelja od Monosloa, nastalog 11. marta 1313. godine, gde se Nađlak prvi put pominje u istoriji, vidimo da je ovo mesto prvo bilo u posedu porodice Monoslo.[6] Najverovatnije, osnivač nađlačkog vlastelinstva bio je otac majstora Eđeda, pomenuti Gergelj od Monosloa, inače veliki župan županije Krašo u 1255. godini. Njegov sin Eđed koji je prvo bio visokostolni majstor kralja Ištvana (Stefana) V, a potom i majstor riznice, nije imao muških potomaka, tako da je nakon njegove smrti vlastelinstvo prešlo u posed ugarske krune.[7] Između 1313. i 1336. godine, ugarski kralj Karlo I Robert Anžujski (1308-1342) darovao je nađlačko vlastelinstvo Miklošu (Nikoli) Jankiju, mlađem bratu kaločkog biskupa Lasla Jankija (1312-1336). Ovim činom, vlastelinstvo je u prvoj polovini XIV veka postalo deo poseda porodice Janki ili Jankfi i u tom statusu Nađlak determinišemo i u narednih stotinu godina. Iako nije sačuvano više podataka o položaju vlastelinstva u posedu porodice Janki, izvesno je da su bogatstvo, veličina i značaj imanja Nađlak, u velikoj meri, porasli upravo u vreme upravljanja Jankija nad istim. Dokaz za ovu tvrdnju možemo da pronađemo i u dokumentu iz 1421. godine koji svedoči da su, osim Nađlaka, vlastelinstvu pripadala i sela: Retkert, Mezeheđeš, Demeng Palota, Bozaš, Kenez, Jeno, Tamašhaza i Oljved u čanadskoj županiji kao i pustare: Ača, Figed, Ujfalvutelke, Derekeđhaz i Tompaeđhaz, dok je posedu vlastelinstva pripadalo i osam sela u Tamiškoj županiji (Felse-Igazo, Alšo-Igazo, Igazo, Kozep-Igazo, Šterkolc, Mikulešt, Krivina Bogdanj i Mesešpataka).[8]

Posle izumiranja muške geneaološke linije porodice Janki, kralj Žigmund, u čijem se posedu tada nalazilo nađlačko vlastelinstvo, isto je 29. maja 1427. godine prodao Nađmihalji Albertu, banu Hrvatske i Dalmacije od 1419. godine. Međutim, nakon odluke državnih staleža od 25. maja 1445. godine o oduzimanju svih imanja koja su se nalazila u posedu Nađmihalji Đerđa (sina Alberta Nađmihaljija) i predaji istih Janošu Hunjadiju, porodica Nađmihalji je izgubila posedništvo nad vlastelinstvom Nađlak.[9] Čuveni junak i mađarski regent Janoš (Jovan) Hunjadi sredinom XV veka ubrajan je u veoma značajne velikoposednike čanadske i drugih županija.[10] Postoji sačuvan samo jedan podatak koji potvrđuje posedništvo Janoša Hunjadija nad vlastelinstvom Nađlak i to u formi guvernerove dokumentovane zapovesti, datovane 3. januara 1451. godine, prilikom određenog sudskog postupka pred pravosudnim organima čanadske županije.[11] Usled kompleksne političke situacije koja je pratila povesnicu ugarske države u prvim decenijama nakon dolaska kralja Matije Korvina na mađarski presto, stvarno-pravna i obligaciona politika navedenog vladara sastojala se u značajnom otuđivanju porodične imovine i regalnih prava u korist velikog broja feudalaca, zbog čega je protestvovala i kraljeva majka, Eržebet Silađi. U okvirima te politike i nađlačko vlastelinstvo uskoro je „pronašlo put“ novih posednika. Darovnicom od 9. aprila 1462. godine, kralj Matija vlastelinstvo je predao u posed dvorskom vitezu Laslu Čeriju i kraljevskom podkonjarnik-majstoru Peteru Čemheiu. Iz nepoznatog razloga, pomenuti službenici kralja Matije nisu nikada uvedeni u posed.[12] Potom, kralj je Nađlak i njegove posede poklonio porodici Jakšić.[13]

Nađlak je ostao u posedu porodice Jakšić sve do 1551/52. godine, tj. do konačnog pada grada i vlastelinstva pod tursku vlast. Period od gotovo jednog veka života i upravljanja Jakšića nad nađlačkim vlastelinstvom, svakako predstavlja vreme enormnog bogaćenja i respektabilnog uvećanja značaja ovog poseda. Ukoliko uzmemo u obzir vrlo teške unutrašnje i spoljno-političke prilike u koje je zapala Kraljevina Ugarska polovinom XV veka, nije isključeno da je nakon izumiranja Jankija vlastelinstvo u izvesnom smislu nazadovalo.[14] Podršku navedenoj hipotezi mogla bi da pruži i činjenica da je posle Jankija vlastelinstvo relativno često menjalo svoje posednike, što je svakako imalo uticaja na ekonomiju istog. Brojne vesti o svađama i sukobima Jakšića sa okolinom neposredno posle njihovog dolaska u Ugarsku i nakon preuzimanja Nađlaka, koje su često bile motivisane pljačkaškim namerama Stefana i Dmitra Jakšića prema svojim susedima, pored njihovog mentaliteta, možda možemo objasniti i stvarnim potrebama, uslovljenim niskim stepenom ekonomičnosti i produktivnosti nađlačkog vlastelinstva tih godina. Nažalost, dostupna naučna građa i literatura pružaju vrlo malo podataka o životu ljudi i kmetova koji su bili u službi Jakšića i živeli na posedu Nađlaka. Profesor Borovski navodi da su kmetovi koji su živeli u Nađlaku do dolaska Jakšića bili mađarske etničke pripadnosti, međutim kao novi zemljoposednici Stefan i Dmitar, ali i njihovi potomci broj nađlačkih kmetova uvećavali su naseljavanjem srpskih doseljenika.[15] Za prvih nekoliko godina i decenija posedništva Jakšića nad vlastelinstvom, u samom njegovom sedištu bilo je oko pedeset domaćinstava, tj. kuća i za manje od jednog veka njihovu populaciju činile su, uglavnom srpske porodice.[16] Iako postoje nedoumice oko razmere etničkog udela srpske i mađarske zajednice u stanovništvu Nađlaka, prema popisu glavarine čanadskog i aradskog sandžaka iz 1557/58. godine, dakle u vreme osmanske uprave nad vlastelinstvom, u naselju je živelo oko 50 kmetova, od kojih su 37 bili Srbi, dok su ostali deo stanovnika-kmetova, njih 13, činili Mađari.[17] Porodica Jakšić i stanovnici Nađlaka koji su se nalazili u njihovoj službi bili su relativno dobro zaštićeni u slučaju neprijateljskog napada, jer je uz dvor Jakšića izgrađena jedna kula, a on sam bio je opasan drvenim plotom, zbog čega se sedište porodičnog poseda moglo smatrati i utvrđenjem.[18] Vremenom, nađlačko vlastelinstvo širilo je svoj posed i počelo je da predstavlja respektabilnu ekonomsku osnovu moći i uticaja plemićke porodice Jakšić.[19] Kontinuiranim naseljavanjem srpskog stanovništva, izbeglog iz Turske, na široka prostranstva Pomorišja i ostalih delova Ugarske (naročito 1480/81. godine, ali i posle), pa i na imanja Jakšića, možda je i sam Nađlak „prerastao“ u svojevrsni regionalni centar etničkog okupljanja Srba, ali pre svega porodice u čijem posedu se i nalazio.[20]

Inače, pripadnici srpskih plemićkih i neplemićkih porodica („prvačkih“, odnosno porodica koje u vreme prelaska u Ugarsku nisu uživale plemićki status, a od kojih su pojedine u kasnijem periodu dobile mađarsko vlasteosko dostojanstvo), u prvo vreme nakon migracija u Ugarsku i početka života u novim okolnostima, a u pitanjima od zajedničkog interesa za sve članove tih zajednica, uglavnom su bili upućeni „jedni na druge“. U raznim sferama života koje su se ticale odnosa tih porodica prema kruni, županijskim kongregacijama, kao i u međusobnim odnosima, njihovi pripadnici nastupali su zajedno i to kao jedinstven pravni subjekat, te su čak i živeli u zajedničkim domaćinstvima na porodičnim posedima.[21] Nakon perioda privikavanja na uslove života u novim okolnostima, naredne generacije, uglavnom su se međusobno delile, uz jedan sistem održavanja ili očuvanja porodičnih veza, ali u formi kontakata između zasebnih domaćinstava. U tim procesima dolazilo je i do podele porodične imovine, a samim tim i poseda (imanja).[22] Pomenuti proces u istoriji porodičnih odnosa u srpskim zajednicama doseljenim u Ugarsku bio je važan segment evolutivnih tokova u životu, ali i u transformaciji karaktera potomaka braće Jakšić, pa i samog statusa vlastelinstva Nađlak koje se nalazilo u njihovom posedu. Naime, Stefanova i Dmitrova deca sa porodicama nastavili su svoje živote u Nađlaku. Međutim, 1510. godine Stefanov sin Marko Jakšić i Dmitrov, Petar Jakšić međusobno su podelili imanja i posede svojih očeva, pa između ostalih i nađlačko vlastelinstvo.[23] Ovom podelom, jedna polovina grada Nađlaka pripala je Petru, a druga polovina Marku Jakšiću.[24] Posle međusobne podele imanja i sedišta vlastelinstva, Petar i Marko Jakšić nastavili su da žive u Nađlaku, svaki od njih u svojoj polovini grada. Postoji mogućnost da je navedena podela imanja značila samo odvajanje prihoda koje su Jakšići dobijali od ekonomije vlastelinstva. Ostalo je zabeleženo da je Petar Jakšić, ovaj put kao zasebno pravno lice, 29. oktobra 1513. godine, Čaki Janošu i njegovoj braći, „zbog vernog vršenja dužnosti darovao zemljište sa kmetovima i objektima“ u samom gradu Nađlaku.[25] Prema navodima Alekse Ivića i crkva u Nađlaku je pretrpela izvesne promene, što bi svakako predstavljalo posledicu pomenutih procesa. Naime, od druge polovine XV veka tu je postojala pravoslavna crkva, koja je odražavala konfesionalnu strukturu populacije mesta i regije. Oko 1510. godine, dakle u vreme podele porodičnih poseda, pojedinci iz kuće Jakšića napustili su pravoslavnu veru i prešli u katoličanstvo. Nastala promena uslovila je i podelu crkve u Nađlaku na dva dela.[26]

Jedna od velikih katastrofa koja je zadesila nađlačko vlastelinstvo dogodila se 1514. godine i nalazi se u vezi sa seljačkim ustankom Đerđa Dože.[27] Naime, „krstaši“ ili „kuruci“, pod vođstvom osiromašenog plemića Dože, u poteri usmerenoj prema čanadskom biskupu Miklošu (Nikoli) Čakiju, inače bratu Katarine Čaki Jakšić, supruge Petra Jakšića i Ištvanu (Stefanu) Batoriju, tamiškom velikom županu, u zoru 27. maja 1514. godine, stigli su pred grad Nađlak.[28] Dožini kuručki rebelijanti uspeli su da zauzmu grad, međutim Petru i Marku Jakšiću, zajedno sa porodicama, kao i Ištvanu Batoriju, „pošlo je za rukom“ da pobegnu iz Nađlaka i sklone se u Temišvar. Tu „priliku“ nije imao biskup Čaki, koga su Dožini seljaci uspeli da zarobe u Nađlaku i na vrlo svirep način obračunaju se sa njim. Nađlak je pretrpeo strahovito razaranje i pljačku. Još prilikom opsade grada, Doža je naredio da se šančevi ispod drvenog plota, koji je štitio grad, popune isušenim granama koje su potom zapaljene. Za svega nekoliko minuta vatrena stihija je zahvatila celokupan dvor i sam Nađlak.[29] Dvor je bio u potpunosti uništen, kao i znatan deo grada. Stanovnici Nađlaka, pretežno srpske etničke pripadnosti, u strahu pred Dožinim krstašima pridružili su se ustanicima. Iako nisu dostupni jasniji podaci o stradanju ostalih delova nađlačkog vlastelinstva, postoji verovatnoća da „seljaci-kuruci“ nisu štedeli posede Jakšića i da su se prema njima odnosili slično kao i prema drugim feudalnim dobrima mađarske gospode i plemstva sa kojima bi došli u kontakt. Nakon gušenja seljačkog ustanka Đerđa Dože u juna 1514. godine i posle smirivanja prilika izazvanih ovim kuručkim pokretom, Jakšići su preduzeli mere u cilju obnove Nađlaka i sanacije štete, koja je bila pričinjena njihovim posedima. Naravno, za ovaj posao, kao svojevrsni preduslov, prethodno je bilo potrebno vratiti raseljeno i izbeglo stanovništvo u grad i na imanja vlastelinstva. Ostalo je zabeleženo da je Marko Jakšić 1517. godine grad naselio novim stanovnicima, čime je i populacija Nađlaka bila uvećana.[30] Takođe, Marko i Petar Jakšić ponovo su izgradili i dvor, ali ovaj put oko njega su podigli palisade od kamena i cigle, kako bi time stvorili zaštitu i sprečili izbijanje slične katastrofe.[31]

Oba Jakšića, dakle i Petar i Marko sa porodicama i dalje su nastavili da žive u Nađlaku, ali posle 1521. godine Petar Jakšić se više ne pojavljuje u izvorima, kao ni u dokumentima nastalim u vezi sa „ekonomijom“ nađlačkog vlastelinstva, zbog čega sa velikom sigurnošću možemo da tvrdimo da u kritično vreme isti više nije bio živ.[32] Posle ove smrti, Marko je nastavio da gospodari svojom polovinom imanja, dok je druga polovina, shodno naslednom pravu, prešla u ruke potomaka Petra Jakšića, u prvom redu njegovih sinova Nikole, Jovana i Dmitra.[33] Petnaest godina nakon Dožinog ustanka i katastrofalnog pustošenja vlastelinstva, u leto 1529. godine Markovo imanje ponovo je doživelo strahovito razaranje i pljačku, prema nekim procenama, možda i teže od onih koji su se dogodili prilikom „Seljačkog rata“ 1514. godine.[34] Naime, turski zapovednik Beograda Bali-beg, prilikom ratnog pohoda usmerenog prema oblasti Pomorišja, upao je na posed vlastelinstva Marka Jakšića. Pomenuti upad bio je praćen užasnom pljačkom i razaranjem većine pokretnih i nepokretnih dobara na vlastelinstvu. Gotovo sva sela bila su spaljena, a kmetove i ostalo stanovništvo, koje je uspelo da sačuva život, Turci su odveli u ropstvo ili su isti bili primorani da napuste svoje domove.[35] Nakon završetka pohoda i povlačenja Turaka sa prostora Pomorišja i nađlačkog vlastelinstva, Marko Jakšić se ponovo našao pred iskušenjima uslovljenim potrebama nove obnove svojih imanja i stvaranja adekvatnih okolnosti za odvijanje normalnog života porodice Jakšić i drugih stanovnika na njegovom vlastelinstvu. Obnova nađlačkog vlastelinstva iziskivala je dodatna sredstva, koja usled potpune produktivne i ekonomske propasti Jakšićevih imanja, Marko Jakšić nije posedovao, pa je novac za tu svrhu morao da pozajmi od svoje supruge Poliksene, patricijke iz Rima, koja mu je dala svoj nakit u vrednosti od 3000 forinti, uz uslov, po kome je Marko morao da joj vrati taj iznos.[36]

Prema jednoj uredbi kralja Janoša (Jovana) Zapolje (1526-1540) od 21. decembra 1535. godine, posedu Marka Jakšića pripadala su cela sela: Kiraljheđeš, Kutaš, Mezeheđeš, Šamšon, Romorkanj, Rakoš, Felak, Kinged, Kunagota, Sombathelj i Sentivan. U pomenutoj uredbi ubrojani su i delimični posedi: tvrđava i grad Nađlak, Kerekeđhaz, Nađ-Sečenj, Kiš-Sečenj, Semlek, pustare Tamašhaza i Erdeš-Kenez (u čanadskoj županiji) i Feleđhaza (u pečkoj županiji). Takođe, u posedništvu Marka Jakšića nalazile su se polovine poseda: tvrđava Korođ i njeni delovi u županiji Valko i selo Sihond u čanadskoj županiji.[37] Samo iz pomenutog dokumenta, možemo da uvidimo i utvrdimo nespornu činjenicu da su posedi porodice Jakšić i nađlačko vlastelinstvo, krajem prve polovine XVI veka predstavljali upečatljiv primer „snage i moći“ Jakšića kao ugarskih magnata, srpskog etničkog porekla, čiji je uticaj i pored teških političkih okolnosti, izazvanih neposrednom opasnošću od turskih pljačkaških i ratnih pohoda, ostao relativno neokrnjen. Međutim, sudbina nađlačkog „spahiluka“ bila je direktno uslovljena smrću Marka Jakšića u junu 1537. godine. Takođe, sudbina njegovih, kao i muških potomaka Petra Jakšića, opredelila je dalji istorijat vlastelinstva. Svega nekoliko godina posle Markove smrti, 1539/43. godine preminuli su i poslednji muški članovi kuće Jakšić, tačnije sinovi Petra Jakšića koji nisu imali dece. „Markovom polovinom“ vlastelinstva, pod pokroviteljstvom udovice Jovana Zapolje, kraljice Izabele, nastavila je da upravlja Poliksena Jakšić, udovica Marka Jakšića, dok je druga polovina vlastelinstva, koju su držali sinovi Petra Jakšića, u skladu sa srednjovekovnim feudalno-imovinskim pravom, pripala kruni.[38]

Iako su se od Mohačke bitke bogatstvo i „snaga“ nađlačkog vlastelinstva nalazili u stihijskom, ali kontinuiranom opadanju, opšte-politička i pravno-statusna situacija u kojoj se isto našlo, neposredno posle smrti Marka i izumiranja muške linije porodice Jakšić, privukla je pažnju brojnih mađarskih feudalaca i magnata, u prvom redu fratra Đerđa Utješenovića-Martinucija, varadskog biskupa, komornika i najbližeg savetnika kralja Jovana Zapolje, zatim Petra Petrovića, tamiškog visokog župana, inače Zapoljinog rođaka, kao i mnogih drugih.[39] Posebno interesovanje prema posedništvu nad imanjima Jakšića, koja su pripala kruni, pokazao je fratar Đerđ Martinuci. Već 1543. godine, putem prepiske, Martinuci je molio kralja Ferdinanda da mu pokloni nađlačko vlastelinstvo „gde živi 300 kmetova“.[40] U komplikovanim političkim odnosima, nastalim nakon smrti Jovana Zapolje 1540. godine, a koje datiraju još od 1526. godine i Mohačke bitke, posedi Jakšića, koji su nakon izumiranja „Petrove muške grane“ pripali kruni, odlukom kraljice Izabele posle 1541. godine ustupljeni su tamiškom visokom županu Petru Petroviću. Takođe, ispred garan-sentbenedečkog konventa, Šandor i Gabor, pripadnici porodice Nađmihalji, kojoj je vlastelinstvo nekada pripadalo, 10. januara 1550. godine zahtevali su od kralja Ferdinanda Habzburškog (1527-1564) da kraljevska imanja Nađlaka ne dodeli u posed fratru Đerđu ili, čak Petru Petroviću.[41] Sa druge strane, u godinama posle 1543., Poliksena Jakšić živela je u Nađlaku, sve dok turska opasnost i njihovi pljačkaški upadi nisu u potpunosti paralisali njenu i egzistenciju njenih ćerki u naselju. Između 1545. i 1549. godine, zajedno sa ćerkama, udovica Marka Jakšića zauvek je napustila Nađlak, a potom se nastanila u Felaku, odakle se, uskoro, verovatno pet do šest godina pre osvajanja ovog mesta od strane Turaka 1554. godine, odselila negde na sever Ugarske. Odlaskom udovice Poliksene i članova porodice Marka Jakšića iz Nađlaka, Jakšići su faktički izgubili posedništvo nad nađlačkim vlastelinstvom.[42]

Krajem juna 1551. godine vlastelinstvo se našlo u posedu kralja Ferdinanda I, nakon što mu je isto, zajedno sa gradom Temišvarom, ustupio Petar Petrović. Međutim, u jesen 1551. godine Turci su po prvi put uspeli da osvoje tvrđavu Nađlak sa okolinom. Ovu okolnost iskoristio je kardinal Đerđ Martinuci i već u oktobru iste godine, nakon što su Nađlak oslobodili vojni odredi kralja Ferdinanda, nasilno je zaposeo vlastelinstvo i započeo pregovore sa Bečkim dvorom u cilju dobijanja darovnice za ova imanja. Ipak, nastojanja i zahtevi kardinala Martinucija nisu se završili uspešno po njega. Nakon što nije dobio darovnicu, kardinal je ubrzo izgubio poverenje kralja Ferdinanda I, a uz to i život, 17. decembra 1551. godine.[43] Ni pokušaj Ane Jakšić Banfi, ćerke Marka Jakšića i udovice Gašpara Banfija, da krajem 1551. godine dobije u posed vlastelinstvo koje je nekada pripadalo njenom ocu, nije uspeo. Posle turskog osvajanja Temišvara, 26. jula 1552. godine, nešto kasnije iste godine pao je i Nađlak, zajedno sa širim oblastima Pomorišja. Narednih, gotovo stočetrdeset godina, ako izuzmemo dva kratka perioda od 1595. do 1598. godine i od kraja prve decenije XVII veka do 14. juna 1616. godine, Turci su gospodarili ovom teritorijom, a kmetovi koji su živeli u Nađlaku svoje dažbine (danak) plaćali su sandžak-begu, čije sedište se nalazilo u Čanadu. Uprkos nastojanjima mnogih mađarskih plemićkih porodica, između ostalih i naslednika Jakšića po ženskoj porodičnoj liniji, da ponovo ostvare posedništvo nad nađlačkim vlastelinstvom, posle pada Đule pod tursku vlast avgusta 1566. godine, ono je za njih bilo potpuno izgubljeno. Brojne imovinsko-obligacione transakcije iz ovog vremenskog intervala između vladara Erdelja i Bečkog dvora, kao donatora, sa jedne strane i ugarskih plemićkih porodica, sa druge strane, koje su u predmet svojih dispozicionih radnji ubrajale posed Nađlaka i istoimenog vlastelinstva, predstavljale su samo „pravnu fikciju“ bez stvarnog dejstva i učinka.[44]

Istovremeno, Nađlak je nezadrživo gubio svoju vrednost i značaj. Verovatno je temišvarski beglerbeg Mehmed-beg oko 1616. godine naredio rušenje zaštitnih zidova oko Nađlaka, zbog čega se u istorijskim dokumentima ovo naselje više nije označavalo kao tvrđava. Za vreme turske vladavine, ekonomska, politička, pa i vojno-strateška moć nađlačkog vlastelinstva sasvim je stagnirala i nazadovala, a do njihovog obnavljanja nije došlo ni posle proterivanja Turaka iz pomoriških oblasti.[45] Nakon oslobođenja Nađlaka od osmanlijske vlasti krajem XVII veka, 1703. godine naselje je uključeno u sistem Potisko-pomoriške vojne granice. Nađlak je bio naseljen pretežno srpskim graničarskim porodicama. Posle raspuštanja Pomoriške granice 1750. godine, teritorija Nađlaka i njegove okoline bila je uključena u sastav aradske, a potom pečke županije.[46] Vlastelinstvo i grad Nađlak, nekada sedište etničkog okupljanja srpskog naroda iz Pomorišja i Ugarske, a svakako i „dragulj“ porodične istorije „gospode Jakšića“, u okolnostima osmanlijske, a kasnije habzburške vlasti nad njim, postao je samo „bleda senka“ svoje prohujale slave. Političko i ekonomsko propadanje nađlačkog vlastelinstva, zasigurno je počelo i pre turskog osvajanja Pomorišja, ali ostaje činjenica da je ono svoj puni „zenit“ i vrhunac razvoja i moći, doživelo upravo u vreme dok se nalazilo u posedu porodice Jakšić. Kao svojevrsno svedočanstvo te slave i snage, u kolektivnom pamćenju srpskog naroda opstale su narodne epske pesme o Jakšićima, gde je i Nađlak „zauzeo“ svoje zasluženo mesto.[47]

[1] U velikom broju dokumenata i dostupne literature, porodično ime Jakšića se piše, upravo u pomenutom obliku, odnosno kao Jaxyth de Naghlak ili Jaksit de Nagylak, negde i Jaksics de Nagylak, vidi: Jovan Radonić, Prilozi za istoriju braće Jakšića, Spomenik Srpske kraljevske akademije, 59, Beograd, 1923, str. 65-73, Bod Peter, Magyar Athenas, Nagy Szebem, 1766, 20. Uporedi i Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 531-534, Petar Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio, Beograd, 2002, str. 172.

[2] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 519-521.

[3] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717ig, II Kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1897, 518-565.

[4] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 522.

[5] Isto, str. 522.

[6] Isto, str. 522.

[7] Isto, str. 522-524.

[8] Isto, str. 523-525. O imanjima nađlačkog vlastelinstva i posedima porodice Janki, vidi: Pesty, Krassó vármegye története III, 295.

[9] Podatke u vezi sa razlozima pomenute odluke državnih staleža od 25. maja 1445. godine o konfiskovanju imovine i poseda Nađmihalji Đerđa i predaji istih Janošu Hunjadiju, vidi: Fraknói Vilmos, A Magyar nemzet története, IV Kötet, 1896, 64. Uporedi i Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 526-528.

[10] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717ig, I Kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1896, 114-117.

[11] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 529.

[12] Isto, str. 530.

[13] Isto, str. 530.

[14] Đorđe Bubalo, Ugarska i Ugri u starim srpskim letopisima, Srpsko – mađarski odnosi kroz istoriju, Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog 15. juna 2007. godine u Novom Sadu, Filozofski fakultet Novi Sad, Odsek za istoriju, Filozofski fakultet u Istočnom Sarajevu, Novi Sad, 2007, str. 27-41. Jovan Radonić, Prilozi za istoriju braće Jakšića, Spomenik Srpske kraljevske akademije, 59, Beograd, 1923, str. 64-73.

[15] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 534.

[16] Isto, str. 534.

[17] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717ig, II kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1897, 423. Uporedi i Arpad Pača, Srbi i Mađari u čanadskom sandžaku u drugoj polovini XVI veka, Srpsko-mađarski odnosi kroz istoriju, Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog 15. juna 2007. godine u Novom Sadu, Filozofski fakultet Novi Sad, Odsek za istoriju, Filozofski fakultet u Istočnom Sarajevu, Novi Sad, 2007, str. 89-103.

[18] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 533.

[19] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, str. 534.

[20] Ilarion Zeremski, Srpska vlastela Jakšići u Ugarskoj, Kalendar Matice srpske za godinu 1908., Novi Sad, 1907, str. 59-63.

[21] Nenad Lemajić, Srpski narodni prvaci, glavari i starešine posle propasti srednjovekovnih država, Srpska elita na prelomu epoha, Istorijski arhiv „Srem“, Filozofski fakultet Istočno Sarajevo, Sremska Mitrovica, Istočno Sarajevo, 2006, str. 179-180.

[22] Isto, str. 180.

[23] Podelu Nađlaka i imanja Jakšića između Petra i Marka 1510. godine, kao činjenicu navode gotovo svi autori i izvorna građa čiji su predmet istraživanja i obaveštenja bili prošlost i porodična istorija Jakšića, vidi: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 534, Stanoje Stanojević, Nešto o Jakšićima, Nova Iskra, Kraljevsko-srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 164, Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 51, Dušan J. Popović, Srbi u Vojvodini, od najstarijih vremena do Karlovačkog mira 1699, knjiga prva, Matica srpska, Novi Sad, 1990, str. 152, Nenad Lemajić, Srpski narodni prvaci, glavari i starešine posle propasti srednjovekovnih država, Srpska elita na prelomu epoha, Istorijski arhiv „Srem“, Filozofski fakultet Istočno Sarajevo, Sremska Mitrovica, Istočno Sarajevo, 2006, str. 89. i dr.

[24] Nesumnjivo, narodna tradicija je ovu podelu uzela kao osnovni književni motiv, pri nastanku epske narodne pesme „Dioba Jakšića“, vidi:  Stanoje Stanojević, Nešto o Jakšićima, Nova iskra, Kraljevsko-srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 164. O glavnim karakteristikama istorijske osnove ove pesme, uporedi i Marija Kleut, Dijoba Jakšića, Dometi, časopis za kulturu, Narodna biblioteka „Karlo Bjelicki“, Sombor, 68-69/1992, str. 104-113.

[25] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 534.

[26] Nenad Lemajić, Srpski narodni prvaci, glavari i starešine posle propasti srednjovekovnih država, Srpska elita na prelomu epoha, Istorijski arhiv „Srem“, Filozofski fakultet Istočno Sarajevo, Sremska Mitrovica, Istočno Sarajevo, 2006, str. 184. Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 58. Međutim, Aleksa Ivić nigde ne navodi na koji izvorni dokument ili podatak se poziva kada iznosi pomenutu tvrdnju o podeli nađlačkog hrama u kome je od tada vršena služba i po „husitskom obredu“. Izvesni podaci o podeli hrama nalaze se u delu: Márki Sándor, Arad vármegye és Arad szab. kir. város története. Arad vármegye és Arad szab. kir. város monographiája II/1-2. Arad, 1892-1895, koje je Aleksa Ivić možda koristio prilikom pisanja svoje „Istorije“.

[27] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 445-446.

[28] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 51-52.

[29] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 535.

[30] Isto, str. 535.

[31] Isto, str. 535. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 54.

[32] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko-pomoriške granice 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 27. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 154. Pojedini autori i podaci koje nam oni navode, tvrde da je Petar Jakšić poginuo u borbama u toku Mohačke bitke 1526. godine, vidi: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536. Uporedi i Stanoje Stanojević, nav. delo, 164.

[33] Stanoje Stanojević, nav. delo, str. 164.

[34] Isto, str. 164.

[35] Bod Peter, Magyar Athenas, Nagy Szebem, 1766, 20.

[36] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 541. Prema navodima Stanoja Stanojevića i Dušana J. Popovića, ukupan dug Marka Jakšića iznosio je 10 000 forinti, vidi: Stanoje Stanojević, nav. delo, str. 164. Uporedi i  Dušan J. Popović, nav. delo, str. 152.

[37] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, str. 542. U uredbi su navedeni samo posedi koji su se nalazili u polovini nađlačkog vlastelinstva koje je pripadalo Marku Jakšiću. Nabrojani posedi tada su bili predmet obligaciono-pravne transakcije između Marka, sa jedne strane i gospođe Poliksene i njihovih ćerki, sa druge strane. Uporedi i Stanoje Stanojević, nav. delo, str. 164.

[38] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, str. 542-544.

[39] Pesty, Krassó vármegye története IV, 49-50. Jurij (Đerđ) Utješenović savremenicima je bio poznat po majčinom prezimenu Martinuci, vidi: Petar Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio, Beograd, 2002, str. 198.

[40] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 543-544. Uporedi i Történelmi tár, 1878, 543.

[41] Pesty, Krassó vármegye története IV, 49. Uporedi i Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 544. U kritično vreme, vlastelinstvo i posedi Jakšića u Pomorišju nalazili su se na teritoriji pod vlašću dinastije Zapolja, odnosno udovice kralja Jovana Zapolje, Izabele, što je predstavljalo veliki problem, pre svega pravne prirode, koja se sastojala u nadležnosti oko raspolaganja imanjima ne samo ovog, već i drugih poseda između dve pretendujuće dinastije – Zapolja i Habzburga. O pomenutim aspektima istorije vlastelinstva Nađlaka i imanja Jakšića, kao i mađarske istorije posle Mohačke bitke, vidi: Stanoje Stanojević, nav. delo, str. 164, Petar Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio, Beograd, 2002, str. 188-197.

[42] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 544.

[43] Petar Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio, Beograd, 2002, str. 201.

[44] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 545-550.

[45] Isto, str 551.

[46] Mita Kostić, Nova Srbija i Slavenosrbija, Srpsko-ukrajinsko društvo – Novi Sad, Novi Sad, 2001, str. 45-58.

[47] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 551-552.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja