Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije potpisan je 29. aprila 2008. godine. Prilikom potpisivanja SSP, EU je usvojila odluku o neprimenjivanju Prelaznog trgovinskog sporazuma[1] između Srbije i EU, koji je potpisan uz SSP. Međutim, Srbija je 16. oktobra 2008. godine usvojila odluku o početku jednostranog primenjivanja PTS između Srbije i EU od 1. januara 2009. godine, a pomenuta odluka zaista je i stupila na snagu navedenog datuma. Savet Evropske unije objavio je dokument o viznoj liberalizaciji za zemlje Zapadnog Balkana 30. novembra 2009. godine. Sporazum iz Lisabona stupio je na snagu 1. decembra 2009. godine. Evropska unija je već šest dana kasnije, 7. decembra, usvojila odluku o početku primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa Srbijom. Naredne nedelje, 19. decembra stupio je na snagu bezvizni režim sa EU. Građanima Srbije više neće biti potrebna viza da bi putovali u 25 zemalja članica Evropske unije (EU), kao i u tri zemlje koje nisu članice EU, a koje su deo šengenskog prostora. Formalni zahtev za prijem u punopravno članstvo u Evropskoj uniji, Srbija je podnela 22. decembra 2009. godine. U pravno regulisane odnose Srbija i EU stupile su 1. januara 2010. godine, kada je počela druga godina primene PTS, a sam Sporazum stupio je mesec dana kasnije, 1. februara 2010. godine. Evropska unija usvojila je odluku o početku ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije 14. juna 2010. godine. Savet ministara spoljnih poslova zemalja članica Evropske unije usvojio je odluku da kandidaturu Srbije za članstvo u Uniji prosledi Evropskoj komisiji na razmatranje 25. oktobra 2010. godine. Mesec dana kasnije, 24. novembra, evropski komesar za proširenje, Štefan File, uručio je Vladi Republike Srbije Upitnik Evropske komisije upućen Republici Srbiji radi pripreme mišljenja o zahtevu Srbije za članstvo u EU, čija je opservacija bila jedan od uslova za sticanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
Evropski parlament ratifikovao je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije 19. januara 2011. godine. Vlada Republike Srbije predala je Odgovore na Upitnik Evropske komisije upućen Republici Srbiji radi pripreme mišljenja o zahtevu Srbije za članstvo u EU evropskom komesaru za proširenje, Štefanu Fileu 31. januara 2011. godine, a poslednji segment Odgovora na dodatna pitanja Evropskoj komisiji, srpska vlada je navedenom telu dostavila 22. aprila iste godine. Naime, 12. oktobra 2011. godine Evropska komisija je u svom mišljenju o kandidaturi Srbije preporučila da se Srbiji obezbedi status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, te da se pregovori o članstvu otvore čim Srbija ostvari napredak u dijalogu sa privremenim institucijama u Prištini. Konačno, Evropski savet usvojio je odluku prema kojoj je Srbiji dodeljen status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji 1. marta 2012. godine.
Evropski parlament usvojio je Rezoluciju o napretku Srbije u evropskim integracijama 19. aprila 2013. godine, a 22. aprila iste godine Evropska komisija preporučila je otvaranje pregovora o pristupanju u punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Na samitu šefova država i vlada Evropske unije u Briselu 28. juna 2013. godine, odlučeno je da pregovori sa Srbijom o pristupanju Evropskoj uniji počnu najkasnije u januaru naredne godine. Savet EU potvrdio da je okončana ratifikacija SSP u državama članicama 22. jula 2013. godine. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju stupio je na snagu 1. septembra 2013. godine, dok je PTS stavljen van snage. U Briselu je održana Prva međuvladina konferencija između Srbije i EU 21. januar 2014. godine, čime je označen početak pristupnih pregovora na političkom nivou, a naredne godine, 14. decembra 2015, ponovo u Briselu, održana je Druga međuvladina konferencija između Srbije i EU, kada su otvorena dva od 35 pregovaračkih poglavlja: Poglavlje 32 o finansijskom nadzoru i Poglavlje 35 o normalizaciji odnosa između Beograda i privremenih institucija u Prištini.
Treća međuvladina konferencija između Srbije i EU održana je 18. jula 2016. godine u Briselu, kada je usvojena odluka o otvaranju dva poglavlja: Poglavlje 23 – Pravosuđe i osnovna prava i Poglavlje 24 – Pravda, sloboda i bezbednost. Odluka o otvaranju pregovaračkih poglavlja 5 i 25 usvojena je na Četvrtoj međuvladinoj konferenciji u Briselu 13. decembra 2016. godine. Na konferenciji predstavljene su pregovaračke pozicije Srbije za Poglavlje 5 – javne nabavke i Poglavlje 25 – nauka i istraživanje. Na Petoj međuvladinoj konferenciji u Briselu 27. februara 2017. godine usvojena je odluka o otvaranju pregovaračkih poglavlja 20 i 26. Na konferenciji predstavljene su pregovaračke pozicije Srbije za Poglavlje 20 – preduzetništvo i industrijska politika i Poglavlje 26 – obrazovanje i kultura. Na Šestoj međuvladinoj konferenciji u Luksemburgu 20. juna 2017. godine doneta je odluka o otvaranju pregovaračkih poglavlja 7 i 29. Na konferenciji su predstavljene pregovaračke pozicije Srbije za Poglavlje 7 – pravo intelektualne svojine i Poglavlje 29 – carinska unija. Narodna skupština Republike Srbije 26. juna 2017. godine usvojila je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, kojim je osnovano Ministarstvo za evropske integracije. Ministarstvo je počelo sa radom na dan stupanja ovog zakona na snagu, 27. juna 2017. godine, kada je i prestala da postoji Kancelarija za evropske integracije Vlade Srbije. Na Sedmoj međuvladinoj konferenciji u Briselu usvojena je odluka o otvaranju pregovaračkih poglavlja 6 i 30. Na konferenciji su predstavljene pregovaračke pozicije Srbije za Poglavlje 6 – pravo privrednih društava i Poglavlje 30 – ekonomski odnosi sa inostranstvom.
Na Osmoj međuvladinoj konferenciji 25. juna 2018. godine u Luksemburgu doneta je odluka o otvaranju pregovaračkih poglavlja 13 i 33. Na konferenciji su predstavljene pregovaračke pozicije Srbije za Poglavlje 13 – ribarstvo i Poglavlje 33 – finansijska i budžetska pitanja. Na Devetoj međuvladinoj konferenciji u Briselu 10. decembra 2018. godine usvojena je odluka o otvaranju pregovaračkih poglavlja 17 i 18. Na konferenciji su predstavljene pregovaračke pozicije Srbije za Poglavlje 17 – ekonomska i monetarna politika i Poglavlje 18 – statistika. Na Desetoj međuvladinoj konferenciji 27. juna 2019. godine u Briselu doneta je odluka o otvaranju pregovaračkog Poglavlja 9. Na konferenciji je predstavljena pregovaračka pozicija Srbije za Poglavlje 9 – finansijske usluge.
KOMPARATIVNI PRIKAZ PROCESA PRIDRUŽIVANJA REPUBLIKE SRBIJE, REPUBLIKE SLOVAČKE, MAĐARSKE, RUMUNIJE I REPUBLIKE HRVATSKE U ČLANSTVO U EVROPSKOJ UNIJI
Slovačka je prijavu za punopravno članstvo ove države u Evropsku uniju podnela 27. juna 1995. godine, kada su to učinile još četiri zemlje. Pre date prijave, Slovačka je Sporazum o pridruživanju EU potpisala 6. oktobra 1993. godine. Međutim, pregovarački proces pokrenut je tek u martu 2000. godine, a sam proces obuhvatao je 31 poglavlje. Za razliku, npr. od Slovenije, koja je svoj pregovarački proces za članstvo u EU pokrenula dve godine ranije, Slovačka je uspela da ubrza potrebnu proceduru, te je gotovo sva pregovaračka poglavlja otvorila te iste 2000. godine. Zvanično, sva pregovaračka poglavlja zatvorena su na Samitu EU u Kopenhagenu u decembru 2002. godine i to u isto vreme kada su završeni pregovori i sa zemljama koje su bile u pregovaračkom procesu dve godine duže od Slovačke. Nastavak puta Slovačke prema Evropskoj uniji bio je isti kao i kod ostalih zemalja koje su bile deo čuvenog velikog talasa proširenja.
Potpisivanje Ugovora o pristupanju Republike Slovačke u punopravno članstvo u EU dogodilo se 16. aprila 2003. godine, a sam Ugovor stupio je na snagu 1. maja 2004. godine, čime je Slovačka postala punopravna članica Evropske unije. Slovačka se izdvaja među ovde analiziranim državama kao zemlja koja je uspela da za dve godine nesmetano otvori i zatvori sva pregovaračka poglavlja, pri čemu se nijedno nije pokazalo kao naročito problematično, niti zahtevno u smislu unifikacije pravnih propisa zemlje kandidata za pristupanje u članstvo sa pravnim sistemom EU.
Slovačka, kao i Mađarska i Rumunija, postale su članice EU u tzv. petom krugu proširenja, koji se smatra najvećim u istoriji EU. Tada, članice Evropske unije postale su: Češka, Estonija, Kipar, Latvija, Litva, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija. Proširenje je realizovano 1. maja 2004.godine.
Rumunija je bila prva postkomunistička država koja je uspostavila diplomatske odnose sa Evropskom ekonomskom zajednicom, a od Revolucije 1989. godine jedan od osnovnih ciljeva svih rumunskih vlada bilo je članstvo u Evropskoj uniji. Rumunija je Sporazum o pridruživanju EU potpisala 8. februara 1993. godine. Uz zahtev za prijem u punopravno članstvo koji je predat 22. juna 1995. godine, Rumunija je priložila i deklaraciju potpisanu od strane svih četrnaest značajnih političkih partija u zemlji, u kojoj je iskazana puna podrška naporima države da postane članica Evropske unije. Proces pregovora o pristupanju u članstvo zvanično je otvoren pet godina kasnije, u februaru 2000. godine. Do kraja te godine otvoreno je devet poglavlja, a u toku 2001. godine još osam poglavlja.
Najviše poglavlja (trinaest) otvoreno je u toku 2002. godine. Bez izuzetka, sva poglavlja zatvarana su u roku od dve godine, ponekad i jedne godine, dok su pojedina privremeno zatvarana i u toku godine kada su bila otvarena. Do kraja 2004. godine sva poglavlja bila su zatvorena. Zvanično, Evropski parlament odobrio je učlanjenje Rumunije u Evropsku uniju 13. aprila 2005. godine, a država je postala punopravnom članicom ove organizacije 1. januara 2007. godine. Rumuniji je bilo potrebno četiri godine da završi proces pregovora i dvanaest godina od predaje zahteva za članstvo, kako bi postala punopravna članica Evropske unije.
Status punopravne članice EU za ovu državu ostvaren je u tzv. drugom delu, petog, odnosno velikog proširenja, kada je Evropskoj uniji pristupila i Republika Bugarska. Danas postoje sporenja u stručnoj, akademskoj i političkoj javnosti u vezi sa rezultatom realizacije evropskih integracija, kada su u pitanju Rumunija i Bugarska. Pojedine političke elite u zemljama EU i šire smatraju da su motivi za prihvatanjem punopravnog članstva za Rumuniju i Bugarsku u ovoj organizaciji bili isključivo političkog i geopolitičkog karaktera, te da pomenute države nisu bile spremne za pristupanje EU u momentu njihovog pridruživanja.
Mađarska je potpisala Sporazum o pridruživanju EU 16. dececmbra 1991. godine, kada je to isto učinila i Poljska. Bile su to prve dve postkomunističke države koje su počele proces evropskih integracija nakon kolapsa Istočnog bloka 1990/91. godine. Podnošenje zahteva za prijem u članstvo EU ostvareno je 31. marta 1994. godine, a sam početak pregovora i proces otvaranja pregovaračkih poglavlja datujemo od 31. marta 1998. godine, dakle četiri godine od datuma podnošenja zvanične prijave za prijem u članstvo.
Na samitu u Kopenhagenu 2002. godine, Mađarska je bila jedna od deset zemalja koja je od strane Evropske unije bila pozvana da se pridruži u punopravno članstvo u ovoj organizaciji. U međuvremenu, sve uticajne parlamentarne političke partije u državi složile su se da je pre čina pridruživanja potrebno sprovesti Referendum o pristupanju EU, gde bi se građani Mađarske odredili prema realizaciji procesa evropskih integracija.
Referendum je održan 12. aprila 2003. godine, kada je 83,8% birača izašlih na glasanje pružilo podršku pristupanju Mađarske EU, dok je 16,2% izrazilo nepoverenje prema procesu evropskih integracija za njihovu zemlju. Mađarska je za četiri godine otvorila i zatvorila trideset i jedno pregovaračko poglavlje, pa je zajedno sa Estonijom, Letonijom, Litvanijom, Poljskom, Slovačkom, Češkom, Kiprom, Maltom i Slovenijom postala punopravni član Evropske unije 1. maja 2004. godine.
Hrvatska je druga država bivše Jugoslavije koja je postala članica Evropske unije, nakon Slovenije. Sporazum o pridruživanju ova država potpisala je 29. oktobra 2001. godine. Zvanično, prijavu za učlanjenje podnela je 21. februara 2003. godine, a formalni status kandidata dobila je već sledeće godine. Pregovori su pokrenuti 3. oktobra 2005. godine, ali je period posmatranja trajao godinu dana, da bi prvo pregovaračko poglavlje bilo otvoreno 2006. godine, a do kraja te godine još četiri poglavlja. Godina 2007. pokazala se najuspešnijom kada su u pitanju otvaranja pregovaračkih poglavlja. Tada je otvoreno ukupno jedanaest poglavlja, dok su do završetka pregovora ostala poglavlja bila relativno ravnomerno otvarana u toku naredne tri godine: 2008 – sedam, 2009 – pet, 2010 – pet.
Nakon zvaničnog zatvaranja pregovora u junu 2011. godine potpisan je Ugovor o pristupanju u decembru iste godine, da bi u toku 2012. godine bio održan i Referendum o članstvu u EU. Hrvatska je postala punopravna članica ove organizacije 1. jula 2013. godine. Bilo joj je potrebno tačno deset godina od predaje zahteva za članstvo do stupanja u punopravno članstvo, a u okviru toga šest godina je aktivno posvetila samim pregovorima. Na početku samog procesa, nakon perioda posmatranja, procenjeno je da trinaest poglavlja zahtevaju značajne napore u cilju usklađivanja sa pravnim tekovinama Evropske unije, dok je jedno poglavlje (životna sredina) bilo u potpunosti neusklađeno.
Potrebno je da naglasimo i činjenicu da je Slovenija, zbog graničnih sporova sa Hrvatskom, sporadično, ali u toku celog procesa usporavala pregovore, da bi 2008. godine proglasila i apsolutnu blokadu pregovora koja je bila na snazi i otežavala nastavak pregovaračkog procesa punih godinu dana. Ukoliko uzmemo u obzir ove činjenice, Hrvatska je uspela da za relativno kratak period prevaziđe sve prepreke i postane članica Evropske unije.
Evropska unija nije insistirala na potpunom regulisanju socijalnog, ustavno-pravnog i političkog statusa i zaštite srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj, kao ni u pogledu početka ili završetka procesa povratka 200.000 prognanih ljudi srpske nacionalnosti, koji su Hrvatsku napustili, mahom u ratnim okolnostima u avgustu 1995. godine, ali i ranije. Hrvatska je postala punopravna članica EU u procesu tzv. šestog proširenja ove organizacije i od 2013. godine nijedna država nije dobila status punopravne članice Evropske unije.
LITERATURA
„Serbia applies for EU membership | European Voice”. Pristupljeno 02. 3. 2012.
„EU unfreezes trade agreement with Serbia – News – European Forum – for Democracy and Solidarity”. Arhivirano iz originala na datum 08. 01. 2010. Pristupljeno 02. 3. 2012.
„BBC News – EU scraps visas for three Balkan states”. Pristupljeno 02. 3. 2012.
Pollack, Mark A., 1966- (5th izd.). Oxford: Oxford University Press. 2005. str. 16–19. ISBN 0199276129. OCLC 58828845.
Jones, Erik; Kelemen, R. Daniel; Meunier, Sophie (2016). „Failing Forward? The Euro Crisis and the Incomplete Nature of European Integration”. Comparative Political Studies. 49 (7): 1010—1034. doi:10.1177/0010414015617966.
Carrasco, C. A., & Peinado, P. (2014). On the origin of European imbalances in the context of European integration, Working papers wpaper 71, Financialisation, Economy, Society & Sustainable Development (FESSUD) Project.
Glencross, A. (2014). The Politics of European Integration: Political Union or a House Divided.
[1] U daljem tekstu PTS.
Ostavi komentar