ИСТОЧНИ ТИМОР У БОРБИ ЗА НЕЗАВИСНОСТ

Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике

Борба за независност Источног Тимора представља један од најкомплекснијих и најтрагичнијих поглавља у историји деколонизације 20. века. Смештен на источном делу архипелага Малих Сундских острва, овај ентитет је током векова изградио специфичан идентитет, снажно дефинисан португалским колонијалним наслеђем и римокатоличком вером, што га је суштински диференцирало од околне Индонезије. Када је 1975. године, након деценија стагнације, дошло до наглог повлачења Португалије, Источни Тимор се нашао на ветрометини хладноратовске геополитике. Уместо дуго сањане слободе, уследила је брутална инвазија и деценијама дуга окупација од стране суседне Индонезије. Овај есеј анализира еволуцију тиморског покрета отпора, улогу међународне заједнице и кључне историјске прекретнице које су, упркос стравичним људским жртвама, довеле до коначног признања суверенитета 2002. године.

Корени сукоба леже у наглој промени политичке парадигме у Лисабону након „Револуције каранфила” 1974. године. Нова демократска власт Португалије почела је ужурбан процес деколонизације својих прекоморских поседа. У самом Источном Тимору дошло је до поларизације између три главне политичке струје: УДТ-а (Демократска унија Тимора), који је заговарао постепену независност уз везе са Лисабоном, Фретилина (Револуционарни фронт за независни Источни Тимор), који је тражио моменталну сувереност и социјалне реформе, те Аподетија, мале групације коју је подржавала Џакарта ради анексије.

Након кратког грађанског рата у којем је Фретилин однео победу и прогласио независност 28. новембра 1975. Индонезија је под вођством генерала Сухарта покренула операцију „Комодо”. Страх од успостављања левичарског режима, који је у очима Џакарте представљао „азијску Кубу”, послужио је као оправдање за инвазију. Нажалост, међународна заједница, предвођена Сједињеним Америчким Државама и Аустралијом, прећутно је одобрила ову агресију. У јеку Хладног рата, стабилност антикомунистичког режима у Индонезији била је важнија од права на самоопредељење малог народа. Састанак америчког председника Џералда Форда и Хенрија Кисинџера са Сухартом само дан пре инвазије остаје један од најконтроверзнијих момената модерне дипломатије, јер је тиме дат „зелено светло” за војну акцију.

Војни отпор Источног Тимора, персонификован у деловању Фалинтила (Falintil – Оружане снаге за национално ослобођење Источног Тимора), представља један од најупечатљивијих примера дуготрајног асиметричног ратовања у 20. веку. Након почетног шока инвазије 1975. године, када је индонежанска војска брзо окупаторски запосела веће градове и приобаље, борци Фретилина су се повукли у неприступачне планинске масиве у унутрашњости острва.

У првој фази (1975–1978), Фалинтил је покушао да води конвенционалнији рат, успостављајући „ослобођене зоне” у којима је живело десетине хиљада цивила под заштитом гериле. Међутим, индонежанска кампања „уништења и опкољавања”, потпомогнута америчким јуришним авионима OV-10 Bronco, десетковала је ове зоне. Суочен са потпуним уништењем, покрет је под вођством Ксанане Гусмаоа извршио радикалну реорганизацију почетком осамдесетих година. Нова стратегија се није ослањала на држање територије, већ на мобилност, изненадне нападе и дубоку инфилтрацију.

Герилци су се поделили у мале, високо покретне јединице које су користиле предности тешког терена. Сваки борац Фалинтила био је зависан од подршке цивилног становништва у сеоским срединама, које је чинило „мрежу отпора” (clandestine network). Ова мрежа је герилу снабдевала храном, лековима и, што је најважније, информацијама о кретању индонежанских трупа. Гусмао је инсистирао на дисциплини и забранио је нападе на цивиле, чак и на индонежанске досељенике, како би покрет сачувао морални интегритет пред међународном заједницом.

Посебно је значајна била способност Фалинтила да одржава комуникацију са спољним светом упркос потпуној блокади острва. Користећи застареле радио-станице и курирске везе преко Западниг Тимора и Аустралије, успевали су да шаљу извештаје о злочинима окупатора, чиме су побијали пропаганду Џакарте да је „питање Тимора завршена ствар”.

Иако Фалинтил никада није имао снагу да војно порази Индонезију и протера је са острва, њихов успех лежи у томе што никада нису били поражени. Самим својим постојањем у планинама током 24 године, они су приморавали Индонезију да држи огромне војне ефективе на острву, што је економски исцрпљивало режим у Џакарти и чинило окупацију неодрживом на дуге стазе. Герилска борба је тако била „чувар пламена” независности, купујући време за дипломатску офанзиву која ће коначно донети слободу.

Индонежанска окупација (1975–1999) карактерисана је масовним кршењима људских права, која су према многим историчарима и правницима досегла елементе геноцида. Процењује се да је од директних сукоба, глади и болести изазваних присилним расељавањем страдало између 100.000 и 200.000 људи, што је чинило скоро трећину укупне популације. Индонезија је покушала спровести политику „индонезизације”, намећући језик и потискујући локалне обичаје, али је ефекат био контрапродуктиван.

Покрет отпора се реорганизовао под вођством Ксанане Гусмаоа, који је трансформисао војно крило Фретилина, Фалинтил, у мобилну герилску војску. Ипак, кључни стуб опстанка националног идентитета била је Католичка црква. Будући да је Ватикан одбио да формално припоји дијецезе у Дилију индонежанској бискупској конференцији, црква је остала једина институција која није била под потпуном контролом Џакарте. Литургија на локалном тетум језику постала је симбол пркоса, а свештенство, предвођено бискупом Карлосом Белоом, глас обесправљеног народа пред светом.

Током осамдесетих година, сукоб у Источном Тимору био је готово „заборављени рат”. Међутим, почетак деведесетих доноси радикалан преокрет захваљујући моћи модерних медија. Новембра 1991. године, током мирне процесије на гробљу Санта Круз у Дилију, индонежанска војска је отворила ватру на цивиле. За разлику од претходних злочина, овај су забележиле камере западних новинара. Снимци масакра су обишли свет, изазивајући згражавање међународне јавности и приморавајући владе западних земаља да преиспитају своју подршку Сухарту.

Дипломатски притисак је додатно ојачан 1996. године када су Хозе Рамос-Орта и бискуп Карлос Бело добили Нобелову награду за мир. Ово признање је борбу Источног Тимора дефинитивно померило са периферије на сам врх светске политичке агенде. Рамос-Орта је из егзила неуморно радио на стварању коалиције држава које би подржале право на референдум, користећи аргумент да је индонежанска анексија била правно ништавна према међународном праву.

Кључни спољни фактор који је омогућио промену статуса кво била је Азијска економска криза из 1997. године. Економски колапс Индонезије довео је до масовних протеста и пада деценијског диктатора Сухарта 1998. године. Његов наследник, Б. Ј. Хабиби, суочен са унутрашњим хаосом и снажним међународним притиском, изненадио је свет понудом референдума: грађани Источног Тимора могли су да бирају између широке аутономије унутар Индонезије или потпуне независности.

Референдум је одржан 30. августа 1999. године под покровитељством Уједињених нација (мисија УНАМЕТ). Упркос застрашивању од стране про-индонежанских милиција које је логистички подржавала војска, излазност је била невероватних 98%. Резултат је био недвосмислен: 78,5% гласача изабрало је независност. Након објављивања резултата, милиције су покренуле „политику спаљене земље”, уништивши већи део инфраструктуре и присилно депортујући стотине хиљада људи у Западни Тимор. Ова ескалација насиља приморала је Савет безбедности УН да овласти интервенцију међународних снага (ИНТЕРФЕТ) под вођством Аустралије, чиме је окупација фактички окончана.

Период од 1999. до 2002. године прошао је под управом Прелазне администрације УН (УНТАЕТ), што је јединствен пример у историји где су УН директно управљале територијом како би је припремиле за сувереност. Изграђене су институције, донесен је устав и спроведени су избори. Коначно, 20. маја 2002. године, Демократска Република Источни Тимор званично је проглашена за независну државу, са Ксананом Гусмаоом као првим председником.

Пост-конфликтни период није био без потешкоћа. Држава се суочила са тешким наслеђем трауме, сиромаштвом и унутрашњим политичким кризама (попут оне из 2006. године). Ипак, Источни Тимор је показао завидну зрелост у односима са бившим окупатором. Уместо реваншизма, фокус је стављен на „Комисију за истину и пријатељство”, што је омогућило нормализацију односа са Индонезијом, која је данас један од најважнијих економских партнера Дилија.

Улога Аустралије у питању Источног Тимора представља фасцинантну студију случаја у којој се сукобљавају државни економски интереси и притисак јавног мњења на спољну политику. Током већег дела окупације, Канбера је заузимала став који се данас у историјским круговима често карактерише као „саучеснички прагматизам”. Аустралија је била једина западна демократија која је де јуре признала индонежанску анексију Источног Тимора. Главни мотив за овакав потез био је потписивање Уговора о Тиморском јазу (Timor Gap Treaty) 1989. године, којим су две земље поделиле богата налазишта нафте и гаса у подморју између северне Аустралије и Тимора, потпуно игноришући права тиморског народа на те ресурсе.

Међутим, унутар саме Аустралије постојао је снажан осећај моралне обавезе према Источном Тимору, који датира још из Другог светског рата. Тада су Тиморци помагали аустралијским војницима у борби против Јапанаца, плативши за то високу цену у људским животима. Овај историјски дуг одржавао је тему Тимора живом у аустралијској јавности, упркос званичној политици владе која је неговала блиске односе са диктатором Сухартом.

Прекретница се догодила 1998. и 1999. године. Пад Сухарта и ескалација насиља након референдума довели су владу премијера Џона Хауарда у неодрживу позицију. Слике паљења Дилија и масовних убистава изазвале су незапамћене протесте широм Аустралије, приморавајући владу на радикалан заокрет. Аустралија је тада преузела вођство у формирању међународних снага ИНТЕРФЕТ (INTERFET).

Ова војна операција била је прекретница у регионалној историји. Под командом аустралијског генерала Питера Косгроува, преко 5.000 аустралијских војника ушло је на територију Тимора са мандатом Савета безбедности УН да успоставе мир и ред. Иако је ова интервенција спасила хиљаде живота и омогућила пут ка независности, односи су касније поново затегнути због спорова око морских граница и прислушне афере у којој су аустралијске обавештајне службе оптужене за шпијунирање тиморске владе током преговора о нафти. Тиме је улога Аустралије остала дубоко амбивалентна: она је била и кључни окупаторов савезник и неопходни ослободилац без којег независност вероватно не би била остварена у том тренутку.

Источни Тимор у борби за независност прешао је пут од жртвоване територије у хладноратовским играма до симбола националне истрајности. Њихова победа је тријумф моралне легитимности над сировом војном силом. Овај пример потврђује да чак и најмање нације могу остварити своје право на самоопредељење уколико постоји унутрашње јединство, снажно вођство и способност да се привуче пажња глобалне јавности. Иако је цена суверенитета била стравична, Источни Тимор данас стоји као суверена демократија, подсећајући међународну заједницу на важност принципа правде и људских права изнад тренутних геополитичких интереса.