ИСТИНА О СВЕТОЗАРУ МИЛЕТИЋУ

30/12/2020

Аутор: др Милош Савин, историчар

 

Светозар Милетић је творац политичких идеја које чине фундамент српске националне еманципације и грађанског либерализма код Срба у Угарској. Врхунац његовог деловања наступа након укидања Баховог апсолутизма и Војводине 1860. године. Иначе, Војводина, Србија и Тамишки Банат, Србима суштински нису донели ништа, обзиром да се готово цело постојање овакве врсте аутономије преклопило са апсолутистичким режимом аустријског канцелара Александра Баха. Бахов апсолутизам карактерисала је централизација, бирократизација, германизација и полицијски терор. Позитивни ефекти овог режима сводили су се на опште модернизаторске тековине, попут техничког напретка и ликвидације остатака феудализма. Укидање и ове врсте аутономије срушило је илузију код демократски оријентисаног, српског либералног грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић је почетком јануара 1861. године у чувеном Туцинданском чланку предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара.

У намери да ублажи српско негодовање, али и да заплаши мађарске политичке кругове, аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима, 2. априла 1861. године, на ком је затражено да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Благовештенски сабор је у својим закључцима од 16 тачака изнео максималистичке захтеве за српску аутономност и национални развој у оквиру аустријског царства. Захтевана је посебна територија за Српску Војводину у коју би ушли цео Срем, Бачка, Банат и припадајућа Војна Граница. Цар је тобоже био задовољан радом Благовештенског сабора и обећао да ће испунити све његове захтеве. На овај начин аустријски цар је запретио мађарским политичким круговима, како би ублажио њихове политичке захтеве, а до испуњења обећања датог Србима, наравно, никада није дошло, што је круцијално поткрепило Милетићеву тезу, да је Беч погрешна адреса за српске захтеве. Изборе за поменути сабор, Милетић је искористио да обишавши целу Војводину, формира своју народну либералну странку (Српска народна слободоумна странка).

Током целог процеса, од избора за Благовештенски сабор, па до усвајања његових закључака,  први пут као релативно организована политичка странка наступа српско либерално грађанство, окупљено око Светозара Милетића. Не одричући се историјских права либерална група, око Светозара Милетића, је сматрала да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Милетић је инсистирао да уставним средствима путем Угарског сабора, треба организовати Војводину, као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској, где би и други народи попут Словака и Румуна имали право на своју територијалну аутономију. За остварење овакве идеје је била неопходна сарадња Срба и других народности Угарске са напредним, демократским круговима мађарског друштва. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна. Крајеве северне Бачке са доминантном мађарском и готово незнатном српском популацијом, Милетић није видео у оквиру Војводине, одричући се било каквог хегемонизма и супрематије.

Још пре Благовештенског сабора, упркос отпору појединих виђенијих Срба, предвођених на првом месту са Милетићевим дојучерашњим ментором Јованом Хаџићем (Милош Светић), Милетић је, марта 1861, изабран за градоначелника (градског начелника дословце) Новог Сада. На челу са Милетићем Нови Сад постаје оаза српске просвете и културе, али и браник српске политике, грађанског либерализма и уставности. На основу права које је гарантовао привремени устав, Милетић је прогласио српски језик службеним језиком новосадске општине. Уставно стање у монархији је било кратког века, Фрања Јосиф је већ у новембру 1861. године укинуо устав, распустио угарски и хрватски сабор, те власт вршио путем Провизоријума, специфичног полууставног стања. Овакво стање се задржало до 1866. године, односно до коначног договора бечких меродавних кругова, са носиоцима мађарске политичке и државне идеје. Милетић је у почетку био помало опрезан у подршци мађарској тежњи да се статус Угарске озакони, зато што је добијао уверења да ће цар убрзо признати Српску Војводину, као федералну јединицу. Међутим, двор је негативно оценио коришћење српског језика у званичној коресподенцији и дошло је до заоштравања ситуације. Управо због употребе српског језика, царски комесар Ника Михајловић, Србин из Сомбора је суспендовао Милетића са места градоначелника, а на његово место поставио Павла Мачванског. За време свог кратког градоначелниковања, Милетић је у оквиру Српске читаонице формирао позоришни одбор који ће под руководством Јована Ђорђевића створити Српско народно позориште. Милетић је прихватио идеју Матице српске да се у Новом Саду организује стогодишњица рођења Саве Текелије, који се залагао за интензивније узајамно ослањање између Срба и Мађара. На челу са Милетићем овај јубилеј је добио политичко обележје, а њему су присуствовали представници демократски опредељених Срба, Мађара, Хрвата, те Срба из Кнежевине Србије.

Конзервативно-клерикални српски кругови су увек уживали подршку Беча и то искључиво ради претње мађарским сталежима. Најочигледнији пример савезништва српских конзервативно-клерикалних и аустријских политичких кругова представљају догађаји везани за српске црквено-народне саборе 1864. године и 1865. године. Пошто је патријарх Рајачић преминуо, бројни либерали са Милетићем на челу, за новог митрополита-патријарха су предлагали будимског владику Платона Атанацковића, склонијег сарадњи са Мађарима. Али, конзервативци подржани од аустријског двора, успели су на то место да поставе епископа Самуила Маширевића. Бечка политика се током читавог свог постојања ослањала на девизу „завади, па владај“. Међутим, промене геополитичких околности драстично ће ојачати мађарски фактор и мађарско питање учинити кључним за опстанак монархије. Аустрија је 1866. године била у рату са Пруском. Овај рат био је познат по називима: Аустријско-пруски, Немачки грађански, Седмонедељни, Рат за уједињење, Рат браће или Трећи италијански рат за независност (како је називан у процесу уједињења Италије). Последица овог рата била је доминација Пруске у Немачкој конфедерацији на рачун Аустрије, што је био одлучујући корак ка будућем уједињењу Немачке и губитак контроле над Италијом. Да би очувала унутрашње јединство и уопште опстала као држава, Аустрија је одустала од федерализма, као и од задовољења интереса других народа, чија лојалност је потенцијално била неизвесна, и одлучила да удовољи захтевима мађарског дуализма. Аустро-угарском нагодбом 1867. године створена је дуална Аустроугарска, уместо дотадашњег Аустријског царства. Био је ово незамислив успех мађарских политичких кругова, који је довео до тога да се они одрекну својих дотадашњих савезника међу немађарским народима Угарске. Тако су мађарски либерали од свог, до тада најближег сарадника Светозара Милетића, почели да стварају државног непријатеља и екстремисту.

У нашој историографији широко је распрострањено уверење да је Светозар Милетић од самог почетка своје борбе био у конфликту са мађарским политичарима. То није истина. Наиме, Милетић се залагао за пуну независност Угарске од Беча и за решавање народносног питања унутар саме независне Угарске. До политичког разочарења Милетића у мађарски либерализам дошло је оног тренутка када су мађарски либерали одустали од угарске независности и решења мањинског питања и показали спремност на компромис са Бечом.

Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине, у оквиру Угарске, у својим чланцима разрадили су Милетић и његов блиски сарадник и пријатељ Михаило Полит Десанчић. Полит се залагао за примену швајцарског федералног модела на Угарску, који је уважавао све националне, верске и политичке различитости, те омогућио одржив напредак својим грађанима. Милетић је очекивао да ће за аутономну Војводину, у духу равноправности наићи на разумевање код мађарских, грађанских политичара, присталица демократије, либерализма и уставности, што се никада није догодило. Полит и Милетић су се залагали за блиске, братске односе са Хрватском. Милетић је инсистирао, без жеље да увреди браћу нашу Хрвате, да је „Срем душа наше Војводине“.

Милетић је својим захтевима да Угарска буде федерализована или бар национално заокружена по жупанијама, дошао у политички сукоб са Ференцом Деаком, идеологом мађарске државности, који се томе оштро успротивио. Милетић је у дебати са Деаком изјавио да ће се Угарска уколико на демократски начин не реши мањинско питање распасти, што се заиста и десило 1918. године. Многи значајни мађарски политичари тог доба изнели су своје ставове у вези са Милетићевим идејама српског либералног грађанства. Идеолог мађарске државне идеје Јожеф Етвеш се такође противио Српској Војводини, сматрајући да би она угрожавала јединство Мађарске. Сматрао је да Срби могу своје захтеве да остваре путем црквено-школске аутономије и у оквиру општег корпуса грађанских права. За разлику од њих, Калман Тиса је допуштао идеју Српске Војводине, под условом да се сведе на једну жупанију у којој би било омогућено коришћење српског језика као званичног, али без права на територијалну аутономност те жупаније.

Угарски сабор је 1868. године донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон је на око био либералан за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, али је прописивао обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Законом је предвиђено постојање једне, недељиве, политичке мађарске, нације, којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог закона је чињеница да га је управо Угарска влада непрекидно кршила, на штету народности. Усвајањем закона о народностима, наступио је крај Милетићевој политичкој борби за споразум између Срба и Мађара, те залагање за помоћ Мађарима у борби за максималне слободе у односу на Беч. Тако је бечки централизам сменио пештански национализам.

Развој угарског парламентаризма, Светозар Милетић је видео  као шансу, па је 1865. године, пред изборе за угарски сабор, у Новом Саду организовао одбор за израду политичког програма за српске посланике. Одбор је поделио кандидате по изборним областима и постигао непоновљив успех – освојио је 12 посланичких места у угарском сабору. Током целокупног периода угарског грађанског парламентаризма гласачко право није имало више од 7% бирача, а Срби су чинили свега 2.5% становништва, што посебан значај даје организационим способностима Милетићеве либерално-грађанске опозиције.

Схвативши значај страначког организовања, Милетић је 1866. године покренуо лист „Застава“ као језгро за формирање будуће странке. Упркос извештају аустријске полиције да Милетићево стратешко окретање Мађарима у односу на Беч има за циљ да, уз сарадњу са мађарским политичким фактором, допринесе  идеји обнове великог српског царства на Балкану, оснивање „Заставе“ је одобрено. Милетићево окружење је сакупило довољно средстава за депозит, који је био услов за покретање политичког листа, а њему као регуларно изабраном члану угарског сабора није било могуће забранити издавање штампе. „Застава“ је фебруара 1866. године почела да излази у Пешти два пута недељно. Након 46. броја 1867. године седиште листа је пребачено у Нови Сад, а тек 1869. године након трогодишњег чекања, „Застави“ је дозвољено да уз додатну кауцију почне да излази и три пута недељно. „Застава“ као орган Милетићеве Српске народне слободоумне странке постаје најутицајнији лист међу Србима у Угарској и шире. Најзнаменитији новосадски и војвођански Срби друге половине 19. века исписују странице „Заставе“. Утемељујући Милетићеву бескомпромисну политику, „Застава“ почиње да смета политичким приликама Беча, Будимпеште, Загреба, али и Београда чију коруптивност, централизам, непотизам и недораслост идеји свесрпског ослобођења, „Застава“ оштро критикује.  Овај политички лист, орган српског либерално-опозиционог покрета нарочито укршта копља са српским конзервативцима и клерикалцима у Угарској, које критикује због приближавања угарским владајућим структурама.

Усвајањем основе програма за српску либерално-опозициону странку, коју је у листу „Застава“ предложио Светозар Милетић, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године, формирана је Српска народна слободоумна странка.  Бечкеречки програм, је представљао платформу деловања српских либерала на угарском сабору. Честа је заблуда код наших историчара да је овај програм дефинисао деловање странке по свим питањима. Бечкеречки програм је инсистирао да се српски либерали на угарском сабору залажу за равноправност свих народа Угарске са мађарским народом, за веће грађанске и демократске слободе и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на угарском сабору о захтеву Благовештенског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао  залагање на Угарском сабору за панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом, те праведно решење Источног питања. Српски клерикалци и конзервативци који су раније оптуживали Милетића за издају Аустрије за рачун Мађарске, убрзо су нашли савезника управо у мађарској влади.  Међу новосадским Србима никада није престајала идеја да се Милетић поново врати на место градоначелника, на које је већ био биран, али је у периоду провизоријума, од стране државног врха био суспендован. Упркос масовној колонизацији мађарског живља у Нови Сад, због изборног закона који је подразумевао имовински и образовни цензус, Срба бирача је било скоро две трећине у односу на све уписане бираче. Милетић је поново изабран за градоначелника, а новосадски магистрат је, још пре усвајања закона о народностима, почео да шаље захтеве свим меродавним органима, да део новог захтева буду и закључци Благовештенског сабора, по којим би Војводина била призната као српска национална аутономија. Такође, Милетић је као службени језик у граду увео српски, а све дописе државним органима је слао на српском језику и ћириличном писму. Управо због наведеног, Милетић је поново доживео суспензију.

Милетић и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије на уштрб грађанских слобода, и несносну бирократију чија је једина сврха била очување апсолутне власти у Србији. Србијански режим је забранио Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију „Заставе“. У Београду људи наоружани „буџама“ ишли су по јавним локалима и тукли Милетићеве присталице. Милетић је оптуживан за републиканство. Србијанска влада је финансирала штампање и поделу брошура, плаката и летака чији је циљ био да се, разним измишљотинама, оцрни његов лик. Након убиства кнеза Михаила Обреновића 1868. године, београдски режим, али и српски клерикалци из Војводине оптуживали су Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства. Циљ ове конструкције је био да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада је планирала хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала страхујући од оружане побуне Шајкаша и Банаћана, граничара.  Србијански намесник Миливоје Петровић Блазнавац је желео да се домогне Милетића како би га обесио.

Због његовог критичког писања на страницама „Заставе“, Милетић је осуђен на годину дана затвора у Вацу. Овај први Милетићев боравак у затвору, је био прилично лак, у односу на онај који ће га задесити неколико година касније. Милетићу је било омогућено да виђа породицу, која се преселила у кућу одмах поред затворске ограде у Вацу. Током дана је имао неограничено право да прима посете, па су му свакодневно стизале политичке депутације у аудијенцију. На народно-црквеном сабору 1869/71. године Српска народна слободоумна странка је имала огроман утицај. Мађарска влада, која није могла да заустави намеру либерала, да наместо преминулог патријарха Маширевића, изабере себи блиског кандидата, прекинула је сабор усред сесије. Још 1871. године, у последњој години мандата председника угарске владе грофа Ђуле Андрашија, влада је покушала да формира опозицију Милетићу и његовој странци од групе конзервативно-клерикалних српских политичара окупљених око часописа „Србски народ“, који је уређивао озлоглашени Јован Грујић Јота, окорели десничар. Андраши је ступио у контакт и са намесничком владом у Кнежевини Србији, од које је затражо да му помогне да се из Српске народне слободоумне странке издиференцирају умерени елементи, који би деловали опозиционо према Милетићу. Андрашијеви захтеви су наишли на плодно тло у Београду. Неуспела акција Милетићеваца из Уједињене омладине српске, да изазову противтурски устанак на Балкану, помало је угасила жар међу његовим следбеницима, а дошло је и до помирљивијих тонова. Наиме, Српска народна слободоумна странка из Угарске и Хрватска народна странка из Славоније и Хрватске су до 1873. чиниле несаломиви опозициони блок. Међутим 1873. године, дошло је до погодбе између Хрватске народне странке и мађарске владе, усвајањем ревидиране хрватско-угарске нагодбе. Хрватски народњаци су на овај начин срушили заједнички српско-хрватски опозициони блок, што је значајно нашкодило политици Српске народне либералне странке. Значајан део српских посланика из Српске народне слободоумне странке остао је уз хрватске народњаке, те учествовао у власти. На овај начин је дошло до првог отвореног иступања Нотабилитета. Исте 1873. године укинута је и потпуно разоружана Војна граница, која је била главно упориште Милетићеве странке.

У освит велике источне кризе, председник угарске владе Калман Тиса је постигао договор са бечким двором да покуша да елиминацијом вође уништи српски либерално-опозициони покрет у Војводини. У ноћи између 4. и 5. јула 1876. године Милетић је ухапшен и одмах превежен у Будимпешту, под изговором да је починио тешку издају. Суђење је отпочело тек септембра 1878. године, а главни аргументи против Милетића, ког је заступао др Михаило Полит Десанчић, су били његови текстови у „Застави“ и изјаве лажних сведока и провокатора. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију. Ипак Милетић је крајем 1879. године, пуштен на слободу у лошем стању.

Код Светозара Милетића су се још од вацког тамновања озбиљно манифестовали напади нервне  болести, што се након ослобађања периодично испољавало. У августу 1882. године Милетић је потонуо у најтежи облик обољења и морао је бити хоспитализован, прво у Пешти, затим у Бечу. Након овога Светозар Милетић више није био свесна и рационална особа, потонувши у најтежи облик прогресивне парализе. До смрти се никада није опоравио.  Милетићев политички наследник Миша Димитријевић је уз помоћ Змаја, покренуо тајну акцију за прикупљање финансијских средстава неопходних за Милетићево лечење. Несвесни Милетић је што у институцијама што код породице поживео до 4. фебруара 1901. године, када је након две деценије тешког стања преминуо у Вршцу.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања