Истина о 24. марту

26/03/2018

Истина о 24. марту

 

Аутор: Милорад Вукашиновић  

 

„Господо, у врхунској политици не постоје случајности, а када се оне и догоде део су вешто осмишљеног планирања“ – речи су које је амерички председник Рузвелт изговорио конгресменима на врхунцу велике економске кризе тридесетих година прошлог века. Да ли случајно или не, тек недуго затим човечанству се догодио Други светски рат, чије су нам последице више него познате. На данашњи дан има доста основа за историјско поређење НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године и актуелне атмосфере у међународним односима (односи Запад – Русија) с догађајима у међународној политици у предвечерје Другог светског рата.

Мада не поседујемо конкретна сазнања, нема никакве сумње да је одлука о разарању СРЈ и њеном бомбардовању 1999. године, донета у организацијама „светске закулисе“ много година пре њене практичне реализације. Циљеви агресије на нашу земљу били су мотивисани првенствено геополитичким разлозима. Уосталом, о томе говори низ декласификованих стратешких докумената од којих је свакако најзначајнији онај који је усвојен на састанку Трилатералне комисије од 21. до 23. априла 1991. године у Токију, свега неколико месеци пре формалног разбијања Совјетског Савеза и СФРЈ. На том скупу већина чланова Трилатерале (организације чији је стратешки циљ успостављање „новог светског поретка“) определила се за концепт поделе Европе „на римски и византијски део“, односно успостављање новог културно–цивилизацијског лимеса који подразумева строго разграничење католичко–протестантског и православног света. У теоријском смислу ову концепцију је до краја разрадио чувени теоретичар Хантингтон, који је у интервјуу једном немачком листу још 1996. године, дакле три године пре НАТО агресије, јасно указао „да се Европа завршава тамо где почињу православље и ислам“.

Да је северноатлантски војни савез 1999. године био, и још увек је, посвећен исцртавању нове политичке географије Европе, самим тим и Балкана, сведоче још два важна документа. Први документ под насловом „Трећа америчка империја“  настао је почетком 1996. године под окриљем америчког Савета за спољне послове, а његови аутори су републиканац Џејкоб Хајлбрун и демократа Мајкл Линд. У њему пише да су САД до сада изградиле две империје – прву која је успостављена ширењем хегемоније на Северну и Јужну Америку, другу империју после 1945. године, када је прекоокеанска велесила своју моћ, од војних база до културе, показала у Западној Европи, а трећа империја је у настајању, управо на Балкану. Ево како су поменути вашингтонски посматрачи видели стратешки интерес САД-а у овом делу Европе: „Чињеница да су САД више обузете државом босанских муслимана него њихове европске савезнице одражава, поред осталог, нову америчку улогу лидера једног незваничног скупа муслиманских нација у покрету од Залива (мисли се на Персијски) до Балкана. Област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка срца треће америчке империје“.

Други документ који је у рангу највећих Викиликс сензација свакако је чувено писмо немачког дипломате Вилија Вимера упућено канцелару Шредеру са конференције „Балкан и проширење НАТО-а“ коју су, крајем априла 2000. године у Братислави, организовали америчко Министарство спољних послова и Спољнополитички институт Републиканске странке. Поједини закључци учесника ове тајне конференције у потпуности су на фону реализације стратешког концепта заокруживања Србије и свакако Русије. Поред закључка о „међународном признању независне државе Косово“, разуме се најпре у кругу савезничких држава, посебну пажњу привлачи сагласност да се „Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија“, којим се подсетимо, европским државама гарантовала неповредивост суверенитета и територијалног интегритета; или ништа мање важан став о томе да  „европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а“, као и да је у том смислу „за примену у Европи знатно погоднији амерички правни поредак“. Или како разумети закључак „да у сваком процесу праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права“.

Да је агресија НАТО-а 1999. године имала далекосежне циљеве недвосмислено сведочи овај део Вимеровог писма: „Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД-а) трајно мора да буде искључена из европског развоја“. Дакле, не каже се Европске уније, него европског развоја, што значи да атлантистички стратези „византијски део Југославије“ (Западни Балкан) и не виде као део европског и хришћанског културно–цивилизацијског круга, него као део једног неевропског ентитета који је тангентално везан за регион  „проширеног Блиског истока“.

Садашњи догађаји на Балкану и у Европи само потврђују тезу о дисциплинованом спровођењу закључака токијске седнице Трилатералне комисије из априла 1991. године. Да се и на крају послужимо завршним цитатом из Вимеровог писма: „Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу треба га уклонити. Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат више није био далеко. Начин размишљања који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним“.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања