Autor: Milan Vukelić[1]

Apstrakt: Evropa se od svog nastanka suočavala sa brojnim turbulencijama poput ekonomskih kriza, demografskih problema, ideoloških sukoba, ratova koji su ostavili brojne posledice… Uprkos tome, Evropa je imala dovoljno snage i mudrosti da se izbori sa svim nedaćima i da postane najsavršenija civilizacija današnjice. Međutim, mišljenja smo da se poslednjih godina Evropa suočava sa možda i najvećim izazovom, a to je masovni priliv migranata koji preti da potpuno islamizuje Stari kontinent. Na pitanje da li je islamizacija Evrope mit ili stvarnost, nije teško odgovoriti. Evropa se islamizuje korakom od sedam milja, pred našim očima, a mi, kako trenutno stvari stoje, nismo sposobni da se tome odupremo. Čak je i Dalaj Lama, tibetanski verski lider, poznat kao simbol tolerancije, upozorio Evropu da će zbog masovnog priliva migranata postati islamska.

Pažljivom analizom, u narednim redovima pokušaćemo da ponudimo odgovore na pitanja koja su od krucijalne društvene i političke važnosti i koja su tema rasprave u gotovo svim evropskim zemljama, a to su: da li je moguća asimilicija muslimanskog stanovništva u Evropu, kako je došlo do masovne islamizacije evropskog kontinenta, koje su posledice takve situacije i šta činiti u budućnosti. Ovim problemom bavili su se brojni istraživači širom sveta, ali mišljenja smo da konkretne zaključke mogu dati isključivo politikolozi religije[2].

Ključne reči: Evropa, Evropska unija, islamizacija, religija

Prema podacima Pju istraživačkog centra (Pew Research Center) tokom 2016. godine u Evropi je bilo 25.770,000 muslimana, što je 4.9 % ukupnog evropskog stanovništva. Najviše ih je u Nemačkoj 5.720,000, a sledi je Francuska sa 4.950,000, Engleska sa 4.130,000… Analitičari Pju istraživačkog centra, čije su procene za svako poštovanje jer su se do sada pokazale kao vrlo pouzdane, buduće migracije u Evropi podelili su na tri nivoa: niži, srednji i visok nivo. U slučaju da nivo migracija u budućnosti bude na najnižem nivou, do 2050. godine u Evropi će živeti 35.770,000 muslimana ili 7.4 %. Ako nivo migracija bude na srednjem nivou do 2050. godine broj stanovnika islamske veroispovesti u Evropi biće 57.880,000 tj. 11.2% stanovništva. U slučaju visokog nivoa migracija, na evropskom tlu do 2050. godine živeće 75.550,000 što je 14 %.[3] Ovi podaci su zaista frapantni i dokazuju da Evropa treba dobro da razmisli o svojoj budućnosti.

Prvo pitanje koje moramo postaviti jeste da li muslimani ako su istinski vernici i ako praktikuju osnovne fundamente svoje vere, mogu prihvatiti evropski politički i kulturni model.

Islam je vera koja danas okuplja skoro 2 milijarde ljudi i ona je kao takva za svako poštovanje. Međutim, islam nije samo religija već i mnogo više od toga. Ona je ideologija, kompletan pogled na svet i nemoguće ju je odvojiti i politike. Uostalom i sam ajtolah Ruholah Homeini, vođa čuvene Iranske islamske revolucije rekao je: „Onaj ko tvrdi da je religiju odvojiti od politike, taj je neznalica i ne poznaje ni islam ni politiku“[4]. Pojedine političke elemente koji su vezani za Evropu, islamska religija gleda potpuno drugačije i jednostavno ih ne može prihvatiti. Tu pre svega mislimo na:

Pojam države

U evroameričkoj političkoj teoriji i praksi država predstavlja aparat za prinudu, koja pod pretnjom primene sile primorava građane da se ponašaju po određenim pravilima.[5] U islamu, viđenje ovog pojma je potpuno drugačije. U islamski organizovanom društvu, sve se vrti oko religije pa su i pravo i država potpuno u njenoj funkciji, ili kako bi Arapi rekli „din va daula“ tj. na srpski prevedeno – i vera i država.

Muslimani, da bi se u potpunosti ostvarili kao vernici moraju živeti u jedinstvenoj islamskoj državi-halifatu, koja neće imati granice i u kojoj će se vladati po šerijatskom verskom pravu.[6] O tome, jedan od najznačajnijih islamskih političkih lidera šejk Baker al Sadr kaže: „Islamska država nije samo neophodnost verskog zakona, već pored toga i neophodnost civilizacije. Ona čini jedini put koji omogućuje procvat ljudskih mogućnosti u islamskom svetu i njegovo uzdizanje na njemu svojstven prirodni rang, na visok nivo ljudske civilizacije, isto kao i njegovo oslobođenje od svih formi rasula, opčinjenosti i lutanja.“[7] Profesor Fakulteta islamskih nauka u Sarajevu, Fikret Karčić, kaže: „Smatra se da je pravo u islamu isto što i teologija u hrišćanstvu, najtipičnija manifestacija verskog učenja. Za muslimane pravo nije samo element ukupnog islamskog učenja već i njegov funkcionalni izraz.”[8] Pravo je funkcionalni izraz islama. Bez prava nema islama. A prava nema bez države. Dakle, nema islama bez jedinstvene islamske države.[9] Dakle iz navedenog se vidi da muslimani, pristigli na teritoriju država EU, ako su iskreni vernici, nikada ne mogu prihvatiti ustavni i pravni poredak država domaćina, jer je suprotan islamskom učenju.

Viđenje demokratije

Demokratija je svakako jedan od najznačajnijih temelja evropskih država. Zasniva se na suverenitetu naroda ili čoveka, vladavini većine i pravu manjine da se izrazi i prema mišljenju brojnih politikologa, ona jeste i mora biti politički sistem.[10]

Jedan od tvoraca EU bivši ministar spoljnih poslova Francuske, Robert Šuman (1886-1963) po ubeđenju neosporni demokrata, u svom delu „Za Evropu“, kaže sledeće: „Demokratija će biti hrišćanska ili je neće ni biti. Antihrišćanska demokratija biće karikatura koja će potonuti u tiraniju i anarhiju.“[11] Dakle, njegova poruka je i više nego jasna. Bez hrišćanskih vrednosti neće biti ni demokratije.[12]

Za razliku od pomenutog Roberta Šumana koji je smatrao da demokratija mora biti hrišćanska, muslimani imaju drugačije viđenje ovog pojma. Među islamskim učenjacima o ovom političkom pojmu, već dugo vremena se vodi polemika. Po islamu, jedino Bog ima legitimitet da vlada i njemu pripada sva vlast, a ljudi su samo Božiji namesnici na zemlji. Sama reč demokratija označava vladavinu ljudi, što je za islam neprihvatljivo.[13]

Recimo, turski sociolog i publicista Ali Bulač u svom delu „Islam i demokratija – teokratija i totalitarizam“ ističe da je demokratija isključivo rezervisana za Zapad.[14] NJegovo mišljenje deli i bivši kralj Saudijske Arabije, Abdul Aziz bin Fahd, koji kaže da je demokratija zapadna institucija i da je strana islamu. Kao primer navodi sistem izbora za koji nema mesta u islamu, već se vladar određuje na osnovu dogovaranja i savetovanja.[15] Takođe, ima i islamskih teoretičara koji imaju i liberalnije viđenje pojma demokratija i smatraju da je islam ne treba u potpunosti odbiti. U principu, oni pojmu demokratije daju samo drugačiji naziv kao npr. šurokratija, teokratija ili islamokratija.[16]

Pojam sekularizma

Gotovo sve zemlje Evrope uređene su po sekularnom političkom modelu koji insistira na potpunom razdvajanju vere i države. Pojam sekularizam (pominje se često i kao laicizam) nastao je u evropskoj političkoj teoriji i praksi i podrazumeva da je religija privatna stvar pojedinca i da ona ne sme uticati na javnu vlast. U ovom svojstvu prvi put je korišćen pri pregovorima za Vestfalski mirovni ugovor (1646-1648), u vezi sa oduzimanjem crkvenih imanja.[17] Dakle u evropskim zemljama sekularizacija je uslov za uspostavljanje moderne demokratije i „bez jasnog svođenja religije na polje privatnosti nije moguće ostvariti sve ono što je kao ideal zapisano u najznačajnijim dokumentima OUN.[18] Doduše, pitanje je koliko je taj sekularizam u evropskim državama u praksi sproveden. Uzmimo primer Engleske koja je formalno sekularna zemlja, a kraljica je poglavar anglikanske crkve, Ustav Španije npr. u članu 12 navodi da kralj mora biti rimokatolik…[19] Takođe, odnos prema sekularizmu ima i teološku osnovu… Na osnovu života Isusa koji je imao indiferentan odnos prema državi, teološki je opravdano stvoriti sekularno društvo. S druge strane, muslimanima je uzor prorok Muhamed, koji predstavlja primer kako svaki vernik treba živeti. Dakle, oni moraju oponašati njegove postupke ako žele da obezbede spasenje i večni život. Lik Muhameda, za muslimane je oličenje države, on je bio i „verovesnik, prvosveštenik, šef države, vrhovni sudija i komandant vojske.“[20] Prema tome, muslimani po uzoru na osnivača njihove religije, ako su istinski vernici, moraju živeti u jedinstvenoj verskoj državi i nikako ne mogu prihvatiti jednakost sa hrišćanima.[21]

S druge strane, mnogim islamskim zemljama nije potreban nikakav Ustav niti zakoni, jer sve što je potrebno za funkcionisanje društva nalazi se u Kuranu.[22] Čak i one zemlje koje su se formalno vodile kao sekularne (poput Bangldeša, npr), posle Junskog rata 1967. godine, koji je islamski svet vodio protiv Izraela i koji je jedan od najtežih poraza muslimana, masovno su prihvatile čak i islamski fundamentalizam, jer su poraz od Izraela shvatili kao kaznu od Boga, zbog odstupanja od vere.

Sledeće pitanje koje je nužno postaviti jeste kako je došlo do masovne islamizacije evropskog društva.

Nedostatak radne snage u Evropi

Jedan od gorućih problema Evrope jeste veliko opadanje stope rađanja. U isto vreme privreda Evrope, posebno u vodećim zemljama EU se sve više razvija i ona kao takva gotovo vapi za radnom snagom. S toga su razvijene zemlje Evrope primorane da radnu snagu uvoze iz regiona gde je ima na pretek. Još pre desetak i više godina predviđeno je da će najrazvijenije zemlje Evrope u narednih 50 godina morati da uvezu više od 35 miliona radnika, kako bi mogle da funkcionišu. U početku na privremeni rad u razvijenije zemlje dolazili su stanovnici slične kulture, dakle, Italijani, Španci, Portugalci, stanovnici balkanskih zemalja…Međutim, kako je vreme odmicalo, pokazalo se da to nije dovoljno i krenula je tražnja za radnicima sa drugih kontinenata, pre svega iz Azije i Afrike, koji su kulturološki različiti od domicilnog stanovništva.[23] Na primer, 2011. godine tadašnji kancelar Nemačke, Gerhard Šreder, na jednom festivalu kompjuterske tehnike je izjavio da Nemačka zaostaje u sferi informatike i da će morati da uveze nekoliko desetina hiljada stručnjaka iz Indije.[24] Dakle, radi potrebe za poslom veliki broj ljudi islamske veroispovesti došlo je u zemnje Evrope. S toga je uveden koncept multikulturnog društva kao neophodnost, kako bi se obezbedio suživot između pridošlica i domicilnog stanovništva.

Aktuelna migrantska kriza

Okidač za nezapamćenu migrantsku (izbegličku) krizu bili su sukobi u Siriji i Iraku. Situacija je eskalirala 2015. godine. Prema zvaničnim podacima Evropskog statističkog zavoda – Eurostat, u 2015. i 2017. godini na teritoriju EU ušlo je po 2,4 miliona ljudi iz „trećih zemalja“, u 2016. dva miliona. Nemačka je te godine primila blizu milion izbeglica.[25] Samo balkanskom rutom 2015. i 2016. godine prošlo je više od 650 000 ljudi, ulavnom iz Sirije, Iraka i Avganistana. NJihov cilj bio je da dođu do zapadne Evrope, ali s obzirom na to da su brojne zemlje zatvorile svoje granice, veliki broj migranata zadržao se u našoj zemlji.[26] Broj migranata koji još od „arapskog proleća“ traži azil u EU, dostigao je 1.2 miliona u 2015.[27] Početkom prošle godine, od 512 miliona građana EU 22,3 miliona bili su iz „trećih zemalja“, a zemlje EU dodelile su čak 825 hiljada državljanstava.[28]

Takođe, migranska kriza izazvala je brojne nesuglasice između zemalja Evrope. Nemačka npr. podržava politiku otvaranja granica, dok zemlje višegradske četvorke ne žele migrante u svojim zemljama i to otvoreno ističu. Bitno je istaći da ovakva migracija stanovništva nije viđena još od 1945. godine.

Model multikulturnog društva

Pojam multukulturalizma pojavio se krajem 20. veka, pre svega u Kanadi, SAD, Australiji, zapadnoevropskim zemljama… Brojni autori i teoretičari pokušali su da definišu ovaj pojam, što se pokazalo kao veoma težak posao, upravo zbog složenosti koju multikulturalizam sa sobom nosi. Ono sa čim su se svi složili jeste da koncept multikulturnog društva počiva na dva fundamenta. To su: priznavanje različitosti i priznavanje identiteta. U praksi, multikulturalizam predstavlja skup državnih politika čiji je cilj uspostavljanje i održavanje skladnih odnosa između pripadnika različitih etničkih i verskih grupa, kao i prihvatanja svakog vida različitosti u opštem smislu. Može se reći da je kolevka multikulturalizma Kanada. U ovoj zemlji prvi put je javno upotrebljen pojam multikulturalizam 1971. godine, od strane tadašnjeg premijera Pjera Trudoa (Pierre Trudeau), u cilju promovisanja jednakosti, tolerancije i inkluzija manjinskih kulturnih grupa.[29]

U prvo vreme multikulturni model uređenja društva zaista je delovao kao održiv. Novopridošli, kulturološki drugačiji građani, nisu imali neke posebne zahteve, radili su poslove koje domaćini nisu želeli, a uz to su u zemlje domaćina doneli drugačiju muziku, hranu, garderobu… Razlog te povučenosti i pasivnosti novopridošlog stanovištva jeste činjenica da oni nisu bili državljani zemalja domaćina, s toga su posmatrani kao privremeni radnici koji će se po okončanju posla vratiti svojim matičnim zemljama i sa sobom odneti svoje kulturne modele.[30] Takođe, novopridošli građani su bili nižeg nivoa obrazovanja od domicilnog stanovništva, ali kako je vreme odmicalo, oni su počeli da se odomaćuju i privikavaju na zemlje domaćina. Počeli su da osnivaju porodice, njihova deca prošla su kroz isti obrazovni i socijalni sistem kao i deca domaćeg stanovništva, čak su mnogi stekli i viši nivo obrazovanja i što je veoma važno nisu imali problema sa državljanstvom kao njihovi roditelji. Dakle, nisu osećali nikakav strah od okoline i nisu morali da prikrivaju svoju različitost, naprotiv. Domaćini, opijeni idealom multikultiuralizma, posticali su ih da otvoreno ističu svoju kulturu smatrajući da je to jedan od uslova za razvoj društva. Međutim, ta drugačija kultura podrazumevala je i različitost u religiji i političkim stavovima što je počelo da stvara ozbiljne probleme. Najizričitiji u tome bili su muslimani, čije se viđenje društva u potpunosti razlikovalo od evropskog. I ne samo to, način života koji su praktikovali umereni multikulturni domaćini za muslimane je greh, pa su oni otvoreno počeli da pozivaju svoje domaćine da pređu na islam, jedinu veru koja će im omogućiti spasenje i večni život.[31]

Da model multikulturnog društva nije opravdao očekivanja, složili su se i oni koji su se za njega najviše zalagali. Nemačka kancelarka Angela Merkel u govoru pred aktivistima Mlade unije izjavila je sledeće: „Pokušaj stvaranja multikulturnog društva je propao, apsolutno propao“.[32] Isto mišljenje izneo je i bivši britanski premijer Dejvid Kamerun (David Cameron), koji je 2011. godine na međunarodnoj konferenciji o bezbednosti održanoj u Minhenu rekao da se multikulturalizam u Britaniji pokazao neuspešnim i da bi ga trebalo zameniti jasnim osećajem nacionalnog identiteta koji je otvoren za sve.[33] Isto mišljenje ima i bivši predsednik Francuske, Nikola Sarkozi (Nicolas Sarközy), koji je na televiziji TFI (TFI) kritikovao multikulturni projekat rečima: „Bili smo zabrinuti za identitet osobe koja dolazi, a nedovoljno za identitet zemlje koja ga prihvata“.[34] Dakle, zbog nepoznavanja osnova religija, tvorci multikulturalizma nisu mogli da uoče da hrišćanstvo i islam nisu isto i da muslimani nikada ne mogu prihvatiti jednakost sa domaćim nemuslimanskim stanovništvom.

Sledeće pitanje o kojem treba diskutovati jeste koje su posledice masovne islamizacije Evrope.

Terorizam

Opasnost za Evropu, usled ogromnog priliva muslimanskog stanovništva, predstavljaju i potencijalni teroristički napadi. Da se odmah razumemo, islam nije religija koja podržava terorizam i niko ozbiljan neće reći drugačije. Upravo su muslimani najveće žrtve masovnih terorističkih napada od strane pripadnika radikalnih islamskih organizacija. Ali sa druge strane, najveći broj terorističkih napada izveli su upravo pojedinci i organizacije koje su islamističke.

Evropa je suočena sa dosada najvećim stepenom terorizma u njenoj istoriji. Samo u periodu od 2014. do 2016. godine na teritoriji zapadne Evrope u terorističkim napadima poginulo je 273 ljudi, što je više od zbirnog broja poginulih u ranijim godinama, koji iznosi 263. Napadači su uglavnom bili muslimani povezivani sa organizacijom Islamska država. U kordiniranim bombaškim napadima u Parizu novembra 2015. godine poginulo je 130 osoba, u Nici je džihadista kamionom usmrtio 84 ljudi, u Briselu je 2016. godine usmrćeno 32 ljudi…[35] Na evropskom tlu, opasnost pre svega predstavaljaju povratnici iz Sirije i Iraka, koji su bili u ratnim dejstvima, ali i oni koji su simpatizeri Islamske države, Al Kaide, a nisu otputovali na Bliski istok što je njihova verska obaveza… Od njih čak preti i veća opasnost. S obzirom na to da nisu otišli u džihad, oni su pod konstantnom grižom savesti i pokušavaju se iskupiti, tako što će napasti nevernike na njihovom tlu. Najtipičniji primer je kvart Molenbek u Briselu. Ova nekada ruralna oblast koja je naziv dobila po mlinu i potoku (na belgijskom jeziku reči moleen i beek), danas je leglo islamskih ekstremista i mesto gde su planirani mnogi teroristički napadi, pa između ostalog i nedavni u Parizu. Stanovnici ovog naselja su muslimani uglavnom turskog i marokanskog porekla, ali i sa severa Afrike. Kako prenosi američki Si En En (CNN), neke od lokalnih džamija su korišćene za regrutaciju boraca koji su se u Siriji i Iraku borili na strani Islamske države. Inače, ovo „džihadističko naselje“ udaljeno je samo pet kilometara od sedišta Evropske unije.[36] Belgija, čija je prestonica dom EU, na dobrom je putu da postane prva „islamska demokratija“ u Evropi i potpuno padne na kolena pred nadolazećim islamskim stanovništvom. Na teritoriji ove države deluje partija pod nazivom ISLAM, koja je osnovana 2012. godine i kako vreme odmiče, ostvaruje sve zapaženije rezultate. Plan ove političke partije je jasan: pretvoriti Belgiju u islamsku državu u kojoj će se vladati po šerijatu, a rok da se to desi partija ISLAM odredila je 2030. godinu. Na izborima 2014. godine, ISLAM je u Briselu osvojila 9.421 glas, što je skoro 2%.[37]

Događaj iz 2014. godine, u nemačkoj pokrajni Severnoj Rajni Vesfaliji, u gradu Vupertalu izazvao je šok celokupne evropske javnosti. Na ulicama grada primećeni su muškarci u narandžastim prslucima sa natpisom „šerijatska policija“ koji su odlučno patrolirali gradom i opominjali prolaznike da se pridražavaju šerijatskog verskog prava.[38]

Slična situacija kao u Vupertalu, zabaležena je i u Londonu. Grupe radikalnih muslimana, koji sebe nazivaju „muslimanskom londonskom patrolom“ više puta su viđeni kako patroliraju ulicama glavnog grada Engleske i opominju ljude da se nalaze u „muslimanskoj oblasti“. Tako su recimo u distriktu Vajtčapel, koji se nalazi u istočnom delu Londona, zaustavili ženu koja je nosila suknju i rekli joj da se ne može tako odevati u ovom delu grada, jer je to muslimanska teritorija. Takođe su, samo par minuta kasnije napali muškarca koji je nosio konzervu piva, dajući mu do znanja da je u ovom delu grada alkohol zabranjen, a potom su ga natereli da prospe piće u kantu za otpatke. Ovi islamisti su čak građanima zabranjivali i prolazak pored lokalne džamije, zato što nisu odeveni onako kako šerijat nalaže.[39]

U brojnim evropskim zemljama muslimani su suočeni sa diskriminiacijom u vidu nedopuštanja od strane vlasti da praktikuju svoje religijske prakse poput zabrane za podizanje minareta na džamijama, u pojedinima zemljama je zabranjena islamska nošnja ženama… Sve to izaziva gnev islamskog stanovništva koji oni otvoreno pokazuju.

Uzmimo Francusku kao primer. Godine 2013, u predgrađu Pariza, francuska policija morala da upotrebi suzavac i gumene metke kako bi rasterala grupu od 60 muslimanskih demonstranata koji su se pobunili zbog zaustavljanja dvadesetpetogodišnje muslimanke koja je nosila hidžab. Vlasti Francuske su 2011. godine donele zakon o zabrani nošenja tradicionalne islamske ženske nošnje u javnosti, a za to je određena i kazna od 150 evra.[40]

Nedavno je prestižni francuski dnevnik „Parizijen“ (Le Parisien) objavio podatak da je 50 000 jevreja naseljenih u Parizu moralo da potraži nove domove, iz razloga što se ne osećaju bezbedno usled konstantnih napada koji se neretko završavaju i ubistvima, od strane jednog dela radikalizovanih francuskih muslimana. Ovu situaciju dnevnik je nazvao „tihim etničkim čišćenjem“.[41] I drugi gradovi Evrope, poput Haga, Londona, Brisela, bili su suočeni sa gnevom muslimana koji su protestovali zbog izraelske antiislamske politike, pre svega.

Za svakog muslimana, bio on vernik ili ne, postojanje države Izrael je okupatorsko i na štetu naroda Palestine. Objasnimo malo šire ceo ovaj problem… Za muslimane Jerusalim je treće sveto mesto islama, posle Meke i Medine, sa kojeg je Muhamed na svom krilatom konju Buraku odleteo u nebo. U čast tog putovanja, koje Arapi nazivaju Isra i Miradž (sastoji se od dva dela), na mestu sa kog je Muhamed poleteo, podignuta je džamija Al Aksa. Problem je u tome što je Al Aksa podignuta na mestu na kojem se nekada nalazio Solomonov hram, najsvetije mesto svih Jevreja. Kako bi se ostvarili kao vernici, Jevreji moraju obnoviti svoj hram, a to bi značilo rušenje Al Akse. Od pomenutog rata 1967. godine ova džamija je u posedu Izraela i muslimani je ne mogu koristiti onako kako bi želeli.[42] Većina evropskih zemalja članica je NATO pakta, a zna se da je Izrael država koja je jedan od najbližih saveznika SAD, s toga i evropske države prema Palestini imaju istu politiku kao i SAD, a to je za muslimane jedno od najbolnijih pitanja. Tako da su ulice evropskih metropola često mesta gde muslimani izražavaju svoje nezadovoljstvo zbog antiislamske politike zemalja u kojim žive.

Rastuća islamofobija

Prema izveštaju organizacije SETA (fondacija za politička, ekonomska i socijalna istraživanja) iz 2017. godine, nivo islamofobije u Evropi na poljima poput obrazovanja, zapošljavanja, medija, politike, pravnog sistema i interneta u konstantnom je porastu i predstavlja glavni izazov društvenom miru i suživotu u Evropi. Islamofobija je postala deo svakodnevnog života muslimana u Evropi, s kojom se oni susreću u školi, na radnom mestu, u džamiji, u sredstvima javnog prevoza ili jednostavno na ulici, navodi se izveštaju.[43]

U ovom istraživanju učestvovalo je 10 hiljada Evropljana i oni su odgovarali na sledeće pitanje: „Da li se slažu da njihove zemlje zabrane ulazak doseljenika iz većinski muslimanskih zemalja“? U Poljskoj gde živi svega 0,3% muslimana, 71% ispitanika je rekao da podržava zabranu. U Austriji 65%, Mađarskoj i Belgiji 64%, a Francuskoj 61% ispitanika pozitivno je odgovorilo na ovo pitanje.[44]

Brojne desničarske političke partije, koje su otvoreno protiv priliva islamskog stanovništa u Evropu, iz dana u dan sve više jačaju i upravo na islamofobiji baziraju svoje političke programe. Svaki oblik ksenofobije koji može prouzrokovati nasilje je svakako za osudu, ali treba napomenuti i da brojne islamske organizacije u Evropi, koje deluju pod maskom zaštite ljudskih prava, civilnog društva… vrlo vešto manipulišu pojmom islamofobije kako bi ostvarili svoje ciljeve. Na svaku kritiku na islam i na samo njihovo delovanje u cilju širenja vere i islamizacije društva, pojam islamofobije korišćen je u odbrambene svrhe.

Kako sprečiti masovnu islamizaciju Evrope mirnim i demokratskim putem, bez narušavanja bilo čijih ljudskih prava?

Vratiti Evropi hrišćanski identitet

Pitanje evropskog identiteta aktuelno je gotovo od pronalska Starog kontinenta.[45] Da je bilo pokušaja da se ideja hrišćanskog identiteta Evrope institucionalizuje, svedoči „Povelja o evropskom identitetu“ sastavljena u Libeku 1995. godine, kao ideja tadašnjeg predsednika Češke, Vaclava Havela. Povelja je trebala da predstavlja jedan vid poziva svim članicama EU, da se pridruže potrazi za evropskim identitetom. Havel je smatrao da brojni složeni propisi EU treba da dobiju svoj smisao i da građanima država članica pruže osećaj „otadžbinske pripadnosti“[46], koja će se bazirati na hrišćanskim vrednostima. Lari Zidentop na primer, britanski filozof i politikolog, u svojoj knjizi „Demokratija u Evropi“ tvrdi da hrišćanstvo nije samo izvor evropske kulture, već i oblik čistog liberalizma, dakle istinski ustav Evrope.[47]

Bilo kako bilo, Evropa treba se okrene temeljnim vrednostima koje su proistekle iz hrišćanstva i one ne moraju biti neposredno verskog karaktera, već po prirodi takve da oblikuju i određuju društveni život.

Obnova kulta porodice i podsticanje nataliteta među Evropljanima

Poznata je rečenica bivšeg američkog predsednika Teodora Ruzvelta koji je naglašavao da je svaka nacija „ništa drugo do skup porodica unutar njenih granica“. I Karl Marks je isticao da je porodica glavna „ćelija svakog zdravog društva“. U međuvremenu, mnoge nacije suočile su se sa vrtoglavim padom nataliteta, jer su tradicionalne porodične vrednosti potisnute. S toga, vreme je da im se vratimo.[48]

Prema istraživanju agencija World Population Prospects i World Fertility Patterns Ujedinjenih nacija, do 2100. godine će se u Evropi dogoditi najbrže i najintenzivnije opadanje broja stanovnika na svetu. Posebno će biti pogođene mediteranske zemlje, kao što su Španija, Portugal i Italija, te Balkan, pre svega Rumunija, Bugarska i Srbija, jer su stope nataliteta u ovim zemljama znatno ispod 2,1 deteta po ženi, koje su neophodne za prirodnu zamenu jedne generacije drugom.

Između 2010. i 2016. godine, broj stanovnika u Evropi povećao za samo 0,14 odsto, a do 2050. UN procenjuje da će broj stanovnika u Evropi sa 741,45 miliona (podatak iz 2016) pasti na 719, 26.[49]

Dakle, Evropa da bi zadržala svoj identitet, pod hitno mora povećati natalitet. Prosto je frapantan podatak iz 2013. godine da u Nemačkoj svako treće domaćinstvo broji samo jednog čoveka. Ne jedno dete, nego jednog čoveka.[50]

Zaključak

Muslimani nisu teroristi, nisu ubice niti razbojnici, oni su generalno jedan čestit i ponosan svet, ali oni ne mogu prihvatiti način života koji praktikuju Evropljani, niti to žele. S obzirom na to da je Evropa totalno sekularizovana, ona ne razume prirodu religioznog čoveka, a muslimani kako u Evropi tako i u ostatku sveta to svakako jesu. Islam je religija koja od svojih vernika zahteva potpunu posvećenost i kao takva može služiti za primer i pripadnicima drugih verskih zajednica.

Mnogi stručnjaci predvideli su da će do ovakvog problema doći. Jedan od njih je i čuveni Samjuel Hantington (Samuel Huntington), verovatno i najznačajnijih politikolog 20. veka, koji je u svom epohalnom delu „Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka“ izjavio sledeće: „Razlike među civilizacijama nisu samo stvarne, one su i suštinske. Civilizacije se jedna od druge razlikuju po istoriji, jeziku, kulturi, tradiciji i što je najznačajnije, religiji. Pripadnici različitih civilizacija imaju različite poglede na odnos između Boga i čoveka, pojedinca i grupe, građanina i države, roditelja i dece, muža i žene, kao i različite poglede na relativan značaj prava i odgovornosti, slobode, autoriteta, jednakosti i hijerarhije. Ove razlike predstavljaju rezultat vekova. One neće uskoro nestati. One su kudikamo fundamentalnije od razlika između političkih ideologija i političkih režima. Različitost nužno ne znači sukobe, a sukob nužno ne znači nasilje. Vekovima, međutim, razlike među civilizacijama proizvodile su najdugotrajnije i najsurovije sukobe.“[51]

Literatura

Baker el Sadr, Les sources de pouvoir dans Vetat islamique, Teheran, Paris, 1981.
Bulac Ali, Islam i demokratija – teokracija i totalitarizam, Ljiljan, Sarajevo –Ljubljana, 1995
Velić Abdulgafar, Islam i demokratija, Glasnik rijaseta Islamske zajednice u BiH, LXXI, broj 7-8, Sarajevo, juli-avgust 2009.
Vukelić Milan, Kosovo i Metohija pod zastavom Islamske države, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd, 2018.
Espozito John, Islamska prijetnja, mit ili stvarnost, Prosveta, Beograd, 1994.
Jevtić Miroljub, Iskušenja politikologije religije, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd,
Jevtić Miroljub, Politikologija religije, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd,
Jevtić Miroljub, Neznanje-osnov multikulturalizma, Politika, 29.05. 2018.
Jevtić Miroljub, Politički odnosi i religija, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd, 2011.
Jevtić Miroljub, Political Science and Religion, Politics and Religion Journal,Vol 1 No 1 (2007), dostupno na: https://www.politicsandreligionjournal.com/index.php/prj/article/view/213/215
Jevtić Miroljub, NJegoš i islam, Kultura polisa, god. XI (2014)
Jevtić Miroljub, Religijsko pitanje rastače Evropsku uniju, Politika, 09.01.2018.
Jevtić Miroljub, Religija i natalitet, Strani pravni život 3/2011.
Jovanović S., Država, knjiga I i II, Beograd
Majer Tomas, Identitet Evrope, IP „Albatros plus“, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009.
Suočavanje sa izbegličkom i migrantskom krizom, Beogradski fond za političku izuzetnost, 2016.
Nesser Petter, Stenersen Anne, Oftedal Emilie, Jihadi Terrorism in Europe: The IS effect, Perspectives on Terrorism vol. 10, No. 6, 2016.
Fikret Karčić, Šerijatski sudovi u Jugoslaviji 1918-1941, Islamski teološki fakultet, Sarajevo, 1986.
Hantington Samjuel, Sudar civilizacija, Nacionalne manjine u međunarodnom i jugoslovenskom pravnom poretku, Institut za međunarodnu politiku i privredu, 1997., Beograd

Internet izvori:

[1] Doktorand Fakulteta političkih nauka u Beogradu, specijalizovan za religijsko-politička pitanja, E-mail:milanvukelic86@hotmail.com

[2] Videti o naučnoj disciplini Politikologija religije: Jevtić Miroljub, Political Science and Religion, Politics and Religion Journal,Vol 1 No 1 (2007), dostupno na https://www.politicsandreligionjournal.com/index.php/prj/article/view/213/215, pristupljeno 20.11.2019.

[3]http://www.pewforum.org/2017/11/29/europes-growing-muslim-population/, pristupljeno, 17.11.2019.

[4] https://www.jamaran.ir/بخش-گزارش-تصویری-19/574989-مجموعه-تصاویر-پرتره-از-حضرت-امام-خمینی, pristupljeno, 22.08.2019.

[5]Videti o tome: S. Jovanović, Država, knjiga I i II, Beograd. Ovde preuzeto iz: Jevtić Miroljub, Politikologija religije, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd, 2009, str. 205-206. fn. 734.

[6]Jevtić Miroljub, Politikologija religije…str. 206-208.

[7]Baker el Sadr, Les sources de pouvoir dans Vetat islamique, Teheran, Paris, 1981, ovde preuzeto iz: Jevtić Miroljub, Politikologija religije…str. 207, fn. 740.

[8] Fikret Karčić, Šerijatski sudovi u Jugoslaviji 1918-1941, Islamski teološki fakultet, Sarajevo, 1986, str. 11

[9] Jevtić Miroljub, NJegoš i islam, Kultura polisa, god. XI (2014), str. 67

[10] Jevtić Miroljub, Politikologija religije…str. 80

[11]Jevtić Miroljub, Religijsko pitanje rastače Evropsku uniju, Politika, 09.01.2018.

[12]Isto.

[13]Velić Abdulgafar, Islam i demokratija, Glasnik rijaseta Islamske zajednice u BiH, vol. LXXI, broj 7-8, Sarajevo, juli-avgust 2009, str. 639.

[14] Bulac Ali, Islam i demokratija – teokracija i totalitarizam, Ljiljan, Sarajevo –Ljubljana, 1995., str. 15.

[15]Espozito John, Islamska prijetnja, mit ili stvarnost, Prosveta, Beograd, 1994, str. 252

[16] Velić Abdulgafar, Islam i demokratija…str. 639.

[17] Jevtić Miroljub Politikologija religije…str. 79

[18] Isto, str. 89.

[19] Isto, str-85-87

[20] Jevtić Miroljub, Politički odnosi i religija, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd, 2011, str. 120-121.

[21] Isto. str. 121.

[22] Jevtić, Miroljub, Politikologija religije… str. 80.

[23] Jevtić Miroljub, Iskušenja politikologije religije, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd, 2014, str. 185.

[24] Jevtić Miroljub , Politički odnosi i religija…str. 97

[25] http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:830667-Preti-li-Starom-kontinentu-islamizacija-Evropa-na-kolenima-pred-migrantima, pristupljeno, 20.11.2019.

[26] https://www.b92.net/info/vesti/tema.php?yyyy=2019&mm=06&nav_id=1558405, pristupljeno, 20.11.2019.

[27] Suočavanje sa izbegličkom i migrantskom krizom, Beogradski fond za političku izuzetnost, 2016, str. 3

[28] http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:830667-Preti-li-Starom-kontinentu-islamizacija-Evropa-na-kolenima-pred-migrantima, pristupljeno, 22.05.2018.

[29] Više o tome:http://www.cink.rs/index.php/m/85-multikulturalizam, pristupljeno, 22.05.2018.

[30] Jevtić Miroljub, Iskušenja politikologije religije…str. 185-186

[31] Jevtić Miroljub, Politički odnosi i religija…str. 114-115

[32]http://www.politika.rs/sr/clanak/315768/Tema-nedelje/Veliki-nesporazum-civilizacija/Merkelova-i-smrt-multikulturalizma, pristupljeno 20.11.2019.

[33]https://www.blic.rs/vesti/svet/kameron-multikulturalizam-propao-u-britaniji/s6c7vlk, pristupljeno 20.11.2019.

[34]http://www.vijesti.me/svijet/i-sarkozi-kritikovao-multikulturalizam-6254, pristupljeno, 20.11.2019.

[35] Nesser Petter, Stenersen Anne, Oftedal Emilie, Jihadi Terrorism in Europe: The IS effect, Perspectives on Terrorism vol. 10, No. 6, 2016.

[36] https://www.b92.net/info/vesti/tema.php?yyyy=2015&mm=11&nav_id=1063621, pristupljeno, 20.11.2019.

[37] https://webtribune.rs/belgija-postaje-prva-islamska-demokratija-u-evropi/, pristupljeno, 20.11.2019.

[38] http://www.pecat.co.rs/2014/09/alahova-policija-u-vupertalu/, pristupljeno, 20.11.2019.

[39] https://www.gatestoneinstitute.org/3555/sharia-law-london, pristupljeno, 20.11.2019.

[40] https://www.blic.rs/vesti/svet/sukob-blizu-pariza-zbog-zene-u-nikabu/xgk7tcw, pristupljeno, 20.11.2019.

[41] Videti novinski članak: Jevtić Miroljub, Neznanje-osnov multikulturalizma, Politika, 29.05.2018

[42] Milan Vukelić, Kosovo i Metohija pod zastavom Islamske države, Centar za proučavanje religije i versku toleranciju, Beograd, 2018. str. 39

[43] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/interaktivno-islamofobija-prijeti-miru-u-evropi, pristupljeno, 20.11.2019.

[44] Isto,

[45]Majer Tomas, Identitet Evrope, IP „Albatros plus“, JP „Službeni glasnik“, Beograd, 2009, str. 13-14.

[46]Isto, str. 14.

[47]Isto, str. 31.

[48] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:750959-Alan-Karlson-Tradicionalna-porodica-spasice-svet, pristupljeno, 20.11.2019.

[49] https://www.standard.rs/2019/03/07/demografska-zima-u-evropi-un-tvrdi-da-ce-prvi-nestati-balkan/, pristupljeno, 20.11.2019.

[50] Jevtić Miroljub, Religija i natalitet, Strani pravni život 3/2011, str. 70

[51] Hantington Samjuel, Sudar civilizacija, Nacionalne manjine u međunarodnom i jugoslovenskom pravnom poretku, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1997. str. 330

Islamizacija Evrope – mit ili stvarnost

Ostavi komentar