Аутор: проф. др Борис Стојковски
Најчешће се сматра да су тврђаве постојале само на оним местима где постоје искључиво остаци истих, најчешће у виду археолошких неких остатака, да ли делова кула, зидина или нешто слично. У неким случајевима тврђаве су дограђиване, мењане, или су чак остале врло блиске првобитном изгледу и опстале чак и до савременог доба, као Калемегдан, Смедерево, Маглич, Петроварадин, Пирот и многе друге.
Међутим, за историчара најважнији извори јесу писани документи или наративне хронике, путописи и слични списи. Стога, на основу писаних извора се и те како могу утврдити и постојања неких тврђава чијих земних, археолошких остатака нема уопште, или су врло скромни. На територији данашње Војводине постоје такве ишчезле тврђаве о којима се готово ништа не зна, иако је сачувано нешто писаних извора, који су преживели османска освајања и аустро-турске ратове који су у много наврата похарали управо југ Угарске, а данашњу Војводину и суседне области.
Бечеј је једна од тих тврђава, и напоменимо овом приликом да се односи на данашњи Нови Бечеј у Банату. Неке су претпоставке међу историчарима да је бечејска тврђава изграђена у прве две деценије XIV столећа. Помиње се први пут у писаним изворима 1342. године, а потом је тада маркгроф, а потоњи краљ, Жигмуд Луксембуршки, 1386. године поклања великашу Ладиславу Лошонцију. За српску историју је битно напоменути да је Бечеј извесно био у поседу српских деспота, чак је и кастелан Бечеја погинуо у сукобима наследника деспота Ђурђа Бранковића, који су ратовали са угарским краљем и великашима. Бечеј се помиње и у устанку Ђерђа Доже 1514. године, а под Турке је пао 1551. године, када је, уосталом и цео Банат освојен од Османлија. У првим османским дефтерима се помињу џамија, као и посада бечејске тврђаве коју су чинили муслимани, док је становништво било мешовито, са изразитом српском доминацијом. Кроз Бечеј је прошао и највећи светски путник у историји Евлија Челебија који га назива лепим градом. Хвали посебно локално становништво да су гостољубиви, те описује да је у малој тврђави од опеке затекао бројне ханове, дућане и друге објекте.
Једини план тврђаве сачињен је нешто пре њеног рушења 1701. године и приказује Бечеј као четвороугаону тврђаву са кулама на све четири стране. Постоје и даље расправе да ли је подигнута на обали или острву, али је вероватније да се налазила на обали реке Тисе. Вероватно је основа била неправилнија него што речена скица тврди. Дужина бедема и кула је, наводно, износила чак око 280 метара, што је сврстава међу средње велике тврђаве. Како у аустро-турским сукобима Бечеј није имао значајнију улогу 1701. године тврђава је срушена, а њени последњи остаци су уништени 1911. године. Ово је без сумње тврђава о којој се највише зна из овог корпуса ишчезлих тврђава и фортификација на тлу данашње Војводине у средњем веку.
Букин је било утврђење које се налазило на тлу данашњег Младенова, чије је оригинално старо и историјско име управо Букин. Једини извор који сведочи да се ту налазила некаква фортификација јесте један писани помен каштела, односно мањег утврђења 1469. године, када га је наследио један угарски великаш. Даљих података нема, а Букин као насеље је постојало и до краја средњег века, али и касније.
Castellum seu fortalicium Selend, али и као Zelend, односно Zelynd се налазио у Бачкој и неколико пута се спомиње у изворима између 1490. и 1499. године, као посед подризничара и угледног угарског великаша пред крај средњег века, Јована Борнемисе. Убикација ове тврђаве је до данас непозната, јер не постоје апсолутно никакви трагови о томе где се налазила ова бачка тврђава, или пак мање утврђење. Castellum Waralya је такође непознато утврђење у Бачкој које се спомиње као посед можда великашких породица Талоци или Банфи. Других податак нема, име сугерише да је било и неко подграђе (váralja на мађарском значи подграђе), али ових топонима је било доста широм целе Угарске, тако да било какви други закључци су апсолутно немогући.
Футог се спомиње од XIII столећа и био је изузетно важан град у Бачкој, а пошто је био на Дунаву, кључној европској саобраћајници, оваква локација је усмерила и даљи развој Футога. У Футогу се налазила скела која је имала огроман економски значај и преко којег се преносило сремско вино, важан трговачки артикал. У овом су месту одржани државни сабори на којима се у средњовековној Угарској доносио низ одлука важних за одбрану од Турака, а крај Футога се водила и битка против Турака 1467. године. Футошки је властелин у новом веку био и један од најугледнијих војсковођа царице и краљице Марије Терезије, Андраш Хадик, чији је дворац била данашња Пољопривредна школа, и који је сахрањен у футошкој цркви. Али, Футог је имао и тврђаву. Њен положај је потпуно непознат а једини посредни помен је из повеље из 1422. године где се наводи Castellanus de Futtag. Аналогно, будући да је био кастелан, тај помен сведочи да је логично постојала и тврђава или какво утврђење које је могло да брани сам град и скелу од потенцијалних напада непријатеља, пљачки и других недаћа. Сви други подаци се односе на град Футог, или на друге аспекте историје овог места. А о тврђави или неком утврђењу у Футогу сазнајемо само да је имала те године кастелана.
Суботица је имала своје увтрђење које се налазило на месту данашњег фрањевачког самостана. Ову тврђаву, односно каштел, спомињу изворни подаци 1499. године, као и 1502. године, када се и наводи да је тврђава – castrum у средњовековним изворима, односно угарским повељама. Управо је богата угарска дипломатичка грађа најважнији, често и једини извор за убикацију фортификационих објеката диљем данашње Војводине и целе историјске Угарске. Угарски историчар и писац, Ђорђе Сремац, капелан краљева Лајоша II и Јована Запоље, наводи у свом делу Посланица о пропасти угарског краљевства како је једно време седиште Цара Јована Ненада било у суботичкој тврђави коју је потом 1527. године повратио њен последњи средњовековни (формално-правни) феудални господар, Валентин Терек. Суботица се спомиње и у османским дефтерима, а турски извори спомињу муслиманске посаде у суботичкој тврђави, док Евлија Челебија помиње чак и џамију. На остацима суботичког утврђења подигнут је данашњи фрањевачки самостан, и од тврђаве су остали само неки зидови унутар комплекса самостана, а део је срушен недавно приликом изградње хотела.
Сомбор је у новом веку био седиште жупаније, и представљао значајан административни центар Хабзбуршке монархије и потом Аустро-Угарске. У средњем веку овај битни бачки град припадао је властеоској породици Цобор, по којој Сомбор носи своје старо име Цоборсентмихаљ. Овој феудалној господи угарски краљ Матија Корвин је 1469. године, као и четири године доцније дозволио да подигну утврђење. У питању је био каштел који се спомиње први пут у писаним изворима 1478. године, што је најкаснија година када је већ могао бити у функцији. Извори о сомборској тврђави се потом датирају у 1507, а још података има и у дипломатичкој грађи из 1518. године, и то су последња два помена ове тврђаве која је потом ишчезла из извора. Данас се у згради Историјског архива Сомбор налазе вероватни остаци куле.
У Јарку код Митровице спомиње се каштел породице Мароти (моровићки) 1465. године, а вероватно је био, према неким старијим истраживачима, и посед сремских деспота Бранковића. Међутим, нема даљих података о овом месту, за које се претпоставља чак и да је било насеобина са једним од најстаријих помена Јевреја на тлу данашње Војводине у Угарској. Евидентно је имао неки значај чим су ту неко утврђење имали и Бранковићи и Моровићки, обе породице су имале изузетан углед и богатство на целој територији оновремене Угарске. Али историја о овом утврђењу је нема сем тог једног помена у повељи из 1465. године.
Историја Баноштора је врло занимљива и то је још једно сремско место са узбудљивом повесницом и простор мешања култура. Дунав је и овде играо важну улогу, пошто је Баноштор и у средњем веку управо ту био позициониран. Добио је име по манастиру који је подигао бан Белош, брат српске принцезе а угарске краљице Јелене, жене краља Беле II Cлепог, банов манастир, мађарски bán monostor. Баноштор је од 1229. године, седиште и Сремске бискупије, односно након татарске најезде 1241−1242. године ово је место била конкатедрала ове дијецезе. На мађарском носио је и назив Kő, камен и ту се налазило и место јавне вере, као и каптол сремске бискупије. Али, неколико података указују да је Баноштор имао и тврђаву. Кастелан се спомиње 1473. године, док калочко-бачки надбискуп и велики хуманиста Петар Варади у својим писмима спомиње постојање тврђаве у Баноштору. Тврђаву су вероватно заузели војници Цара Јована Ненада ујесен 1526. године и у њему поставили своју посаду, судећи према писму последњег средњовековног сремског бискупа, Сефана Бродарића Анджеју Плоцком у Краков. Даља судбина тврђаве је непозната, а Баноштор је као насеље изгубило значај већ у турско доба.
Черевић се такође доста спомиње током средњег века. У њему су деловали фрањевци, познати у средњовековним изворима као черевићка браћа, а место је крајем средњег века имало и српски део (vicus Ratianum) града поред мађарског, што указује на све веће насељавање Срба. Черевић је имао и тврђаву о којој постоје повремени оскудни подаци током средњег века све до његовог краја. Кастелан Черевића се спомиње већ 1339. године, а следећи је помен из 1402. године. Сама тврђава се наводи први пут у угарским дипломатичким изворима 1406. године, а рrovisor curie in Cherwlyg је поменут у једном угарском документу из 1472. године, у оба краља Матије Корвина. Мењао је власнике, односно феудалне поседнике, али положај и убикација черевићке тврђаве нису познати нити постоје до данас опсежни археолошки радови који би били од помоћи историчарима да се више сазна о прошлости черевићке средњовековне тврђаве. И њега је освојила војска Цара Јована Ненада с јесени 1526. године, поставивши тамо посаду. И о томе сведочи у истом писму у Пољску сремси бискуп Стефан Бродарић. Турци је у неком тренутку враћају, постављају, пак, своју посаду и тамо је било чак и седиште черевићке нахије. Под Турцима, међутим, тврђава је ишчезла, а Черевић је следио судбину Баноштора и временом изгубио значај, нарочито одласком Османлија и доласком Хабзбурга.
Као каштел и чак тврђаву средњовековни угарски дипломатички извори спомињу Барич, лоциран између Јарка и Митровице. Био је посед калочког надбискупа, а и на мапама у раном новом веку приказан је као утврђење на Сави. Према тим мапама његов се положај поклапа са данашњим Бољевцима у Срему. Нажалост било какви други детаљи о овој тврђави су потпуно непознати и стога је с правом називамо ишчезлом.
Думбово, односно Раковац су пре свега познати као место духовног континуитета на тлу Срема. Ту се на једном локалитету (Црквине) најпре налазио византијски манастир, потом бенедиктински самостан на локалитету Градина, а до данас постоји српски православни манастир Раковац. Думбово је имало и своје кастелане који се спомињу 1473. године, што указује на постојање некаквог утврђења. У то доба кастелани су били људи сремског бискупа, а и то је доба када се око јурисдикције над Думбовом борио управо сремски бискуп. Његови су поседи били реално врло мали, те му је контрола над опатијама великог угледа, а думбовачка је то без сумње била, давала могућност да ојача и буде утицајнији. Као самостан који се налазио на граници према Турцима, који у ово време стално упадају у Срем, утврђивање Думбова био је логичан потез бенедиктинске опатије.
Ириг се спомиње само 1497. године као тврђава, чији је кастелан био тада Вук Колаковић, а сама тврђава је припадала сремским деспотима Бранковићима. Извесно је и ово место било утврђено због борбе са Османлијама који су управо југ Угарске пустошили веома често. Даља историја иришке тврђаве после пада под Турске није позната, развија се само градско насеље које је у новом веку постало угледно трговиште и место културе Срба у Угарској.
У периоду од 1465−1502. године неколико угарских повеља помиње тврђаву у (Сремским) Карловцима, односно Карому. Помињу се и његови кастелани у више извора, односно угарских повеља. Убикација тврђаве није јасна ни позната, а под Турцима Карловци су богат и напредан град, седиште нахије и место у коме је постојала чак и камена црква. У каснијем периоду се не зна ништа о тврђави. Да ли је била у корелацији са том каменом црквом, што је отприлике место данашње Саборне цркве, остаје отворено питање.
Од IV века Сирмијум представља један од најважнијих градова у централној Европи. Његова историја је све до данас богата, занимљива и вишеслојна, врло турбулентна и препуна битних података за историју цркве, од раног хришћанства до доласка Турака. Током средњег века тамо је било црквено седиште, налазио се и манастир посвећен Светом Димитрију, али је била и економски значајно место. Дубровачка колонија је била нарочито бројна, а Митровица је била и трг. Поред свог историјског, културног, стратешког и економског значај град Светог Димитрија на Сави, према неким оскудним подацима, имао је испрва, изгледа, омањи каштел, а потом и утврђење. Први помен кастелана је 1444. године, као каштел се наводи 1459. године, а као тврђава 1497, па 1519. године у неколико докумената угарске провенијенције. Како се приближавало османско освајање Срема значај Митровице је порастао. Била је посед и деспота Ђурђа Бранковића, али је потом до краја средњег века мењала феудалне господаре. Митровица је под Турцима била седиште једне од нахија сремског санџака, али је историја њене тврђаве магловита и нејасна. Нити се зна место, нити њен изглед, сем неколико кастелана и спомена саме тврђаве, извори су, за разлику од других аспеката историје овог града, веома штури и фрагментарни.
Остави коментар