ИРИНА КАНТАКУЗИН – ПОРЕКЛО „ПРОКЛЕТЕ ДЕСПОТИЦЕ“ ЈЕРИНЕ

query_builder

ИРИНА КАНТАКУЗИН – ПОРЕКЛО „ПРОКЛЕТЕ ДЕСПОТИЦЕ“ ЈЕРИНЕ

 

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

 

У протеклих пет стотина година, што је време које се поклапа са периодом нестанка самосталне државе српског етноса и почетка вишевековних туђинских владавина над просторима на којима је живео српски свет, истовремено је представљао и интервал у коме се развијао један крајње фасцинантан мит са врло једноставном предметном тематиком садржаном у тези да је за епохални крах средњовековног друштва и државе српског етничког колективитета одговорна једна жена и то не било која, већ супруга великог и славног деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, чувена деспотица Ирина или Јерина Кантакузин Бранковић. На овом месту нећемо покушавати да откријемо извесне „мистерије“ и радње „иза кулиса“, које су више предмет интересовања журналске и уметничке публицистике, али у сваком случају, основна намера овог рада је да путем одговарајућег приказа пресека главних стања и догађаја и уз анализу нама доступне литературе, пружи адекватан и исправан одговор на дату тему. Прошлост каткад допусти да из дубина њене мистерије изроне неки догађаји и имена који мање-више у једном кратком временском интервалу постану опште-познати да би затим били препуштени историјској науци као и колективној свести човечанства с намером да се оне побрину да никада не буду заборављени. Један период прошлости је посебно остао упамћен и то период у коме је из „дубина његове мистерије“ изронило име најпознатијег женског члана куће Бранковића – Јерине Бранковић. Угледна ромејска племкиња, изданак царске породице, удајом је постала поданик Српске деспотовине, у време када још није било потпуно извесно да ли ће њен супруг бити наследник српског престола. Од наведног момента па све до смрти, била је трајно везана за своју нову домовину, али пре свега за породицу Бранковић. Поменута веза, током наредних столећа постала је упечатљив поетски мотив српске усмене књижевности, али и народне традиције или предања. Широки слојеви „обичног пука“, путем епске песме и народне традиције, успоставили су нераскидиву релацију између владарске делатности и личног живота српске деспотице са неумитном и епохалном катастрофом коју је доживео српски свет с пропашћу Деспотовине 1459. године. С друге стране, фактографски и историјски посматрано, наслеђе деспотице Ирине, односно њено завештање, најбоље можемо уочити на примеру животних и владарских судбина њених потомака, тачније деце, на просторима Угарског краљевства после нестанка српске средњовековне државе. Наведена два „угаона камена“ посматрања и анализе животне судбине деспотице Ирине Кантакузин Бранковић или чувене епске „Проклете Јерине“, и те како су међусобно условљена, а њихово појашњавање у суштини пружа и основе за разумевање мотива који аутора опредељују за обраду дате теме. Одговор на питање да ли и у којој мери раније поменуто завештање представља сегмент основе касније реафирмације етничког и културног идентитета српског народа у потоњим вековима, заправо у себи „крије“ основни значај датих научно истраживачких подухвата, предузиманих у циљу „осветљавања“ свих нејасноћа из појединих „цртица“ деспотициног живота, па самим тим, то је и основни значај теме овог рада.

Изнећемо неколико речи о најважнијим ауторима и њиховим делима, као и о изворној грађи која говори о чувеној хероини Српске деспотовине и бурним временима у којима је живела, а који су послужили за што боље разумевање дате проблематике. На првом месту потребно је да истакнемо дело Мавра Орбинија, „Краљевство Словена“, публиковано у издању Српске књижевне задруге. У складу с повесном дистанцом у којој је ово дело настало, као вредан „артефакт“ писаних извора о политичким и друштвеним приликама које су пратиле живот Српске деспотовине, када је у питању личност деспотице Ирине, оно пружа много сазнања о, пре свега, личном и породичном животу српске деспотице, али и о међусобним односима појединих чланова владарске породице Бранковића. Наравно, „Краљевство Словена“, изнад свега представља значајан увид у политичка дешавања у Србији и односе Деспотовине према Угарској, Турској и другим суседним земљама током година када је њена егзистенција озбиљно била доведена у питање. Од важних извора који су послужили за што боље разумевање наведене теме треба споменути дела: „Јаничарове успомене или Турска хроника“ Константина Михајловића из Островице и „Живот Стефана Лазаревића, деспота српскога“ Константина Филозофа. Константин Филозоф и Константин Михајловић били су савременици деспотице Јерине, династије Бранковић и свих збивања везаних за настанак, постојање и крах последње средњовековне државе српског етноса, односно Деспотовине Лазаревића и Бранковића. Изузетну вредност, с обиљем драгоцених информација о члановима породице деспота Ђурђа и деспотице Јерине Бранковић, пружа путопис Бертрандона де ла Брокијера, публикован под насловом „Путопис, путовање преко мора, кроз Палестину, Малу Азију, Србију и Француску“. Одличан познавалац прилика у породици Бранковић, последњих година постојања Српске деспотовине, био је и Ђорђе Сремац, а своја сазнања је забележио у чувеном делу „Посланица о пропасти угарског краљевства“. Следеће дело које има изузетну вредност и тежину у смислу анализе процеса и стања који су пратили живот деспотице Ирине, представља велику монографију Момчила Спремића, „Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба“. Сјајно дело српске историографије на врло селективан и методолошки исправан начин представља историју Српске деспотовине и директну везу династије Бранковић са приликама које су пратиле последње деценије самосталности наше средњовековне државе. Истовремено, монографија у многоме представља и основу појединим историчарима и историографима приликом истраживања и комплетирања слике о деспотици за коју је везана и тема овог рада. Поједини аспекти политичке и владарске делатности деспотице Јерине у годинама након пада Цариграда под османлијску власт, приказани су и у расправи Душанке Динић-Кнежевић „Српска деспотовина према Турцима од пада Цариграда до опсаде Београда (1453-1456)“, објављеној у периодичној публикацији Годишњака Филозофског факултета у Новом Саду за 1961. годину, а много вредних података о осталим аспектима историје и генеаологије поменуте породице, пружено је и у текстовима Велимира Стефановића „Краљ Матија и српска деспотовина“ и приказу Алексе Ивића „Мило Вукчевић, Ђурђева Јерина у традицији и науци“, публикованим у Летопису Матице српске за 1931. и 1934. годину. Од велике помоћи приликом анализирања биографије српске деспотице Јерине Бранковић, биле су и монографска публикација Момчила Спремића, „Српска деспотовина – суседи и страни утицаји“ и збирке расправа коаутора Ђорђа Радојчића и Светлане Томин, публиковане под насловом „Историјске расправе“.

Такође, биографија деспотице Јерине Кантакузин Бранковић, у књижевно-уметничком смислу, верно је описана у историјском роману Видана Николића „Проклета Јерина“, где аутор, сходно нормама текстуалног изражавања и литерарном концепту жанра историјског романа, не прати увек доследно хронолошки след историјских догађања везаних за живот српске деспотице, али управо путем дескрипције у овој својевсрној епској прози, поменуту историјску личност је могуће анализирати из сасвим различитих углова научно-истраживачког посматрања. Рукопис из заоставштине Владимира Ћоровића, „Српска деспотовина у Срему“, објављен у публикацији Свеске Матице српске, серија књижевности и језика за 2002. годину, пружа врло драгоцене и обимне информације и анализу различитих писаних извора о животу и делатности потомака Ирине и Ђурђа Бранковића, односно о чувеним српским деспотима који су носили наведено достојанство након пада Србије под отоманску власт 1459. године на просторима Угарског краљевства. Поменута студија, дакле, у многоме осветљава историјски период који смо у раду означили предметном одредницом „генеалошког завештања деспотице Јерине“. Комплексан приступ анализи личности деспотице Јерине и њеног живота на српском двору, не би био употпуњен, нити би резултати једне студијске анализе, попут овог рада, били у великој мери успешни, без свеобухватног приказа перцепције лика српске деспотице у народној епској поезији, традицији и митолошким предањима. У наведеном сегменту анализе дате теме, од есенцијалне важности је био студиозан преглед извора и литературе који се баве поменутом тематиком. Неопходно је да споменемо Геземанов „Ерлангенски рукопис“, „Српске народне пјесме“, публиковане у Сабраним делима Вука Стефановића Караџића, студију Томе Маретића, објављене под именом „Наша народна епика“, 1909. године, и други. До сада наведена основна литература и изворна грађа која говори о овој научној теми је базично послужила приликом израде и објављивања многих синтеза и генералних прегледа богате и бурне прошлости, не само деспотице Ирине, већ и других истакнутих чланова породице Бранковић током постојања Српске деспотовине и после у периоду њиховог живота и делатности у служби угарских краљева. Поменута чињеница је омогућила да на јединствен начин научни кругови, али такође и широка читалачка јавност добије и комплетан увид о преломним моментима стагнације и рецесије Србије, али и великих средњовековних држава попут Угарске XV и XVI века. Једну од тих историјских синтеза представља и монографско дело „Историја српског народа, књига друга, Доба борби за очување и обнову државе 1371-1537“, групе наших најеминентнијих историчара и других припадника највиших академских кругова у земљи и свету, односно аутора попут Војислава Ј. Ђурића, Момчила Спремића, Симе Ћирковића, Павла Ивића, и других, где се на изузетно студиозан начин, поштујући сва методолошка правила литерарног и историографског излагања, између осталог, анализира историјска улога и значај деспотице Ирине и породице Бранковић у повесници српског етноса.

Место и улогу Јерине у историји српског национа је поред извора и историографије у целини, препознала и епска народна поезија чувеним стиховима из песама као што је на пример „Ђурђева Јерина“ која на један специфичан начин, стилски фигуративно, описује величину и место владарке Србије из XV столећа у процесима стварања националног идентитета. Поред извора, историографије и песме, али и у корелацији са узрочно-последичном везом између ова три феномена људске креативности, искристалисао се и један природни процес народног, колективног памћења и бележења који нам није допустио да у „хетакомбама векова“ изгубимо имена као што су Ирина, Ђурађ, Стефан, Гргур или Мара Бранковић, а задатак аутора је сада да прикаже и објасни разлоге због којих нам то није било допуштено. Последња српска средњовековна династија Бранковић имала је изузетно важну улогу у историји српског народа, а свој немерљиви утицај остваривала је у временском интервалу од прве половине XIV, па све до прве половине XVI столећа. Бранковићи су припадали кругу истакнутих и угледних српских средњовековних феудалних породица, а постоји вероватноћа да су били у родбинским везама са династијом Немањића, односно појединим њеним члановима попут великог жупана Вукана, сина Стефана Немање.[1] Старија и модерна српска историографија, генеалошко порекло породице везују за родоначелништво истакнуте личности из најближег окружења краља Стефана Дечанског, војводе Младена, иначе господара Требиња и Драчевице. Само завичајно порекло породице везује се управо за регион којим је управљао војвода Младен, тј. за области средњовековног Хума. Према писаним изворима Младенов син Бранко, започиње свој политички и опште-друштвени успон у време владавине цара Стефана Душана, када постаје и његов намесник у Охриду. Као севастократор, Бранко умире око 1365. године остављајући за собом синове Гргура и Вука који се због несугласица и размирица са све утицајнијим краљем Вукашином Мрњавчевићем „повлаче“ ка северу у Косовску Дреницу. До Маричке битке Вук Бранковић је већ био у браку с Маром, ћерком кнеза Лазара Хребељановића. У времену после битке на Марици, трагичне погибије браће Мрњавчевић, смрти последњег српског цара и изданка династије Немањић, Стефана Уроша V Нејаког 1371. године и уопште све јачег османлијског војно-политичког притиска на балканске земље и феудалне области, интензивира се и процес потпуне дезинтеграције земаља сада већ негдашњег Српског царства. У његовом даљем распарчавању, посебно територија које су биле под доминантним утицајем браће Мрњавчевић, у највећој мери учествују кнез Лазар и његов зет Вук Бранковић. До 1397. године Вук Бранковић је постао господар Косова, делова земаља краља Вукашина у данашњој Македонији, дела области Старе Рашке, а за своју престоницу је изабрао Приштину. У приличној мери је водио независну политику у односу на свог таста, посебно у домену унутрашњих односа у земљама над којима је владао, али је увек признавао првенство кнеза Лазара у међусобним релацијама српске феудалне елите. Епски „судар“ српско-хришћанске и турске војске у Косовској бици 15. јуна 1389. године, српска феудална политичка елита дочекала је углавном у међусобним задевицама и крајњем неповерењу. Иако историографија на основу веома штурих историјских извора о Косовској бици, пружа приличан број непоузданих или непотпуних вести, сасвим је сигурно да су на Газиместану животе изгубили српски кнез Лазар, велики број припадника српске властеле и ратника, али и турски султан Мурат и његов млађи син Јакуб. Међутим, битку је преживео Вук Бранковић, што је у наредним деценијама, а посебно у вековима ропства српског народа под отоманским завојевачима, формирало етнолошко-фолклорни и касније национални мит о „великој издаји“, која је заправо била прави узрок „српског пораза“ на Косову. Сачувавши свој живот у Косовком боју, Вук Бранковић је, макар и делимично, предодредио параметре менталног поимања и свести српског народа о улози и значају породице Бранковић и свих њених „крвних“ и „некрвних“ сродника у историји српког етничког корпуса, а што представља и сегмент теме овог рада.[2]  Међутим, косовска трагедија није променила однос Српске Православне Цркве према породици кнеза Лазара. Поред чињенице да је после битке, можда и једини феудални обласни господар који је имао респектабилну снагу за војевање против Турака, био управо преживели Вук Бранковић, високи црквени кругови су се определили за подршку и првенство Стефану Лазаревићу коме су с формално-правне тачке обезбедили наследство престола и титулу новог кнеза, уз кнегињу Милицу, Лазареву удовицу, као регенткињу до пунолетства новог српског кнеза. Након извесног времена, кнегиња Милица и млади деспот Стефан Лазаревић признали су врховну власт султана Бајазита I, док је Вук Бранковић наставио да пружа одлучан отпор даљим османлијским војно-политичким аспирацијама. Поред поменутог, области Бранковића после пада Скопља под турску власт 1392. године, нису биле више у стању да ступају у одлучне самосталне акције против турске експанзивне политике, али сам Вук је и даље налазио начина у супротстављању сарадњи Турцима. Избегавао је да учествује у османским ратним походима, а истовремено је похрањивао знатна новчана и друга материјална средства у Котор и Дубровник. Наведена средства касније ће бити од велике користи његовој породици, пре свих синовима: Гргуру, који је добио име по Вуковом брату, Ђурђу и Лазару. У свом делу Мавро Орбини наводи да је Бајазит I Бранковићима „одузео земљу“ на захтев кнегиње Милице.[3] Вук Бранковић је преостали део живота вероватно провео у турском заточеништву, где је и умро у октобру 1397. године.[4]

Освајачки планови „младе“ и енергичне Отоманске империје на краће време били су успорени 1402. године, када је султану Бајазиту I запретила велика опсадност, настала новом „монголском најездом“ коју је предводио кан Тимур Ленк (Тамерлан). Бајазит I се ужурбано припремао за отпор и одсудну битку, углавном прикупљајући ратнике и тражећи материјалну и логистичку подршку од својих вазала заузврат им нудећи одређене бенефиције. Породица Бранковић је у овим догађајима препознала прилику да од османске власти врате одређене поседе који су раније припадали њеним феудалним областима, што су и учинили у пролеће 1402. године непосредно пре Ангорске битке. Мавро Орбини даље излаже: „Није прошло много а Вукова жена Мара је заједно са својим синовима повратила земље свог мужа, сем оних двеју утврђених градова Звечана и Јелача, које су држали Турци“.[5] После чувене Ангорске битке у списима савременика остало је записано да су српски ратници показали велике војне вештине, међутим околности татарске надмоћи придонеле су великом османском поразу, заробљавању султана, али и Гргура Бранковића. Константин Михајловић износи тврдњу да су Ђурађ Бранковић и браћа Лазаревићи били рањени током битке, а потом да је будући српски деспот Ђурађ „побегао у Цариград где га је ујак Стефан свезао и бацио у тамницу“.[6]  После битке укупна политичка ситуација у Османском царству је била прилично незавидна, јер је избио дуг и исцрпљујући грђански рат између синова Бајазита I. Искористивши наведене околности, Ђурађ је побегао из тамнице, а потом се ставио под заштиту и патронат најстаријег Бајазитовог сина Сулејмана. Можемо слободно закључити да је упоредо са грађанским ратом између чланова владајуће династије, трајао и грађански рат између породица Лазаревића и Бранковића који је кулминирао у новембру 1402. године у бици код Грачанице на два различита места. У тој бици, Ђурађ је поразио Вука Лазаревића док су Турци који су подржавали Бранковиће били поражени од Стефана Лазаревића. После битке породице су и даље остале завађене и наредни период је био обележен крвавим сукобима у земљама над којима су имали власт. Најстарији син Вука Бранковића, Гргур, ускоро се вратио из заробљеништва да би се потом замонашио и као монах Герасим умро марта 1408. године. У годинама грађанског рата владало је потпуно хаотично стање у свим друштвеним сферама, а посебно у питањима „склапања“ и „раскидања“ лабавих ратних савезништава између бројних политичко-интересних фракција. У међувремену, други Бајазитов син Муса придобио је на своју страну обе ривалске српске породице које су му помагале у опсади Цариграда. Након пораза Мусе код Цариграда, браћа Бранковићи као и Вук Лазаревић раскидају савез с њим и прилазе другом претенденту Сулејману који их упућује у Србију. Међутим, доскорашњи савезник Муса успео је да зароби Вука Лазаревића који је потом убијен, а Лазара Бранковића је оставио у животу, као својеврсан „залог“ с циљем политичког потчињавања Ђурђа Бранковића, Лазаревог брата. До нове битке је дошло код Једрена, а Муса увиђајући да је његов пораз неизбежан те да му ни у тим тренуцима Ђурађ није прискочио у помоћ, наређује убиство и најмлађег Вуковог сина, Лазара. Судбина се опет поиграла са Ђурђем, јер је његов љутити противник Муса ипак постао султан после убиства Сулејмана фебруара 1411. године. Нашавши се у безизлазној ситуацији, признао је власт новог султана. Упркос новој констелацији снага и прихватања врховне власти султана Мусе од стране Ђурђа Бранковића, турски султан је и даље био неповерљив према свом новом вазалу, па је у једном тренутку покушао и да га отрује. Последњи из породице Бранковић је био приморан да поново бежи испред султановог прогона, али је простор за даља политичка маневрисања у његовом случају био веома сужен, јер се с друге стране, у самој Србији налазио други велик противник и ривал, његов рођак Стефан Лазаревић. Мара Бранковић, Ђурђева сестра, прихватила је улогу посредника како би у тим турбулентним и по интересе српског света и Деспотовине, трагичним временима, помирила две породице које су биле још и у блиским родбинским односима. Деспот Стефан је прихватио измирење и то не само из политичких разлога, већ и због личних боље рећи породичних потреба које су опет биле у директној вези са интересима Деспотовине и укупног српског државотворног и историјског наслеђа и традиције. Наиме, како у браку са Јеленом Гатилузио (ћерком господара Митилене) није имао порода, почео је да сматра Ђурђа Бранковића за свог наследника.[7]

Током зиме 1412/1413. године Муса је успео да освоји више градова у Србији, а овакви поступци су навели деспота Стефана да заштиту потражи у заснивању савеза са трећим Бајазитовим сином Мехмедом. У својеврсну коалицију били су укључени мачвански бан Јован Моровић, поданик и близак службеник угарског краља Жигмунда, затим босански војвода Сандаљ Хранић и други. После извесног времена коалиција се распала, а ратовање су, као савезници, наставили Ђурађ и Мехмед. До одлучне битке је дошло под планином Витошом у Бугарској када је херојском борбом Ђурађ потиснуо Мусину војску док је сам султан убрзо био ухваћен и удављен. Смрт Мусе, истовремено, је означила и крај грађанског рата у Османском царству, а нови султан постао је Мехмед I, ратни савезник и сизерен деспота Стефана Високог. Српска деспотовина је у неколико наредних година, по први пут од Ангорске битке, живела у миру, што је свакако омогућило како њен привредни тако и културни развој. Околности су се промениле када је султан Мехмед I умро 1421. године. На османском престолу наследио га је син Мурат II који је поново интензивирао турску енергичну освајачку политику. Тридесетак година од смрти Вука Бранковића, априла 1425. године умрла је и његова супруга и Ђурђева мајка Мара. Није поуздано утврђено да ли је у време смрти деспота Стефана и избора новог деспота била жива Мара, сестра Ђурђа Бранковића. Поред чињенице да су се породице Бранковића и Лазаревића измириле још 1412. године, латентно ривалство између деспота Стефана и његовог још увек не формално одређеног наследника, ипак је постојало, готово до самог краја деспотовог живота и владавине. Схвативши да неће још дуго поживети деспот Стефан Лазаревић је сазвао сталешки Сабор у Сребреници 1425. године, где су као његови чланови били присутни највиши световни и духовни достојанственици Деспотовине и Српске Православне Цркве. Пошто је благословио сестрића, духовној и световној властели обратио се речима: „Од сада овог познајете господином место мене“.[8]  Потом се обратио Ђурђу: „Како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти“.[9]  Недуго после Сребреничког сабора, сходно начелима феудалних стварно-правних односа, наследник српског деспотата, Ђурађ морао је да обезбеди регионално и међународно признање свог новог и будућег положаја, што, наравно, није било једноставно. Када је у питању Угарска, у наведеним намерама му је помогао ујак Стефан који је маја 1426. године са краљем Жигмундом потписао уговор у Тати. Према одредбама поменутог уговора, Угарска је признала Ђурђа за наследника под условом да се Мађарском краљевству врате земље и градови који су се налазили под влашћу краља Лајоша I (Београд, Голубац, Мачванска бановина и друга мања места), а које је Угарска била уступила деспоту Стефану Високом. Такође, услови угарског признања су подразумевали и да нови деспот по ступању на престо мора остати у вазалним односима према „Круни светог Стефана“, а у случају да премине без мушког наследника, било је предвиђено да Српска деспотовина припадне Краљевини Угарској. С друге стране, у том периоду није могао да очекује одређене конкретније кораке по питању признања од стране Османлијског царства, с обзиром да је Деспотовина била у рату са султаном још од 1425. године. Током ратног похода против Османлија, деспот Стефан је умро од последица срчане капи у селу Глави код Крагујевца. Умро је у суботу 19. јула 1427. године, запомажући: „По Ђурђа, по Ђурђа“.[10]

Ирина Кантакузин, у српској историографији и епској традицији позната као Јерина Бранковић, потицала је из угледне византијске породице Кантакузин. Када је у питању Иринина младост, односно период њеног живота до брака са Ђурђем Бранковићем, немамо много поузданих информација у писаним изворима, али ни у народној епици. Мавро Орбини, као и многи други историчари, Ирину доводе у родбинске везе са Матијом Кантакузином, односно у текстовима истих будућа српска деспотица приказана је као његова ћерка, што је у раној историографији изазвало многе недоумице у питањима научно-истраживачких интересовања о генеалошком реду унутар утицајне ромејске фамилије Кантакузин. Ипак, историографија је исправила грешку и данас се поздано зна да је Ирина Кантакузин била ћерка Теодора Кантакузина, по својој прилици сина Матије Кантакузина чији је отац био  Јован VI Кантакузин, чувени византијски цар. Породица будуће деспотице води порекло од солунске гране Кантакузина који су били у родбинским везама са владајућом династијом Палеолог. Ирина је имала сестру Јелену која је била удата за трапезунтског цара Давида Комнина, као и још једну сестру непознатог имена за коју се зна да је била удата за грузијског краља. Поред сестара, Ирина је имала и браћу: Андроника, великог доместика Византијског царства, Георгија и Тому који су касније имали значајну улогу у политичким дешавањима на просторима Српске деспотовине Ђурђа Смедеревца. Не зна се тачна година њеног рођења, али се приближно узима да је то била 1400. Међутим, постоји велика вероватноћа да је рођена неколико година раније.[11] Увидом у повељу манастира Есфигмена из 1429. године, с великом поузданошћу можемо утврдити лик Јерине Бранковић. Била је то висока и витка жена, ситног лица са правилним цртама. Говорила је више језика, а својом грациозношћу као и вештином украшавања опчинила је и будућег мужа Ђурђа Бранковића. Нажалост, поједине цртице из њеног приватног живота, посебно из времена пре њене шеснаесте године, када је ступила у брак са будућим српским деспотом, аутору су потпуно непознате или из разлога техничке природе  недоступне. Велики недостатак при анализи једне важне историјске личности, при том и женског припадника византијске и српске владарске породице, састоји се и у чињеници да не постоје одређени писани трагови интимне или личне природе, попут бележака или дневника, настали руком саме личности која је предмет истраживања, што у великој мери заинтересованим научним делатницима и читаоцима ускраћује могућност непосредног и свеобухватног увида у психолошко-карактерни профил поменуте особе. Међутим, анализом других писаних и материјалних споменика и те како је могуће, али на посредан начин утврдити ментални склоп, тј. психолошку структуру једне личности, па и саме Ирине Кантакузин.[12]

Веома оскудне информације о раној младости Ирине Кантакузин ипак у одређеној мери откривају детаље о њеним интересовањима, познанствима, образовању, па чак и о емотивним наклоностима. Постоје одређена мишљења, додуше веома непоуздана „и на ивици“ да буду окарактерисана као „сензационалистичке вести“ да је Ирина пре удаје за српског властелина, показивала емотивну наклоност према свом службенику и учитељу, иначе рођаку њеног пратиоца и пријатеља Теофила, припадника солунске породице Мегаломита. Наводно, само су околности везане за друштвени положај „учитеља“ и Ирине, као и његова одсутност из њеног живота у одређеном непосредно пре њене веридбе и удаје за Ђурђа Бранковића, узроковале крах поменуте „везе“.[13] Ускоро, у животу Ирине Кантакузин појавио се српски властелин Ђурађ Бранковић. У јесен 1411. године последњи мушки потомак Бранковића, као вазал помагао је султану Муси при опсади грчког града Селимврије, који је био упориште Орхана, сина претендента на османлијски престо Сулејмана, иначе Мусиног брата. Муса није имао поверења у свог вазала те је одлучио да га ликвидира. Мудри и обазриви српски племић извесно је очекивао да ће му живот бити угрожен, због чега је предузимао бројне мере предострожности, попут употребе различитих врста лековитих биљака. План султана Мусе био је да отрује Ђурђа Бранковића. Међутим, успео је само озбиљно да угрози његово здравље, односно Ђурађ је оболео, али није подлегао последицама тровања. Истовремено, схватио је да уколико жели да очува свој живот, мора да потражи новог сизерена и свакако безбедније пребивалиште, а све то зеједно је изискивало велике дипломатске напоре и знатна материјална средства. Користећи околности грађанског рата који је већ низ година беснео између синова Бајазита I у Османлијском царству, Ђурађ је одлучио да се подчини врховној власти претендента Сулејмана, брата свог досадашњег сизерена те да од њега затражи заштиту и подршку. Сулејман је прихватио понуду Ђурђа Бранковића, а у новим политичким околностима будући српски деспот се заправо нашао на заједничкој страни са својим ујаком српским деспотом Стефаном, дотадашњим ратним супарником. У време док се још опорављао од последица тровања, Ђурађ је упутио поруку својој мајци Мари с молбом да она посредује код деспота Стефана како би се њихове дотадашње несугласице превазишле с жељом да склониште и ново пребивалиште потражи у Србији деспота из династије Лазаревић. На путу према Србији, обрео се у Солуну, где је болестан и исцрпљен од путовања извесно време провео код својих старих пријатеља Кантакузина. Током опоравка у дому Томе Кантакузина, између шеснаестогодишње Ирине и тридесетседмогодишњег Ђурђа, развила се романтична веза и наклоност, а пре Бранковићевог повратка у Србију, будући супружници су се верили.[14]

Сватови на челу са младом кренули су ка Ђурђу децембра 1414. године, а према народним обичајима, младожења се није налазио у свадбеној поворци. Поворка слављеника упутила се према Вучитрну, где су се у датом периоду налазили дворови Бранковића. У току дугог и напорног путовања, правили су паузе једино када је сватовима било потребно освежење или у ситуацијама када је Ирина, према народним и религијским обичајима, била дужна да изврши одређене верске обреде (нпр. у циљу рађања „здравог порода“- примедба аутора). Када су стигли до реке Сушице, те невидљиве, замишљење линије разграничења између „старог дома“ који јој одувек био познат и новог, будућег, а непознатог, према традицији, грчка принцеза је прекорачила исушено корито строго усмеривши пажњу на правац испред себе и при том пазећи да се не окрене на претходно пређени пут.[15] Пратња принцезе Ирине у друштву светогорских калуђера преноћила је у Дрежнику. У Вучитрну и широј околини било је готово заборављено када је у кући Бранковића било више радости, среће, али и гостију придошлих из разних крајева земље. Град је био украшен као за време вашара, док су становници из свих делова земље, без обзира на сталешко-социјалну припадност, желели да присуствују овом важном догађају. Церемонија венчања Ђурђа, високог и црномањастог српског племића и храброг ратника и Ирине, младе и помало бојажљиве принцезе, одржана је 26. децембра 1414. године на дан светог Стефана, а већи део свадбе се одвијао према ромејским обичајима. Традиција је такође била присутна и прве Иринине ноћи у Србији, када је морала да је преспава са једном од девојака-рођака из породице свог супруга. Славље ја настављено и наредног дана када је свадбеним свечаностима присуствовало и посланство деспота Стефана Лазаревића. Поменутим чином, Ирина, византијска принцеза из чувене и моћне византијске породице Кантакузина, постала је сапутница будућег српског владара. Међутим, прошло је много времена до тренутка када је и она сама као жена и супруга владара била довољно стасала да се равноправно укључи у политичке прилике „своје мушке околине“.[16]

 

[1] На врло експлицитан начин, Мавро Орбини указује на постојање родбинских односа између две поменуте династије када каже: „Син великог жупана Немање Вукан, брат првовенчаног краља Стефана; овај Вукан, велики кнез, роди сина Дмитра жупана, у монаштву наречени Давид, који сазда цркву светог богојављења поред Лима у месту Бродареву. Овај пак роди синове и кћери; први син његов велики кнез Вратко. Вратко роди Вратислава. И Вратислав роди синове и кћери; прва њихова кћи кнегиња Милица у иночком лику наречена Евгенија монахиња. Ова роди синове и кћери. Први син њен Стефан. И би Стефан велики кнез, деспот Србљем и обема странама Подунавља господин. И прва кћи њена Мара, сестра великог Стефана. Ова роди три сина. Син њен први деспот Ђурађ“. Из наведеног текста можемо да закључимо да је сврха овог родослова била да покаже како је деспот Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића, заправо био у сродству са светородним Немањићима те да и ова изнесена чињеница на одређени начин оправдава његову владавину у Србији. Несумњиво, Бранковићи су имали родбинске везе с Немањићима, али остаје питање да ли се поменута веза заснивала на тези да су њени чланови припадали реду потомака великог жупана Вукана, види: Мавро Орбини, Краљевство Словена, Српска књижевна задруга, Београд, 1968, стр. 115.

[2] Радован Самарџић, Косовско опредељење, историјски огледи, Српска књижевна задруга, Београд, 1990, стр. 9-25. О разлозима формирања мита о „косовској издаји“, улози Вука и породице Бранковић у њему, као и о реперкусијама које је исти имао на каснији ток историјског развоја политичко-идејне филозофије српског етноса, биће изнето више речи у даљем излагању.

[3] Мавро Орбини, Краљевство Словена, Српска књижевна задруга, Београд, 1968, стр. 102.

[4] Исто

[5] Исто, стр. 103.

[6] Константин Михајловић, Јаничарове успомене или турска хроника, Београд, 1986, стр. 21.

[7] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 49-61. Упореди и Момчило Спремић, Ђурађ Бранковић, Српски биографски речник, Матица српска, Нови Сад, 2007, стр. 618-620.

[8] Исто, стр. 70.

[9] Исто

[10] Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића, деспота српскога, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Чигоја, Београд, 2007, стр. 91.

[11] Владимир Ћоровић, Историја Срба, Зограф, Ниш, 2001, стр. 289.

[12] Исто, стр. 302.

[13] Видан Николић, Проклета Јерина, Легенда, Чачак, 2007, стр. 150-159.

[14] Исто, стр. 100.

[15] У свом историјском роману Видан Николић подробно описује традиционалне норме понашања појединих чланова свадбених поворки у средњовековној Србији или невесте у случају Ирине Кантакузин: „Невеста се сагиње и са исушеног речног корита узима камичак, речни белутак, којим се, као да је прстен, веже и венчава са новом земљом. Стеже га до бола у руци да га утисне у длан и обележи долазак“. Наведени цитати свакако представљају корисне информације у домену научно-истраживачке делатности о бројним отвореним питањима везаним за историју породично-брачних односа и правила, као и свакодневног живота унутар српског етничког корпуса од XIV до XVI века, види: Видан Николић, Проклета Јерина, Легенда, Чачак, 2007, стр. 104.

[16] Видан Николић, нав. дело, стр. 100-105.

10Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language