ИРИНА БРАНКОВИЋ – ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Легенда о проклетој Јерини везана је за последње тренутке српске средњовековне државе. Ова жена била је византијска принцеза, српска деспотица, супруга деспота Ђурђа Бранковића. Њено име вековима је наставило да живи кроз разне митове и легенде. Митови о појединим личностима се стварају како би те личности сачували од заборава или како би њима обележили једно време, или пак одређене особине. Тако је српски народ створио мит о деспотици Ирини и наденуо јој, нимало ласкаву титулу, „проклета Јерина”. Српска деспотица је оклеветана и представљена је као једна похлепна, властољубива, немилосрдна и проклета жена. Историјска реалност ипак нам говори да је она била трагичан лик коме је учињена велика неправда. Међутим, легенда о „проклетој Јерини” је јача од историје. Везана је за изградњу Смедерева које је подигнуто за веома кратко време, уз огромне жртве које је поднело становништво деспотовине.

Проклета Јерина рођена је као Ирина Кантакузин у царској византијској породици, око 1400. године. Њен прадеда био је византијски цар Јован VI Кантакузин (1347–1354), а отац Димитрије I севастократор и деспот Мореје. Када је имала око петнаест година, удата је за деспота Ђурађа Бранковића. Он је био старији од ње више од две деценије. Ђурађ је претходно био ожењен са трапезунтском принцезом, којој не знамо име, а која је била сестра Јована IV Комнина. Из првог брака деспот је имао ћерку Јелену. За његову другу ћерку Мару (1401–1482) дуго се полемисало да ли се она родила у деспотовом првом или другом браку. Историографија је углавном прихватила да је Мара дете из другог брака, односно да је она Јеринина ћерка. Остала деца Јерине и Ђурђа Бранковића била су: Тодор Бранковић (1415–1428); Гргур Бранковић (1416/7–1459); Стефан Бранковић (1425–1476), српски деспот 1458–1459; Лазар Бранковић (1421/7–1458), српски деспот 1456–1458; Катарина Бранковић (1418/9–1492), чије име је Кантакузина, али западни извори су га променили у Катарина, удата за грофа Улриха II Цељског.

Јерина је била образована и паметна жена, чије је савете слушао њен муж Ђурађ. Јерина се, дакле, није уклапала у општеприхваћене и очекиване калупе средњовековних жена које су требале бити ћутљиве, покорне и изван политичких збивања. Без обзира на велику разлику у годинама, у њиховом браку се развила љубав, међусобно поверење и поштовање. Она је имала велики утицај на мужа, који ју је поштовао и уважавао њене савете. То је сметало многима око њих који су Јерину окривили за пропаст Србије. Можемо рећи да је то био веома савремен брак, с обзиром да је настао из политичких побуда. Уосталом, политички разлози су били редовна пракса склапања бракова током читавог средњег века. О лепоти Јерине сведочи Есфигменска повеља из 1429. године на којој су насликани она, деспот Ђурађ и њихова деца. Песма Женидба Ђурђа Смедеревца једна је од ретких песама где је она приказана као позитивна личност. У тој песми она наговара свог супруга да позове Србе на венчање, иако се Ђурађ противи јер је чуо да су „Срби кавгаџије и пијанице”.

„Ти не зови Срба у сватове

Јер су Срби тешке пијанице,

А у кавзи љуте кавгаџије.”

———————————–

У путу га ситна књига стиже

Од Јерине лијепе ђевојке.

„Чујеш мене, Смедеревче Ђуро!

Кад ти дођеш б´јелу Смедереву,

Те ти станеш купити сватове,

Ти не слушај старца баба мога:

 Ти не зови Грка ни Бугара,

Не ћеш изић´ ни изнијет´ главе

Из нашега града Дубровника,

Ја некмоли извести ђевојке;

Већ зови Србе у сватове…”

Деспот Ђурађ Бранковић био је син Вука Бранковића и Маре, најстарије ћерке кнеза Лазара и кнегиње Милице Хребељановић. После Косовске битке 1389, Вук Бранковић је неправедно етикетиран као издајник и тако временом постао најпознатији „српски Јуда”, иако се до смрти борио против Турака. Та сенка страшне издаје и клетве пала је на целу његову породицу и потомке. Негативно осећање према омрзнутом роду Бранковића исто тако негативно представља и Јерину.

Ђурђева деспотовина простирала се од Дунава до Јадрана и била је највећа српска држава од пропасти Немањића. У његово доба Србија је доживела последњи привредни успон и узлет, захваљујући рудницима. За њега историчари тврде да је био последњи велики Србин средњег века. Како се ратна срећа окретала час на једну, час на другу страну, тако се и деспот Ђурађ окретао час према Турцима, час према Угарима, бивајући вазал и једнима и другима. Родбинским везама је покушао сачувати границе своје државе. Тако је ћерку Катарину удао за Улриха Цељског, а ћерку Мару за султана Мурата II. Његов циљ је био да сачува српску државност, народ и своју породицу. Нажалост, није успео у томе.

Деспот Ђурађ Бранковић био је један од најбогатијих европских владара тог времена. Његова финансијска моћ почивала је на рудницима. Србија је у то време била можда и највећи произвођач сребра и злата у Европи. Захваљујући звецкању српских дуката, деспот Ђурађ је обезбедио Србији и себи лично велики међународни углед и јаке везе са тада најмоћнијим државама овог дела Европе. Бертрандон де ла Брокијер у свом делу Путовање преко мора нам је оставио податке о богатству рудника у Новом Брду и начину на који га деспот искориштава: И у тој вароши постоји рудник злата и сребра заједно и сваке године се ископа више од 200.000 дуката, а да није тога верујем да би он већ био изгнан из своје Расије.

Деспот Ђурађ умро је 24. децембра 1456. године, али сећање на његово богатство задржало се до данас. Вековима се трага за њим, али га још нико није нашао, као ни његов гроб. И данас су живе легенде о закопаном благу у лагумима испод Смедеревске тврђаве, планине Рудник, села Мајдан…

Како је започела владавина овог последњег великог српског средњовековног владара? С обзиром да деспот Стефан Лазаревић није имао деце, за наследника је прогласио сина своје најстарије сестре Маре, Ђурађа Бранковића. Када је Ђурађ преузео српску деспотовину Турци су већ били заузели градове Ниш и Крушевац и њихове трупе су харале југом и истоком српске деспотовине. С друге стране, Угари су тражили да им се врати српска престоница Београд, Мачва и Голубац, које су они били дали деспоту Стефану Лазаревићу, као угарском вазалу. Ђурађ је морао да им уступи тражене територије. Имала је Србија и других градова који су били довољно утврђени да би послужили као престоница, али положај им је био такав да нису могли пружити довољно сигурности од турских напада. Престоница је морала бити у близини угарске границе, да би се деспот могао лакше склонити у Угарску, у случају турског напада. Таквих градова није било. Стога је деспот Ђурађ одлучио да сагради Смедерево, на ушћу Језаве у Дунав. Султан Мурат II је тада дозволио Ђурађу да сазида нову престоницу Смедерево, али тек пошто му је овај обећао своју кћер Мару и још ту дозволу добро платио и подмитио. Деспот Ђурађ имао је изразит таленат за вођење политике подмуклих потеза и тајних радњи. Стога не чуди што је био једна од најомрзнутијих личности код султанових најближих поданика, који су веровали да је он главни саветник угарског краља, да одржава везе са највећим противником турске власти у Анадолији, Карманоглуом и слично. Ђурађ је био свестан да је војнички слаб да се обрачуна са Турцима, али је зато цео живот подривао централну власт, новчано помажући султанове противнике. То је основни разлог зашто султан никада није имао поверења у њега.

Градња Смедерева трајала је од 1428. до 1430. године. За тако кратко време саграђено је велелепно и моћно камено утврђење, у облику неправилног троугла са 24 куле. Фасцинантна је била одлука да се тврђава гради од камена на подручју где камена нема. Стога је камен потребан за зидање доносен са остатака старих римских градова из околине као што су Виминацијум, Маргум, Монс Аурус и Винцеја. У тврђаву су узидани антички и средњовековни надгробни споменици и скулптуре. Најпре је изграђен тзв. „Мали град”, са шест кула и ту се деспот уселио одмах по његовом завршетку. Касније је саграђен „Велики град”, са још осамнаест кула чија висина је ишла преко 20, а ширина преко 11 метара.

Због своје грандиозности, а посебно због брзине којом је грађено, Смедерево је изазвало страшну мржњу међу народом, који је то платио великим жртвама. Српски народ је једанаест година теран на кулук, односно присилан неплаћени рад, на изградњи Смедеревске тврђаве. С обзиром да је оваква монументална грађевина настала у веома кратком временском периоду, можемо претпоставити да су били уложени невероватни напори српског народа, који је био принуђен да извршава обавезу градње. Коришћена су живинска јаја као везивни материјал, због чега је завладала и глад. Народ није разумео сврху изградње овако огромне тврђаве, па су то сматрали хиром деспотице Јерине. Деспотица је имала велику улогу у изградњи Смедерева. Она је довела неимаре из Византије да тврђаву граде по узору на цариградску, а главну реч су водила њена рођена браћа. Њен брат Ђорђе Кантакузин руководио је радовима. Грчки војници су били ангажовани да заводе ред уместо српских војника који су имали превише обзира према становништву. У то време велики број Грка је долазио у Србију, добијао повлашћене положаје и богатио се. У томе се нарочито истакао Јеринин други брат, Тома, који је у Србију дошао без ичега и за само неколико година постао њен најбогатији становник. На српском двору уведен је византијски дворски церемонијал, што је сметало српској властели. Све је то изазвало велико незадовољство код народа, који јој је дао надимак „проклета”.

У народној књижевности Срби су исказали сав свој гнев према деспотици Јерини и њеним грчким сродницима који су руководили зидањем града. У српским легендама она је била жена владарка, принцеза, странкиња, издајица, неморална жена – проклета Јерина. Доносила је глад, смрт и несрећу где год би се појавила. За кулу „Седам брата глава” везана је прича да су седморица браће одбила да кулуче у изградњи тврђаве, те им је Јерина одсекла главе и узидала их у кулу. Јерина је постала персонификација еротске жене, која је за ноћ прождирала по десет младих радника у својим одајама. У легендама се описује како је слала труднице да учествују у градњи тврђаве, како је у лагумима испод тврђаве бацала робље рибама. У ужичком крају се верује да је река Ђетиња добила име због тога што је Јерина у реку бацала ђецу са утврђења које су градиле труднице. Многи стари градови у српској деспотовини добили су назив Јеринин град, без обзира што нису имали никакве везе са њом.

Незавидна политичка ситуација и потреба да се обезбеди мир и добри односи, натерали су деспота Ђурађа и деспотицу Јерину, да ћерку Катарину удају за грофа Улриха Цељског, и тако се повежу са угарском краљевском кућом и римско-немачком државом. Друга ћерка Мара удата је за османског султана Мурата II, што је требало да учврсти везе са Османским царством. Према подацима које износи Константин Михајловић из Островице, овај брак је уговорен још приликом добијања дозволе за зидање Смедерева. Бертрандон де ла Брокијер је тврдио да је у марту 1433. године било познато да је српска принцеза обећана Мурату II и да је склопљен договор око мираза и територија. Међутим, деспот Ђурађ ће своју ћерку послати на двор тек након две године, када га је, наводно, деспотица Ирина на то наговорила. То што је своју ћерку Мару удала за султана Мурата II, народ јој никада није опростио. Интересантна је следећа историјска ситуација. Српски народ је схватао велику жртву и због ње славио кнегињу Милицу Хребељановић, када је дала своју најмлађу кћер Оливеру султану Бајазиту, који је одговоран за Лазареву погибију на Косову. Деспотица Јерина се за исти овај поступак нашла на стубу срама и бива окарактерисана као мајка којој је више стало до власти, него до сопствене деце. Она је увек бескомпромисно приказана као безосећајна мајка која удаје ћерку за Турчина неверника, како би сачувала земљу и њоме владала. Облачић Раде из народне епске песме Облак Радосав говори како Јеринино зло нема границе:

„О госпођо, Ђурђева Јерино!

Поклони ми двије војеводе,

Та немој их младе погубити!”

Ал´ говори госпођа Јерина:

„Нос´ те ђаво Облачићу Раде!

И тебе ћу сјутра објесити

Са унуком Змај-деспотом Вуком.”

Она је, чак, оптужена да је допринела да њена два сина Гргур и Стефан, који су били таоци на турском двору, буду ослепљени. О томе говори епска народна песма Два Деспотовића, у којој Јерина наговара ћерку Мару да ослепи своја два брата када јој дођу у посету где је несрећа њених синова нимало не погађа. У десетерачким песмама забележеним у XIX веку, Јерина се приказује као самовољна, окрутна жена која жели смрт своје деце како би сачувала власт и богатство. Оваква српска народна књижевност не осликава историјску реалност. Истина је била да је Јерина за спас Србије жртвовала најдрагоценије што је имала – своју децу.

Поставља се питање због чега је српски народ толико лоше представио ову жену? Да ли им је сметао утицај који је она имала на мужа, који ју је поштовао и слушао њене савете? Да ли је лакше било свалити кривицу и мржњу на једну жену, уместо на деспота и њу оптужити за пропаст Србије? Да ли је Србима толико сметала њена помало хладна појава и грчка уображеност која је била уобичајена за жене њеног сталежа? Она је била странкиња која је дошла у Србију у лоше време и постала симбол тог злог времена. Негативна осећања према омрзнутом роду Бранковића који су, тобоже, напустили светог кнеза Лазара на Косову, очигледно су допринели бацању љаге на име ове жене која је у свом животу претрпела велике трагедије. Најпре је сахранила најстаријег сина Теодора, затим је ћерку Мару послала у турски харем, а другу ћерку Катарину препустила контроверзном грофу пустахији Улриху II, чула је да су јој синови Гргур и Стефан ослепљени наредбом турског султана Мурата II, неколико пута је бежала из Србије испред Турака и на крају дочекала потпуни раздор међу својом децом.

Када је Турска кренула у рат против Угарске, на путу јој се нашла Србија. Деспот Ђурађ и деспотица Јерина напустили су Србију и прешли у Угарску. Августа 1439. Смедерево је пало у турске руке. Након три месеца опсаде, град се предао због глади. За ову предају оптужена је деспотица Јерина. О томе Мавро Орбини каже следеће: (…) кад су ови увидели да се више не могу одупирати (пошто је овај град био лоше снабдевен намирницама, услед тврдичлука Ђурђеве жене Ирине, која је, да би дошла до новца, била продала све жито), решише да се својевољно предају Турчину. Тада је заробљен деспотов син Гргур и легенда каже да је то уствари удесила Јерина, зато што је Гргур био деспотов син из првог брака. Био је то први пад српске деспотовине. Када је деспотовина поново ослобођена, након четири године, деспотска породица се вратила у Смедерево. Због епидемије куге која је харала Србијом 1455. године, деспот и деспотица су се склонили на своје поседе у Купинову. Иначе, српски деспот Ђурађ поседовао је палате у Будиму, у Купинову на Сави и летњиковац у Некудиму. Поред турског вазалства, Ђурађ је био најбогатији угарски вазал. У Купинову га је напао и заробио београдски заповедник Михајло Силађи. Како би ослободила свог супруга Јерина је отишла у Београд. То је био мотив за настанак баладе Шетала је Јерина госпођа, у којој је деспотица опевана као прељубница.

 Говорила Јерина госпоја:

„Љуби мене Дамњан Шаиновић.”

Говорио Дамњан Шаиновић:

„А бога ми, Јерино госпођо,

(ја) кад сам к Смедереву дош´о,

а ја сам се Ђурђу заклињао,

да ја Ђурђу врло право служим,

да му хиле никад не учиним

ни у граду ни у б´јелу двору,

а камоли да му љубу љубим.”

Ал´ говори Јерина госпођа:

„А бога ми, Дамњан Шаиновић,

моли бога да ја још поживим,

вратићу ти жалост за срамоту.”

Након смрти султана Мурата II, Мара Бранковић се вратила у Србију. Она је уживала посебан углед код новог султана Мехмеда Освајача, који ју је чак називао мајком. Мара је била свесна турске моћи и као потпуно реалан политичар, предводила је туркофилску политику у српској деспотовини. После смрти деспота Ђурђа 1456. године, Србија је остављена између турских и угарских интереса, а његови наследници спознали су велику трагедију која је задесила породицу Бранковић. Показало се да је једино снажна личност деспота Ђурђа могла да очува породицу од потпуног расцепа. Због борбе око власти, завладала је мржња и антагонизам међу Бранковићима. Између деспотове деце долазило је до сталних сукоба, с обзиром да су Лазар и Стефан били проугарски оријентисани, а Мара и Гргур су били на страни Турака. Деспотица Јерина је покушавала да смири ситуацију, али ауторитет јој је бивао све слабији. По неким тврдњама, Ђурађ је на самрти тражио да Јерина управља државом. Син Лазар није то прихватио. Он и његова жена Јелена Палеолог злостављали су Јерину, тражећи од ње благо које је Ђурађ сакрио.

Смрт деспотице Јерине обавијена је легендом. Умрла је као монахиња у Руднику 2. или 3. маја 1457. С друге стране, бројни историчари прихватају легенду о матероубиству, према којој је деспотицу отровао њен најмлађи син Лазар у Островици, тако што јој је сипао отров у салату. Исте ноћи када је Јерина умрла, Мара и Гргур морали су да беже за Турску, остављајући Јерину несахрањену. Ово је потврдио Мавро Орбини у свом капиталном делу Краљевство Словена. Још један историјски извор, Критовул са Имброса, који је написао Историју султана Мехмеда II, износи другу верзију, по којој су Јерина, Мара и Гргур са благом кренули да побегну Турцима, али Лазар их је сустигао и преотео благо. Мара и Гргур су успели да побегну, док је Јерина остала и убрзо умрла, што због болести, што због разочараности.

Не можемо поуздано тврдити где је гроб деспотице Јерине Бранковић, као ни деспота Ђурђа. Сматра се да су сахрањени у средњовековном манастиру Црквина или Манастирина, у Славковици код Љига, у подножју Рајца. У цркви се налазе три масивна и мистериозна камена саркофага. У рукама земних остатака старије женске особе, за коју се верује да је Јерина, пронађена је камеја. Ова камеја од оникса, са ликом Светог Николе, право је мало ремек-дело минијатурне уметности и чува се у Народном музеју у Београду. Претпоставља се да гробови припадају деспоту Ђурђу Бранковићу, деспотици Јерини и њиховом сину Лазару. Ову претпоставку требало би да потврди ДНК анализа и нека још потпунија истраживања.