Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Источни простор је до 1944. године припадао Чеченско-ингушкој Аутономној Совјетској Социјалистичкој Републици и био је насељен доминантно Ингушима. Но, након депортације Чечена и Ингуша са овог простора и укидања ЧИ АССР, овај простор је припојен Северној Осетији. Након што је рехабилитована ЧИ АССР 1956. године и Чечени и Ингуши враћени на своју аутохтону територију, није дошло до корекције граница и Приградски рејон је остао у саставу Северне Осетије. Године 1963. дошло је до корекције простора који је данас западни део Приградског рејона, доминантно насељен Осетинима и припојен је наведеном рејону.
У предвечерје формалног нестанка СССР 1991. године, у Москви је донет Закон о враћању права народима над којима је вршена репресија. Њиме је било предвиђено и враћање историјских територија Ингушетији, али границе новоформиране републике никада нису законски утврђене. Ове околности отвориле су врата ескалацији насиља.
Пошто су Ингуши истрајали у тежњи да се припоје матичној републици, дошло је до оружаног конфликта који је потрајао 7 дана, од 30. октобра до 6. новембра 1992. године, након што новоформиране ингушке милиције нису желеле да се предају и уклоне барикаде са локалних путева.
Осетини су били боље припремљени за рат. Уз подршку добровољаца из Јужне Осетије, они су имали инфраструктуру, захваљујући постојању Републике Северне Осетије од 1936. године у оквиру РФ, што је подразумевало и наоружану полицију, али и одреде Унутрашње војске СССР, касније РФ.
Не само због инфраструктурно боље опремљености и бројнијег наоружања, већ и као чињеница да су федералне војне снаге интервенисале већ 1. новембра и на основу указа тадашњег председника РФ Јељцина, који је 2. новембра спорну територију прогласио осетинском, а савезне трупе су се мање или више отворено, на терену стављале на страну осетинских оружаних формација.
Руско-осетинско савезништво је дуготрајно и нарочито се показало на простору Грузије. Осетини су у доминантно православне вере (мањину чине пагани), што их и културолошки вековима повезује са Русима, за разлику од Ингуша и Чечена.
Такође, осетинска институционална лојалност, борба у редовима државне војске у више различитих ратова, припадност Руској православној цркви без претензија ка аутокефалности црквене организације, поставља их и као природније руске савезнике током деценија и векова ратова за Кавказ, а потом и конфликата на Кавказу, чак и у односу на друге православне хришћане попут Грузина. Заправо, осетинска приврженост Москви је континуирано највећа на Кавказу у односу на све друге, неруске етничке групе.
Реч је о народу који никада није тежио издвајању и који и данас свој стратешки циљ – обједињења Северне и Јужне Осетије жели да оствари креирањем јединственог федералног субјекта у оквиру Русије, за разлику од друге грузијске сепаратистичке територије – Абхазије, која тежи тесним везама са РФ, али у својству засебне државе.
Владикавказ је и циљано изграђен на овом простору и насељен углавном Осетинима, како би био административно-војни центар руског државног апарата, што говори о континуираном степену поверења који су Руси гајили према Осетинима, без обзира на политички режим који је владао у Москви.
Уколико сагледамо све наведене елементе, биће јасније због чега су Ингуши доживели пораз. Рат је окончан након увођења ванредног стања на територији обе републике и увођењем већег броја припадника оружаних снага РФ. У рату је изгинуло укупно више од 600 људи, око 450 Ингуша и око 140 Осетина уз погибију 11 припадника федералних оружаних снага.
Према различитим подацима од 11.000 (осетинска тврдња) до 30.000 (ингушка тврдња) ингушких цивила је морало да напусти своје домове. Углавном пешице, кроз снегом завејане и ледом оковане планинске кланце, стазе и превоје Ингуши су се домогли Назрања, највећег ингушког града. Ово изгнанство је у ингушкој колективној свести остало упамћено као „Поворка смрти”.
Ингуши су у овом периоду систематски протеривани и из других делова Северне Осетије, а до наставка насиља је дошло поново у децембру 1992. године, а потом и 1993. године. Поновну ескалацију спречило је само присуство великог броја припадника федералних оружаних снага.
Остави коментар