Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар
Наиме, сходно сведочанству локалног милиционера, Јевлоев је приведен, његове присталице су покушале да га избаве из полицијског аутомобила, он сам је посегао за оружјем полицајца који је седео поред њега на задњем седишту аутомобила, што је изазвало реакцију другог полицајца који је уперио пиштољ у њега и „случајно испалио хитац у слепоочницу” опозиционара.
Смрт Јевлоева је довела до демонстрација опозиције, које су потом силом угушене, али чак и до позива на издвајање Ингушетије из РФ, уколико не дође до реакције федералних органа. Његово убиство представљало је извесну прекретницу у политичком животу Ингушетије и довело је до поновног озбиљнијег ангажмана федералних власти на пољу јачања локалних институција и асистенције при доношењу кадровских решења.
Припадник МУП-а Ибрахим Јевлоев, који је испалио смртоносни хитац, правоснажно је осуђен на две године затвора због кривичног дела нехатног убиства.
Управо је осуђени припадник МУП-а ликвидиран недуго по пуштању на слободу, упркос томе што се кретао искључиво уз заштиту. Његово убиство никада није разјашњено.
Одлуком Дмитрија Медведева, тадашњег председника РФ, Зјазиков је недуго након Јевлоевљеве смрти напустио место председника Ингушетије и убрзо био именован на место једног од саветника председника РФ.
У овом периоду председник Ингушетије се није бирао непосредно, већ је био предложен од стране председника РФ, а потврђиван одлуком локалног парламента.
Одлука да Јевкуров ступи на ову позицију била је дочекана углавном са олакшањем. Присталице бившег председника, али и опозиција, очекивали су од каријерног војника реформе, завођење реда у републици и прекид са доказано лошим праксама.
Ипак, велика очекивања често представљају и велико оптерећење, а то се на примеру Јевкурова може најбоље утврдити.
Упркос томе што је општа ситуација у Ингушетији постала релаксирана, што је безбедност грађана повећана и што је насиље постало мање присутно у свакодневном животу ове територијом мале кавкаске републике, политички изазови и коњунктура односа у суседним републикама новом лидеру, у новој деценији, никако нису ишли на руку.
Упркос великим отпорима, демонстрацијама више стотина, до више хиљада људи у Магасу који сам не броји више од 9000 перманентно настањених лица, отпору парламентарне опозиције, Закон о утврђивању границе Републике Ингушетије и Чеченске Републике, којим је потврђен раније потписан споразум два председника, је усвојен 4. октобра, а објављен 5. октобра 2018. године, истовремено у обе републике. Закон је у Ингушетији ступио на снагу 16. октобра 2018. године. Вишедневне демонстрације које су преплавиле улице Магаса биле су у корелацији са офанзивом коју је на легалистичком пољу покренула опозиција.
Тако је дошло до промптног изјашњавања Уставног суда Ингушетије, који је и раније заузимао негативне ставове спрам Јевкуровљевих планова да оконча процес демаркације источне и североисточне ингушке границе. Сходно ингушком закону једна трећина депутата републичког парламента може оспорити донети закон и затражити изјашњење Уставног суда.
Како Народна скупштине Ингушетије броји 32 депутата, 11 потписника захтева је било сасвим довољно да се са овим процесом и отпочне.
Јевкуровљева опозиција није страначки дефинисана. На политичкој сцени Ингушетије данас де факто постоји само Јединствена Русија. Међутим поделе унутар чланова ове, али и других странака у Ингушетији су присутне и део депутата није желео да подржи локално партијско руководство, које и само није исказивало довољан степен монолитности када је о склапању овог споразума реч. До креирања споразума је дошло одмах по окончању сверуских избора септембра месеца 2018. године.
У Ингушетији се од 2011. године председник републике назива „главом”, док је његов избор и даље посредан. Председник РФ предлаже имена три лица, о којима се потом 32 депутата изјашњавају тајним гласањем. Јевкуров је тако поново изабран за лидера Ингуша на мандат од 5 година, са 26 гласова за.
Ипак, сам Јевкуров је нарушио идиличну слику политичке монолитности и свакако рањиву Ингушетију поставио пред нови изазов – корекцију границе. Питање граница за Ингуше је генерално осетљиво и болно, поготово након искуства из 1992. године.
Наиме, након распада СССР-а и стварања ЧРИ, простор Северног Кавказа је био изложен разним ревизионистичким захтевима. Тако су Ингуши Приградског рејона у Северној Осетији, захтевали да се овај простор, који су вековима доминантно насељавали управо припадници ове етничке заједнице, припоји Ингушетији.
Чак и формалну подршку за овај захтев су добили од власти новоформиране Републике Ингушетије, што је наишло на осуду Осетина. Осетини, који су исте године уз помоћ руске војске успели да овладају највећим делом Јужне Осетије у Грузији, били су осокољени овим успехом и одлучили су се на радикалан приступ питању сепаратизма на сопственој територији. До ескалације конфликта је дошло у јесен 1992. године.
Прво је откривен злочин убиства тринаестогодишње ингушке девојчице, а потом је дошло и до сукоба између групе ингушких цивила и осетинске полиције, који је резултирао погибијом 2 полицајца и 4 цивила.
Инциденти слични овом су забележени и током 1991. године, такође са смртним исходима. Убрзо су се Ингуши организовали и поставили блокаде и страже на прилазе својим селима, али и на републичку путну комуникацију, уз неколико захтева, а сви су се сводили на издвајање источног дела Приградског рејона и његово припајање Републици Ингушетији.
Остави коментар