INFORMBIRO – SLOM ODNOSA IZMEĐU TITOVE JUGOSLAVIJE I SOVJETSKOG SAVEZA 1948. GODINE

24/06/2022

Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar

Bez znanja Komunističke partije Jugoslavije, kopije pisma Svesavezne komunističke partije-boljševika od 27. marta 1948. godine upućene su, ostalim partijama, članicama Informbiroa. Time, kao i kasnijim organizovanjem njegovog Bukureškog zasedanja, Staljin se odlučio da u svom bloku internacionalizuje sukob sa KPJ. O nesamostalnosti tih partija govorila je najbolje činjenica što su one prihvatile stanovište CK SKP(b) iako nisu čule mišljenje i protivargumente KPJ. Internacionalizacija sukoba njegovim proširenjem iz okvira sovjetsko-jugoslovenskih partijskih odnosa na područje međunarodnog radničkog pokreta, imala je za cilj da pojača pritisak na KPJ, prejudicira držanje komunističkih partija članica IB-a na predstojećem sastanku i legalizuje obračun sa KPJ kao unutrašnju stvar socijalističkih zemalja i komunističkih partija. Centralni Komitet KPJ je odbacio pismo mađarske Partije, osporavajući moralno i političko pravo Rakošiju i drugovima da neodgovorno napadaju jugoslovensku partiju pred SKP(b). Stav mađarskog Politbiroa ocenjen je kao klevetnička izjava, koja predstavlja „duboku uvredu za svakog našeg građanina a ne samo za članove Partije“.[1] Odgovor na pismo CK SKP(b) od 27. marta 1948. godine, CK KPJ je usvojio na plenarnoj sednici CK održanoj 12. i 13. aprila. U pismu Staljinu i Molotovu od 13. aprila izraženo je nezadovoljstvo njihovim stavovima i načinom na koji su iznešeni. Osim odbacivanja optužbi i objašnjavanja sopstvenih stavova KPJ je u ovom pismu iznosila i načelna pitanja, gde se isticao svojevrsni „komunistički patriotizam“ u smislu odricanja od prakse da Sovjetski Savez u svemu ima primat od sopstvene države. Plenarna sednica CK KPJ odbila je, sa izuzetkom Andrije Hebranga i Sretena Žujovića, da prihvati ocene iznete u pismu CK SKP(b). U odgovoru je predloženo da se nesporazumi reše u razgovorima između dva Centralna komiteta u Beogradu. Ovaj stav su prihvatile i ostale partijske organizacije u zemlji.[2]

Po nalogu CK SKP(b) Staljin i Molotov su 4. maja uputili novo pismo CK KPJ, u kome je odgovor od 13. aprila opisan kao „zaoštravanje konflikta“. To pismo je odbacivalo objašnjenja CK KPJ, podizalo raspravu o spornim pitanjima na nivo optužbe, govorilo o Titovoj antisovjetskoj poziciji i klevetničkoj propagandi rukovodioca KPJ. Staljin i Molotov su, takođe, isticali da zasluge i uspesi, recimo komunističkih partija Poljske, Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije nisu ništa manje nego zasluge i uspesi jugoslovenske Kompartije. Pobeda jugoslovenske revolucije objašnjavala se neizmernim doprinosom Crvene armije, za koju su tvrdili da je ona, zapravo, oslobodila zemlju i sprečila reakcionarne snage da vrate u Jugoslaviju stari predratni poredak. Ova teza je zaista zanimljiva i zaslužuje jednu temeljnu diskusiju, a ako je možda i preuveličana, svakako nije bez osnove. Razmatrajući ovo pismo na plenarnoj sednici od 9. maja 1948. godine CK KPJ je odbio da se spor raspravlja na sastanku devet partija Informbiroa, kako je to predloženo u pismu CK SKP(b) od 4. maja jer su drugovi iz CK KPJ smatrali da Informbiro nije kompetentno telo koje bi na objektivan i od svih pritisaka oslobođen način, mogao da raspravlja i donosi zaključke o ovom pitanju. Politbiro CK KPJ je istovremeno usvojio predlog partijske komisije da se Andrija Hebrang (tvorac petogodišnjeg plana) i Sreten Žujović, zbog frakcionaštva, stavova o privrednoj politici i odnosa prema Informbirou, isključe iz KPJ. Staljin je tražio da sovjetski predstavnici učestvuju u istrazi protiv Hebranga i Žujovića, ali je CK KPJ to odbio. Ta dva funkcionera KPJ koja su nameravala da izazovu rascep u rukovodstvu, zatvorena su zbog dela kažnjivih po krivičnom zakonu, kako stoji u zvaničnom objašnjenju, ali Kardelj u svojim Sećanjima ističe da su oni pritvoreni iz bojazni da ih Sovjeti ne odvedu u Bukurešt na savetovanje partija Informbiroa.[3]

 

Centralni komitet SKP(b) je 19. maja ponovo zatražio da jugoslovenski komunisti učestvuju u radu Informbiroa, ali je CK KPJ 20. maja jednoglasno odlučilo da se delegati ne šalju na Bukureštansko zasedanje. U pismu od 22. maja CK SKP(b) ovaj stav je ocenio kao nacionalistički. CK KPJ je u izjavi od 20. juna 1948. godine, upućenoj zasedanju Informbiroa u Bukureštu, podvukao da stav CK SKP(b) onemogućava diskusiju na ravnopravnoj osnovi i da primenjen postupak nije „u duhu sporazuma i principa dobrovoljnosti na kojima se bazira Informbiro“.[4]

 

Na Bukureškom zasedanju Informbiroa, Bugarsku radničku partiju (komunista) predstavljali su Trajko Kostov i Vlko Červenkov; Rumunsku radničku partiju Georgij Dež, Vasil Luka i Ana Pauker; Mađarsku komunističku partiju Mađaš Rakoši, Farkaš i Erni Gere; Poljsku radničku partiju Berman i Zavadski; SKP(b) Andrej Ždanov, Georgij Maljenkov i Mihail Suslov; Komunistiku partiju Francuske Žak Diklo i Etjen Fažon; Komunističku partiju Čehoslovačke Rudolf Slanski, Široki Geminder i Boreš; Komunističku partiju Italije Palmiro Toljati i Pijetro Sekija. Predstavnici SSSR-a su predlagali da se pre zasedanja u Bukureštu Informbiro sastane u Ukrajini, iznoseći čak mogućnost da na tom sastanku uzme učešće i Staljin, čime su uticali na držanje predstavnika drugih partija, podizali značaj sastanka i sugerisali potrebu prisustva na najvišem nivou. Vladislav Gomulka je intervenisao da predstavnici KPJ prisustvuju zasedanju IB-a, ali odluka nije promenjena. Na insistiranje sovjetskih delegata, na bukureštanskom zasedanju održanom 20. i 22. juna u jednom kraljevskom dvorcu blizu Bukurešta, usvojena je rezolucija o stanju u KPJ. Sa rezolucijom se solidarisala i Komunistička partija Albanije čiji je CK 1. jula izdao saopštenje u kome je osudio „izdaju“ rukovodilaca KPJ i istakao da je sa njom oduvek bio u sukobu. Ova rezolucija je ponavljala stavove i optužbe iz prethodne prepiske Staljina i Molotova sa CK KPJ. Komunističke i radničke partije u Bukureštu odobravale su postupak CK SKP(b) koji je uzeo inicijativu „u raskrinkavanju nepravilne politike CK KPJ i pre svega nepravilne politike drugova Tita, Kardelja, Đilasa i Rankovića.[5]

 

Vođstvo KPJ optuženo je za neprijateljsku politiku prema SSSR i SKP(b), diskreditovanje sovjetske armije i izjednačavanje spoljne politike SSSR sa spoljnim politikama imperijalističkih sila, propagandu o izrođavanju SSSR i SKP(b). Komunistička partija Jugoslavije je, takođe, optužena da zataškava klasnu borbu u jugoslovenskom društvu, naročito na selu, gde jačaju kulački elementi. Prema rezoluciji IB-a, jugoslovenski rukovodioci umanjuju ulogu komunističke partije, faktički rastvaraju Partiju u bespartijnom Narodnom frontu, koji obuhvata klasno veoma raznolike elemente (radnike, radno seljaštvo sa individualnim gazdinstvima, kulake, trgovce, sitne fabrikante, buržoasku inteligenciju, kao i raznobojne političke grupe, ubrajajući tu i neke buržoaske partije).[6] Jugoslovenski komunisti upoređeni su sa ruskim menjševicima što, po njihovom mišljenju, svedoči o likvidatorskim tendencijama u odnosu na KPJ. Komunistička partija Jugoslavije okarakterisana je kao sektaško-birokratska organizacija, bez unutarpartijske demokratije, izbornosti, kritike i samokritike. Za njen Centralni komitet rečeno je  da je sačinjen od kooptiranih članova; u Partiji se gaje metode vojničkog rukovodstva. Od KPJ se tražilo da „tursko-terorističkom režimu“ u Partiji dođe kraj. Rezolucija Informbiroa smatrala je da odbacivanjem kritike rukovodstvo KPJ „produbljuje svoje antipartijske pogreške“. Mere za nacionalizaciju sitne trgovine i industrije ocenjene su kao demagogija, levičarenje i avanturizam. Na osnovu ovoga, Informbiro je konstatovao da je CK KPJ isključio sebe i KPJ iz porodice bratskih komunističkih partija, iz jedinstvenog revolucionarnog fronta i, prema tome, iz redova Informacionog biroa.[7]

 

U Jugoslaviji, među širokim masama, nastalo je zaprepašćenje. Međutim, vođstvo KPJ je vrlo dobro znalo o čemu se tu, zapravo, radi i povodom objavljivanja Rezolucije Informacionog biroa o stanju u KPJ, CK KPJ je, odbacujući optužbe 29. juna 1948. godine, dao izjavu koja je objavljena zajedno sa Rezolucijom, što je bio rečit odgovor na tvrdnju Informbiroa da se rukovodstvo KPJ boji reakcije članstva. Iz izjave koja je odbacivala Rezoluciju, proizilazilo je da ne postoji osnova za ravnopravan dijalog. Komunistička partija Jugoslavije optužena je, a nije mogla da se brani, odnos prema njoj nije bio odnos drugarstva i poverenja, raspravljalo se na bazi netačno utvrđenih činjenica. Bukureštanski skup bio je zamišljen kao mesto osude i ekskomunikacije, a ne kao komunistički razgovor jednakih. Oslanjajući se na svoj autoritet u međunarodnom radničkom pokretu i bespogovornu podršku partija članica Informbiroa, Staljin je računao da će objavljivanje Rezolucije dovesti do pobune u KPJ i zbacivanja rukovodstva. On nije birao reči u ideološkoj diskvalifikaciji jugoslovenskog komunizma (jeresi) uveren da je dovoljno, kao što se to čulo na Dvadesetom konkresu KPSS, da „makne malim prstom i da Tito padne“.[8] Velika ljubav prema SSSR i autoritet koji je uživao Staljin među narodima Jugoslavije zavarali su sovjetsko rukovodstvo, koje je smatralo da zbacivanje nekoliko rukovodećih ljudi sa Titom, Kardeljom i Rankovićem na čelu, neće predstavljati problem. Ali, Staljin se tu prevario. Veštom propagandom u komunističkom maniru Tito i jugoslovensko rukovostvo uspeli su da sukob sa ideološko-partijskih i strateških razloga u zemlji predstave kao borbu Partije za očuvanje nezavisnosti, pri tom ističući svoju „puritansku“ vernost principima marksizma i lenjinizma. U principu, radilo se o problemu čuvanja nezavisnoti Jugoslavije, ali ostala je velika nedoumica, šta bi se desilo sa nezavisnošću zemlje i sa samom državom, da zapad tu krizu u sovjetsko-jugoslovenskim odnosima nije odlučio da iskoristi za svoje interese, stavljajući se od naredne godine na stranu Jugoslavije i osuđujući agresivnu i neprijateljsku politiku SSSR-a prema Jugoslavji, čak i preko Organizacije ujedinjenih nacija. [9]

Na sednci CK KPJ 20. maja 1948. godine doneta je odluka da se sazove Peti kongres KPJ za 21. juli. Odluka o njegovom održavanju objavljena je u štampi, što je značilo da je rukovodstvo KPJ rešilo da problem sukoba postavi pred celokupno partijsko članstvo i jugoslovenske narode. Za Kongres je bilo izabrano 2344 delegata i trajao je od 21. do 28. jula u Beogradu. Otvorio ga je Tito u Domu garde. Najširi publicitet obezbeđen je neposrednim prenošenjem toka sednica preko radio-stanica i opširnim izveštavanjem u štampi. Partije Informbiroa su bojkotovale Kongres, na koji su bile pozvane. Prema pisanju nekih stranih istoričara, Staljin je tada počeo da uviđa da borba sa KPJ neće biti laka i da u narednoj fazi treba biti strpljiv. Po oceni Edvarda Kardelja, Peti kongres označio je početak „idejne ofanzive“ KPJ. Na Kongresu je analiziran i uopšten dotadašnji razvojni put Komunističke partije Jugoslavije. Referati i diskusije stavili su težište na njenu ulogu u organizovanju Narodnooslobodilačke borbe i posleratne socijalističke izgradnje u Jugoslaviji. Politički izveštaj Centralnog Komiteta KPJ podneo je Tito, izveštaj o organizaciji KPJ Aleksandar Ranković, izveštaj o agitaciji i propagandi Milovan Đilas, izveštaj o borbi KPJ za novu Jugoslaviju, za narodnu vlast i socijalizam Edvard Kardelj. Ostale izveštaje podneli su Boris Kidrič, Moša Pijade i Blagoje Nešković. Kongres je dao punu podršku CK KPJ u odbrani nezavisnosti Jugoslavije. Sedmodnevni rad prošao je u znaku ispitivanja vlastitog revolucionarnog puta. Tekovine oslobodilačkog rata i revolucije, kao i prvi koraci u socijalnom preobražaju Jugoslavije trebalo je da budu najrečitije svedočanstvo o ispravnosti politike vođstva KPJ, pa samim tim da opovrgnu optužbe IB-a. Razmatranje ranijih iskustava bilo je podređeno odbrani ispravnog kursa Partije. Njeno vođstvo dobilo je plebiscitarnu podršku izabranih delegata i ogromne većine članova i jugoslovenskih naroda. Peti kongres je dao jednodušnu podršku CK KPJ, jer se nijedan delegat nije izjasnio za Rezoluciju IB-a. Na teškoće i kritički trenutak po nezavisnost zemlje ukazao je Tito u završnoj reči: „Ja vas, drugovi i drugarice, upozoravam da se mi nalazimo u teškoj situaciji, u teškom periodu. Naša Partija je postavljena pred veliku kušnju i samo ako budemo sačuvali veliku budnost, jedinstvo i monolitnost u našoj Partiji, ako nećemo gubiti nerve, naša pobjeda će biti zagarantovana“.[10]

 

 

IZVORI I LITERATURA

 

Grupa autora (1985). Istorija Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Izdavčki centar Komunist, Narodna knjiga, Rad.

Dedijer, Vladimir (1953). Josip Broz Tito, prilozi za biografiju. Beograd: Kultura.

Dedijer, Vladimir (1979). Dokumenti 1948 (knjiga prva). Beograd: Rad, 300.

Dedijer, Vladimir (1980). Interesne sfere. Beograd: Prosveta.

Đilas, Milovan (1991). Vlast i pobuna. Beograd: Izdavačka kuća Književne novine.

Laker, Volter (1999). Istorija Evrope 1945–1992. Beograd: Klio.

Mates, Leo (1976). Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije. Beograd: Nolit.

Milutinović, dr Kosta (1968). Dr Ivan Ribar. Sisak:  Jedinstvo.

Petranović, Branko; Štrbac Čedomir (1977). Istorija socijalističke Jugoslavije: dokumenti I (knjiga druga). Beograd: Radnička štampa.

Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918–1978. Beograd: Nolit.

 

[1] Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918–1978. Beograd: Nolit, 208211.

[2] Isto, 474–475.

[3] Dedijer, Vladimir (1953). Josip Broz Tito, prilozi za biografiju. Beograd: Kultura, 495–497.

[4] Grupa autora (1985). Istorija Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Izdavčki centar Komunist, Narodna knjiga, Rad.

[5] Dedijer, Vladimir (1979). Dokumenti 1948 (knjiga prva). Beograd: Rad, 300.

[6] Isto, 301–302.

[7] Petranović, Branko; Štrbac Čedomir (1977). Istorija socijalističke Jugoslavije: dokumenti I (knjiga druga). Beograd: Radnička štampa, 265–271.

[8] Petranović, Branko (1981). Istorija Jugoslavije 1918–1978. Beograd: Nolit, 479.

[9] Isto, 475–480.

[10] Isto, 483.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja