ИНФОРМБИРО – СЛОМ ОДНОСА ИЗМЕЂУ ТИТОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА 1948. ГОДИНЕ

24/06/2022

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Без знања Комунистичке партије Југославије, копије писма Свесавезне комунистичке партије-бољшевика од 27. марта 1948. године упућене су, осталим партијама, чланицама Информбироа. Тиме, као и каснијим организовањем његовог Букурешког заседања, Стаљин се одлучио да у свом блоку интернационализује сукоб са КПЈ. О несамосталности тих партија говорила је најбоље чињеница што су оне прихватиле становиште ЦК СКП(б) иако нису чуле мишљење и противаргументе КПЈ. Интернационализација сукоба његовим проширењем из оквира совјетско-југословенских партијских односа на подручје међународног радничког покрета, имала је за циљ да појача притисак на КПЈ, прејудицира држање комунистичких партија чланица ИБ-а на предстојећем састанку и легализује обрачун са КПЈ као унутрашњу ствар социјалистичких земаља и комунистичких партија. Централни Комитет КПЈ је одбацио писмо мађарске Партије, оспоравајући морално и политичко право Ракошију и друговима да неодговорно нападају југословенску партију пред СКП(б). Став мађарског Политбироа оцењен је као клеветничка изјава, која представља „дубоку увреду за сваког нашег грађанина а не само за чланове Партије“.[1] Одговор на писмо ЦК СКП(б) од 27. марта 1948. године, ЦК КПЈ је усвојио на пленарној седници ЦК одржаној 12. и 13. априла. У писму Стаљину и Молотову од 13. априла изражено је незадовољство њиховим ставовима и начином на који су изнешени. Осим одбацивања оптужби и објашњавања сопствених ставова КПЈ је у овом писму износила и начелна питања, где се истицао својеврсни „комунистички патриотизам“ у смислу одрицања од праксе да Совјетски Савез у свему има примат од сопствене државе. Пленарна седница ЦК КПЈ одбила је, са изузетком Андрије Хебранга и Сретена Жујовића, да прихвати оцене изнете у писму ЦК СКП(б). У одговору је предложено да се неспоразуми реше у разговорима између два Централна комитета у Београду. Овај став су прихватиле и остале партијске организације у земљи.[2]

По налогу ЦК СКП(б) Стаљин и Молотов су 4. маја упутили ново писмо ЦК КПЈ, у коме је одговор од 13. априла описан као „заоштравање конфликта“. То писмо је одбацивало објашњења ЦК КПЈ, подизало расправу о спорним питањима на ниво оптужбе, говорило о Титовој антисовјетској позицији и клеветничкој пропаганди руководиоца КПЈ. Стаљин и Молотов су, такође, истицали да заслуге и успеси, рецимо комунистичких партија Пољске, Чехословачке, Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније нису ништа мање него заслуге и успеси југословенске Компартије. Победа југословенске револуције објашњавала се неизмерним доприносом Црвене армије, за коју су тврдили да је она, заправо, ослободила земљу и спречила реакционарне снаге да врате у Југославију стари предратни поредак. Ова теза је заиста занимљива и заслужује једну темељну дискусију, а ако је можда и преувеличана, свакако није без основе. Разматрајући ово писмо на пленарној седници од 9. маја 1948. године ЦК КПЈ је одбио да се спор расправља на састанку девет партија Информбироа, како је то предложено у писму ЦК СКП(б) од 4. маја јер су другови из ЦК КПЈ сматрали да Информбиро није компетентно тело које би на објективан и од свих притисака ослобођен начин, могао да расправља и доноси закључке о овом питању. Политбиро ЦК КПЈ је истовремено усвојио предлог партијске комисије да се Андрија Хебранг (творац петогодишњег плана) и Сретен Жујовић, због фракционаштва, ставова о привредној политици и односа према Информбироу, искључе из КПЈ. Стаљин је тражио да совјетски представници учествују у истрази против Хебранга и Жујовића, али је ЦК КПЈ то одбио. Та два функционера КПЈ која су намеравала да изазову расцеп у руководству, затворена су због дела кажњивих по кривичном закону, како стоји у званичном објашњењу, али Кардељ у својим Сећањима истиче да су они притворени из бојазни да их Совјети не одведу у Букурешт на саветовање партија Информбироа.[3]

 

Централни комитет СКП(б) је 19. маја поново затражио да југословенски комунисти учествују у раду Информбироа, али је ЦК КПЈ 20. маја једногласно одлучило да се делегати не шаљу на Букурештанско заседање. У писму од 22. маја ЦК СКП(б) овај став је оценио као националистички. ЦК КПЈ је у изјави од 20. јуна 1948. године, упућеној заседању Информбироа у Букурешту, подвукао да став ЦК СКП(б) онемогућава дискусију на равноправној основи и да примењен поступак није „у духу споразума и принципа добровољности на којима се базира Информбиро“.[4]

 

На Букурешком заседању Информбироа, Бугарску радничку партију (комуниста) представљали су Трајко Костов и Влко Червенков; Румунску радничку партију Георгиј Деж, Васил Лука и Ана Паукер; Мађарску комунистичку партију Мађаш Ракоши, Фаркаш и Ерни Гере; Пољску радничку партију Берман и Завадски; СКП(б) Андреј Жданов, Георгиј Маљенков и Михаил Суслов; Комунистику партију Француске Жак Дикло и Етјен Фажон; Комунистичку партију Чехословачке Рудолф Слански, Широки Геминдер и Бореш; Комунистичку партију Италије Палмиро Тољати и Пијетро Секија. Представници СССР-а су предлагали да се пре заседања у Букурешту Информбиро састане у Украјини, износећи чак могућност да на том састанку узме учешће и Стаљин, чиме су утицали на држање представника других партија, подизали значај састанка и сугерисали потребу присуства на највишем нивоу. Владислав Гомулка је интервенисао да представници КПЈ присуствују заседању ИБ-а, али одлука није промењена. На инсистирање совјетских делегата, на букурештанском заседању одржаном 20. и 22. јуна у једном краљевском дворцу близу Букурешта, усвојена је резолуција о стању у КПЈ. Са резолуцијом се солидарисала и Комунистичка партија Албаније чији је ЦК 1. јула издао саопштење у коме је осудио „издају“ руководилаца КПЈ и истакао да је са њом одувек био у сукобу. Ова резолуција је понављала ставове и оптужбе из претходне преписке Стаљина и Молотова са ЦК КПЈ. Комунистичке и радничке партије у Букурешту одобравале су поступак ЦК СКП(б) који је узео иницијативу „у раскринкавању неправилне политике ЦК КПЈ и пре свега неправилне политике другова Тита, Кардеља, Ђиласа и Ранковића.[5]

 

Вођство КПЈ оптужено је за непријатељску политику према СССР и СКП(б), дискредитовање совјетске армије и изједначавање спољне политике СССР са спољним политикама империјалистичких сила, пропаганду о изрођавању СССР и СКП(б). Комунистичка партија Југославије је, такође, оптужена да заташкава класну борбу у југословенском друштву, нарочито на селу, где јачају кулачки елементи. Према резолуцији ИБ-а, југословенски руководиоци умањују улогу комунистичке партије, фактички растварају Партију у беспартијном Народном фронту, који обухвата класно веома разнолике елементе (раднике, радно сељаштво са индивидуалним газдинствима, кулаке, трговце, ситне фабриканте, буржоаску интелигенцију, као и разнобојне политичке групе, убрајајући ту и неке буржоаске партије).[6] Југословенски комунисти упоређени су са руским мењшевицима што, по њиховом мишљењу, сведочи о ликвидаторским тенденцијама у односу на КПЈ. Комунистичка партија Југославије окарактерисана је као секташко-бирократска организација, без унутарпартијске демократије, изборности, критике и самокритике. За њен Централни комитет речено је  да је сачињен од кооптираних чланова; у Партији се гаје методе војничког руководства. Од КПЈ се тражило да „турско-терористичком режиму“ у Партији дође крај. Резолуција Информбироа сматрала је да одбацивањем критике руководство КПЈ „продубљује своје антипартијске погрешке“. Мере за национализацију ситне трговине и индустрије оцењене су као демагогија, левичарење и авантуризам. На основу овога, Информбиро је констатовао да је ЦК КПЈ искључио себе и КПЈ из породице братских комунистичких партија, из јединственог револуционарног фронта и, према томе, из редова Информационог бироа.[7]

 

У Југославији, међу широким масама, настало је запрепашћење. Међутим, вођство КПЈ је врло добро знало о чему се ту, заправо, ради и поводом објављивања Резолуције Информационог бироа о стању у КПЈ, ЦК КПЈ је, одбацујући оптужбе 29. јуна 1948. године, дао изјаву која је објављена заједно са Резолуцијом, што је био речит одговор на тврдњу Информбироа да се руководство КПЈ боји реакције чланства. Из изјаве која је одбацивала Резолуцију, произилазило је да не постоји основа за равноправан дијалог. Комунистичка партија Југославије оптужена је, а није могла да се брани, однос према њој није био однос другарства и поверења, расправљало се на бази нетачно утврђених чињеница. Букурештански скуп био је замишљен као место осуде и екскомуникације, а не као комунистички разговор једнаких. Ослањајући се на свој ауторитет у међународном радничком покрету и беспоговорну подршку партија чланица Информбироа, Стаљин је рачунао да ће објављивање Резолуције довести до побуне у КПЈ и збацивања руководства. Он није бирао речи у идеолошкој дисквалификацији југословенског комунизма (јереси) уверен да је довољно, као што се то чуло на Двадесетом конкресу КПСС, да „макне малим прстом и да Тито падне“.[8] Велика љубав према СССР и ауторитет који је уживао Стаљин међу народима Југославије заварали су совјетско руководство, које је сматрало да збацивање неколико руководећих људи са Титом, Кардељом и Ранковићем на челу, неће представљати проблем. Али, Стаљин се ту преварио. Вештом пропагандом у комунистичком маниру Тито и југословенско руковоство успели су да сукоб са идеолошко-партијских и стратешких разлога у земљи представе као борбу Партије за очување независности, при том истичући своју „пуританску“ верност принципима марксизма и лењинизма. У принципу, радило се о проблему чувања независноти Југославије, али остала је велика недоумица, шта би се десило са независношћу земље и са самом државом, да запад ту кризу у совјетско-југословенским односима није одлучио да искористи за своје интересе, стављајући се од наредне године на страну Југославије и осуђујући агресивну и непријатељску политику СССР-а према Југославји, чак и преко Организације уједињених нација. [9]

На седнци ЦК КПЈ 20. маја 1948. године донета је одлука да се сазове Пети конгрес КПЈ за 21. јули. Одлука о његовом одржавању објављена је у штампи, што је значило да је руководство КПЈ решило да проблем сукоба постави пред целокупно партијско чланство и југословенске народе. За Конгрес је било изабрано 2344 делегата и трајао је од 21. до 28. јула у Београду. Отворио га је Тито у Дому гарде. Најшири публицитет обезбеђен је непосредним преношењем тока седница преко радио-станица и опширним извештавањем у штампи. Партије Информбироа су бојкотовале Конгрес, на који су биле позване. Према писању неких страних историчара, Стаљин је тада почео да увиђа да борба са КПЈ неће бити лака и да у наредној фази треба бити стрпљив. По оцени Едварда Кардеља, Пети конгрес означио је почетак „идејне офанзиве“ КПЈ. На Конгресу је анализиран и уопштен дотадашњи развојни пут Комунистичке партије Југославије. Реферати и дискусије ставили су тежиште на њену улогу у организовању Народноослободилачке борбе и послератне социјалистичке изградње у Југославији. Политички извештај Централног Комитета КПЈ поднео је Тито, извештај о организацији КПЈ Александар Ранковић, извештај о агитацији и пропаганди Милован Ђилас, извештај о борби КПЈ за нову Југославију, за народну власт и социјализам Едвард Кардељ. Остале извештаје поднели су Борис Кидрич, Моша Пијаде и Благоје Нешковић. Конгрес је дао пуну подршку ЦК КПЈ у одбрани независности Југославије. Седмодневни рад прошао је у знаку испитивања властитог револуционарног пута. Тековине ослободилачког рата и револуције, као и први кораци у социјалном преображају Југославије требало је да буду најречитије сведочанство о исправности политике вођства КПЈ, па самим тим да оповргну оптужбе ИБ-а. Разматрање ранијих искустава било је подређено одбрани исправног курса Партије. Њено вођство добило је плебисцитарну подршку изабраних делегата и огромне већине чланова и југословенских народа. Пети конгрес је дао једнодушну подршку ЦК КПЈ, јер се ниједан делегат није изјаснио за Резолуцију ИБ-а. На тешкоће и критички тренутак по независност земље указао је Тито у завршној речи: „Ја вас, другови и другарице, упозоравам да се ми налазимо у тешкој ситуацији, у тешком периоду. Наша Партија је постављена пред велику кушњу и само ако будемо сачували велику будност, јединство и монолитност у нашој Партији, ако нећемо губити нерве, наша побједа ће бити загарантована“.[10]

 

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

 

Група аутора (1985). Историја Савеза комуниста Југославије. Београд: Издавчки центар Комунист, Народна књига, Рад.

Дедијер, Владимир (1953). Јосип Броз Тито, прилози за биографију. Београд: Култура.

Дедијер, Владимир (1979). Документи 1948 (књига прва). Београд: Рад, 300.

Дедијер, Владимир (1980). Интересне сфере. Београд: Просвета.

Ђилас, Милован (1991). Власт и побуна. Београд: Издавачка кућа Књижевне новине.

Лакер, Волтер (1999). Историја Европе 1945–1992. Београд: Клио.

Матес, Лео (1976). Међународни односи социјалистичке Југославије. Београд: Нолит.

Милутиновић, др Коста (1968). Др Иван Рибар. Сисак:  Јединство.

Петрановић, Бранко; Штрбац Чедомир (1977). Историја социјалистичке Југославије: документи I (књига друга). Београд: Радничка штампа.

Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије 1918–1978. Београд: Нолит.

 

[1] Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије 1918–1978. Београд: Нолит, 208211.

[2] Исто, 474–475.

[3] Дедијер, Владимир (1953). Јосип Броз Тито, прилози за биографију. Београд: Култура, 495–497.

[4] Група аутора (1985). Историја Савеза комуниста Југославије. Београд: Издавчки центар Комунист, Народна књига, Рад.

[5] Дедијер, Владимир (1979). Документи 1948 (књига прва). Београд: Рад, 300.

[6] Исто, 301–302.

[7] Петрановић, Бранко; Штрбац Чедомир (1977). Историја социјалистичке Југославије: документи I (књига друга). Београд: Радничка штампа, 265–271.

[8] Петрановић, Бранко (1981). Историја Југославије 1918–1978. Београд: Нолит, 479.

[9] Исто, 475–480.

[10] Исто, 483.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања