IMRE MADAČ I NJEGOVA ČOVEKOVA TRAGEDIJA

 Autor: Msr Vladimir Papić

Kako NJegošev spev Luča mikrokozma (1845) tematizuje odnos čoveka, đavola i Boga i biva najveći domet na prelazu iz „barokno-predromantičarske tradicije […] ka grandioznim likovima romantizma” (Ivanić 2015: 59) u našoj književnosti, tako je i Madačevo delo ugaoni kamen na međi romantizma i realizma u mađarskoj književnosti. Imre Madač (Madách Imre) je bio pripadnik nižeg sloja mađarskog srednjoposedničkog plemstva u današnjoj Slovačkoj. Od detinjstva okružen učiteljima i zainteresovan za književnost, dospeva do Univerziteta u Pešti gde se školuje za advokata. Madačev kratak i buran život obeležila su politička previranja i revolucija 1848. godine (iako samo dvadeset dana mlađi od Petefija, u njoj nije učestvovao kao borac). U tim trenucima počinje njegova lična porodična tragedija (smrt brata, pogibija čitave sestrine porodice, odlazak u zatvor zbog prijave komšije da je dao utočište bivšem Košutovom sekretaru, razvod), da bi se 1861. iznova vratio u javni i politički život i iste godine predao Janošu Aranju rukopis Čovekove tragedije (Az ember tragédiája). Nakon njenog uspeha postaje član Društva Kišfauldi i Mađarske akademije nauka, ali ga je u daljem književnom i političkom radu prekinula smrt u 41. godini.

Iako je Madač napisao i druga dela, u istoriji književnosti ostao je upamćen kao pisac jedne knjige – upravo dramske poeme Čovekova tragedija. NJena univerzalna tema doprinela je samoj recepciji dela i prodoru pisca na prostore drugih kultura i jezičkih prostora – „Nijedno delo mađarske književnosti nema tako bogatu trajnost koja se proširuje na ceo svet, kao Čovekova tragedija” (Ban et. al. 1976: 158). Iz otpora prema banalnim narodnim pozorišnim komadima i muzičkim predstavama koji su bili jedini široko rasprostranjeni dramski oblici mađarske književnosti XIX veka, Madač piše svoje najpoznatije delo. Ova filozofska i egzistencijalna dramska poema „pretrpela je uticaj Dantea, Miltona, Šelija, pa i Getea, dok se kao njena idejna podloga mogu identifikovati filozofija Hegela, Fojerbaha, ali i utopiste Furijea” (Čudić – Bogar 2022: 131). Istovremeno, njena struktura i problematika rediteljskog postavljanja ove drame učinila je da se na pozornici nađe više od dve decenije po objavljivanju – 1883. Smatra se da kulturne i književne veze Mađara i južnoslovenskih naroda potiču još od srednjeg veka i da je Roman o Troji do nas došao upravo preko Mađarske. U HIH i HH veku, zavisno od međusobnih odnosa dvaju naroda, ideološkog usmerenja i istorijske sudbine koja ih je zadesila, raste i smanjuje se interesovanje srpske javnosti za književnost i umetnost severnog suseda. Tako je i Čovekova tragedija Imrea Madača u srpskoj književnosti i pozorišnoj umetnosti često prisutna, ali i nedovoljno vidljiva najširoj javnosti. U proteklih 130 godina ovo delo prevedeno je čak četiri puta na srpski jezik – pionir u tom poduhvatu bio je svakako Jovan Jovanović Zmaj, koji prevodi Čovekovu tragediju kao uzdarje za svečanu sednicu Društva Kišfauldi priređenu povodom 40. godišnjice njegovog rada (1890, iste godine je prevod objavljen i u Novom Sadu i u Zagrebu), zatim slede prevodi somborskog sveštenika Vladislava Jankulova, opsednutog ovim delom koje je prevodio petnaestak godina (1938, s predgovorom Todora Manojlovića, poštovaoca Endrea Adija), Svetislava Stefanovića i njegove supruge (1940) i Save Babića (2005). Pozorišni život Srbije pred kraj HH veka obeležio je upravo dramski eksperiment LJubiše Ristića, Madač–komentari (1985), četvorosatna predstava na četiri lokacije u Subotici, u kojoj je učestvovalo nekoliko stotina ljudi, dok je srpska kultura poslednji put imala prilike da Madačevu Tragediju na sceni gleda u režiji Kokana Mladenovića (Novosadsko pozorište, 2010).

Sama struktura Madačeve dramske poeme drugačija je od onoga na šta nailazimo kod NJegoša. Podeljena je na petnaest scena, što govori o većem uticaju Getea i Lesedrama-e na njen nastanak, negoli epske poezije. Prve tri i poslednja scena su inspirisane biblijskim tekstom i okružuju istorijske scene. Za razliku od NJegoša koji istoriju čovečanstva vidi isključivo kao biblijsku istoriju – od Postanja do Apokalipse, sa pojavom istorijskih ličnosti kao simbola u istorijskom vremenu i procesu, Madač predstavlja prave istorijske epohe u kojima se pojavljuju tri lika: Adam, Eva i Lucifer. Madačev Adam ne staje na stranu đavola da bi mu pripala vlast, niti mu prodaje dušu da bi zadobio materijalna bogatstva i prosperirao, njegov cilj je otkrivanje smisla čovečanstva i čoveka kao jedinke koja mu pripada. Ovu mogućnost Lucifer mu pruža kroz snove.

U prvoj sceni, koja se odvija na nebesima, nailazimo na hor anđela, Gospoda i četiri arhanđela. Kao i kod NJegoša, Gospod je predstavljen kao svemogući Logos – „njegove reči tvore svemir sav / i pogled njegov određuje kraj” (Madač 2009: 19). Gospod govori o harmoniji sfera i cikličnom kretanju vremena, te čitavom univerzumu kao mehanizmu koji se pokreće dok njegov tvorac miruje, te se i planete stvaraju po nekoj unapred predviđenoj logici i nestaju kao „opomena taštinama i podsticaj za sustale” (Madač 2009: 20). Arhanđeli Gavrilo, Mihajlo i Rafail Gospoda vide kao Misao, Moć i Dobrotu, dok se Lucifer ne izjašnjava. On kao duh negacije smatra da Gospod nije ništa posebno učinio darujući život i stvarajući svetove, jer sve što od njega nastaje nesavršeno je i manjkavo. Kao što NJegošev Satana misli da je otkrio božansku tajnu, Madačev Lucifer smatra da će jednog dana i sam čovek, „mala iskra blatom mešena” koja je ubeđena da je božanstvo, otkriti tajnu stvaranja i „u retorti će to isto raditi” (Madač 2009: 22). Nakon toga Lucifer biva prognan iz nebeskog naselja i traži svoj deo kojim će vladati, jer su on i Gospod od početka stvaranja bili prisutni zajedno kao dva neodvojiva duha. Od Gospoda on dobija vlast nad dva drveta u Raju, koji je zemaljski i ne predstavlja isto što i nebesa na kojima je Bog.

Druga scena odvija se u Raju, koji je prikazan kao harmonično i blagosloveno mesto, sa dva drveta – znanja i života, na sredini (pozornice). Adam sebe smatra gospodarom svega, dok Eva, koja u NJegoševom spevu nije dobila više od aluzije u dva stiha, misli da je dovoljno moliti se za sve Gospodu da bi njihov život bio savršen. Adam Evu vidi kao biće nastalo i zavisno od drugog, te njemu i podređeno, dok je on samodovoljan i samouveren kao NJegošev Satana. Eva beži od oluje koju Lucifer stvara u nameri da naruši svet koji je Bog stvorio, dok mu se Adam suprotstavlja i razgovara s njim. Lucifer Adama smatra bratom po duhu i upravo ga ta „iskra jedna što kroz vas plaminja, / beskrajne sile to je svetinja” (Madač 2009: 28–29), odnosno njegoševska luča mikrokozma, čini plemenitijim od drugih stvorenja, i ništa osim nje. Iz razgovora saznajemo da se Lucifer pojavljuje u Raju iz dosade usled jednolikog života na nebesima, na kojima nema kritike božjeg vladanja, dok đavolu treba „borba, disharmonija, / što nove sile rađa, nov svet da” (Madač 2009: 31). Madač nakon Evinog „mudrovanja” o grehu i kazni, prikazuje prvobitni greh kao kušanje ploda koji će dati saznanje i večnu mladost, koja je Evi od presudnog značaja. Prvi ljudi nisu uspeli da probaju plod sa drveta besmrtnosti jer ih je u tome sprečio arhanđel s plamenim mačem, nakon čega dolazi do „gubljenja Raja” i naglog buđenja čoveka u trećoj sceni i predelu sa palmama na kom gradi mesto za život (u Luciferovom stalnom prisustvu). Dok Eva teži kreiranju sveta kao imitaciji izgubljenog raja, Adam je i dalje opsednut pozicijom moći i porivom da bude gospodar i vlasnik svega. Lucifer u Adamovim rečima vidi sudbinu i budućnost (za Madača i čitaoca mahom istoriju) civilizacije: „Porodica i / Vlasništvo biće svetu pokretač, / Uzroci svake strasti i muke. / I te ideje stalno bujaće / Dok domovina i zanat ne budu, / Ishod velikog i plemenitog, / I grobar ludi dece sopstvene” (Madač 2009: 34).

Adam je napustio Boga i postao sopstveni bog da bi dobio saznanje, te od Lucifera očekuje da mu ga pruži. S druge strane, Evini ideali i stremljenja nisu uzvišeni do apstrakcije, ona sebe vidi isključivo kao majku sveta. Odricanjem od nebesa, Adam postaje ohol i jedino silu zemljine teže smatra onim što ga porobljava i veže za zemlju (analogno telu u NJegoševom spevu). On ne može da stremi spoznaji „ako mašta ode u više krugove” jer ga glad podseća na to da je čovek, kao što ga gravitacija vuče na zemlju kada odskoči. Adam i Eva, svesni kratkoće života koji im je dodeljen, traže da što pre dođu do spoznaje, Adam o čovečanstvu, a Eva o tome da li će izgubiti svoje fizičke čari. Lucifer im ispunjava želju i daje Adamu da vidi budućnost „u slikama snova prolaznih” (Madač 2009: 41).

Istorijske scene Madačeve dramske poeme podeljene su na periode koji se nalaze u prošlosti u odnosu na vreme pisanja dela (IV–X), autorovoj savremenosti (XI) i budućnosti (XII–XIV). U uslovima nakon sloma revolucije u kojima Madač živi i aktuelnoj krizi Hegelovog učenja o vodećoj ideji, autora zanima „šta pokreće istoriju: da li ideje ili materijalna prinuda?” (Babić 2009: 104). NJegovi likovi nisu ljudi niti aristotelovska tragička „lica koja delaju a ne pripovedaju”, već ideje koje se pojavljuju u različitim periodima života čovečanstva i pokazuju kako je vreme ciklično i nikakvog napretka neće i ne može biti, sve dok postoji svet bez Boga. U svakoj od scena pojavljuju se, maskirani ili pod svojim imenom Adam, Eva i Lucifer.

U prvoj istorijskoj sceni, u Egiptu, Adam je prikazan kao faraon – apsolutista koji teži večnoj slavi, dok milioni robova umiru za njega, gradeći piramidu, simbol koji će ga učiniti besmrtnim. Lucifer, njegov ministar, srodan je likovima silnika iz NJegoševih spevova. Lucifer u Madačevom delu smatra: „sudbina je narod osudila da bude stoka koja uvek tegli, zato je i stvoren. […] Zar misliš da bi mu mogao zasesti na grbaču ako on ne bi osećao potrebu za gospodarem?” (Madač 2009: 46). Faraonov stav iskazan u rečima „čovek je jači nego bog” opovrgava Eva maskirana u robovu ženu, ona ga nagovara da oslobodi sve robove, a Bog i đavo mu dokazuju da je crv kog će vekovima prekrivati pesak dok se njegovo ime ne zaboravi, a telo ne postane anonimna mumija za radoznale đake.

Izlaz iz ovako pogubne situacije po čovečanstvo bila bi individualna sloboda, te se naredni Adamov san odvija u antičkoj Grčkoj. Kolevka demokratije takođe pokazuje manjkavosti koje ometaju prosperitet čovečanstva – kada Adam u liku heroja Miltijada odluči da narodu da vlast, demagozi svetinu okreću protiv njega i traže njegovu smrt. Ta smrt, smatra Adam, nije zbog njegove podlosti, već jer ga je oduševio veliki ideal, te zaključuje da je slobodu potrebno pronaći u uživanju. U Rimu u bogove više niko ne veruje, te se na njihovo mesto postavljaju hetere, dok se svi oni koji su se u prošlosti borili za ideale, čast i pravdu, sada smatraju budalama i cirkuskim atrakcijama. Tokom jedne orgijastičke zabave, mrtvac stradao od kuge unosi se u prostoriju među građane imune na tuđi bol i patnju, te ga hetera Hipija ljubi u usta iz zabave. Kada saznaju od čega je umro, svi nemoćni i preplašeni beže. Apostol Petar se pojavljuje kao rezoner koji ukazuje na dekadentno stanje u Rimu usled krize koja je nastala nakon „smrti” paganskih božanstava, a pre uspostavljanja novog religijskog sistema. Adam oduševljeno prihvata ideju da Bogu pripada slava, a čoveku rad, te smatra da treba „stvoriti novi svet čiji će cvet biti vrlina viteštva, a poezija na njegovom oltaru uzvišeni ideal žene” (Madač 2009: 69).

U sledećim scenama prelazi se iz robovlasništva i paganstva u feudalni i kapitalistički sistem, koji su obeleženi hrišćanstvom, razvojem nauke i revolucijama. Sedma scena odigrava se u Carigradu, kada se krstaši vraćaju iz Azije, gde su odneli „svetlost vere” i „nauk ljubavi”. Adam se pojavljuje kao Tankred, vođa krstaša, zanesen idealima bratstva i borbe za časni krst, dok njegovi i patrijarhovi vojnici pale, pljačkaju i siluju u ime istog viteškog i hrišćanskog ideala. Iako nosilac hrišćanske vrline, Adam ne poznaje teološke rasprave i ne može da se opredeli veruje li u homouzion ili homojuzion, zbog čega stradaju jeretici. Nasuprot zloupotrebi religije, Adam spas vidi u nauci. U prvoj od dve scene koje se odvijaju u Pragu, vreme je progona veštica, alhemije i nauke u službi društvene manipulacije i astrologije. Madač već u ovoj i prethodnoj sceni otvara rasprave koje će doneti Ibzenova Nora dvadesetak godina kasnije – nužno je promeniti poziciju plemićke žene iz lutke-boginje u poziciju žene kao racionalnog i snažnog bića. Nužan je kraj plemstva i na scenu stupa Francuska revolucija. Adamov san u snu prikazuje Adama kao Dantona koji zbog ideala ljubavi želi da spase mladog markiza i njegovu sestru (Evu), koja se preobraća u revolucionarku i gubi oreol čednosti i uzvišenosti koji ga je privlačio. Revolucija ponavlja atinsku scenu i prikazuje kako rulja može ubiti i najveće među njihovim predvodnicima. San se završava Dantonovom smrću i Adam se iznova budi kao Kepler u Pragu. Tamo shvata da je ideal kome treba težiti običan čovek, koji je odustao od toga da bude budala nauke, već „preskače samo onde gde jendek postoji i ostavlja put tamo gde je otvoren prostor” (Madač 2009: 105).

Jedanaesta scena najviše je inspirisana Geteovim Faustom i odvija se u Londonu Madačevog vremena, a u njoj je Adam već čovek u godinama. U London Adam dolazi sa idealom sveta kao „područja slobodne utakmice”, dok Lucifer smatra da „više nema burnog mora sa sjajnim talasom, nego samo glatka bara prepuna žaba” (Madač 2009: 108). Ideja o stvaranju harmoničnog mikrokosmosa u svetu jednakih šansi, narušena je shvatanjem da je u (za Madača) modernom svetu Boga zamenio novac, a đavola gatara, i da ne postoje jednake šanse za sve dok je sudbina određena imetkom. Stoga je nužno otići u budućnost u potrazi za društvom „koje štiti, ne kažnjava, podstiče, ne zastrašuje, zajedničkim snagama sarađuje” (Madač 2009: 125). Ta budućnost u dvanaestoj sceni prikazana je kao utopijska zajednica koja živi u falansteru i bori se za egzistenciju ostarele ljudske vrste u svetu koji se bliži kraju. Ova zajednica ispunjava načelo po kom nauka vlada svetom, bez granica i nacija, ali je čovek u svemu tome izgubio svoju generičku suštinu i postao dehumanizovan – bez vere, užitka, socijalnih potreba i umetnosti. Falanster je prikazan kao svojevrsni Pakao u kom se pojavljuju izuzetne istorijske ličnosti, sada kažnjavane zbog težnje ka individualnosti i genijalnosti. Sledeća stanica je svemir, jedina scena u kojoj nema Eve. Bekstvo čovečanstva sa Zemlje pokazuje da je povratak na nju nužan, jer samo tamo može da se ostvari i dočeka smrt kao večni cilj, dok će ga na putu fizičkog uzdizanja ka Bogu on sam zgromiti. Poslednja istorijska scena odvija se među Eskimima. U njoj je prikazana propast Zemlje i čoveka, a Adam koji stari zajedno sa čovečanstvom (dok Eva koja ne sanja ostaje večito ista), suočava se sa bolnim saznanjem da nauka nije pobedila sudbinu („veliki duh”) i da je svet koji je poznavao nestao, a da je čovek sveden na potrebu za hranom i preživljavanjem.

Svaki od prikazanih svetova je svet bez Boga, „đe vjenčana glupost sa tirjanstvom” i gde je đavo sluga čoveka. Đavo je prikazan kao „podrugljivi sumnjalo” koji ne dozvoljava da se nijedna od težnji čoveka ka ispravnom življenju i socijalnoj pravdi sprovede u delo. U svakom momentu presudne su osobine čoveka koje ga odvode na stranputicu, te sam uticaj Lucifera na ljude nije neophodan sve dok je sveprisutna negatorska sila koju on simboliše. Nužno je da po Adamovom buđenju iz sna usledi povratak Bogu. Takvo otkrovenje doživljava i NJegošev Adam nakon proročkog sna o kazni i božjem gnevu (Možda je i on sanjao istoriju čovečanstva?). Petnaesta scena odigrava se u predelu sa palmama i kolibom i istovetna je kao treća. U momentu Adamovog buđenja iz sna on je razočaran i slomljen slikama koje je video i saznanjima o budućnosti njegovog roda. Lucifer i Adam raspravljaju o slobodnoj volji – za Lucifera je čovek samo sredstvo koje ispunjava pravila sudbine, dok je Adam stava da je odricanje od Boga bio samo put ka čoveku kao slobodnom biću. Adam vidi samoubistvo kao izlaz iz sudbinske predodređenosti – ako nestane prvih ljudi i budućnost čovečanstva biće onemogućena. Eva Adamu otkriva da će postati roditelji i to postaje prelomni momenat njegovog povratka Bogu: „Gospode, pobedio si. Bez tebe, / U prašini ležim, zalud protiv / Tebe: diži ili ruši, evo me” (Madač 2009: 154). Oni više ne mogu da podlegnu iskušenjima Lucifera i ubeđivanju da je on zaslužan za veličinu čoveka, čiji će naslednik „s grehom i bedom stići na zemlju”. NJihova pobuna protiv Lucifera dovodi do povratka Boga među Adama i Evu i njihovog vraćanja pod njegovo okrilje, a đavolovog bacanja pod njegove noge i povlačenja jer je svet ponovo u harmoniji, gde je dosadno i njemu više tu nema mesta kao sili koja pokreće i ometa. Najveća kazna za Lucifera je to što će i dalje postojati kao negacija u svetu koji je Gospod sazdao, ali sve što sruši „lepom, dobrom, novom klicom niče” (Madač 2009: 157). Bog na kraju Adamu govori da ne traži više tajnu božanske promisli i sudbine jer ga nakon zemaljske prolaznosti tek čeka večnost, a smisao njegovog života na Zemlji je da se bori i nada.

LITERATURA I IZVORI:

1. Sava Babić. Tragedija. U: I. Madač. Čovekova tragedija. Novi Sad: Prometej. Str. 159–175.
2. Imre Ban, Janoš Barta, Mihalj Cine. Istorija mađarske književnosti. Preveo Sava Babić. Novi Sad: Matica srpska – Forum, 1976.
3. Dušan Ivanić. Satana/Đavo u novoj srpskoj književnosti (od baroka do realizma i moderne). Književna istorija. HLVII/157 (2015), str. 53–
4. Imre Madač. Čovekova tragedija: dramska poema. Preveo Sava Babić. Novi Sad: Prometej, 2009.
5. Marko Čudić, Edit Bogar. Mundus Hungaricus: Kratka istorija mađarske kulture. Beograd: Štrik, 2022.