Imanuel Valerštajn: posle liberalizma

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Imanuel Moris Valerštajn (NJujork, 28. IX 1930 – Brenford, Konektikat, 31. VIII 2019) jedan je od najpoznatijih američkih sociologa i filozofa koji je planetarnu slavu stekao kao autor originalne svetsko-sistemske teorije i komentator najznačajnijih političkih događaja. Odrastao je u porodici koja je bila veoma politički aktivna. Na Univerzitetu Kolumbija diplomirao je 1951. godine i potom u ovoj obrazovnoj instituciji magistrirao (1954) i doktorirao (1959). Na istom Univerzitetu bio je predavač do 1971. godine, kada je prešao na Univerzitet Mek Gil u Montrealu gde je imao zvanje profesora sociologije. Bio je profesor sociologije na Binghemton univerzitetu (1976–1999) do penzionisanja. Nalazio se na čelu Centra „Ferdinand Brodelˮ koji se bavio istraživanjima iz oblasti ekonomije, istorijskih sistema i civilizacije, a povremeno obavljao funkciju direktora na Fakultetu društvenih nauka u Parizu. Od 1994. do 1998. godine je predsednik Međunarodnog sociološkog udruženja. Uz Noama Čomskog i Pjera Burdijea stekao je status jednog od najuticajnijih kritičara globalnog kapitalizma.

Sve do sedamdesetih godina prošlog veka njegove analize su usredsređene na područje postkolonijalne Afrike, a posebnu važnost imaju oni radovi u kojima je još tokom Hladnog rata ukazivao na značaj globalnog sučeljavanja Sever–Jug. Valerštajn je u analitički prostor uveo pojmove „svetski sistemˮ i „svetska ekonomijaˮ, zastupajući stanovište da postoji samo jedan svet „koji je povezan složenom mrežom odnosa ekonomske razmeneˮ. Za ovog filozofa  trvenja u svetu posledica su „dihotomije između kapitala i radaˮ i „akumulacije kapitalaˮ. Istraživače njegovog ogromnog intelektualnog nasleđa posebno privlače originalna tumačenja Marksa, Fanona, Brodela, Progožina i drugih uticajnih mislilaca, zahvaljujući kojima je napisao spektakularnu knjigu Moderni svetski sistem čije je prvo englesko izdanje objavljeno 1974. godine i u međuvremenu prevedeno na brojne svetske jezike. Zanimljivo je da je još tada predviđao, oslanjajući se na Marksa, da će kapitalizam biti zamenjen socijalističkom ekonomijom. Vredna pomena svakako je i njegova hipoteza iz osamdesetih godina o SAD „kao hegemoniji u posrtanjuˮ, a koja je posle žestokih kritika kojima je bio izložen devedesetih godina punu teorijsku satisfakciju stekla u prvim decenijama ovog veka.

Valerštajnovo polazište o podeli sveta na jezgro, poluperiferiju i periferiju je trajna karakteristika svetskog sistema i kao takva, uz mnoštvo dokaza, ruši svojevrsne ideološke mitove o sprezi između kapitalizma i moderenizacije. Naime, prema Valerštajnu, između jezgra i periferije postoji institucionalizovana i stabilizovana podela rada i to tako što jezgro ima visok stepen tehnološkog razvoja i proizvodi složene proizvode, dok je uloga periferije da jezgro snabdeva sirovinama, poljoprivrednim proizvodima i jeftinom radnom snagom. Uz to cene proizvoda i usluga periferije su veoma niske, a cene složenih tehnoloških proizvoda jezgra su relativno visoke. Američki sociolog je ukazivao i na postojanje treće poluperiferijske zone, koja u odnosu na jezgro deluje kao periferija, a u odnosu na periferiju kao jezgro. Na kraju 20. veka takav status imale su Istočna Evropa, Kina i Brazil, uz napomenu da se od krize 2008. godine do danas ovi odnosi dramatično menjaju. U trouglu jezgro – periferija – poluperiferija svakako bi bilo zanimljivo sagledavati i obeležja aktuelnih događaja, poput pandemije virusa korona ili rata u Ukrajini. Pored knjige o svetskom sistemu, Valerštajn je i autor monografija: Kapitalistička  svetska ekonomija,  Istorijski kapitalizam, Posle liberalizma i dr. Svojevremeno je njegov master rad bio posvećen makartizmu kao fenomenu američke političke kulture. Sa suprugom Beatris Fridman imao je jednu ćerku.

Trezveni liberalizam

 Valerštajnovo delo Posle liberalizma, koje je prvobitno objavljeno 1995. godine, nesporno je jedna od najpronicljivijih analiza svetskog ekonomskog i političkog sistema posle završetka Hladnog rata. Reč je o izboru eseja nastalih od 1990. do 1993. godine, koji su po sadržaju potpuno odudarali od ondašnjeg glavnog ideološkog toka u Americi koji je kreirala znamenita knjiga Frensisa Fukujame Kraj istorije i poslednji čovek. Nasuprot Fukujaminom ideološkom optimizmu o planetarnom trujumfu liberalizma, Valerštajn je dešavanja posle pada Berlinskog zida tumačio u drugačijem ideološkom ključu, kao kolaps liberalizma i stupanje u eru posle liberalizma. On je isticao da je 1989. godina kraj jedne političko-kulturne ere koja je zapravo otpočela ne 1945. godine nego 1789. godine, trujumfom ideja Francuske revolucije. Američki filozof upravo to razdoblje od 1789. do 1989. godine opisuje izrazom geokultura koji je sinonim za pojavu modernog svetskog sistema.

Kada piše o liberalizmu, on naglašava njegov „centristički karakterˮ koji je ideološki pozicioniran između konzervativnih i socijalističko-radikalnih pokreta. Posebno kontroverzna je Valerštajnova teza o tome da je ova ideologija svoj istorijski vrhunac doživela na tlu Amerike od 1945. godine do početka velike pobune 1968. godine. Od tog trenutka je suštinski na delu odbacivanje koncepta „liberalnog reformizmaˮ, ne samo u SAD već i u ostatku sveta. Zbog toga nam je potrebna jedna trezvena analiza istorije liberalizma, posebno aksioma o liberalnoj državi kao jedinoj i neprikosnovenoj garanciji reformi, legalnosti i slobode.

Imanuel Valerštajn se osvrće na uticaj Francuske revolucije na ukupan svetski sistem i ukazuje na njegovu transformaciju ka smeru modernosti. Reč je zapravo o pojavi jednog mentaliteta po kojem je sve novo i dobro i poželjno, a što proističe iz vere u neprekidni progres. On posebno upućuje na političke manifestacije ove pojave koja je postala rasprostranjena čak i među zastupnicima onih ideja koje su bile antiliberalne. Tako su konzervativci zastupali gledište da promene koje predlažu liberali moraju biti usporene u maksimalnom opsegu, ali ne i potpuno zaustavljene, dok su socijalisti odbacivali individualne pretpostavke liberalne ideologije i insistirali na tome da društvena harmonija neće nastati samo oslobađanjem individue od svih ograničenja i običaja, već posle velike društvene borbe i revolucije.

Za istoriju liberalizma posebno su bila važna revolucionarna dešavanja 1848. godine posle kojih su kroz ceo 19. i 20. vek stvorene političke partije koje su zastupale tri različita tonaliteta u međusobnim raspravama. Mada je 1848. godina označila pojavu „svesnog radničkog pokretaˮ kao političkog činioca, neuspeh revolucije jasno je stavio do znanja da, s jedne strane, proces promena neće biti brz i jednostavan, ali, s druge strane, ni tako spor i oprezan. Otuda je jedan od postrevolucionarnih zaključaka bio onaj o „stalnoj racionalnoj reformiˮ i trijumfu liberalnog centra u jezgrima svetske ekonomije. Američki sociolog naglašava da su pobornici sve tri ideologije (liberalna, konzervativna, socijalistička) u razdoblju od 1789. do 1848. kao ideal zastupali koncepcije „odumiranja državeˮ, ali i da su posle 1848. godine na višestruke načine ojačali državne strukture. Tako su konzervativci, usled krize tradicionalnih institucija, jačanje države podsticali kao alternativni mehanizam kojim su ograničavali dezintegraciju morala;  liberali su u jačanju državnih struktura videli garanciju za sprovođenje racionalnih društvenih reformi, dok su socijalisti posle 1848. godine shvatili da radikalna transformacija društvenog poretka nije moguća bez osvajanja državne vlasti.

Valerštajn ukazuje na obeležja istorije liberalizma od 1848. do 1917. kao na proces „pripitomljavanja radničke klase u centralnim zonama svetskog sistema putem prava glasa i države blagostanjaˮ, dok je liberalni program od 1917. do 1989. bio u funkciji „pripitomljavanja Jugaˮ. Ipak, velika pobuna iz 1968. godine predstavljala je događaj od prvorazrednog značaja, a koji američki filozof opisuje kao „drugu svetsku revolucijuˮ. Za razliku od prve svetske revolucije iz 1848. godine koja je označila ne samo trijumf liberalizma nego i transformaciju konzervativizma i socijalizma kao suparničkih ideologija, revolucija iz 1968. godine je „opovrgla liberalni konsenzusˮ. Naime, reč je o pobuni koja je objavila pojavu „nove leviceˮ koja je suštinski protestovala ne samo protiv liberalnog konsenzusa već i protiv istorijske transformacije socijalizma u model tzv. liberalnog socijalizma. Sve to se manifestovalo pojavom niza anarhističkih pokreta, ali i prvi put posle 1848. godine podstaklo pojavu agresivnog političkog konzervativizma. Na taj način se okončao proces pripitomljavanja radničke klase putem prava glasa i države blagostanja, a razdoblje od 1968. do 1989. je karakterisao proces „stalnog mrvljenja onoga što je ostalo od liberalnog konsenzusaˮ. Tako se i došlo do kraja Hladnog rata.

Sovjetski podimerijalizam

Valerštajnove radove karakteriše osoben pogled na epohu hladnoratovskog sučeljavanja dve supersile – SAD i Sovjetskog Saveza. Slično Noamu Čomskom, i on svoje hipoteze zasniva na dubljem sagledavanju odnosa dve supersile u okviru jednog svetskog sistema gde su njihove pojedinačne uloge bile precizno definisane. U vezi s ovim pitanjem karakteristična su četiri njegova zaključka. Najpre, SAD su bile hegemonistička sila u jednom u osnovi unipolarnom poretku koji je uspostavljen od 1945. do 1990. godine. Drugi sažetak jeste onaj o sukobu SAD–SSSR, koji je bio pažljivo kontrolisan i svakako nije bio suštinskog karaktera, jer je u tom fingiranom sukobu Sovjetski Savez imao ulogu „podimerijalnog činiocaˮ Sjedinjenih Država. Sledeći stav se odnosi na položaj Trećeg sveta za vreme Hladnog rata koji je skrenuo pažnju SAD, Zapadne Evrope i SSSR, zahtevajući veća prava pre nego što je to bogati Sever planirao. Konačno, završni zaključak se odnosi na sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka, kada se dešava globalna stagnacija koju karakteriše opiranje Amerike sopstvenom slabljenju, ali i razočaranost Trećeg sveta u svoje zacrtane strateške ciljeve samoodređenja i nacionalnog razvoja.

Za razumevanje sadašnje krize veoma su važni procesi koji su otpočeli početkom sedamdesetih godina kada su SAD dosegle vrhunac svoje moći i kada je istovremeno otpočela njihova stagnacija. Manifestacije ovog procesa bile su napuštanje zlatnog standarda dolara i rast produktivnosti Zapadne Evrope i Japana koje su počele da nadmašuju američki nivo produktivnosti. Zbog toga je Amerika bila prinuđena na više ustupaka. Tako je Kinezima omogućen model povrataka u svetski sistem, Japanu i Zapadnoj Evropi ponuđen koncept trilateralizma i obećanje o većoj ulozi prilikom donošenja političkih odluka, dok je Sovjetima predložen detant i smanjenje ideološke napetosti, a što je brežnjevljevskoj eliti dobrodošlo posle kolapsa liberalnog konsenzusa 1968. godine. Na unutrašnjem planu zapadnoj javnosti ponuđeno je popuštanje tenzija izazavanih Hladnim ratom i jedan vid kulturnog konzumerizma. U isto vreme zemlje Trećeg sveta su kreditirane na različite načine, a što im je omogućilo da uravnoteže sopstvene budžete i nastave da kupuju zapadne proizvode.

Početkom osamdesetih godina nastao je novi svetski politički talas koji je potkopao aranžman dve supersile ustanovljen posle završetka Drugog svetskog rata. Valerštajn prevenstveno ukazuje na njegova obeležja na tlu Evrope na čijem zapadu nikada nije pretila ozbiljna opasnost od komunističkog ustanka (osim u Grčkoj). S druge strane Amerika nikada nije pružila ozbiljnu podršku istočnoevropskim državama u njihovim pokušajima da se oslobode sovjetske kontrole (1953, 1956, 1968, 1980–1981) iz jednostavnog razloga što je Sovjetski Savez u okviru svetskog hegemonskog sistema imao ulogu podimerijalističke sile i garanta stabilnosti svoje zone, pod uslovima koji su uvećavali američku sposobnost globalne hegemonije. Sličnu ulogu ideološkog štita SSSR imao je i u Trećem svetu.

Do pogoršanja situacije došlo je usled nepovoljnih ekonomskih trendova u jezgru svetskog sistema kada je predsednik Regan bio prinuđen na strategiju vojnog kejnzijanstva i velike novčane pozajmice od Japana i Zapadne Evrope, koje su pristigle na naplatu. Tako se unutar jednog svetskog sistema dužnička kriza ispoljila najpre u Poljskoj 1980. godine, a zatim i u Meksiku 1982. godine. Silazna ekonomska spirala je zatim pogodila sovjetski blok i države Trećeg sveta, što je ubrzalo okončanje Hladnog rata. Valerštajn pojavu Gorbačova i raspad sovjetske zone tumači i kao težnju sovjetske političke klase da u uslovima razvala poretka ustanovljenog 1945. godine, u poretku koji nastaje izbegne status poluperiferije. Zbog toga je ideja perestrojke bila okrenuta u tri smera: unilateralni i brzi završetak Hladnog rata (što je učinjeno vrlo uspešno), zatim rasterećenje od postojanja preskupog modela kvaziimperijalne kontrole Istočne Evrope (takođe vrlo uspešno), i konačno rekonstrukciju sovjetske države koja bi bila u stanju da efikasno funkcioniše u jednom „posthegemonističkom poretkuˮ. Najpre ošamućene, SAD su nastojale da razbijanje jednog poretka u kojem su imale privilegovanu poziciju podrže pobedonosnim pokličima, poput onih o kraju istorije i poslednjem čoveku. Međutim, svega nekoliko godina posle okončanja Hladnog rata, kriza svetskog sistema se vratila na velika vrata. U ovom kontekstu svakako treba promišljati i o razbijanju jugoslovenske države čiji je prostor bio jedna vrsta poligona za isprobavanje raznih političkih i pravnih presedana koji su zatim primenjivani i u drugim delovima sveta.

Nova stvarnost

Posle okončanja Hladnog rata 1989. godine svet je posle 150 godina ušao u svojevrsnu postliberalnu eru. Naime, zahtev za istinski egalitarnom deobom vlasti, koji se pojavio posle kraha komunizma u Istočnoj Evropi, bio je završni udarac za ideologiju liberalizma. Osim kratkoročnih kompromisa i zavodljivih priča o svetloj budućnosti, liberali nisu mogli ništa više da ponude. Valerštajnovo predviđanje o crnom periodu koji je pred čovečanstvom u narednih dvadeset pet ili pedeset godina ostvaruje se pred našim očima. Posle okončanja Hladnog rata nastala je masovna politička svest koja podstiče proces delegitimacije vladajućih struktura. U takvim okolnostima država ne može da efikasno pomaže privatni sektor i održava državu blagostanja. Uz to, proces globalizacije je izmenio društvenu osnovu mnogih pokreta, naročito levičarske orijentacije, čiji je fokus ne toliko na klasnim, koliko zdravstvenim i ekološkim temama. Sve to izaziva napetosti unutar svetskog sistema i pojavu takvih mehanizama vladanja koji se suštinski oslanjaju na aparat bezbednosti. Prva žrtva u takvim okolnostima je tzv. leva ruka države (izraz francuskog sociologa Pjera Burdijea) koja simbolički označava uskraćivanje podrške i pomoći defavorizovanim društvenim slojevima.

Valerštajn ističe da se u radoblju 1968–1989. dogodila takva promena osnove društvene stvarnosti koja je posledica razvoja svetske kapitalističke ekonomije, te se, kroz neprestanu težnju da stalno akumulira kapital, približila svom teorijskom idealu, a to je potpuna promena svega. Tu promenu možemo uočiti u brojnim novim društvenim realnostima: stepenu mehanizacije proizvodnje, uklanjanju prostornih ograničenja u razmeni roba i informacija, deruralizaciji sveta, skoroj iscrpljenosti ekosistema, visokom stepenu monetarizacije radnog procesa i sveopštem konzumerizmu. Sve ove okolnosti doprinose višestrukim napetostima sistema i povećanju osećaja nesigurnosti, razvoju raznih oblika kriminala, percepcijama o nedostatku pravde u sudskim sistemima i rastu brutalnosti policije. Mada je reč o pojavama koje su postojale i ranije, ono što je obeležje ove epohe jeste da ih većina ljudi vidi kao nove ili daleko rasprostranjenije nego nekada, pa je glavni rezultat svega širenje svetskog haosa.

Američki filozof svoje analize o svetu budućnosti zasniva na proceni o nastavku procesa delegitimacije države kojima će biti teško da osiguraju minimum unutrašnje bezbednosti, ali i da izbegnu konflikte na međudržavnom nivou. Valerštajn je predviđao da narednih decenija na geokulturnoj sceni neće biti dominantnog zajedničkog diskursa. Za svetski sistem najveći problem u budućnosti biće pitanje rešavanja nejednakosti, odnosno odsustvo demokratije. On pronicljivo opaža da je uspon kapitalizma kao sistema u kojem je nastala materijalna proizvodnja izgleda uklonio svako opravdanje nejednakosti, bilo da se ono ispoljava u domenu materijalnog, političkog ili društvenog. Upravo zbog toga svetu je za izlazak iz sadašnjeg haosa neophodan jedan relativno egalitaran, demokratski istorijski sistem. Za njegovo uspostavljanje potrebno je načiniti nekoliko koraka. Pre svega potrebno je odbaciti evrocentrične pretpostavke koje su prožimale geokulturu u poslednja dva veka, a zatim je neophodno koncept ljudskih prava podjednako primenjivati na sve, uključujući i mnogobrojne migrante koji će nastanjivati SAD, Zapadnu Evropu i Japan. Konačno, mora se uspostaviti dijalog na relaciji Sever–Jug uz postojanje svesti da je odgovornost državnika bogatog Severa u tome što je njihovo bogatstvo nastalo na veštom transferu viška vrednosti s Juga naše planete. Realizacija jednog ovakvog cilja zahteva preformulisanje sadašnjih naučnih kanona i intelektualnu borbu koja će biti u središtu razumne društvene i političke aktivnosti u narednim decenijama.

Pored mnogobrojnih sledbenika, Valerštajnove teorije o svetskom sistemu bile su izložene i oštrim kritikama kako konzervativnih, tako i neoliberalnih teoretičara. Jedna od  najčešćih kritičkih opaski odnosi se na Valerštajnovo zanemarivanje kulturne dimenzije modernog svetskog sistema. Pojedini istoričari ukazivali su i na netačnost nekih njegovih interpretacija prošlosti. Ipak, iz sadašnje perspektive, posebno su dragocena njegova opažanja o prirodi globalnog kapitalizma, zatim procene o neminovnom urušavanju američke hegemonije i pojavi postliberalizma kao fenomena koji poprima planetarna obeležja.

LITERATURA: Imanuel Valerštajn, Posle liberalizma, Službeni glasnik, Beograd 2005; Pjer Burdije, Signalna svetla: prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Zavod za udžbenike, Beograd 2019; Milorad Vukašinović, Globalna perestrojka, SAJNOS, Novi Sad 2022.