Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић
Блиски исток, као геополитички, културни и верско раскршће светских цивилизација, већ више од једног века представља један од најнестабилнијих региона света. Историјски наслеђени конфликти, етничке и верске поделе, економска неједнакост и утицај великих сила створили су сложену мрежу тензија која је отпорна на дипломатске иницијативе и мировне споразуме.
Питање трајног мира на Блиском истоку не може се посматрати само кроз призму једног конфликта, било да је реч о израелско-палестинском питању, политичкој нестабилности у Сирији, нестабилности у Ираку или ривалству између Ирана и Саудијске Арабије, као и непријатељству између Израела и Ирана. Оно захтева ширу анализу система односа који укључују историјске неправде, геополитичке интересе, енергетске ресурсе, као и идеолошке и религијске разлике.
Поставља се, дакле, суштинско питање: може ли регион тако дубоко подељен и оптерећен сукобима икада постићи трајан мир и под којим условима?
Након Првог светског рата и распада Османског царства, европске силе, пре свега Велика Британија и Француска, поделиле су регион кроз систем мандата по Сајкс-Пиковом споразуму из 1916. године. Границе које су тада повучене нису поштовале етничке, племенске и верске структуре. Тај вештачки конструисан географски поредак поставио је темеље за будуће сукобе.
Колонијалне силе такође су подржавале поједине елите и мањинске групе, што је довело до дубоких неједнакости и осећаја неправде. Тиме је створена дугорочна нестабилност која је, и након формалне независности држава, наставила да одређује унутрашње и међудржавне односе.
Оснивање државе Израел 1948. године и расељавање стотина хиљада Палестинаца представљају једну од најдубљих траума модерног Блиског истока. Конфликт између Израела и Палестина остаје трајни симбол неравнотеже и неправде у региону. Иако су бројни мировни процеси, од Кемп-Дејвида до Осла и споразума у Мадриду настојали да донесу решење, сваки је завршио без трајног успеха. Разлози леже у асиметрији моћи, унутрашњим политичким поделама и неповерењу које се преноси генерацијама.
Блиски исток је геостратешки центар због својих енергетских ресурса и географског положаја. Велике силе, попут Сједињених Држава, Русије и све више Кине, делују као кључни актери, али не као миротворци, већ као агенти сопствених интереса.
Сједињене америчке државе традиционално подржавају Израел и конзервативне монархије у Персијском заливу, док Русија и Иран представљају противтежу, подржавајући Сирију, Либански Хезболах и шиитске милиције у Ираку. Ова сукобљена геополитичка матрица претвара регион у арену за посредне сукобе великих сила.
Додатно, присуство енергетских ресурса,нафте и гаса, претвара конфликте у борбу за контролу над енергетским токовима, што мир чини економски ризичним за оне који од нестабилности профитирају.
Један од најтрајнијих извора нестабилности јесте сунитско-шиитски раскол унутар ислама. Сукоб између Ирана (шиитска теократија) и Саудијске Арабије (сунитска монархија) представља идеолошки, али и геополитички рат за доминацију у исламском свету. Овај ривалитет манифестује се у бројним посредним конфликтима: у Јемену, Сирији, Либану и Ираку. Докле год овај сукоб остане идеолошки дефинисан, без механизама регионалне сарадње и компромиса, трајни мир ће бити структурно немогућ.
Блиски исток карактеришу изразите социјалне и економске неједнакости. Већина држава региона има висок степен младог становништва, али ограничене могућности запошљавања и образовања.
У последњој деценији, постојали су одређени покушаји нормализације односа у региону. Такозвани Аврамови споразуми из 2020. године, које су потписали Израел, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин, представљају нови дипломатски приступ. Ипак, ова нормализација углавном се одвија из економских и безбедносних разлога, без решавања основног израелско-палестинског питања.
Поред тога, нови регионални формати као што су саудијско-ирански дијалог, уз посредовање Кине из 2023. године, показују потенцијал за смањење напетости. Међутим, ти процеси су рањиви на сваку промену у глобалној политици и на унутрашње притиске.
Трајни мир на Блиском истоку захтева вишеслојни приступ, који мора обухватити: решавање палестинског питања на основама међународног права и суверенитета, успостављање регионалних механизама сарадње у безбедности и енергетици, постепену демократизацију и поштовање људских права, редефинисање улоге великих сила тако да подстичу, а не манипулишу миром. Без ових услова, сваки мировни споразум остаје привремени компромис, а не трајно решење.
Који су конкретни кораци? Свакако да би решење за израелско-палестински сукоб било стварање две државе. Израел који би признао Палестину као независну државу. Она би садржала Газу и Западну обалу у својим границама. Ова држава би могла да буде под мониторингом Уједињених нација и уз безбедносне гаранције Израелу. На ово решење Израел неће пристати. Са друге стране, ширење Израела на југ Либана, читаву Голанску висораван, али и званично укључивање Газе и Западне Обале у свој територијални интегритет. Ово ће изазвати жесток отпор околних војних покрета, проксија Ирана. Хамас је сузбијен и у највећој мери разоружан у Гази, али је Хезболах најјача војна фракција у Либану. Званична власт у Бејруту не може да се избори са овом паравојном формацијом. Док год она постоји, Израел ће се сматрати угроженим и проактивно ће деловати.
Са друге стране, питање је да ли Сирија као држава може да опстане у садашњим границама. Различита племена и групе, војне формације и етнички сукоби тињају или се распламсавају у Сирији већ деценијама. Династија Асад није успевала да одржи контролу и управља читавом територијом. Највећи проблем ће бити помирити интересе Израеле и Турске у региону Сирије. Све чешће се помиње питање издвајања дела где живе Курди. Стварањем Курдистана на простору дела Сирије уз подршку Турске би можда смањило притисак и сукобе у југоисточном курдском делу Турске. Али је и то „мач са две оштрице“. Оно што је извесно је да у 2026. години ће своје интересе у Сирији сукобити Турска и Израел.
На Блиском истоку остаје и проблем Ирана. Тензије између ове државе и Израела не престају и даљи могући конфликти зависе од развоја иранског нуклеарног оружја. Сигурно је да ће у овом сукобу арапске државе остати пасивне.
Сукоб на Кавказу је такође известан. Азербејџан ће желети присуство и контролу над Зенгезурским коридором како би се спојили са својом ексклавом Нахичеван. Азербејџански нафта и гас могу постати кључни за снабдевање Европе како се пооштравају санкције Русији. То може Азербејџану донети геополитичку и економску предност, као и наклоност политичког Запада.
Уколико се погледа регион Кавказа, јасно је да и проблем Абхазије и Јужне Осетије није решен. Ове две територије прогласиле су једнострану независност од Грузије 2008. године и нису признате од стране Уједињених нација. Наравно, грузијска Влада чека своју прилику да ове две територије врати под своје окриље.
Трајни мир на Блиском истоку, у строгом смислу речи, још увек није на видику. Историјске неправде, ривалства и геополитичке игре створиле су динамику у којој је рат постао структура, а мир изузетак.
Ипак, искуство показује да се чак и у најсложенијим конфликтима могу створити острва стабилности када постоји политичка воља, међународна подршка и ангажман цивилног друштва. Трајни мир није нужно одсуство конфликта, већ успостављање система у којем се конфликти решавају политички, а не оружано.
Остави коментар